ISSN 1820-6700 Univerzitet u Beogradu Fakultet političkih nauka GODIŠNJAK 2011 GODINA V / BROJ 5 / JUN 2011. Beograd Izdavač: Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka Beograd, Jove Ilića 165 Telefon: 011/3092-999, Fax: 011/2491-501 e-mail: fpn@fpn.bg.ac.rs www.fpn.bg.ac.rs Za izdavača: prof. dr Ilija Vujačić Glavni i odgovorni urednik: prof. dr Ilija Vujačić Izvršni urednik: mr Žarko Paunović Redakcija: prof. dr Ana Čekerevac, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka (Srbija) prof. dr Milan Jovanović, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka (Srbija) prof. dr Branimir Stojković, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka (Srbija) prof. dr Radmila Nakarada, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka (Srbija) Međunarodna redakcija: prof. dr Svetozar Rajak, London School of Economics (Velika Britanija) prof. dr Tihomir Cipek, Sveučilište u Zagrebu – Fakultet političkih znanosti (Hrvatska) prof. dr Jelenka Avdagić-Voćkić, Univerzitet u Sarajevu – Fakultet političkih nauka (Bosna i Hercegovina) prof. dr Srđan Darmanović, Univerzitet u Podgorici – Fakultet političkih nauka (Crna Gora) Dizajn i prelom: Stefan Ignjatović Lektura i korektura: Ljiljana Davidović Recenzetni: prof. dr Siniša Tatalović, Sveučilište u Zagrebu – Fakultet političkih znanosti dr Dragan Đukanović, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd Tiraž: 300 primeraka Štampa: Čigoja štampa SADRŽAJ Sadržaj..........................................................................................................................3 I DEO POLITIČKA TEORIJA, POLITIČKA SOCIOLOGIJA, POLITIČKI SISTEM Vukašin Pavlović Teorije elita u političkoj sociologiji klasične i savremene koncepcije........................9 Đorđe Pavićević Kritička teorija društva i frankfurtska škola...........................................................49 Marko Babić Aksiologija i promene – slučaj Poljske...................................................................67 Daniel Bochsler Nediskriminativna pravila i etnička predstavljenost: izbor državnog predsedništva Bosne i Hercegovine...............................................79 Mirjana Vasović – Milena Gligorijević Demokratske promene u Srbiji i proces deetnifikacije društvene svesti...............103 Dušan Spasojević Odblokirana tranzicija – dinamika političkih podela u Srbiji nakon 2000. godine......................................119 Ognjen Pribićević Da li Srbija ide ka velikoj koaliciji Demokratske stranke i Srpske napredne stranke?................................................139 Nikola Beljinac Moralna i politička autonomija u teoriji liberalnog multikulturalizma................ 151 Jelena Lončar Razumevanje globalnog civilnog društva............................................................. 171 Marko Simendić Da li je moralnost moguća za Teodora Adorna?..................................................187 Vladimir Štambuk Zašto je sociologija evropska nauka..................................................................... 201 Dragana Repak Mogu li se ekološki problemi izraziti kroz tradicionalne koncepte građanstva?..................................................215 Dušan Dostanić Politička antropologija u Karla Šmita..................................................................229 Bojan Vranić Suštinska spornost i politički pojmovi.................................................................245 Boris Milosavljević Rani radovi Slobodana Jovanovića.......................................................................265 Radivoje Jovović Uzroci hronične nestabilnosti italijanske izvršne vlasti........................................293 Sreten Sokić Prilog razmatranju savremenih procesa akumulacije i principa investiranja.........309 Marko Tmušić Mesto budžeta u javnim finansijama Srbije.........................................................347 II DEO MEĐUNARODNA POLITIKA I MEĐUNARODNI ODNOSI Radmila Nakarada Putevi pomirenja.................................................................................................. 361 Ružica Jakešević Mirovne misije Ujedinjenih nacija nakon hladnog rata........................................377 Nemanja Džuverović Alternativna globalizacija..................................................................................... 401 Marija Đorić Globalizacija i politički ekstremizam...................................................................415 III DEO SOCIJALNA POLITIKA I SOCIJALNI RAD Jasna Hrnčić – Tamara Džamonja Ignjatović – Vera Despotović Stanarević Evaluacija efekata programa integracije mladih u sukobu sa zakonom................437 Jelena Vidojević Zdravstvena zaštita u SAD: pravo ili privilegija?.................................................453 Natalija Perišić Promena aktera socijalne sigurnosti.....................................................................473 Mirjana Vuković Strategija „Evropa 2020“ – prioriteti i ciljevi........................................................493 Dragana Stanković Odliv mozgova kao gubitak i(li) dobitak za zemlju porekla.................................515 IV DEO OSVRTI, PRIKAZI, RECENZIJE Duško Radosavljević Traganje za odgovorima.......................................................................................529 Nikolina Matijević Žene – obrazovanjem do elite: situacija u Srbiji u XIX veku................................533 Snežana Otašević Otvorenost duha..................................................................................................543 Adrijana Zaharijević Identitet i granica.................................................................................................547 Marko Tmušić Javna potrošnja – temelj sveukupnog razvoja savremenog društva....................... 551 Nada Radović Klimatske promene i politika...............................................................................557 Contents...................................................................................................................567 I DEO POLITIČKA TEORIJA, POLITIČKA SOCIOLOGIJA, POLITIČKI SISTEM Dr Vukašin Pavlović1 UDC 316.334.3:316.344.42 TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE2 Sažetak: Tekst se sastoji iz tri dela. U prvom se analiziraju klasične koncepcije elita u delima Gaetana Moske, Vilfreda Pareta i Roberta Mihelsa. U drugom delu se prikazuju i analiziraju nove koncepcije elita izložene u delima Karla Manhajma, Jozefa Šumpetera, Džejmsa Barnema, Milovana Đilasa, Rajta Milsa, Toma Botomora, Džona Keneta Galbrajta, Rejmona Arona. U trećem zaključnom delu razmatra se odnos demokratije i elitizma. Ključne reči: elita, politička klasa, politička formula, cirkulacija elita, gvozdeni zakon oligarhije, nomenklatura, menadžersko-tehnokratske elite, intelektualne elite, elite i demokratija. Elitistički pristup u političkoj sociologiji nastao je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka u delima Gaetana Moske i Vilfreda Pareta. Njima će se nešto kasnije pridružiti i Robert Mihels. Kako su teorije elita nastale u Italiji i Nemačkoj uobičajeno se i sa dosta osnova smatra da je ovaj teorijski pristup bio karakterističan za zemlje sa mnogo feudalnih ostataka, u kojima je demokratija bila u povoju. U slučaju Italije i Nemačke to je donekle i razumljivo jer su obe zemlje doživele ujedinjenje izrazito kasno u odnosu na druge evropske države (tek 1871. godine). U središtu ovog toka u političkoj sociologiji je stanovište da je osnovna karakteristika svakog društva kao političke zajednice podela na one koji vladaju (elita) i one kojima se vlada (masa). Zbog toga se s pravom smatra da su ovom pristupu komplementarne teorije koje pripadaju takozvanoj psihologiji ili sociologiji masa, čiji su osnivači Gistav le Bon, Gabrijel Tard i Zigmund Frojd. 1 Redovni profesor, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. e-mail: vukasin.pavlovic@fpn.bg.ac.rs 2 Rad je nastao u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka i Pravnog fakulteta u Beogradu, Konstitucionalizam i vladavina prava u izgradnji nacionalne države – slučaj Srbije, (evidencioni broj: 47026), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. Tekst primljen 17. aprila 2011. godine. 10 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Ideja da odabrani treba da vladaju nije tako nova, kao što je nov termin elita, kojom se ona izražava. Tako smo još kod Platona imali ideju da filozofi, to jest oni koji su superiorni jer su najmudriji, treba da vladaju društvenom zajednicom. U drevnoj Kini postojala je 1300 godina duga ključna uloga jednog posebnog društvenog sloja, mandarina (ili literata), koji su predstavljali birokratski aparat na osnovu koga su vladale carske dinastije. Elitističke koncepcije o vladavini „božjih izabranika“ često su prisutne i u religijskim koncepcijama. Najpoznatiji takav primer je bramanska religija u starom indijskom društvu, čijim su kastinskim doktrinama bile uspostavljene oštre i nepremostive podele koje su regulisale sve ključne odnose među različitim delovima društva. Kasta bramana je bila najviša kasta, sa neupitnim duhovnim statusom i svetovnim obrazovnim funkcijama, ali i privilegijama, a tragovi ublaženih kastinkih podela su se održali do naših dana. Ideje da društvom treba da vladaju odabrani imamo ne samo u klasičnim aristokratijama, već ih nalazimo i u modernom vremenu. Tako se od utopiste Sen Simona u prvoj polovini devetnaestog veka, pa do ekonomiste Džona Keneta Galbrajta u drugoj polovini dvadesetog veka, srećemo sa shvatanjima da društvom treba da vladaju industrijalci i menadžeri ili naučnici i eksperti. No sam termin elita, prema navodima Toma Botomora, potiče iz šesnaestog veka kada se u Francuskoj upotrebljavao u dvostrukom smislu kao oznaka za izbor i kao opis robe izuzetne finoće, da bi se kasnije njena upotreba proširila na primenu za označavanje viših socijalnih grupa i udarnih vojnih jedinica3. KLASIČNI ELITIZAM Moska i Pareto Borba za primat oko teorijskog očinstva Opravdano se smatra da su za zasnivanje teorije elite najzaslužnija dva autora – Gaetano Moska i Vilfredo Pareto. Kao što će se kasnije videti, Pareto je prvi upotrebio termin elita, ali je Moska prvi u moderno vreme formulisao osnovni princip elitističke teorije o podeli društva na političku ili vladajuću klasu i na klasu onih kojima se vlada. Ova dva Italijana spadaju u najznačajnija imena političke sociologije u vreme njenog formiranja kao naučne discipline, dakle krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. 3 Tom Botomor, Elite i društvo, Mediteran Publishing, Novi Sad, 2008, str. 15. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 11 Obojica su rođena sredinom devetnaestog veka. Vilfredo Pareto je rođen u Parizu revolucionarne 1848. godine i živeo je do 1923. godine, do početka vladavine Benita Musolinija. Potiče iz dobrostojeće porodice viših klasa, a po obrazovanju i jezicima kojima se služio podjednako je bio Italijan i Francuz. Rano je napustio inžinjersku karijeru u Italiji i prešao u Švajcarsku, gde je postao ugledni profesor ekonomije na Univerzitetu u Lozanu. Za razliku od njega, deset godina mlađi Gaetano Moska bio je Italijan do srži. Rođen je 1858. godine na Siciliji, u srednje-buržoaskoj porodici nadahnutoj liberalnim idejama. Nakon završetka studija prava odlazi na godinu dana u Rim, pa se vraća u Palermo gde piše i objavljuje svoje prvo delo „Teorija vlasti i parlamentarna vladavina“. U potrazi za univerzitetskom profesurom ponovo odlazi u Rim, gde je najpre radio kao urednik Kongresnog biltena, a započeo je akademsku karijeru kao specijalista za ustavno pravo. Zbog oštrog kritičkog stava prema režimu koji nije ispunio obećanja nakon ujedinjenja Italije (Risorgimento) s puno teškoća je, posle mnogo godina, dobio profesuru na Univerzitetu u Torinu. Koliko je, ipak, bio uvažavan govori i činjenica da je bio biran za senatora. Umro je 1941. godine. Postoje, istina retki, autori koji smatraju da između teorije političke (vladajuće) klase Gaetana Moske i teorije elita Vilfreda Parete nema nikakve povezanosti. Jedan od njih je Artur Livingston (Arthur Livingston) koji upravo izričito kaže da nema nikakve dijalektičke ili istorijske veze između Paretove teorije elita i Moskine teorije vladajuće klase.4 Većina, međutim, deli mišljenje Karla Fridriha da je Paretova „vladajuća elita“ u velikoj meri identična sa Moskinom „političkom klasom“.5 Oba autora imaju mnogo toga zajedničkog u intelektualnom smislu, a i razlika u bitnim tačkama. To je, možda, jedan od razloga što se međusobno nisu voleli, a njihova dugogodišnja konfrontacija oko primata za otkriće savremene elitističke teorije, po mnogima je imala karakteristike italijanske porodične svađe.6 Šta je to što im je zajedničko? Moska i Pareto su bili nezadovoljni onim što su tada u teorijskom i praktičnom političkom smislu nudile dve najvažnije idejne opcije toga doba: demokratsko-liberalna i marksističko-revolucionarna. Kriza mlade parlamentarne 4 Arthur Livingston, „Introduction“, 1938, p. XXXVI, in: Gaetano Mosca, The Ruling Class, Elementi di Scienza Politica, McGraw-Hill Book Company, New York, 1965, (first edition 1939). 5 Carl Friedrich, „The Political Elite and Bureaucracy“, in: Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Prentice Hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965, p. 173. 6 James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, Prentice Hall, Englewood Cliffs. New Jersey, 1965, p. 2. 12 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem demokratije na zalasku viktorijanske epohe, kao i neuspesi i stagnacija radničkog pokreta inspirisanog marksizmom, stvorili su kod obojice istovremeno odbojan stav kako prema liberalnoj demokratiji tako i prema socijalizmu.7 Njihova startna teorijska pozicija je u osnovi bila ista: staromodni laissezfaire liberalizam i čvrsto verovanje u slobodnu međuigru društvenih, a pre svega ekonomskih sila. Pareto i Moska dele zajedničku negativnu reakciju prema modernosti, a pre svega prema opštim posledicama industrijske revolucije. To se svakako može objasniti specifičnošću italijanskog konteksta, to jest činjenicom da je italijansko društvo znatno zaostajalo za tada najrazvijenijim kapitalističkim zemljama sveta. Takvo negativno stanovište ih je dovelo do u osnovi konzervativne, a neki misle čak i kontrarevolucionarne pozicije.8 Otuda ne čudi što će se obojici, a naročito Paretu, pripisati teorijska i intelektualna odgovornost za pojavu fašizma i totalitarizma u Italiji. Poznati francuski politički sociolog Rejmon Aron (Raymond Aron) će Paretovu teoriju (ne ulazeći u njegove lične afinitete) protumačiti kao fašističku: „Nema sumnje da ono što imamo ovde je jedan tip fašizma: intelektualnog ili poluintelektualnog“ (Aron, 1937).9 Nešto će slično, u delu napisanom godinu dana ranije, dakle 1936., reći Franc Borkenau: „U Paretovom delu po prvi put će naći jasan izraz snažna tendencija ka promenama političke mašinerije i društvene organizacije koja je otelotvorena u boljševizmu, fašizmu, nacionalnom socijalizmu i zbiru sličnih pokreta; čak jasnije nego u delu Žorža Sorela, koji bi zajedno sa Paretom, mogao da bude rangiran kao preteča i glasnik političkih i društvenih promena koje vidimo ovih dana“.10 Zbog toga će oba autora, Pareto i Moska, dobiti oznaku „novog makijavelizma“, pod kojom su dugo ostali. Kolaps demokratije, pre svega u Italiji i Nemačkoj, u periodu nakon 1922. godine oživeo je staru dilemu, prisutnu još od Aristotelovog vremena: šta biva kada demokratija svojevoljno abdicira i relativno slobodno izabere put u tiraniju? Odgovor elitista na ovo pitanje bio je aristokratski konzervativan i krajnje neefektivan. Njihova teorija elite samo je predstavljala još jednu potvrdu stare 7 James Meisel, edited by, Pareto & Mosca, op.cit., p. 3. 8 James Meisel, edited by, Pareto & Mosca, op.cit., p. 53. 9 Raymond Aron, Paretian Politics, navedeno prema: James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, op. cit., p. 118. 10 Franz Borkenau, Pareto, Wiley, New York,1936, navedeno prema: James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, op. cit. p. 114. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 13 opasnosti da se demokratija degeneriše u despotizam. Zbog toga su obojica, a naročito nakon pojave njihovih glavnih dela na engleskom (Pareto 1935, a zatim Moska 1939) bila izložena oštroj, možda i preoštroj kritici od strane demokratski usmerene političke teorije. To je naročito došlo do izražaja u širokoj teorijskoj i idejnoj konfrontaciji protiv fašizma i nacizma u predvečerje, tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata. Moska je razvio model strukture moći koji je doveo u pitanje tradicionalnu Aristotelovu klasifikaciju oblika vladavine. Smatrao je da bez obzira šta ustav kaže, manjina uvek vlada većinom. Pareto je takođe imao za cilj da razvije sistem kojim se mogu predvideti zakoni promene i stabilnosti, a njegov zakon cirkulacije elita je upravo garantovao stabilnost političkih promena. Bez obzira na sve primedbe, kao i na ono što ih objektivno spaja i razdvaja, Moska i Pareto dele pionirsku slavu novog pristupa političkim naukama i političkoj sociologiji. U knjizi Moska i teorija elitizma (1985) Etore Albertoni (Ettore Albertoni) ocenjuje da se s razlogom može govoriti o novoj „paradigmi Moska-Pareto“.11 Moska i Pareto, kao i Mihels nakon njih, ponudiće jednu vrstu filozofije političke moći. Kao i kod većine doktrina koje su privlačne na lak način, osnovna ideja je jednostavna i preporučuje se visokom početnom verovatnoćom svakome ko ima bilo kakvo političko iskustvo. Evo kako to izgleda u formulaciji samog Moske: „Politička moć je uvek bila, i uvek će biti, vršena od organizovane manjine, koja je imala i imaće sredstva, različita u različita vremena, da uspostavi svoju moć nad većinom“. Glavno delo Gaetana Moske „Elementi političke nauke“ („Elementi di scienza politica“) publikovano je 1896. godine (dopunjeno izdanje 1923. godine), a prevedeno na engleski pod naslovom „Vladajuća klasa“ („The Ruling Class“) 1939. godine. Glavno delo Vilfreda Pareta „Rasprave iz opšte sociologije“ („Trattato di sociologia generale“) objavljeno je 1916. godine, a prevedeno na engleski i publikovano pod naslovom „Um i društvo“ („The Mind and Society“) 1935. godine. Čuveni američki teoretičar Karl Fridrih (Carl Friedrich) u svojoj knjizi iz 1963. godine „Čovek i njegova vlada“ („Man and his Government“) ocenjuje da je Pareto u osnovi razvio i sistematizovao Moskine ideje o političkoj ili vladajućoj klasi ili rukovodećoj eliti (political, ruling or governing elite) i dao im šire sociološko utemeljenje. Time Fridrih, po mom mišljenju opravdano, daje primat Moski kao osnivaču elitističkog pristupa u političkoj sociologiji. 11 Ettore Albertoni, Mosca and the Theory of Elitism, Basil Blackwell, Oxford, 1987. 14 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Gaetano Moska: politička klasa, politička formula i zakon fatalne prednosti organizovane manjine Glavni rezultat do koga je došao Gaetano Moska je formulacija ideje političke klase (classe politica), ili kako se to u prevodima na engleski uobičajilo vladajuće klase (the ruling class). Doktrina Gaetana Moske može se razumeti kao nastavak one linije teorijskog mišljenja koja započinje sa Makijavelijem, a vodi preko Rusoa, Điskardinija do Sen-Simona, Tejna i Gumplovica. Svoje osnovne ideje o političkoj klasi Moska je izložio još kao dvadesetšestogodišnji mladić 1884. godine u knjizi „Teorija vlasti i parlamentarna demokratija“ („Teorica dei governi e governo parlamentare“). Ne postoje kaže Moska, monarhije, aristokratije i demokratije (kako je mislio Aristotel) – to su samo prividi. U svim društvima postoji samo manjina koja vlada i većina koja se pokorava. „U svakom vremenu i na svakom mestu, sve ono što u vlasti predstavlja odlučivanje, vršenje moći, što uključuje komandovanje i odgovornost, uvek je atribut jedne posebne klase, čiji elementi formiranja, s obzirom na vekove i zemlje, mogu, istina, veoma da se razlikuju, ali koju, bilo kako formirana, uvek sačinjava, u odnosu na masu podanika kojima se nameće, jedna neznatna manjina. Ovu posebnu klasu mi ćemo, od sada pa u buduće, nazivati politička klasa“.12 Ovom svojom programatskom objavom, kako ocenjuje Aleksandar Sekulović, Moska nije stvorio novu društvenu nauku, „ali je stvarno udario temelj jednoj od najznačajnijih struja u savremenoj političkoj sociologiji – elitizmu“.13 U svom prvom delu, „Teorija vlasti i parlamentarna demokratija“, Moska je vrlo kritičan u odnosu na parlamentarnu demokratiju. Za parlamentarizam on kaže da je jedan od najgorih tipova političke organizacije u kojem neodgovorna i anonimna tiranija elemenata koji su prevladali na izborima govori i vlada u ime naroda. Međutim, u svom glavnom delu „Elementi političke nauke“, Moska izlaže svoju teoriju političke klase i političke formule na mnogo umereniji, detaljniji i sistematičniji način. U „Elementi političke nauke“ on će reći da se istinska moralna garantija reprezentativne vladavine može naći u javnim diskusijama koje se odvijaju u skupštinama. Da se iz oštrog kritičara parlamentarizma preobratio 12 Navedeno prema: Aleksandar Sekulović, Teorija političke klase, Radnička štampa, Beograd, 1982, str. 8. 13 Aleksandar Sekulović, Teorija političke klase, Radnička štampa, Beograd, 1982, str. 8. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 15 u vreme Musolinijevog fašizma u zagovornika odbrane parlamentarne demokratije govori i podatak da se Moska povukao iz aktivnog političkog života 1925. godine, zbog sukoba sa fašistima povodom njihove namere da ukinu parlamentarni sistem. Formulisanje ideje o političkoj klasi prošlo je kod Moske kroz dve faze. U prvoj, napuštajući aristotelovsku poziciju, utvrdio je da u svakom politički organizovanom društvu postoji vladajuća klasa, to jest klasa onih koji drže i vrše javnu moć i koji su uvek manjina, a ispod njih brojne klase ljudi koje nikad u realnom smislu ne učestvuju u vlasti, već su joj samo podložne, pa ih on naziva klasa kojom se vlada. U kasnoj fazi Moska je nastojao da izbegne oštru dihotomnu podelu na vladajuću klasu i klasu kojom se vlada, uvodeći u vladajuću formaciju podelu na dve grupe: jednu sastavljenu od zvaničnika koji su na vlasti i drugu mnogo širu, sastavljenu od izvršilaca koji prenose, komuniciraju i posreduju naređenja od vrhova vlasti ka masama kojima se vlada. Zanimljivo je da će on ovom posredujućem sloju pripisati izuzetnu važnost. Stabilnost bilo kog političkog organizma, veli Moska, zavisi od moralnosti, inteligencije i aktivnosti koju poseduje ovaj drugi sloj političke ili vladajuće klase. Dakle, zahvaljujući samo ovom drugom ili posredujućem sloju moguće je da se premosti jaz između manjine koja vlada i većine kojom se vlada. Iz ovoga se teško može zaključiti da li je tu reč o drugom ešalonu unutar vladajuće klase, ili o srednjem sloju koji stoji između i koji ima sličnu funkciju koju ima birokratija u Veberovom sistemu. Prema Botomorovom tumačenju14 Moskina ideja je bliža shvatanju posredujućeg sloja kao novih srednjih klasa sastavljenih od službenika, menadžera, inžinjera, naučnika i drugih intelektualaca, nego shvatanju po kome je to drugi ešalon političke ili vladajuće klase. Dakle, reč je o tome da između elite koja vlada i većinskih klasa nad kojima se vlada, postoji pod elita sačinjena od pripadnika srednjih slojeva. Korak dalje ide Aleksandar Sekulović koji u svojoj knjizi Teorija političke klase (1982) izričito tvrdi da je „Moska pre svega teoretičar srednje klase, više nego teoretičar političke klase ili elite“. Po mišljenju Sekulovića, „u pojmu srednje klase koncentrisan je celokupan njegov filozofski i etičko-politički ideal, celokupno njegovo osećanje mere i umerenosti, koje je smatrao vrhovnim načelom društvenog života“. I zaključuje da je Moska smatrao srednju klasu bitnim faktorom društvene ravnoteže, „i u tom pogledu značajnijom od narodnih masa i političke klase“.15 14 Tom Botomor, Elite i društvo, Mediteran Publishing, Novi Sad, 2008, s. 19. 15 Aleksandar Sekulović, Teorija političke klase, op.cit., s. 127. 16 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Moska insistira na tezi da je njegova ideja političke, odnosno vladajuće klase primenljiva na sve režime – kako na one koji počivaju na ideji narodne suverenosti, tako i na aristokratske i monarhističke režime. Odlučujući razlog što većina podleže manjini Moska nalazi u činjenici koju on formuliše kao zakon fatalne prednosti organizovane manjine: neka organizovana manjina, delujući orkestrirano, zauvek će trijumfovati nad dezorganizovanom većinom naroda bez zajedničke volje i impulsa.“Faktički je fatalna nadmoćnost organizovane manjine, koja deluje po jedinstvenom impulsu, nad neorganizovanom većinom koja se nalazi u pasivnom stanju“.16 Moska ne poriče mogućnost da i mase mogu da budu organizovane, ali smatra da su u tom slučaju vođene od strane neke elite. Formulacijom zakona o fatalnoj prednosti organizovane manjine nad većinom, Moska kao da uspostavlja teorijski luk koji se proteže od Makijavelija do Mihelsovog „gvozdenog zakona oligarhije“ i Milsovih „elita moći“. Vladajuću klasu Moska identifikuje sa javnom vlašću, javnom moći. U njegovim se delima neosporno pojavljuje ideja pluraliteta elita i kontra-elita, mada će za upotrebu samog termina elita glavna zasluga pripasti Paretu. Po Moski, uvek kada se pojavi komunikacijski jaz između vladajućih i onih kojima se vlada, neophodno će se unutar nižih klasa formirati jedna druga vladajuća klasa, elita, ili dirigirajuća manjina, koja će u odnosu na klasu koja vlada često biti antagonistička. „Kada je nova klasa plebejskih lidera dobro organizovana može ozbiljno da ugrozi oficijelnu vlast“, ocenjuje Moska. Čini se na prvi pogled, kao da Moska na mala vrata uvodi u svoj model Marksov koncept klasne borbe. Ali to, naravno, nije tačno. U Moskinoj teorijskoj shemi plebejske mase deluju samo kao raštimovani hor u pozadini; odlučujuća bitka se bije među elitama, to jest manjinama koje drže vlast ili imaju aspiracije da dođu na vlast. On ne isključuje mogućnost da se ponekad vladajuća klasa podeli u frakcije koje se bore za podršku masa čak i u demokratskim političkim sistemima. Ali to ne znači, po njemu, da će narod stvarno da odluči ishod: „kad kažemo da su ‚birači‘ izabrali predstavnike, upotrebljavamo jezik koji je prilično neegzaktan. Istina je da su predstavnici izabrali sami sebe putem glasača, ili da su ih njihovi prijatelji izabrali“ (pod prijateljima Moska misli na kingsmakers-e u partijama, manipulatorima izbornim mašinama, i sl.). Videli smo da je čvrst elitistički model političke organizacije društva Moska najpre umekšao ubacujući posredujući sloj između političke ili vladajuće klase i brojne klase kojom se vlada. 16 Gaetano Mosca, The Ruling Class, Elementi di Scienza Politica, edited and revised by Arthur Livingston, McGraw-Hill Book Company, New York, 1965 (first edition 1939), p. 53. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 17 Drugo, možda još značajnije umekšanje tog elitističkog modela je uvođenje onoga što Moska zove politička formula. Po Moski, vladajuća klasa kontroliše ali ne stvara intelektualni i moralni kodeks društva. Politička formula je ideologija kojom vladajući opravdavaju svoju vladavinu. Ali politička formula „nije samo nešto što mora da odgovara istinskoj potrebi ljudske prirode, to je zajednički produkt čitavog društva“.17 Ono za šta Moska koristi naziv politička formula razni mislioci su zvali različitim imenima: Ruso se služio pojmom ‚opšta volja‘; Marks je za to koristio pojam ideologije (kao skupa vladajućih ideja); Pareto je govorio o ‚bazičnim sentimentima‘; Sorel je koristio termin ‚vladajući mit‘; Veber je to zvao ‚legitimnost vlasti‘; Dirkem je koristio izraz ‚kolektivne predstave‘; Spenser se služio terminom ‚raspoloženje javnosti‘; kod Lasvela su to ‚simboli vlasti‘; Manhajm se vratio Marksovom terminu ‚ideologija‘. Možemo, takođe sa dosta osnova da kažemo da je Moskina ideja političke formule anticipacija Gramšijevog koncepta ‚idejne hegemonije‘. Politička formula povezuje opravdanje dolaska na vlast i opstanka na vlasti sa pristankom na vlast. Treći pomak od rigidnog elitističkog modela je Moskina ideja formulisana u sintagmi odnos društvenih ili političkih snaga. Unutar originalne ideje o političkoj formuli Moska je razvijao teorijsku ideju koja izražava dvostruki balans: odnos i ravnotežu političkih snaga u realnom životu društva, kao i metodološki balans unutar političke sociologije. Franko Feraroti u tom smislu ukazuje na kritičku poziciju Gaetana Moske: (a) kako u odnosu na tzv. „zakon o tri stupnja“ (teološkom, metafizičkom i pozitivnom), koji je formulisao Ogist Kont (Auguste Comte); (b) tako i u odnosu na podelu koju je ponudio Herbert Spenser, razlikujući vojničke države zasnovane na sili i industrijske države zasnovane na ugovoru. U prvom slučaju Moska smatra da se radi o neprihvatljivoj simplifikaciji, a u drugom, da svaka politička organizacija ima istovremeno i spontane i prisilne elemente.18 Botomor primećuje da je „Moska kod razmatranja problema političkih promena bio prinuđen da uvede pojam ‚društvenih snaga‘ (to jest važnih interesa u društvu) kao izvor formiranja novih elita. Zajedno sa Mejzelom on konstatuje da ga je to dovelo neugodno blizu Marksu“.19 U celini gledano, Moska je imao dvostruku priliku da modifikuje i da razvija svoja polazna stanovišta. Najpre, u konfrontaciji sa Paretom oko primata za izum osnovnih postulate elitističke teorije. U tom pogledu je očigledno da se 17 James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, op. cit., s. 7. 18 Franco Ferarotti, „The Italian Contest: Pareto and Mosca“, navedeno prema: James Meisel, ed. by, Pareto & Mosca, op. cit., p.134. 19 Tom Botomor, Elite i društvo, op. cit. s. 32. 18 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem odeljak 15. u njegovom glavnom delu „Elementi političke nauke“ pojavljuje prvi put tek u drugom izdanju, 1923. godine. Druga prilika za otklon i modifikaciju došla je sa distanciranjem od fašizma, jer je Moska nadživeo Pareta za skoro dve decenije, pa je imao prilike ne samo da vidi šta fašizam znači, već i da ustane u odbranu parlamentarne demokratije. Mora mu se priznati da je u pomenutom drugom izdanju „Elemenata...“, koje je publikovano samo nekoliko nedelja nakon dolaska Musolinija na vlast, pokazao da se transformisao od oštrog kritičara parlamentarne demokratije u njenog skeptičnog branioca. Po mišljenju Stjuarta Hjudžesa (Stuart Hughes) Moska je imao veliku prednost nad Paretom zbog aktivnog praktičnog učešća u italijanskom političkom životu.20 Mada svestan konzervativnog naboja koji sadrže elitističke teorije Norberto Bobio vrlo visoko ocenjuje Gaetana Mosku: „Moskina teorija političke klase ne samo da do sada nije opovrgnuta, nego je još i danas jedan od stubova političke nauke“. Vilfredo Pareto: društveni ekvilibrijum, rezidue i derivacije, cirkulacija elita Pareto je došao u političku sociologiju iz ekonomije, a u ekonomiju iz tehničkih nauka (inžinjerstva) i matematike. Želeo je da u društvenim naukama uradi ono što su Galilej, Kopernik, Njutn i Ajnštajn uradili u prirodnim naukama. Talkot Parsons (Talcott Parsons) smatra da je to imalo odlučujući uticaj na njegove radove u sociologiji, pogotovu u metodološkom pogledu. On će njegovu metodu nazvati logičko-eksperimentalna.21 Pareto je iz ekonomije doneo u političku sociologiju već formiranu ideju o društvenoj ravnoteži (equilibrium), koja će u savremenoj funkcionalističkoj interpretaciji igrati važnu ulogu kao ideja dinamičkog ili funkcionalnog ekvilibrijuma. Pareto je takođe iz ekonomije doneo i ideju sukoba različitih interesnih grupa, pa čak i ideju o cirkulaciji elita. Mejzel (Meisel) pokazuje da su sve ove ideje, bar u skici, bile prisutne i u Paretovom radu iz 1896/97. godine Kurs političke ekonomije (Cours d‘economie politique). Možda je to jedan od razloga što je Džozef Šumpeter ( Joseph Schumpeter) smestio Paretovo delo u oblast ekonomske sociologije.22 20 Stuart Hughes, navedeno prema: James Miesel, ed. by, Pareto & Moska, op. cit., s. 155. 21 Talcott Parsons, „Pareto's Central Analytic Scheme“, Journal of Social Philosophy, 1:3, April, 1936, p. 245. 22 Joseph Schumpeter, Kapitalzam, socijalizam i demokratija, Globus, Zagreb, 1981. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 19 Postoje autori kao što je Timešef, koji smatraju da je najvažniji Paretov doprinos sociologiji njegova koncepcija društva kao sistema u ravnoteži, ekvilibrijumu.23 Za Pareta je društvo, dakle, sistem u ravnoteži. Stanje društvenog sistema u bilo kom datom vremenu uslovljeno je fizičkim, spoljnim i unutrašnjim uslovima. Fizičke uslove određuje prirodno okruženje. Drugu grupu spoljnih faktora u odnosu na društvo u datom vremenu sačinjavaju druga društva, kao i prethodna stanja istog društva. Treću grupu uslova čine unutrašnji elementi sistema – naime, interesi, saznanja i rezidue i derivacije koje su manifestacije sentimenata. Uloga bazičnih sentimenata je bitna za održavanje društvene ravnoteže. Ako je društveni sistem pod pritiskom spoljnih snaga umerene jačine, unutrašnje snage će gurati ka ponovnom uspostavljanju ravnoteže, vraćajući društvo u njegovo stanje neuznemiravanja. Analizu unutrašnjih snaga unutar teoreme o ponovnom uspostavljanju ravnoteže Pareto bazira na razlici između logične i nelogične akcije. Logične akcije, po njemu, vrlo su retke (tu ubraja formulisanje naučnih teorema, ekonomske akcije i ponašanje pravnika na sudu). Nelogične akcije se odnose na rezidue i derivacije, kao manifestacije sentimenata, to jest bazičnih biopsihičkih stanja. Bazični unutrašnji uslovi formiranja društva i determinisanja ljudskih akcija su sentimenti, ali se oni iskazuju u obliku rezidua i derivacija. Podelu na logično i nelogično ponašanje sam Pareto ilustruje primerom mornara iz antičke Grčke, koji, dok uplovljava u luku, u jednoj ruci drži konopce za navigavanje, a u drugoj žrtvenik bogu mora Posejdonu. To dalje znači da se nelogično ne može uzeti i tumačiti kao ilogično ili antilogično.24 Prema Paretu, postoji šest klasa rezidua (koje su, uzgred rečeno, u pogledu distance bliže sentimentima od derivacija). To su: prvo, residue instinkta kombinacije, to jest sposobnosti povezivanja stvari; drugo, residue postojanosti agregiranja, to jest tendencije konzerviranja; treće, residue ili potrebe manifestacija sentimenata kroz spoljne javne akcije ili samoizražavanja; četvrto, residue društvenosti ili poriv sastavljanja društva i uspostavljanja uniformnog vođenja i ponašanja; peto, rezidua ličnog integriteta; šesto, seksualna rezidua. Derivacije su površinska manifestacija ili objašnjenje nevidljivih, podzemnih sila u društvenom životu, odnosno pojmovi koji približno odgovaraju onome što se naziva racionalizacija, ili što u Marksovom pojmovnom rečniku predstavlja 23 Timasheff, Nicholas, Sociological Theory, Random House, Inc., New York, 1957, p. 159. 24 Talcott Parsons, „Pareto's Central Analytic Scheme“, Journal of Social Philosophy, 1:3, April, 1936, p. 257. 20 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem ideologija (Hook, 1935:163). Po Paretu postoje četiri klase derivacija:prvo, derivacije zahteva i afirmacije, uključujući afirmaciju fakata i sentimenata; drugo, derivacije autoriteta, bilo pojedinačnog, grupnog, običajnog ili božanskog; treće, derivacije koje su u saglasnosti sa zajedničkim sentimentima i principima; i četvrto, derivacije verbalnog dokaza, kao na primer, različite metafore i analogije.25 Neki autori, međutim, smatraju da je upravo tretman rezidua i derivacija, kojima Pareto posvećuje najveći prostor u svojim sociološkim spisima, ujedno i najslabija strana njegovog dela.26 S druge strane, ima autora, poput Handersona, koji upravo zbog ovih delova čitav Paretov sociološki model nazivaju „pionirskim paukovim radom“ (Handerson, 1935:58). Pareto će ostati upamćen u društvenoj teoriji, a ponajviše u političkoj sociologiji, prvenstveno zbog uvođenja koncepta i termina elita i zbog formulacije zakona o cirkulaciji elita. To je zakon koji predstavlja jednu od bazičnih teorema u njegovoj političkoj sociologiji. Već u polaznoj postavci Pareto odbacuje svaku homogenu sliku društva kao mit i nudi relativno prostu bipolarnu podelu na elitu i masu. Elitu sačinjavaju individue visokih sposobnosti i jakih karaktera. Ona se deli na dva dela. Prvi deo sačinjavaju upravljači, dakle oni koji direktno ili indirektno imaju važnu ulogu u manipulaciji političkom moći, i taj deo Pareto naziva vladajuća elita (governing elite). Drugi deo ili nevladajuća elita (nongoverning elite), je sastavljen od sposobnih ljudi koji nisu u poziciji vlasti. U zavisnosti od distribucije dominantnih rezidua, jedan deo elite čini tip ljudi koje Pareto naziva špekulanti (speculators), koji su preduzimljivi, imaginativni, ekspanzivni, otvoreni za nove ideje i spremni da rizikuju. Drugi deo elite čine oni koje Pareto imenuje kao rentijeri, a to su plašljivi, konzervativni, stalno u strahu da sačuvaju ono što je postignuto, odbojni prema bilo čemu novom. Tipom špekulanata dominiraju residue kombinacije, a tipom rentijera dominiraju residue anksioznosti (straha) da se sačuva postignuti dohodak. Prvi tip, po Makijavelijevoj podeli, odgovara tipu lava, a drugi tipu lisice. U zavisnosti od ova dva tipa ličnosti koje sačinjavaju vladajuću elitu imamo i dva tipa ekonomskog poretka, ali i dva tipa društvenog poretka. Kada u vladajućoj eliti dominiraju špekulanti društvo je izloženo relativno brzim promenama. Kada dominiraju rentijeri, promene su spore. Za razliku od prvog tipa društvenog poretka, koji je dinamičan i preduzetnički, drugi tip je konzervativan, vojnički, religiozan i koristi silu kao glavni metod vladanja. 25 Franco Ferarotti, „The Italian Contest: Pareto and Mosca“, op. cit. p. 131. 26 Timasheff, Nicholas, Sociological Theory, op. cit. p. 166. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 21 Posle izvesnog vremena dolazi do zamora elita; jedna vrsta zamenjuje drugu, a njihovo međusobno smenjivanje ne znači ništa drugo do uvođenje ciklične ili kružne teorije društvenih promena. Elite su prolazne, ali elitizam nije. Istorija je stoga, kaže Pareto u čuvenoj izreci, ništa drugo do groblje aristokratija. Razni autori različito vrednuju glavni doprinos Pareta političkoj sociologiji. Naš savremenik, italijanski sociolog politike Franko Feraroti, podsećajući da mnogi upoređuju Pareta sa Volterom i Veblenom, smatra da je on dao sledeće značajne doprinose političkoj i opštoj sociologiji: definisanje logičko-eksperimentalnog metoda i njegova primena u društvenim naukama; razlikovanje između logičnih i neracionalnih elemenata u ljudskom ponašanju; priznanje da su verovanja, mitovi i snovi realna ‚fakta‘ za društvene nauke; teorija rezidua i derivacija (ma koliko se činile artificijelne i složene); koncept elita; i najzad, koncepcija društvene uslovljenosti kao proces u kome mnoge varijable mogu biti funkcionalno interaktivne.27 Za najinteresantniji i najsugestivniji deo Paretovih analiza Moris Ginsberg proglašava onaj u kome se prikazuje dinamika društvenih promena i ukazuje na faktore koji uslovljavaju društvenu ravnotežu u bilo kom datom vremenu života jednog društva.28 Po Ginsbergovom tumačenju Paretove teorije, krajnji dinamički elementi u ljudskoj prirodi nisu residue, a još manje su to derivacije, već sentimenti. Rezidue nisu instinkti, niti apetiti, ukusi i inklinacije, a još manje interesi; to su strukture ili matrice principa u skladu sa kojima sentimenti rade i deluju.29 Nasuprot tome, Franc Borkenau smatra da se glavni sociološki doprinos Pareta može svesti na teoriju rezidua, teoriju derivacija i zakon cirkulacije elita, odnosno cikličnog, kružnog kretanja istorije. Po Borkenau, Paretova teorija nije bihejvioristička; ona je više filozofija društva, a njena glavna slabost leži u pesimizmu, kao i u aksiomu da nema zadovoljavajuće sociologije bez psihologije – što posebno dolazi do izražaja u teoriji rezidua. Što se tiče teorije derivacija, Borkenau smatra da tu Pareto sledi ideje Marksa i Ničea, koji su duboko uticali na njega.30 27 Franco Ferrarotti, „The Italian Contest: Pareto and Mosca“, op. cit. p. 132. 28 Morris Ginsberg „The Sociology of Pareto“, in: Meisel, James, Pareto & Mosca, Prentice Hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965, p. 103. 29 Morris Ginsberg, „The Sociology of Pareto“, op. cit., p. 95. 30 Borkenau, Franc, Pareto, 1936, Wiley, New York, 1936 (deo pod naslovom „A Manifest of our Time“ preštampan u: Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Prentice-Hill, Inc., Englewood Clifts, New Yersey,1965, p.113). 22 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Slično o Paretu misli i Rejmon Aron. Za Arona Paretovo glavno sociološko delo je ambivalentno. U njemu on „lako sklizne sa logike na psihologiju, a sa psihologije na sociologiju“. Zbog toga njegova teorija rezidua zaostaje u komparativnom poređenju za Frojdovom teorijom kompleksa, kao što je i njegova teorija derivacija slabija od Marksove kritike ideologije.31 Aron čak zaključuje da „čitava ‚Rasprava o opštoj sociologiji‘ stoji razotkrivena kao jedna gigantska derivacija, izvučena iz dve rezidue – mržnje i isključujućeg interesa, u odnosima onih koji vladaju i onih kojima se vlada“.32 U snažnom talasu antifašizma tokom tridesetih godina dvadesetog veka Karl Fridrih će oštro kritikovati Mosku i Pareta, da bi kasnije, tokom šezdesetih godina istoga veka, dao mnogo umereniju i objektivniju kritiku njihovih elitističkih teorija. On zamera teoriji elita da nedovoljno uviđa značaj grupnog interesnog aspekta unutar vladajućih elita. Posebno kritikuje Pareta, čija je podela na vladajuću i nevladajuće elite samo u funkciji njegovog zakona o cirkulaciji elita, za koji Fridrih inače misli da svakako nije konstantan. Zbog toga Pareto, po Fridrihu, ne uviđa da se nepolitičke elite (ekonomska, društvena, tehnička, kulturna, vojna i dr.) uveliko razlikuju po svojoj bitnosti za politiku, kako među sobom, tako i u različitim vremenima. Fridrih u tom smislu navodi primer porasta uticaja vojne elite na politiku Sjedinjenih Država u drugoj polovini dvadesetog veka. Kritikujući psihologizam Pareta, Sidni Huk kaže da su rezidue veseo i po malo smešan sinonim za instinkte, jer su one najkonstantniji elemenat u ljudskom ponašanju. Ali Parsons ne misli tako. „Ako rezidue konstituišu ili manifestuju poslednje vrednosti, osnovne premise na kojima sistem akcija počiva, termin mora biti nešto sasvim različito od ‚smešnog imena za instinkt‘„.33 U zapaženoj analizi koja traga za Paretovom centralnom analitičkom shemom, Talkot Parsons, ocenjujući njegovo delo kao funkcionalističko, ipak smatra da ostaje u krugu socioloških teorija koje su se nekad nazivale organičke teorije društva.34 Po Parsonsovoj sumarnoj oceni Pareto nije uspeo da razvije zadovoljavajuću generalnu teoriju ljudske akcije. 35 31 Raymond Aron, „Paretian Politics“, op. cit., p. 116. 32 Raymond Aron, „Paretian Politics“, op. cit., p. 119. 33 Talcott Parsons, „Pareto's Central Analytic Scheme“, Journal of Social Philosophy, 1:3, April, 1936, p. 251. 34 Talcott Parsons, „Pareto's Central Analytic Scheme“, op. cit., p. 256. 35 Talcott Parsons, „Pareto's Central Analytic Scheme“, op. cit., p. 261. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 23 Šta može na kraju zbirno da se kaže za Pareta i njegovu teoriju? Pareto je jači i jasniji u onome što ne prihvata iz dotadašnjeg razvoja društvenih nauka, nego u onome što sam formuliše kao sopstveni doprinos političkoj sociologiji. On neosporno odbacuje ne samo Marksovu koncepciju političke sociologije kao sociologije revolucije, nego i dve koncepcije koje u političkoj sociologiji obeležavaju njegovo vreme: Veberovu koncepciju ljudske slobode i Dirkemovu koncepciju normativne kontrole. Pareto smatra da čovek nije slobodan i da njegova akcija nije vođena normativnom kontrolom, već reziduama koje su genetički uslovljene, a ne sociokulturno proizvedene. U težnji za otkrivanjem univerzalnih zakona društva otišao je u drugu krajnost: smatrao je da su sva društva ista – da je sve svuda isto i da će uvek tako biti.36 Poznata je Paretova izreka: „Vekovi se kotrljaju, a ljudska priroda ostaje ista“. Zbog toga Sidni Huk (Sidney Hook) s pravom kaže: „Uz svu svoju erudiciju iz istorije Pareto nikad nije koristio istorijski pristup u razmatranju društvenih činjenica. To je fundamentalna slabost njegovog dela. Video je da je istorija bez društvene teorije slepa. Nije uspeo da vidi da je sociologija bez istorije prazna“.37 Robert Mihels: gvozdeni zakon oligarhije Kao što je napred rečeno, osnivačima elitističke teorije, Moski i Paretu, pridružio se Robert Mihels. Robert Mihels je rođen u nemačkoj građanskoj porodici u Kelnu, a studirao je u Francuskoj i Italiji. Kao dvadesetogodišnjak ulazi u sindikalni pokret Italije, kao i u sindikalni i socijaldemokratski pokret Nemačke. Njegov misaoni put je bio neobičan. Započeo je kao ubeđeni socijalista i marksista, da bi završio kao simpatizer fašizma. Još u svojoj sindikalističkoj fazi objavio je 1911. godine jednu izuzetno značajnu knjigu za političku sociologiju, čiji je naslov „Sociologija partija u modernoj demokratiji“.38 Knjiga ima karakterističan podnaslov koji ukazuje na njenu glavnu poentu: istraživanja o oligarhijskim tendencijama u grupnom životu. Zanimljivo je, takođe, da je 36 Werner Stark, „In Search of the True Pareto“, British Journal of Sociology, XIV, June 1963, p. 112. 37 Sidney Hook, „Pareto's Sociological System“, The Nation, 140:747 (1935). 38 Robert Michels, Zur Soziologie des Parteiwesenes in der modernen Demokratie, Untersuchungen uber die oligarhchischen tendenzen des Gruppenlebens, (prevedena i objavljena: Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, Istraživanja o oligarhijskim tendencijama u životu skupina, Informator i Fakultet političkih nauka, Zagreb, 1990. 24 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Mihels predavao uvodni kurs iz Političke sociologije na Univerzitetu u Rimu, a ta predavanja su objavljena 1927 godine kao jedan od prvih udžbenika iz ove oblasti pod naslovom Corso di Sociologia Politica.39 U svojoj prvoj fazi sindikalnog socijalizma kada prihvata mnoge marksističke postavke, Mihels je oštar kritičar slabosti radničkog pokreta i levih političkih partija koje su iz njega proizašle. Iza fasade revolucionarne retorike Mihels otkriva sve veću političku atrofiju radničkih partija. Posebno je kritičan prema partijskim vođama radnika koji deluju u okviru građanskih institucija. On je dokazivao da je osnovna slabost nemačkog radničkog pokreta predvođenog socijaldemokratskom partijom u tome što smatra parlament jedinim poprištem socijalističke političke akcije. Pisao je: „Prava socijalistička moć ne leži u parlamentu, već u masama“ i „Parlamentarizam ubija socijalizam u njegovom najdubljem vidu“. Oštro je kritikovao nemački radnički pokret, tvrdeći da je „prožet duhom plašljivog legalizma“. Zagovarao je antimilitarizam, za koji je tvrdio da predstavlja odbacivanje vrednosti građanskog sveta; kao i generalni štrajk, koji bi značio odlučno odbacivanje političkih metoda buržoazije i njihovu zamenu samostalnom akcijom radničke klase. Relativno rano je formulisao tezu, koja će kasnije postati ključna tema njegove knjige „Sociologija partija u modernoj demokratiji“. To je teza o „organizaciji radi organizacije“. Dokazivao je da nemačka radnička partija napušta teren klasne borbe radi parlamentarnih kompromisa i ograničenih reformi prvenstveno zato što želi da sačuva organizaciju i finansijsku podršku.40 Upozoravao je da su i radnici pošli istim putem i prihvatili isti tip organizacije kao druge klase. Zalagao se za ideju i praksu sindikalizma unutar partije, to jest za delovanje sindikalističke frakcije unutar partije. Opravdano je isticao da socijalistički pokret ne može da postoji bez intelektualaca. U knjizi „Sociologa partija u modernoj demokratiji“ Mihels najpre ukazuje na sledeći paradoks: demokratija ne može bez organizacije, jer bi se raspršila u nekonzistentnoj masi.41 U odsustvu organizacije demokratija postaje haos, besporedak. A jedina opcija gora i od najgoreg poretka je, kako je Hobs učio, prirodno stanje ili besporedak. Na drugoj strani, međutim, jačanjem organizacije 39 Objavljen na engleskom pod naslovom: Roberto Michels's First Lectures in Political Sociology, translated, with an introduction by Alfred de Grazia, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1949. 40 David Beetham, „Od socijalizma do fašizma: odnos teorije i prakse u delu Roberta Michelsa“, Beograd, Marksizam u svetu, 1977, br. 9, s. 68. 41 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 20. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 25 umanjuje se ili nestaje demokratija. Mada, po Mihelsovom mišljenju, postoji jedna bitna sličnost između demokratije i organizacije. Ona leži u činjenici da su i jedna i druga oružje u rukama slabih u borbi protiv jakih.42 Suština njegovog paradoksa leži u protivurečnom odnosu između demokratije i organizacije. Što je više organizacije, to je veća uloga vođa, na jednoj, i manji značaj demokratije, na drugoj strani.43 Mihelsov čuveni gvozdeni zakon oligarhije je izraz navedenog paradoksa. Taj čuveni i mnogo puta citirani zakon sažeto glasi: „Ko kaže organizacija, kaže i tendencija ka oligarhiji“.44 U knjizi „Sociologija partija..“ Mihels otkriva militantnu i vojničku prirodu savremenih partija, uključujući i one koje se nazivaju ili percipiraju kao demokratske. U svojim istraživanjima on utvrđuje da i za demokratske radničke partije važe pravila apsolutizma „da rešenja moraju biti brza, disciplina stroga, zapovedi apsolutne, poslušnost pravodobna“.45 Po Mihelsovom uvidu opšta potreba masa da obožavaju vođe dolazi u još većoj meri do izražaja u političkim partijama. Često se, kaže on, socijaldemokratske i socijalističke partije u toj meri poistovećuju sa vođom, kao neka stvar koja im pripada, da prihvataju njegovo ime – u Nemačkoj podela na lasalovce i marksiste, u Francuskoj na blankiste, gediste, žoresiste.46 Temelj vođstva u političkim partijama je, po Mihelsovom mišljenju, govornička nadarenost, jer „nijedna masa se ne opire estetskoj i emotivnoj snazi govora.47 I dodaje: „mase se odnose prema svojim vođama kao onaj kipar u Grčkoj, koji je, izradivši Zevsa Gromovnika, pao na koljena pred vlastitim djelom da bi mu se poklonio“.48 Drugi razlog oligarhijskih tendencija u političkim partijama Mihels nalazi u procesima jake centralizacije partijskog odlučivanja. „Veoma daleko od toga da izvor grešaka oligarhije prepoznaju u centralizaciji partijskih vlasti, veruju 42 Ovaj pasus, kao i narednih par stranica teksta preuzete su iz sledećeg mog priloga: Vukašin Pavlović, „O demokratskim kapacitetima političkih partija“, iz zbornika Demokratija u političkim strankama Srbije, urednik Zoran Lutovac, Friedrih Ebert Stiftung i Institut društvenih nauka, Beograd, 2006. 43 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op.cit., s. 20. 44 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op.cit., s. 21. 45 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 31. 46 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 50. 47 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 53. 48 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 50. 26 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem često da nemaju boljega sredstva za njezino suzbijanje od još daljega naglašavanja centralizacije“.49 Gomilanje ovlašćenja u malo ruku, kao što je to po Mihelsovom mišljenju slučaj u radničkom pokretu i partijama, vodi tendenciji ka čestoj zloupotrebi moći“.50 Citirajući staru izreku „Radije biti prvi u Galiji nego drugi u Rimu“, Mihels dolazi do zaključka da lozinka većine u partiji glasi – centralizacija, a manjine – autonomija.51 On ukazuje na značaj borbi koje se u partijama vode oko pitanja centralizacije i decentralizacije, ali smatra da težnja za regionalnom autonomijom ne mora uvek da predstavlja opasnost po tendenciju oligarhije u partijskom životu. Ona može možda da spreči stvaranje krupne partijske oligarhije, ali samo da bi je usitnila i stvorila veći broj regionalnih i lokalnih partijskih oligarhija.52 U nastojanju da odgovori na pitanje je li oligarhijska bolest demokratskih partija izlečiva, Mihels nudi nekoliko zanimljivih ideja. Prvo, učešće ili sudelovanje u državnoj vlasti uvek u izvesnoj meri umanjuje demokratske kapacitete političkih partija; i najdemokratskije među njima postaju u izvesnoj meri konzervativne.53 Drugo, sa brojčanim rastom organizacije postaje borba za velika načela nemoguća. „Tu tendenciju pojačava parlamentarni karakter partije. Parlamentarizam znači nastojanje za što većim brojem glasova. Partijska organizacija znači nastojanje za što većim brojem članova. Glavno polje partijske aktivnosti je u izbornoj agitaciji i agitaciji učlanjivanja“.54 Treće, političke partije, po ugledu na državu, postavljaju se na temeljnim stubovima: autoritetu i discipline.55 Četvrto, postoji unutrašnji odnos između rasta partije i rasta opreza i plašljivosti u njezinoj politici.56 Drugim rečima, Mihels kao da želi da kaže da samo male partije mogu sebi da priušte luksuz konzistentne, principijelne i hrabre partijske politike. 49 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 125. 50 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 124. 51 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 144. 52 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 147. 53 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 292. 54 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 293. 55 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 294. 56 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 295. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 27 Peto, demokratiji je svojstvena naklonost prema autoritarnome rešavanju važnih pitanja.57 Šesto, partija je samo sredstvo da se dođe do višeg cilja; ona ne može postati sama sebi svrha.58 Sedmo, u jednoj se partiji nipošto ne mogu poklapati interesi u njoj organizovanih članova sa interesima plaćenog dela koji zastupa partijski organizam. „Nepromenljiv je socijalni zakon da se u svakom organu cjeline nastalome podjelom rada, čim se učvrstio, rađa vlastiti interes, zainteresiranost sobom i za sebe“.59 Osmo, vođstvo je nužna pojava svakog oblika društvenog života, a zakon o istorijskoj nužnosti tendencije ka oligarhiji se temelji na nizu iskustvenih činjenica“.60 Deveto, organizacija je majka vladavine izabranih nad biračima, opunomoćenika nad opunomoćiteljima, delegiranih nad onima koji ih delegiraju. „Formiranje oligarhija u krilu raznovrsnih oblika demokracije organska je tendencija, dakle tendencija kojoj nužno podliježe svaka organizacija, pa i socijalistička, čak liberalistička.61 Deseto, istorijska nužnost oligarhijskih procesa nikako ne oslobađa demokrate od potrebe njenog suzbijanja. „Zadatak pojedinca morat će, dakle, biti poput zadatka kopača blaga, kojemu njegov otac na samrti naznači blago: ono se, doduše, ne može naći, ali radom koji sin obavi tražeći ga, njiva postaje plodnija. Potraga za demokracijom neće doneti neke druge plodove“.62 Razočarenje u slabosti radničkog sindikalnog pokreta, na jednoj, kao i slabosti parlamentarne demokratije u Nemačkoj, na drugoj strani, nateraće Mihelsa da se povuče iz aktivnog političkog angažmana i da se okrene akademskoj teoriji. Pošto su mu vrata na nemačkim univerzitetima bila zatvorena, dobija mesto na univerzitetu u Torinu, i to na preporuku Vebera u čijem je časopisu sarađivao u mladosti, uprkos svojim marksističkim preokupacijama. Druga faza u misaonom i teorijskom razvoju Roberta Mihelsa nastupa nakon njegovog dolaska u Torino i početka akademske univerzitetske karijere. Zaključci do kojih je došao ispitujući oligarhijske tendencije u demokratskim partijama leve 57 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 304. 58 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 314. 59 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 314. 60 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 317. 61 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 318. 62 Robert Michels, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, op. cit., s. 323. 28 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem orijentacije, približavaju ga Moski i Paretu i njihovim elitističkim teorijama. Mada je već i ranije prihvatio neke od stavova elitističke teorije, ovde pod direktnim uticajem Gaetana Moske, kao i uz uvažavanje teorije elita i njihove cirkulacije koju je formulisao Vilfredo Preto, Mihels u potpunosti prihvata elitistički pristup ne samo u razumevanju partija, nego i u razumevanju države i političkog života društva. Mihelsov prelazak sa marksizma na teoriju elita ubrzan je, s jedne strane prihvatanjem Veberovog postulata o društvenoj neutralnosti nauke, a s druge, pristajanjem uz italijanski nacionalizam, koji će ga direktno odvesti na pozicije fašizma. I kao što konstatuje Dejvid Bičem (David Beetham) „Mihels nije došao do toga da podržava i legitimiše Musolinijev režim kao politički agitator, već kao sociolog i posredstvom kategorija svoje političke sociologije“.63 Zanimljivo je i donekle zagonetno da Mihels jedva spominje Mojzea Ostrogorskog čija se knjiga „Demokratija i organizacija poličkih partija“ („La democratie at l‘organisation des parties politiques“) pojavila 1903, dakle osam godina pre Mihelsove studije. Za razliku od Mihelsa, Ostrogorski je analizirao partijski sistem Engleske i Amerike i konstatovao je da je, uprkos izvesnim demokratskim reformama (kao što je formiranje lokalnih ogranaka, kokusa) uprava partijskih poslova ostala u rukama nekolicine.64 Njegova ocean „da je diskusija u parlamentu samo formalnost, sve se unapred odlučuje u partijskom odboru“65 ne samo da se poklapa sa Mihelsovim nalazima, nego važi i za današnje stanje stvari. Ostrogorski takođe ukazuje na pogubnu devizu koja postaje ideja vodilja svim partijama: „Do đavola zemlja, naše je da dobijemo na izborima“.66 I u odnosu na značaj partijskih vođa nalazi Mihelsa i Ostrogorskog se potpuno poklapaju. Ostrogorski konstatuje da organizacije političkih partija enormno uvećavaju moć partijskih vođa. „Poverljiva partijska blagajna, kojom vođe raspolažu, jeste drugo sredstvo, koje im omogućava da na povodniku vode mnogog poslanika, kome je partijska kasa platila izborne troškove ili koji prima mesečnu pomoć na ime izdržavanja“.67 63 David Beethem, „Od socijalizma do fašizma: odnos teorije i prakse u delu Roberta Michelsa“, op.cit., s. 64. 64 Mojze Ostrogorski, Demokratija i političke partije, Napredak, Beograd, 1921, s. 37. 65 Mojze Ostrogorski, Demokratija i političke partije, op. cit., s. 42. 66 Mojze Ostrogorski, Demokratija i političke partije, op. cit., s. 50. 67 Mojze Ostrogorski, Demokratija i političke partije, op. cit. s. 57. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 29 Ostrogorski, kao i Mihels, dolazi do istog zaključka: „Jedva se razlikujući jedna od druge po svojim principima i svojim metodama, partije se pre svega bore za vlast“.68 Kao i u vreme Ostrogorskog i Mihelsa, tako je i danas. Vrlo je aktuelno i u naše vreme to što Ostrogorski veli: „Poslušnost i gotovo praznoverno poštovanje najvišeg šefa jeste vazduh koji svaka partija diše i njega se pridržava. Zadatak gomile partijskih poslanika sastoji se jedino u tome da podržavaju šefa i njegove pomoćnike“.69 Parafrazirajući Ostrogorskog možemo reći da za poslanika i člana partije hrabrost da ima svoje mišljenje postaje slabost, a potčinjenost mišljenju partijske većine, redovno stanje duha. Kao i pre jednog veka tako i u naše vreme važi dijagnoza koju je dao Ostrogorski, da „najobdarenijim i najinteligentnijim pripada počast da budu partijski gladijatori; ostali su prosta mašina za glasanje“.70 Fenomen „partijskih gladijatora“ je u naše vreme postao još značajnija karakteristika partija i političkog polja, s obzirom na povećanu ulogu medija, a posebno elektronskih kao što su televizija i internet, u formiranju javnoga mnjenja. NOVI ELITIZAM Tokom većeg dela dvadesetog veka u razvoju političke sociologije prisutan je teorijski pravac koji se označava kao novi elitizam. Za razliku od klasičnog elitizma, koji je skoro bez izuzetka kvalifikovan kao konzervativan, novi elitizam se najčešće naziva liberalno-demokratskim. Razlog za to prvenstveno leži u dvema činjenicama: a) kritičnom naboju u odnosu na savremeni razvoj društva i politike; i b) pridavanju pojmu elita izvesnih kompetitivno demokratskih i liberalnih obeležja. Svaki pokušaj sintetičkog prikaza najvažnijih stavova novih elitističkih teorija nosi rizike pojednostavljenja, a ponekad i nategnute klasifikacije. Svestan tih ograničenja, pokušaću da ove teorije prikažem na sledeći način. Najpre će biti reči o teorijama koje naglašavaju elitističku ulogu državne birokratije ili u liku kvalifikovanog činovništva ili u liku političke nomenklature. Zatim će se razmatrati shvatanja o intelektualnim elitama. Potom će biti reči o različitom shvatanju socijalnog sastava savremenih elita, na osnovu kriterija koji deo društva sačinjava nove elite. U okviru toga mogu se razlikovati u 68 Mojze Ostrogorski, Demokratija i političke partije, op. cit., s. 63. 69 Mojze Ostrogorski, Demokratija i političke partije, op. cit., s. 59. 70 Mojze Ostrogorski, Demokratija i političke partije, op. cit., s. 59. 30 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem osnovi dve pozicije. Prvu grupu čine oni autori koji govore o nastupu elite intelektualaca. Drugu grupu čine oni autori koji ukazuju na nastup nove elite u liku menadžera i tehnokrata savremenih korporacija. Nakon toga, na završnim stranicama ovog odeljka, biće prikazana kritička teorija elita primenjena u analizi jednog od najrazvijenijih demokratskih društava danas, to jest o eliti vlasti u američkom društvu.Najzad, u završnim razmatranjima o demokratiji i pluralitetu elita biće reči o teorijskim koncepcijama koje nastoje da povežu teoriju elita sa teorijom demokratije. Vladavina birokratskih elita Široko je prihvaćeno da je Maks Veber (Max Weber) najznačajniji moderni teoretičar birokratije. Analizirajući različite tipove legitimnosti političkog poretka, Veber dolazi do zaključka da u modernom društvu dolazi do pomeranja težišta sa tradicionalnog i harizmatskog modela ka racionalnom obliku legalne birokratske vlasti. Tim nalazom kao i svojim argumentovanim analizama u odeljcima knjige Privreda i društvo u kojima se bavi sociologijom vlasti Veber je uspostavio jedan od najvažnijih teorijskih stubova političke sociologije.71 Veber smatra da je birokratska uprava onaj oblik vršenja vlasti koji može na dugi rok postići najveću efikasnost i racionalnost. Jedan od razloga za to je porast kompleksnosti savremenih društava i usložnjavanje problema upravljanja i vladanja. Po Veberovim uvidima birokratija ima sposobnost trajnog samoobnavljanja strukture moći, koja ne zavisi mnogo od tipa režima i karaktera političkih aktera. U uspostavljanju i razvoju birokratskog aparata u liku profesionalnog činovništva prednjačile su evropske države. Taj razvoj je započeo pre više od pet vekova u italijanskim gradovima, sinjorijama. Na primeru istorije modernih evropskih država Veber pokazuje da se kvalifikovano profesionalno činovništvo najpre razvilo u tri državna polja : finansijama, vojsci i pravnoj oblasti. Mada je smatrao da je demokratija cilj kome treba težiti, bio je svestan koliko je ona nepraktična i tehnički teško izvodljiva. Veber je svoje sumnje u realne domete demokratije izvodio iz činjenice da se demokratske strukture relativno lako rastvaraju pod naletima diktatorski nastrojenih moćnih manjina. Zbog toga je smatrao da je kontrola upravnih birokratskih aparata jedan od najvećih problema u funkcionisanju moderne demokratije. „Veber nije verovao da se moć birokratije može ograničiti političkim autoritetom čak ni u demokratskom 71 Maks Veber, Privreda i društvo, I i II tom, Prosveta, Beograd, 1976. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 31 sistemu“.72 U znamenitom tekstu Politika kao poziv73 Veber je izričito tvrdio da je pod normalnim uslovima pozicija vlasti jedne razvijene birokratije uvek predominantna. Političari se u parlamentarnoj demokratiji (bez obzira da li je parlament izabran od naroda ili ima aristokratska obeležja) sve više nalaze u ulozi diletanta pred ekspertskim analizama kvalifikovanog činovništva, koje se nalazi na najodgovornijim pozicijama u administraciji. U svojim analizama birokratije Veber je pokazao da posedovanje sredstava upravljanja može biti zamena za posedovanje sredstava za proizvodnju, kao najvažnije osnove političke moći. Kao što kaže Botomor: „Tamo gde je u istoriji modernoga društva video koncentraciju sredstava za proizvodnju u rukama male kapitalističke klase, čije će razvlašćenje od strane radničke klase biti početni korak ka uspostavljanju perioda veće ljudske slobode, Veber vidi koncentraciju sredstava administracije koja će dostići svoj zenit u socijalističkom društvu uz najstrašnije posledice po individuu“.74 Veberovu ideju o posedovanju upravljačkih pozicija kao osnova moći umesto svojine, primenio je jugoslovenski disident Milovan Đilas u svojoj knjizi Nova klasa (1957) u kojoj je opisao uzdizanje u komunističkom sistemu jedne nove klase, faktički političke birokratije.75 Moramo se, međutim, složiti sa Botomorovom ocenom da kod Đilasa nije reč o birokratiji u užem Veberovom smislu reči, već o birokratizovanoj i izdvojenoj partijskoj političkoj klasi. Botomorov ključni kritički argument je da politička birokratija ne vlada zato što upravlja i raspolaže nacionalizovanom imovinom, kako to misli Đilas, već je situacija obrnuta: ona kontroliše sredstva za proizvodnju zato što ima političku vlast.76 Nekoliko decenija kasnije će sovjetski disident Mihail Vozlenski (Michael Voslensky) objaviti knjigu o vladajućoj klasi u Sovjetskom Savezu pod naslovom Nomenklatura (1980). Termin nomenklatura ući će u upotrebu za oznaku profesionalnog političko-upravljačkog sloja u komunističkim društvima, odnosno zemljama realnog socijalizma, kako su sebe nazivale. Osnovna karakteristika političko-upravljačkog sloja u socijalizmu je dominacija ideološko-političke podobnosti kao osnovnog kriterijuma za ulazak u političku elitu. Tu verovatno 72 Tomas Botomor, Elite i društvo, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2008, s. 85. 73 Maks Veber, „Politika kao poziv“(1919), u: Maks Veber, Politički spisi, Filip Višnjić i Službeni glasnik, Beograd, 2006. 74 Tomas Botomor, Elite i društvo, op. cit. s. 84. 75 Milovan Đilas, Nova klasa, Narodna knjiga, Beograd, 1990. 76 Tomas Botomor, Elite i društvo, op. cit. s. 87. 32 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem treba tražiti i jedan od razloga za urušavanje socijalizma, jer ideološka podobnost nije mogla da nadomesti nedostatak kompetentnosti i političke legitimnosti elita u državnom socijalizmu. Elita intelektualaca Snažan impuls savremenim elitističkim teorijama dao je Karl Manhajm (Karl Mannheim). Istina, Manhajm je u početku imao negativan stav prema elitističkom pristupu, jer ga je povezivao i izjednačavao sa fašizmom. Tako u knjizi Ideologija i utopija (Ideology and Utopia, 1936, nemačko izdanje 1929) Manhajm eksplicitno kaže da fašizam u svoj pogled na svet uključuje ideje Bergsona, Sorela i Pareta. U centru fašističkog učenja i prakse „nalazi se apoteoza neposrednog uplitanja, vera u presudni čin, u značaj inicijative vodeće elite“. I dodaje: „Nisu važni programi, nego bezuslovno potčinjavanje vođi. Istoriju ne stvaraju ni mase ni ideje ni snage koje tiho deluju, nego pripadnici elite, koji se u svakom datom trenutku ponovo potvrđuju“.77 U istom delu će, međutim, zastupati tezu o značaju intelektualnih elita za upravljanje modernim društvom. Kasnije će, posebno u delu Čovek i društvo u doba rekonstrukcije (Man and Society in an Age of Reconstruction, 1940) zastupati tezu o utakmici elita kao elementu očuvanja demokratije. Nakon napuštanja Nemačke i dolaska u Englesku Manhajm je nastojao da teoriju elita poveže i uskladi sa dostignućima građanske demokratije, razvijajući jednu vrstu teorije o demokratskoj eliti. On je smatrao da se stabilnost društva ne može postići ukoliko elita ne poseduje karakteristike vladajuće klase. S druge strane, u uslovima porasta broja elitnih grupa u dvadesetom veku, smatrao je da se elite međusobno neutralizuju, pa više ne može jedna elita da vlada u društvu na stari način. Jedna od opštih karakteristika elita u savremenom društvu je povećana uloga intelektualaca u njihovom formiranju. Prvi autor, kao što smo videli, koji je ukazao na tu činjenicu bio je Karl Manhajm, i to u tri svoje knjige: Ideologija i utopija (1936), Čovek i društvo u doba rekonstrukcije (1940) i Dijagnoza našeg vremena (1943). Poreklo modernih intelektualaca s pravom se vezuje za formiranje i razvoj evropskih univerziteta. Porast broja univerziteta i njihovo širenje po čitavom svetu omogućilo je formiranje jedne nove klase intelektualaca, sa relativno visokim nivoom obrazovanja. Mada je izvorno francusko značenje podrazumevalo 77 Karl Manhajm, Ideologija i utopija, Kultura, Beograd, 1978, s.131-2, Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 33 da su intelektualci permanentni kritičari društva, u modernom svetu sve češće se susrećemo sa činjenicom da veliki deo intelektualaca ili direktno učestvuje u vlasti ili joj verno služi i podržava je. Manhajm priznaje da ne mora uvek da bude opravdano izjednačavati pojam intelektualca sa pojmom fakultetski obrazovane ličnosti, ali je činjenica da se u naše vreme faktički podrazumeva da nosioci najvažnijih političkih funkcija imaju univerzitetski stepen obrazovanja. Današnje elite se, po pravilu, regrutuju iz najviših društvenih slojeva kojima je pristupačno obrazovanje na najprestižnijim visokoškolskim ustanovama.78 Već je Moska smatrao da je sloj intelektualaca jedna dosta nezavisna grupa između buržoazije i proletarijata, koja može da postane jezgro jedne nove i bolje elite. O tome svedoče sledeće njegove reči : „Ako postoji neka društvena klasa koja je spremna da makar i za kratko vreme ostavi po strani privatni interes, koja je sposobna da shvati opšte dobro sa potrebnom nepristrasnošću, to je sigurno ona koja, zahvaljujući svom intelektualnom obrazovanju, poseduje ono što daje otmenost karaktera, široke horizonte i povećane sposobnosti…Ta klasa, i jedino ta klasa, žrtvovaće voljno sadašnje dobro da bi izbegla buduće zlo“. U osnovi sličnu ovoj izneo je, nekoliko decenija kasnije, Karl Manhajm koncepciju o vladavini intelektualne elite. U „društveno lebdećoj inteligenciji“ on vidi onaj društveni sloj koji se regrutuje iz svih segmenata društva, i koji povezan obrazovanjem, spaja u sebi sve one interese kojima je prožet društveni život. U knjizi Dijagnoza našeg vremena, sa rečitim podnaslovom, ratni eseji jednog sociologa, Manhajm kritički analizira vreme militantne demokratije i stvaranje novih vođa u totalitarnom poretku.79 Menadžersko-tehnokratska elita Veliki uticaj na oživljavanje elitističkog pristupa u proučavanju savremenog društva i politike, pored Karla Manhajma, ima i američki autor Džejms Bernham ( James Burnham). Svoju koncepciju izlaže u dvema knjigama: Menadžerska revolucija (The Managerial Revolutioin), iz 1941. godine, kao i Makijavelisti (The Machiavellians), iz 1943. godine. U ovim delima, objavljenim tokom Drugog svetskog rata, on zastupa tezu da je nastupilo vreme prelska kapitalizma i buržoaskog društva u menadžersko društvo. „Bernham je, dakle, 78 Karl Manhajm, Ideologija i utopija, Nolit, Beograd, 1968, 79 Karl Manhajm, Dijagnoza našeg vremena, ratni eseji jednog sociologa, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2009. 34 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem izložio tezu koja je u preseku teorije o elitama i teorije o klasnoj borbi. On vrlo jasno predviđa nastanak izvesne menadžerske elite koju sačinjavaju menagers u privatnoj ekonomiji, javnoj administraciji i sindikalnim organizacijama, inžinjeri, stručnjaci, planifikatori i tehničari visokog ranga“.80 Bernham se u teorijskom smislu oslanja na grupu teoretičara društva i politike koje zbirno naziva makijavelisti. U tu grupu, pored Makijavelija, Bernham ubraja Mosku, Sorela, Mihelsa, Pareta, ali i sebe. Zajednički imenitelj teoretičara makijavelizma je da su volju za moć smatrali temeljnim činiocem svake politike. U praktično-istraživačkom smislu on se oslanja na analizu najrazvijenijih društava toga doba: Nemačke, Japana, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država. Uočavajući tačno da u modernom industrijskom društvu dolazi do razdvajanja privatne svojine od upravljanja (posebno u akcionarskom tipu svojine), a time i odvajanja svojine od kontrole nad sredstvima za proizvodnju, Bernham dolazi do zaključka da menadžeri korporacija postaju vladajuća elita koja na odlučujući način oblikuje čitav društveni sistem. Namesto privatne eksploatacije vlasnika kapitala u klasičnom kapitalizmu nastupa doba korporativne eksploatacije. Menadžerske revolucije se, po Bernhamovom mišljenju, izvode na osnovu nekoliko, u njegovo vreme već uobličenih, menadžerskih ideologija. To su po njemu: fašizam-nacizam, lenjinizam-staljinizam, ideologija New Deala i ideologija tehnokratije. U preglednoj knjizi Sociologija elita Žak Koenen-Iter ocenjuje da se sa Bernhamom „potpuno srušila utopija o egalitarnom posttehnokratskom društvu“.81 Nekoliko decenija kasnije će čuveni američki ekonomista Džon Kenet Galbrajt ( John Kenneth Galbraith) objaviti knjigu Nova industrijska država (The New Industrial State, 1967) čija će glavna teza biti slična Bernhamovoj. Galbrajt pokazuje da je među nekoliko najvažnijih promena nastalih u novoj industrijskoj državi, prvo mesto po značaju i dometima zauzima porast uloge i uticaja velikih multinacionalnih korporacija. Namesto ranijih čuvenih vlasnika velikih korporacija poput Forda, Rokfelera, Karnegija, Melona, Gugenhajma, nastupaju anonimni direktori i menadžeri, odnosno tehnokrati koji reprezentuju snagu i uticaj nove elite u liku „organizovanog znanja“ ili „tehnostrukture“.82 Mada ne upotrebljava eksplicitno termin elita, Galbrajt 80 Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, Clio, Beograd, 2005, s. 96. 81 Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, Clio, Beograd, 2005, s. 97. 82 John Kenneth Galbraith, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 35 smatra da su u predmodernim vremenima moć i vlast imali vlasnici zemlje, da se u klasičnom kapitalizmu moć seli u ruke vlasnika kapitala, a da u doba nove industrijske države najveću moć poseduju vlasnici organizovanog znanja ili tehnostrukture. Ovi nalazi su u skladu sa njegovom teorijom moći koju je kasnije izložio u knjizi Anatomija moći (The Anatomy of Power, 1983) u kojoj govori o pomeranju oblika moći od kondigne i kompenzacijske ka kondicioniranoj, a u pogledu izvora moći, od ličnosti i vlasništva ka organizaciji, kao najvažnijem osnovu moći.83 Kritička teorija elita Novu kritičku teoriju elita najbolje i najubedljivije reprezentuje delo Rajta Milsa (Wright Mills) Elita vlasti (The Power Elite, 1956) 84. Mada se izričito distancira od klasičnih elitističkih teorija koje su tvrdile da su elite tvorac istorije našeg vremena,85 ta knjiga predstavlja jedan od ugaonih kamenova novog elitizma. Doživela je ogroman odjek u društvenim naukama, a posebno u političkoj sociologiji. Ova briljantna kritička analiza američkog društva iz sredine dvadesetog veka pokazuje kako se ispod fasade demokratskog američkog društva uspostavlja nova elita moći. Polazna teza Milsove studije ima univerzalnije pretenzije. On ocenjuje da u modernom društvu ne postoji više tradicionalna podela na privredu i politički poredak, već da se uspostavlja politička privreda, a time i povezanost i međuuslovljenost privrednih, vojnih i političkih institucija. „U strukturnom smislu ovaj trougao moći i vlasti predstavlja osnovu uzajamnog povezanog direktorijuma, koji je od najveće važnosti po istorijsku strukturu današnjice“.86 Studija Elita vlasti pokazuje da se u današnjem svetu moć i uticaj povezuju sa pozicijama u institucijama. „Niko ne može biti u pravom smislu moćan i uticajan ako ne učestvuje u upravljanju krupnim institucijama, jer su oni koje smatramo u pravom smislu moćnim zaista moćni tek preko ovih institucionalnih oruđa vlasti“. 87 83 John Kenneth Galbraith, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987. 84 Rajt Mils, Elita vlasti, Kultura, Beograd, 1964. 85 Rajt Mils, Elita vlasti, op.cit., s. 25. 86 Rajt Mils, Elita vlasti, op.cit., s. 9. 87 Rajt Mils, Elita vlasti, op.cit., s. 11. 36 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Slična situacija je, prema Milovoj oceni, i sa bogatstvom i prestižom. Da bi neko bio moćan, da bi neko bio bogat ili popularan, mora da ima pristupa najvažnijim institucionalnim pozicijama „jer te njihove institucionalne pozicije dobrim delom i uslovljavaju njihove izglede da steknu i da očuvaju vrednosti kao što su vlast, bogatstvo ili prestiž“. 88 Pored ukazivanja na suštinski značaj veze moći i institucija, Mils potvrđuje i tezu o samoobnavljanju ili samoreprodukovanju elita. Prema njegovim nalazima o plutokratskim elementima elite, izgledi za zauzimanje ključnih institucionalnih pozicija u sferi bogatstva bitno su determinisani pripadanjem odgovarajućem društvenom sloju, odnosno klasi: „ Sedam od deset izuzetno bogatih ljudi našega doba rođeni su kao sinovi porodica izrazito gornje klase, dvojica od svakih deset su iz porodice srednje klase, a samo jedan od svakih deset iz porodice niže klase“.89 Mils zaključuje da bogatstvo ne samo da ispoljava tendenciju da produži svoj vek trajanja, već ima i tendenciju da izvrši monopolizaciju mogućnosti koje dovode do formiranja velikih bogatstava.90 Polazeći od ocene da se sva politika svodi na borbu za vlast, a da ultimativnu vrstu vlasti čini sila i nasilje, Mils pokazuje u svojoj knjizi, kako su vrhovi vojske postali tokom dvadesetog veka deo elite moći. „Po celom svetu se sada stvarnost uobličava kako to vojne glavešine hoće. Pa i u Americi su u politički vakuum umarširali gospodari rata, vojne glavešine. Pored izvršnih organa velikih privrednih korporacija i političara, sada general ii admirali – ti perijatni rođaci američke elite – stiču i dobijaju sve veću moć pri donošenju odluka, odnosno sve više utiču na donošenje onih najkrupnijih odluka“.91 Jedan od razloga za povećani značaj vojne elite leži, po Milsu, i u činjenici da je vojska u savremenom američkom društvu postala jedan od, pojedinačno uzeto, najvećeg organizatora naučnog i tehnološkog napretka i regulatora naučnih istraživanja.92 Tendencija militarizacije nauke kroz narudžbe za istraživanja u funkciji potreba finansijski moćnog vojno-industrijskog kompleksa, samo je jedna od dimenzija fenomena koji Mils označava kao „američki militarizam“, a čiji je cilj 88 Rajt Mils, Elita vlasti, op.cit., s. 13. 89 Rajt Mils, Elita vlasti, op.cit., s. 139. 90 Od Milsa saznajemo da je reč milioner skovana tek 1843. godine, kada je posle smrti Petera Lorillarda, velikog proizvođača duvana, istaknutog bankara i vlasnika nekretnina, dnevnim listovima zatrebao izraz koji bi označavao veliko bogatstvo (Rajt Mils, Elita vlasti, op.cit., s. 134,135). 91 Rajt Mils, Elita vlasti, op.cit., s. 226. 92 Rajt Mils, Elita vlasti, op.cit., s. 283. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 37 nastojanje vojnika da povećaju svoju moć, kao i da ojačaju svoj status u poređenju sa poslovnim ljudima i političarima.93 U analizi političkog dela američke elite Mils zapaža nekoliko tendencija. Jedna od njih je započinjanje političke karijere na saveznom nivou kako bi se zaobišao rad u lokalnim okvirima. Druga je da se u vrh politike sve češće ulazi ne putem izbora nego preko položaja na koja se postavlja. Treća je da se daje prednost političkoj karijeri u izvršnim telima vlasti, a ne u zakonodavnim telima. Sve to, po njegovom mišljenju, ukazuje na seljenje moći sa Kongresa i zakonodavnih organa na izvršne organe vlasti, odnosno govori o birokratizaciji politike. Sledeći, po svemu sudeći, još značajniji problem Mils vidi u takozvanoj teoriji ravnoteže, koju podvrgava ozbiljnoj kritici. Ne želeći da im moralna pitanja ekonomije komplikuju život, kako duhovito formuliše, Mils, „Amerikanci su pristalice ideje da država predstavlja neku vrstu automatskog mehanizma, i to takvog na čije regulisanje utiče ravnoteža konkurentskih interesa“.94 Kao primer uspešne realizacije politike ravnoteže interesa najčešće se navodi Nju dil (New Deal), to jest Ruzveltova formula „novog dogovora“, koja je u uslovima do sada najdublje krize kapitalizma što je zahvatila razvijeni svet u tridesetim godinama dvadesetog veka, ponudila politiku pune zaposlenosti kroz državno finansiranje javnih radova. Na toj osnovi je kasnije, nakon Drugog svetskog rata, u boljim uslovima prosperitetnog razvoja, uspostavljena takozvana država blagostanja, koja je stanje ravnoteže osiguravala davanjem subvencija siromašnijim delovima stanovništva. Dakle, u američkoj političkoj kulturi i društvenom mentalitetu vlada predstava da se u politici, kao i u privredi, ostvaruje idealna ravnoteža mirenjem mnogih različitih interesa. Za ilustraciju toga Mils navodi poznate reči Džona Adamsa da nacija koja ne želi da usvoji princip ravnoteže vlasti moraće da se pokori despotiji, jer treće rešenje ne postoji. Ključni Milsov argument protiv ovih stavova je da ideja o ravnoteži moći i interesa implicira jednakost moći, a jednakost moći podrazumeva potpunu pravičnost. Međutim, u društvu i realnom životu stvari stoje drugačije: ono što za jednog čoveka ili grupu predstavlja časnu ravnotežu, za druge je to u stvari nepravedna ravnoteža. „Vladajuće grupe često su olako sklone da jedno stanje proglase za pravednu ravnotežu vlasti i pravu harmoniju interesa jer im je nesumnjivo stalo do toga da njihova dominacija bude trajna i neuznemiravana“.95 93 Rajt Mils, Elita vlasti, op.cit., s. 291. 94 Rajt Mils, Elita vlasti, op. cit., s. 316. 95 Rajt Mils, Elita vlasti, op. cit., s. 321. 38 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Svoju kritiku teorije ravnoteže moći i interesa Mils završava ocenom da se ona može shvatiti i kao alternativa formuli „podeli pa vladaj“. I dodaje: „Ovo stoga što teorija ravnoteže često počiva na moralnoj ideji prirodne harmonije interesa, koja pohlepnost i nemilosrdnost miri sa pravdom i napretkom“.96 Teško je ne složiti se s njim da ideja o harmoniji interesa može dobro da posluži kao ideologija dominantnih grupa tako što pomaže prividu da njihovi posebni interesi izgledaju identični sa interesima zajednice kao celine. Ili, kako je Kar (Carr) primetio, doktrina harmonije interesa služi dobro kao moralna zavesa ili sredstvo na koje se pozivaju, ponekad i potpuno iskreno, privilegovane grupe da bi opravdale i održale svoj dominantni položaj. Pod geslom da istoriju treba proučavati da bi je sprečili da na nas utiče, Mils ukazuje kako je vremenom u u američkom društvu došlo do dekadencije politike kao otvorene i javne debate o alternativnim rešenjima. Kao najsnažniju tendenciju nakon poslednje trećine devetnaestog veka, kada je supremacija Kongresa bila očigledna, Mils označava proces prelaska vlasti na izvršne organe, a pre svega na instituciju predsednika države. Po rezultatima njegovih analiza krajem devetnaestog veka vojnički elemenat elita bio je podređen političkom, a ovaj ekonomskom. Odlučujućem položaju vlasnika privrednih korporacija naročito je doprinelo tumačenje XIV ustavnog amandmana o zaštiti privrednih korporacija. Svetski ratovi u dvadesetom veku doveli su do porasta moći vojnih elita do te mere da Mils dolazi do zaključka da je „američki kapitalizam sada u značajnoj meri vojni kapitalizam, a najvažniji vid odnosa krupnih privrednih korporacija prema državi počiva na saglasnosti interesa vojne organizacije i privrednih korporacija“.97 S druge strane, New Deal i država blagostanja omogućili su porast uloge centralizovanih političkih struktura, a naročito u izvršnim organima vlasti. Sociološka analiza elita u američkom društvu navodi Milsa na nekoliko važnih zaključaka o eliti vlasti. Prvo, da pripadnici ekskluzivnog društva od 400 najbogatijih porodica u gradskim metropolama, zajedno sa rukovodećim funkcionerima privrednih korporacija i vojnicima na visokim položajima, najvećim delom pripadaju gornjoj trećini društvene piramide. Drugo, što je viši položaj koji pojedinci zauzimaju, to je veći procenat pripadnika vladajuće elite koji potiču od pripadnika viših klasa. Treće, jezgro vladajuće elite se sastoji od onih koji su u stanju da sa lakoćom prelaze sa visoke pozicije u jednoj institucionalnoj sferi na isto tako visoke pozicije u drugoj. Četvrto, većina njih ima fakultetsko 96 Rajt Mils, Elita vlasti, op. cit., s. 323. 97 Rajt Mils, Elita vlasti, op. cit., s. 357. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 39 obrazovanje, a po pravilu su to diplomirani studenti na vodećim američkim univerzitetima kao što su Harvard, Princeton i Yale. Uz navedene, Mils nam nudi još dva izuzetno značajna i interesantna nalaza. Prvi se može označiti kao „tendencija kumuliranja“ a drugi kao „mogućnost transponovanja“. Po Milsovim zaključcima moć, bogatstvo i prestiž imaju, između ostalog, sledeće dve zajedničke osobine. Prva od njih je da moć, bogatstvo i prestiž imaju tendenciju da se kumuliraju. Dakle, ukoliko posedujete moć, kao i bogatstvo ili prestiž, utoliko su vam veće mogućnosti da ih steknete još više; moćni da postaju još moćniji, bogati da postanu još bogatiji, a oni od ugleda i prestiža da postanu još ugledniji i prestižniji. Druga zajednička osobina koja povezuje moć, bogatstvo i prestiž sastoji se u mogućnosti da se ove vrednosti ukrštaju i međusobno uvećavaju. Drugim rečima iskazano, u svim društvima postoji izrazita tendencija da se moć (vlast), bogatstvo i prestiž transponuju jedni u druge. Ili kako navodi sam Mils: „imućnima je lakše nego siromašnima da steknu vlast, onima koji imaju određeni društveni status biće lakše da steknu bogatstvo, nego što je to slučaj sa onima koji tog statusa nemaju“.98 Dakle, moć, bogatstvo i ugled, kao relativno retki resursi i vrednosti kojima mnogi teže, lako se mogu pretvoriti jedni u druge. Koncepcija vladajuće elite i njenog jedinstva zasniva se, po Milsu, na dvema ključnim činjenicama: a) razvoju i saglasnosti interesa ekonomskih, političkih i vojnih organizacija; i b) sličnosti porekla i društvenih pogleda, kao in a društvenim i ličnim kontaktima i uzajamnim vezama najviših krugova navedenih dominantnih hijerarhija.99 Koncept vladajuće elite je, po sopstvenom priznanju, omogućio Milsu da shvati i objasni nekoliko važnih stvari. Prvo, da među odlučujućim institucionalnim tendencijama koje karakterišu strukturu naše epohe, postoji višestruka saglasnost objektivnih interesa ekonomskih, vojnih i političkih ustanova i organizacija. Drugo, da se uspostavlja socijalna sličnost i bliskost psiholoških afiniteta ljudi koji zauzimaju najviše položaje u navedene tri hijerarhijski organizovane strukture, što vodećim ljudima u njima omogućava da lako mogu da se kreću i zauzmu vodeće pozicije u svakoj od njih. Negativno definisani učinci formule vladajuće elite po američko društvo su, po Milsovim nalazima, sledeći. Prvo, došlo je do degradacije profesionalnih partijskih političara na srednje nivoe moći. Drugo, zakonodavna funkcija se svela na poluorganizovanu dinamiku ravnoteže interesa suverenih 98 Rajt Mils, Elita vlasti, op. cit., s. 13. 99 Rajt Mils, Elita vlasti, op. cit., s. 378. 40 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem lokalnih jedinica. Treće, gotovo je potpuno iščezla politički neutralna birokratija kao posrednik intelektualne snage i izvršilačke veštine. Četvrto, donošenje krupnih odluka prekriveno je velom tajne u odsutnosti otvorenih debata u Kongresu i javnosti.100 ZAKLJUČNA RAZMATRANJA: ELITIZAM I DEMOKRATIJA Prethodni krajnje sažet uvid u najznačajnije klasične i savremene teorije elita potvrđuje relevantnost elitističkog pristupa za političku sociologiju. U poređenju sa ostalim glavnim pristupima, demokratsko-liberalnim (Tokvil), klasno-marksističkim (Marks) i legitimno-racionalističkim (Veber), ovaj pristup ima jednu značajnu prednost i jedan veliki nedostatak. Prednost je u jednostavnosti i prijemčivosti za zdravorazumsku percepciju politike kao vladavine u rukama manjine koja sačinjava elitu. Ta jednostavnost je istovremeno i najveći nedostatak elitističkog pristupa, jer je piramidalni model podele društva na elitu i masu, previše uprošćena slika modernih političkih zajednica, koje su, po pravilu, složene, izložene redovnim promenama onih koji su na vlasti i sa većim ili manjim stepenom vertikalne socijalne mobilnosti. Za razliku od klasičnog elitizma koji je nastao u kritičnom odnosu prema marksizmu i parlamentarnoj demokratiji, novi elitizam nastoji da uvaži neke nove činjenice do kojih je došlo tokom dvadesetog veka u pogledu promena u svojinskim odnosima, organizaciji sve složenijeg društvenog i političkog života, kao i s obzirom na širenje univerzitetskog obrazovanja, uspon novih medija i slično. Novi elitizam takođe ima više sluha za demokratske težnje i politička prava savremenog građanina, za profesionalnost u obavljanju poslova rukovođenja i upravljanja, za pitanja kako uspostaviti demokratsku kontrolu nad onima koji vrše vlast, kao i za neophodnost redovnih promena nosilaca političke vlasti. Osnovi formiranja i klasif ikacija elita Za razliku od klasičnih pristupa formiranju elita, koje su težište stavljale na faktore nasleđivanja položaja i bogatstva, savremene elitističke teorije nude mnogo potpunije uvide i šire klasifikacije načina uspostavljanja elita. Tako u već pomenutoj knjizi Žak Koenena-Itera Sociologija elita nudi se čitava lepeza mogućih kriterijuma za formiranje elita. Oslanjajući se na neka prethodna istraživanja, 100 Rajt Mils, Elita vlasti, op. cit., s. 383. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 41 Koenen-Iter pravi razliku između elita – nosilaca vrednosti (Wertelite), elita utemeljenih na performansama (Leistungselite), elita po položaju (Positionselite), elita po moći (Machtelite) i elita po funkciji (Funktionselite).101 Elite vrednosti se formiraju prihvatanjem preovlađujućeg sistema vrednosti putem obrazovanja i vaspitanja. Karakteristične su za društva koja počivaju na tradicionalnim sistemima vrednosti. „Otuda proces obrazovanja elita biva diktiran nužnošću da na odgovorna mesta dođu nosioci prioritetnih vrednosti, oni koji se odlikuju sposobnostima i stavom vezanim za te vrednosti“.102 Elite performansa „podrazumevaju da je najčešće reč o veštini izvođenja, a ne samo ostvarenja“.103 Koenen-Iter kaže da je moguće čak i veštinu čitanja proglasiti za merilo pripadanja eliti, sve dok pismeni ljudi predstavljaju manje od 10% stanovništva.104 U naše vreme dobro poznat primer ulaska u elitu po kriterijumu performansa je glumac Ronald Regan koji je postao predsednik Sjedinjenih Država, dok je Švarceneger dogurao samo do guvernera Kalifornije. Elite po položaju se formiraju na osnovu pozicija koje njeni pripadnici zauzimaju u nekoj strukturi. „Na taj način se izdvajaju elite po položaju. To je slučaj kada se neka elita definiše kao grupa koja je zauzela strateške položaje, što joj omogućuje da vrši vidljiv uticaj na proces donošenja odluka“. Strateški položaj se uvek povezuje sa statusom koji odražava vrednost koja se pripisuje položaju. To su društva u kojima simboli statusa, ugleda i privilegija postaju distinktivni znaci elite.105 Elite moći se diferenciraju na osnovu kriterijuma koliku moć stvarno poseduju njeni pripadnici. Zbog toga je za diferencijaciju ovog tipa elite važno razlikovati stvarnu to jest supstancijalnu moć od formalne ili prividne moći po položaju u poretku vlasti. U ovaj tip elite pored takozvanih „ljudi koji vladaju iz senke“, ulaze i autoritarne političke ličnosti koje imaju moć bez obzira na funkciju kojom raspolažu, kao i savetnici i drugi bliski saradnici predsednika i šefova vlada, kao i drugih vladara i moćnih ljudi uopšte. Elite funkcije svoju poziciju zasnivaju na funkcijama koje zauzimaju i vrše. Njihov najznačajniji oblik su takozvane predstavničke elite. „To su elite čiji je prvi zadatak da zastupaju želje i aspiracije izvesnih grupa“.106 U tu vrstu spadaju 101 Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, Clio, Beograd, 2005, s. 129. 102 Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, op.cit., s. 131. 103 Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, op.cit., s. 132. 104 Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, op.cit., s. 133. 105 Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, op. cit., s. 133. 106 Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, op.cit., s. 138 42 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem poslanici parlamenata, visoki funkcioneri parlamentarnih političkih partija, crkveni velikodostojnici, kao i najugledniji predstavnici drugih interesnih organizacija (poslodavačkih udruženja, sindikata i sl.). Pored navedenih u teorijskoj literature i istraživanjima navode se još neki kriterijumi formiranja i razlikovanja elita. Tako britanski istraživač elita Džon Skot ( John Scott) razlikuje takozvane ekskluzivne (zatvorene) i inkluzivne (otvorene) elite.107 Entoni Gidens (Anthony Giddens) razlikuje takozvane jednoobrazne (zatvorene, uspostavljene ili solidarne) i apstraktne (slabo integrisane) elite. Lovel Fild (Lowell Field) i Džon Higli ( John Higley) vrše klasifikaciju elita na osnovu sledeća dva kriterijuma: stepen strukturne integracije i stepen saglasnosti oko vrednosti. „Služeći se ovim dvema veličinama i oslanjajući se na Sartorijeve radove, autori razlikuju tri važne konfiguracije nacionalnih elita: razjedinjene elite, konsenzusom objedinjene elite i ideološki ujedinjene elite“.108 Uspon novih medija, a posebno televizije i interneta, kao i promene u životu modernih društava i savremenog čoveka, dovele su do stvaranja jednog posebnog društvenog sloja koji ima kako nacionalne tako i globalne dimenzije, i koji se sastoji od poznatih javnih ličnosti iz sveta sporta, glume, muzike, politike, biznisa, a koji se obeležava jednim zbirnim terminom „slavni“ („celebrity“). Razumljivo je da se, s obzirom na nivo teritorijalne organizacije, elite mogu deliti na lokalne, nacionalne, regionalne i globalne. Takođe je, samo po sebi jasno da se, s obzirom na različite oblasti, mogu razlikovati političke elite, privredne elite, vojne elite, finansijske, crkvene i druge elite. Naravno, neke od njih mogu biti ksenofobične, autoritarne, manipulativne i ratno orijentisane, a druge kosmopolitiske, prodemokratske i mirnodopski usmerene, istinski posvećene rešavanju gorućih problema svojih zajednica i čovečanstva kao celine. Demokratija i pluralitet elita Jedna od bitnih razlika između klasičnih i novih elitističkih teorija je u drugačijem gledanju na broj elita u jednom društvu i način promene njihove vladajuće pozicije. Dok klasične elitističke teorije, kao što smo videli, smatraju da u svakom društvu postoji jedna elita koja vlada sve dok ne iscrpe svoje snage i dok se ne uspostavi neka nova elita, u modernim elitističkim teorijama važi pretpostavka da postoji istovremeno više elita koje su u stalnom 107 Scott, John, edited by, The Sociology of Elites, Edward Elgar Publishing Ltd., Aldershot, 1990. 108 Navedeno na osnovu: Žak Koenen-Iter, Sociologija elita, op. cit., s. 144. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 43 međusobnom političkom takmičenju. Okvir i pravila takmičenja utvrđuju se demokratskim procedurama izbora. Moderne teorije elita nastoje, dakle, da pomire demokratski karakter većine današnjih političkih sistema sa realnim elitističkim elementima u posedovanju i distribuciji političke moći. Potreba za usklađivanjem ideja elita sa idejama demokratske vladavine napredovala je, prema oceni Toma Botomora, vrlo brzo tokom dvadesetog veka, a jedan od razloga za to je „povećanje opšteg značaja vođstva koje je bilo rezultat velikih ratova, međunarodnog suparništva u ekonomskom razvoju i uzdizanja i razvoja novih nacija“. 109 Već je Maks Veber (Max Weber), u delovima knjige Privreda i društvo u kojima se bavi političkom sociologijom vlasti, pomerio težište sa klasičnog shvatanja demokratije kao načina direktne ili posredne vladavine naroda na instrumentalni koncept demokratije kao sredstva i mehanizma za izbor političkih vođa. Tezu o pluralitetu i kompeticiji elita u demokratiji zastupa i Jozef Šumpeter ( Joseph Schumpeter), koji je 1942. godine izložio svoju koncepciju u knjizi Kapitalizam, socijalizam i demokratija.110 U suštini njegovog shvatanja demokratije je konkurentsko takmičenje za političko vođstvo od strane najsposobnije elitne grupe. Šumpeter je pošao od ocene da je moderna demokratija nastala sa kapitalističkim ekonomskim sistemom i da je sa njim kauzalno povezana. Sličnu poziciju zauzeće kasnije i Entoni Dauns (Anthony Downs) u knjizi Ekonomska teorija demokratije, objavljenoj 1957. godine.111 Njihova analogija demokratije sa kapitalističkom ekonomijom je više nego direktna. Ulozi kapitalističkog preduzeća u ekonomiji analogna je uloga političkih partija u političkom životu. Ono što je tržište potrošača u kapitalističkoj ekonomiji, to je tržište glasača u demokratiji i politici. I kao što je konkurentska borba za profit glavna odlika ekonomije u kapitalizmu, tako je konkurentska borba za moć i političko vođstvo, glavna odlika politike. Upoređujući društva zapadnog tipa i komunistička društva sovjetskog tipa Rejmon Aron (Raymond Aron) dolazi do zaključka da je osnovna razlika u tome što prva imaju razjedinjenu pluralnu elitu, a druga monolitno ujedinjenu elitu. U knjizi Demokratija i totalitarizam (1965).112 Aron prihvata glavnu 109 Tom Botomor, Elite i društvo, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2008, s.112. 110 Joseph Schumpeter, Kapitalizam, socijalizam i demokracija, Globus, Zagreb, 1981. 111 Anthony Downs, An Economic Theory of Democracy, Harper, New York, 1957. 112 Knjiga je najpre prevedena i objavljena u Hrvatskoj: Raymond Aron, Demokracija i totalitarizam, Politička kultura, Zagreb, 1996, a zatim i u Srbiji: Remon Aron, Demokratija i totalitarizam, IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci i Novi Sad, 1997. 44 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem ideju elitista smatrajući da je svaki politički režim oligarhijski.113 Za demokratske režime prihvata naziv koji su ponudili elitisti: plutokratske oligarhije. On ide i dalje tvrdeći „da je nemoguće zamisliti režim koji u nekom smislu nije oligarhijski“. To obrazlaže činjenicom da su najvažnije političke odluke uvek u rukama manjine. U modernim složenim društvima političke odluke ne mogu da donose svi.114 Aron se pridružuje onima koji se ne slažu sa klasičnom Linkolnovom formulacijom demokratije iz Getisburške adrese (Gettysburg addres) da je to „vladavina naroda od naroda i za narod“. Po njegovom mišljenju elitisti su u pravu kada poriču stvarnu mogućnost vladavine od naroda, jer može da postoji samo vladavina za narod. Zanimljivo je i značajno da na sličan način i Karl Fridrih ne spori postojanje političkih elita. Po njemu, politička teorija konstantno inklinira ka pretpostavci da je politička vladavina zadatak za posebno kvalifikovane ljude obdarene izuzetnim sposobnostima, vrlinama i inteligencijom.115 Vladajuća ili rukovodeća elita, odnosno politička elita, je po Fridrihu, grupa ličnosti koja se odlikuje izuzetnim svojstvima i sposobnostima u politici, koja efektivno ujedinjuje vladavinu u svojim rukama i koja poseduje osećaj grupne kohezije i odgovarajućeg kolektivnog duha (esprit de corps). „Takve političke elite su važan i široko rasprostranjen fenomen i one karakterišu mnoge forme vladavine, a naročito totalne diktature“.116 Demokratija, kaže Karl Fridrih, ima mnogo razloga da jača i unapređuje nevladajuće elite (naučnu i druge), a u oblasti vladavine, administrativnu birokratiju, kao i tehničke elite. Ono što je, međutim, važno to je da demokratija kao politički poredak mora istovremeno u svojoj srži da ostane antielitistička. Umesto da se oslanja na vrline i druge standarde često samoproklamovanih elita, demokratija zavisi od građana i njihovog širokog i slobodnog učešća u nadgledanju i kontroli onih koji su, po definiciji demokratije, privremeno na vlasti. Nisu, naravno, svi nekritično optimistični kada su u pitanju mogućnosti napredovanja demokratije uz političku konkurenciju elita. Uz dijagnozu da „reč demokratija danas služi samo kao opis terapeutske države“117 i da postoji „erozija 113 Remon Aron, Demokratija i totalitarizam, IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci i Novi Sad, 1997, s. 129. 114 Remon Aron, Demokratija i totalitarizam, op.cit., s. 130. 115 Carl Friedrich, Man and His Government, McGrow-Hill Bokk Compani, Inc., 1963, navedeno prema: James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, op. cit., s.171. 116 Carl Friedrich, 1963, navedeno prema: James Meisel, edietd by, Pareto & Mosca, op. cit., s. 179. 117 Laš, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, Svetovi, Novi Sad, 1996, s. 12. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 45 demokratskog ideala, koji više nema viziju približne jednakosti uslova, već samo selektivnu promociju ne-elita u profesionalno-menadžerske klase“118 Kristofer Laš iznosi slutnju da se „demokratiji ne piše dobro i ova slika postaje još mračnija kada se uzme u obzir pogoršanje stanja javne debate“.119 Konstatujući da demokratija zahteva živu razmenu ideja i mišljenja, Laš s pravom kaže da se ideje, kao i imovina, moraju raspodeliti što je moguće šire. Jaz između ekstremnog bogatstva u malo ruku i široko rasprostranjenog krajnjeg siromaštva može da ima fatalne posledice po demokratiju. I zaključuje da je „nekad ‚pobuna masa‘ bila ono što se smatralo opasnošću po društveni red i civilizirajuće tradicije zapadne kulture. U naše vreme, međutim, glavna opasnost, izgleda, preti od onih na vrhu društvene hijerarhije, ne od masa“.120 Mada je ove svoje ideje i ocene formulisao sredinom devedesetih godina dvadesetog veka, samo petnaestak godina kasnije će velika svetska ekonomska i finansijska kriza pokazati kakve su sve negativne posledice neodgovornog i pohlepnog ponašanja finansijskog dela vladajućih elita u najrazvijenijim zemljama sveta. LITERATURA Albertoni, Ettore, Mosca and the Theory of Elitism, Basil Blackwell, Oxford, 1987. Aron, Raymond, „Paretian Politics“, in: Meisel James, edited by, Pareto & Mosca, Prentice-Hill Book Company, Englewood Clifts, New Jersey, 1965 (prevedeno i preštampano iz: Zeitschrift fur Sozialforschung, VI (1937), s. 489-521. Aron, Remon, Demokratija i totalitarizam, IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci i Novi Sad, 1997. Beetham, David, „Od socijalizma do fašizma: odnos teorije i prakse u delu Roberta Michelsa“, Beograd, Marksizam u svetu, 1977, br. 9. Borkenau, Franc, Pareto, 1936, Wiley, New York, 1936 (deo pod naslovom „A Manifest of our Time“ preštampan u: Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Prentice-Hill, Inc., Englewood Clifts, New Yersey, 1965). Botomor, Tom, Elite i društvo, Mediteran Publishing, Novi Sad, 2008. Ferrarotti, Franco, „The Italian Contest: Pareto and Mosca“, u: Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Prentice-Hill, Inc., Englewood Clifts, New Yersey, 1965, (preštampano iz: Becker and Boskoff, edited by, Modern Sociological Theory in Continuity and Change, Holt, Reinhart & Winston, Inc., 1957). 118 Laš, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, op. cit., s.11. 119 Laš, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, op. cit., s. 15. 120 Laš, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, op. cit., s. 29. 46 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Đilas, Milovan, Nova klasa, Narodna knjiga, Beograd, 1990. Friedrich, Carl, Man and His Government, McGraw-Hill Book Co., New York, 1963. Friedrich, Carl, „The Political Elite and Bureaucracy“, in: Meisel, James, Pareto & Mosca, Prentice Hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965. Galbraith, John Kenneth, Nova industrijska država, Stvarnost, Zagreb, 1970. Galbraith, John Kenneth, Anatomija moći, Stvarnost, Zagreb, 1987. Ginsberg, Morris, „The Sociology of Pareto“, in: Meisel, James, Pareto & Mosca, Prentice Hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965. Hook, Sidney, „Pareto's Sociological System“, The Nation, CXL:3651, June 26, 1935. Livingston, Artur, „Introduction“, 1938, p. XXXVI, in : Gaetano Mosca, The Ruling Class, Elementi di Scienza Politica, McGraw-Hill Book Company, New York, 1965. Koenen-Iter, Žak, Sociologija elita, Clio, Beograd, 2005. Laš, Kristofer, Pobuna elita i izdaja demokratije, Svetovi, Novi Sad, 1996. Manhajm, Karl, Ideologija i utopija, Kultura, Beograd, 1978. Manhajm, Karl, Dijagnoza našeg vremena, ratni eseji jednog sociologa, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2009. Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Markers of Modern Social Science, Prentice-Hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965. Meisel, James, „Introduction“, in: Meisel, James, edited by, Pareto & Mosca, Markers of Modern Social Science, Prentice hall, Inc., Englewood Clifts, New Jersey, 1965. Michels, Robert, Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, Istraživanja o oligarhijskim tendencijama u životu skupina, Informator i Fakultet političkih nauka, Zagreb, 1990. Michels's Roberto, First Lectures in Political Sociology, translated, with an introduction by Alfred de Grazia, University of Minnesota Press, Minneapolis, 1949. Mils, Rajt, Elita vlasti, Kultura, Beograd, 1964. Mosca, Gaetano, The Ruling Class, Elementi di Scienza Politica, edited and revised by Arthur Livingston, McGraw-Hill Book Company, New York, 1965 (first edition 1939). Ostrogorski, Mojze, Demokratija i političke partije, Napredak, Beograd, 1921. Pareto, Vilfredo, Sociological Writings, Basil Blackwell, Oxford, 1976 (1966). Parsons, Talcott, „Pareto's Central Analytic Scheme“, Journal of Social Philosophy, 1:3, April, 1936. Schumpeter, Joseph, Kapitalzam, socijalizam i demokratija, Globus, Zagreb, 1981. Scott, John, edited by, The Sociology of Elites, vol. 1: The Study of Elites; vol. 2: Critical Perspectives; vol. 3: Interlocking Dictatorships and Corporate Networks, Edward Elgar Publishing Ltd., Aldershot, 1990. Sekulović, Aleksandar, Teorija političke klase, Radnička štampa, Beograd, 1982. Stark, Werner, „In Search of the True Pareto“, British Journal of Sociology, XIV, June 1963. Vukašin Pavlović | TEORIJE ELITA U POLITIČKOJ SOCIOLOGIJI KLASIČNE I SAVREMENE KONCEPCIJE 47 Timasheff, Nicholas, Sociological Theory, Random House, Inc., New York, 1957. Veber, Maks, Privreda i društvo, tom I i II, Prosveta, Beograd, 1976. Veber, Maks, Politički spisi, Filip Višnjić i Službeni glasnik, Beograd, 2006. Žubrinić, Dušan, Marksizam i teorije elita, Školska knjiga, Zagreb, 1975. Vukašin Pavlović THEORY OF ELITES IN CLASSICAL AND CONTEMPORARY POLITICAL SOCIOLOGY Summary: The text consists of three parts. The first one analyses classical concepts of elites in the works of Gaetano Mosca, Vilfredo Pareto and Robert Michels. The second part presents and analyses new concepts of elites given in the works by Karl Mannheim, Joseph Schumpeter, James Burnham, Milovan Đilas, Wright Mills, Tom Bottomore, John Kenneth Galbraith, Raymond Aron. The third, concluding part, considers the relation between democracy and elitism. Key words: elite, political class, political formula, circulation of elites, the iron law of oligarchy, nomenclature, managerial-technocratic elites, intellectual elites, elites and democracy. Dr Đorđe Pavićević121 UDC 316.257 KRITIČKA TEORIJA DRUŠTVA FRANKFURTSKE ŠKOLE122 Sažetak: U tekstu se analizira istorijat kritičke teorije frankfurtskog kruga mislilaca. Istorijat prvobitnog projekta se prati kroz tri faze. Prva je faza formulacije projekta i interdisciplinarnog sprovođenja osnovnih ideja. Druga faza je reformulacija ovog projekta nakon Drugog svetskog rata kada je kritička teorija „skrenula“ u pesimizam i mesijanstvo. U trećoj fazi se razmatra „druga generacija“ teoretičara, pre svega Apel i Habermas, koji su pokušali da učvrste normativne osnove kritičke teorije. Teza koja se zastupa jeste da kritička teorija nikada nije uspela da poveže osnovne nivoe analize formulisana još u prvobitnom projektu. Radi se o saznajno-teorijskom uslovima važenja sa jedne i povezivanju formalnih uslova racionalnosti sa rekonstrukcijom različitih oblika društvene prakse. Ključne reči: kritička teorija, imanentna kritika, negativna dijalektika, komunikativna racionalnost Marksizam je tokom devedesetih godina skoro potpuno nestao sa akademske scene u društvenim naukama u Srbiji. Razlozi su pretežno bili ideološki, kao što je i prethodna dominacija marksizma bila uglavnom ideološka ili oportunistička. Srećna okolnost jeste da su ovi ideološki razlozi nestali sa akademske scene. Nesrećna posledica toga jeste da su nestala gotovo sva razmatranja marksističke tradicije i tema koje je ona pokretala. U tom sklopu nestali su i pokušaji utemeljena pretenzija društvene teorije da bude kritička. Najpoznatiji takvi pokušaji su se odvijali unutar tzv. kritičke teorije društva. Problemi sudbina ovog projekta su veoma poučni za nove pokušaje da se politička teorija učini kritičkom. 121 Docent, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. e-mail: djordje.pavicevic@fpn.bg.ac.rs 122 Rad je nastao u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka i Pravnog fakulteta u Beogradu, Konstitucionalizam i vladavina prava u izgradnji nacionalne države – slučaj Srbije, (evidencioni broj: 47026), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. Tekst primljen 27. aprila 2011. godine. 50 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem U širem smislu, pojam kritike je fundamentalni pojam koji pripada svakoj teoriji. Njime se označava postupak ispitivanja imanentnih kriterijuma za važenje teorije. U modernoj filozofskoj literaturi se ovakav pojam kritike najčešće određuje pozivanjem na Kanta, odnosno rekonstrukciju njegove metode kritike mogućnosti dostizanja objektivnog saznanja. Drugačiji pojam kritike odnosi se Marksa, njegovu metodu kritike „svega postojećeg“ u ranijim formulacijama, ili „kritike političke ekonomije“ iz zrelijeg doba. U ovom, metodskom smislu svaka teorija jednim delom mora biti kritička, i to u onom svom delu u kome mora položiti račun o vlastitoj uslovljenosti, smislu važenja svojih saznanja i razloga vlastitog postojanja. U ovom tekstu neće biti govora kritičkoj teoriji uopšte, nego o jednom konkretnom modelu zasnivanja kritičke teorije, naime o utemeljenju kritičke teorije društva frankfurtskog kruga mislilaca i njegovoj sudbini. Reč je o pokušaju da se Kantove saznajno-teorijske intencije udruže sa Marksovim pokušajem da pojam kritike primeni u društvenoj teoriji. To znači da bi trebalo iznaći takav normativni okvir koji će istovremeno biti dobro saznajno-teorijski i metodski obezbeđen i normativno relevantan za teorijsku procenu društvenih zbivanja. Da bi se obavio ovaj dvostruki zadatak moraju se na zadovoljavajući način rešiti najmanje dva tradicionalna problema. Najpre, problem razvoja i opravdanja normativne dimenzije kritičke teorije koji svoje ishodište ima u formalnoj teorijskoj analizi pojma racionalnosti, odnosno, tradicionalno rečeno problem razvoja pojma uma koji mora moći u sebi sadržavati mogućnost racionalne kritike društva. A zatim i problem normativno relevantne (kritičke) rekonstrukcije društvenih zbivanja koji svoje ishodište ima u mogućnosti povezivanja racionalne teorije i društvene prakse – tradicionalni problem odnosa teorije i prakse – i sastoji se u istorijskoj i socijalnoj rekonstrukciji načina na koji se formalni uslovi racionalnosti utelovljuju (ili izostaju) u institucijama, načinu proizvodnje ili stilovima života. Teza koja će biti u osnovi ovog teksta jeste da u osnovi neuspeha krtičke teorije društva frankfurtskog kruga leži nemogućnost da se povežu ova dva nivoa analize. Ono što je važno za pojam društvene kritike jeste da oni budu povezani. Neuspeh kritičke teorije da to učini svedoči o tome. Kritička teorija je sa jedne strane završila u mesijanizmu za koji je teško naći bilo kakvu osnovi. Sa druge strane, pokušaj da se ojača normativna strana teorije vodio je do razvodnjavanje kritičkog potencijala teorije. KRITIČKA TEORIJA DRUŠTVA Kritičku teoriju društva formulisao je krug mislilaca okupljenih oko Instituta za društvena istraživanja i Časopisa za društvena istraživanja u Frankfurtu, koji su nastavili rad u egzilu u Americi, tokom Drugog svetskog rata, a nakon rata u smanjenom sastavu, na Univerzitetu u Frankfurtu. Za ovu grupu filozofa, Đorđe Pavićević | KRITIČKA TEORIJA DRUŠTVA FRANKFURTSKE ŠKOLE 51 sociologa, ekonomista, pravnika, psihologa, književnih kritičara itd. se dosta često pored oznake Kritička teorija društva koristi i naziv Frankfurtska škola. Ovo je delimično pogrešno, jer u to vreme nije postojala nikakva Frankfurtska škola u pravom smislu te reči. U periodu predratnog rada Instituta i objavljivanja časopisa to je pre bila grupa raznorodnih i samostalnih mislilaca, često veoma različitih interesovanja, okupljenih oko rada na istom projektu. U tom smislu pre bi se moglo govoriti o intelektualnom krugu okupljenom na osnovu izbora po srodnosti nego o školi. Još manje je ona tada bila frankfurtska jer su se usled dolaska Hitlera na vlast i širenja fašizma aktivnosti Instituta izmeštale svuda po Evropi, sve dok se nije u potpunosti preselio u Ameriku. O školi bi se eventualno moglo govoriti tek u periodu posleratnog povratka Horkhajmera i Adorna na frankfurtski univerzitet. Govor o kritičkoj teoriji kao jedinstvenoj poziciji i epohalno-teorijskoj celini počinje relativno kasno, tek nakon poznatih političkih zbivanja 1968. godine, u kojima su akteri bili i neki od ovih mislilaca. Tek nakon toga počinju da se objavljuju i istorijski pregledi rada Instituta i njegovih pojedinih autora – pod skupnim nazivom Kritička teorija ili Frankfurtska škola. Istorijat škole i dela njenih autora opširno su obrađivani. Postoji obimna bibliografija dela ovih autora i sekundarne literature prevedenih na naš jezik, tako da ova grupa autora predstavlja možda najbolje prevodilački i autorski pokrivenu oblast političke teorije i filozofije zaključno sa početkom devedesetih. Postoji najmanje pet sintetičkih studija o radu ove grupe koje pokrivaju najveći deo njihove aktivnosti, to su: Džej, Dijalektička imaginacija, Ruskoni, Kritička teorija društva, Šmit i Ruskoni, Frankfurtska škola, Elaković, Filozofija kao kritička teorija i Puhovski, Um i društvenost. U ovom tekstu će biti razmatrane promene „kritičnosti“ ove teorije tokom vremena i iz tih razloga ću izlaganje ideja Kritičke teorije podeliti na tri dela u kojima se može pratiti razvoj ideje. Prva dva se poklapaju sa tematskim pomeranjima unutar glavnih predstavnika ove pozicije i tiču se prvobitnog projekta kritičke teorije iz tridesetih godina i posleratnog perioda u kome je dominirala razrada teza iz Dijalektike prosvetiteljstva, a u kojoj za razliku od prve faze u kojoj dominira Horkhajmer (Max Horkheimer), dominantnu ulogu preuzima Adorno (Theodor Adorno). Treći deo biće kratak pregled aspekata kritičke teorije koji se reaktuelizuju u tzv. „drugoj generaciji“ teoretičara koji su pod uticajem kritičke teorije društva. PRVOBITNI PROJEKT KRITIČKE TEORIJE CELOKUPNOG DRUŠTVA Prvobitnu formulaciju projekta nalazimo u tekstovima M. Horkhajmera, objavljenim tridesetih godina XX veka. Među ovim tekstovima treba istaći grupu programskih tekstova u kojima se već prepoznaju osnovne odredbe nastajuće kritičke teorije. To je najpre Horkhajmerov tekst Die gegenwärtige Lage der 52 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Sozialphilosophie und die Aufgaben eines Institut für Sozialforschung, koji je ujedno i njegovo nastupno predavanje prilikom preuzimanja mesta upravnika Instituta 1931. godine. U ovom tekstu se izričito ne pominje sintagma „kritička teorija“, ali su naznačene osnovne programske naznake i problemski kontekst konkretnog rada na premisama kritičke teorije. Šest godina kasnije u časopisu Instituta pojavljuju se klasični programski tekstovi Kritičke teorije, Tradicionalna i kritička teorija koji je napisao Horkhajmer i Markuzeov (Herbert Marcuse) tekst (za koji je uvodni deo napisao Horkhajmer) Filozofija i kritička teorija. Tekstovi čine, uslovno rečeno „zajedničku platformu“ rada u Institutu. Tada najmlađi, ali jedan od najznačajnijih članova, Adorno (Theodor Adorno) ostao je izvan pisanja „zajedničke platforme“. Mladi Adorno se – verovatno usled „podele rada“ na Institutu – prvenstveno bavio socijalnim konotacijama estetskih, a pre svega, muzikoloških problema. U tekstovima iz tridesetih godina profiliše se problemski okvir koji će, sa manjim ili većim promenama naglaska ostati kontinuirana odlika delovanja kritičke teorije. On će biti razmatran u četiri tačke prema prvobitnom nacrtu projekta kritičke teorije društva. a) Mogućnost neke teorije da kritički zahvati društvo kao celinu pretpostavlja uverenje da je moguća saznajna i delatna volja koja je nosilac opštih interesa i koja je zainteresovana za oblikovanje celine društva i otklanjanje prinude. Tradicija iz koje Kritička teorija baštini ove pretpostavke jeste, najpre, prosvetiteljsko uverenje o smisaonosti ljudskih napora usmerenih na oslobađanje od viška prinude sadržane u raznim oblicima života i učvršćene kulturnim, pravnim i političkom poretkom, a zatim, ideja o samokonstituciji ljudskog roda pomoću uma, razvijena u Nemačkom idealizmu i pretvorena u socijalnu dinamiku kod Marksa. Horkajmer je uveren da „postoji …ljudsko ponašanje kojemu je predmet samo društvo. Ono nije usmereno na odstranjivanje nekih neprilika jer mu se one pojavljuju kao nužno povezane sa čitavim uređenjem društvene zgrade.“ (Horkheimer, 1982, II:140). Takvo držanje on naziva kritičkim. Takav stav je delo subjekta, koji u kontekstu žive realnosti i isprepletenosti sa drugim ljudima, prirodom i društvom, svoj položaj ocenjuje kao nezadovoljavajući a svoje nezadovoljstvo situira u funkcionisanje osnovnog normativnog okvira društvenog sistema. Ovaj sud se formuliše pomoću egzistencijalnog (praktičnog) suda koji je delo refleksije vlastitog okruženje. Problem je kako ovu nameru utemeljiti. Upravo ovom problemu je posvećen najveći deo Horkheimerovog rada iz ovog perioda. Markuzeov rad je uglavnom istorijska, socijalno-filozofska razrada ovog problema. Horkhajmer rešenje vidi u „nezaključivoj otvorenosti materijalističke dijalektike“ čija se logika odnosi na mišljenje koje „rekonstruiše živu realnost, na mišljenje u procesu, a ne samo na neki ukrućeni izraz. Ona nije ‚fizika Đorđe Pavićević | KRITIČKA TEORIJA DRUŠTVA FRANKFURTSKE ŠKOLE 53 jezika‘ nego sadržajna spoznaja iz aspekta svog samoprikazivanja“ (Horkheimer, 1982, II:116). Cilj sadržajne dijalektike jeste da da iz žive dinamike društvenih zbivanja rekonstruiše kako mogućnost umnog uređenja društva i tako i realne prepreke ostvarenja te mogućnosti. Ona tematizuje i održava napetost između pojma i predmeta, normativnog i faktičkog, bez želje za njenim jednostranim prevladavanjem bilo u korist pojma odnosno norme ili obratno. Mada ni sam Horkheimer nije sasvim siguran kako bi takav postupak operacionalizovao odnos teorije i konkretne zbilje, on govori o „konstrukciji povesnog toka“ ili o „konstrukciji društva u znaku radikalne promene“ (Isto: 167) ili kada ponekad u istom značenju upotrebljava i pojam „nacrt“, ili „teorijska rekonstrukcija živog toka“, „rekonstrukcija tendencija celokupnoga društva“ (isto: 134-6), ili, još češće, Marksov termin „dijalektičko predstavljanje“. Konstrukcija povesnog toka mora odgovarati dinamičkoj strukturi istorije, ali i istovremeno sadržavati osudu i protest protiv tog mehanizma ukoliko on proizvodi stanje u kome su ljudski postupci element slepe nužnosti. Slično je i kada se društvo ne posmatra u istorijskoj dinamici nego sinhrono, kao konkretna celina. Nacrt jednog društva vođen interesom „prevladavanja društvene nepravde“ i afirmacije „zbiljske solidarnosti“, mora u sebi sadržavati oba konstitutivna elementa, faktički koji tematizuje konkretnu društvenu stvarnost i normativni koji naglašava potrebu „radikalne promene“. Ali ovde je sadržan još jedan konstitutivni momenat, a to je zahtev, koji je bio razlog stalnog pesimizma, često i očajanja, predstavnika Kritičke teorije, da se izdrži test svoje realne mogućnosti. Na ovim stranicama Horkhajmerovog teksta vidljivo je njegovo kolebanje u pogledu rešenja dva problema koji će biti predmet pomeranja perspektive daljem razvoju Kritičke teorije. Jedan je problem povezivanja dijahronijske i sinhronijske perspektive, odnosno istorijskog i sistemskog razmatranja celine i dinamike društva. Ovaj se problem definitivno razrešava u Markuzeovim, još uvek fenomenološki inspirisanim i hajdegerijanski intoniranim spisima u prilog jednog nacrta filozofije istorije, koji će kasnije prerasti u krutu spekulativnu teleologiju povesti Dijalektike prosvetiteljstva (Horkheimer i Adorno, 1974). Drugi problem tiče se heurističkih potencijala i dimenzija pojma konstrukcije ili nacrta koji Horkheimer uvodi kao model interpretacije povesnosti društvene zbilje. Čini se da ga Horkheimer u ovom periodu povremeno shvata kao opis ili čak „misaono odražavanje“ istorijskih i aktuelnih tendencija društvene zbilje (Isto: 134), dok povremeno akcenat stavlja na kreativnu, ali ne i proizvoljnu imaginaciju. Pokušaj da se kreće između ove dve krajnosti bio je osnovna pretenzija kritičke teorije, tako da je teret saznajnoteorijskog opravdanja sopstvenog projekta prebacivan bilo na stranu faktičke dinamike društvene zbilje, bilo na stranu estetske imaginacije. 54 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Zbog toga ne treba da čudi što se, pored stalnog insistiranja na umu i primatu teorije, kod predstavnika Kritičke teorije ne može naći bilo kakva pozitivna koncepcija uma ili umnog poretka. Izuzetak u ovom smislu čine samo kasni Markuzeovi radovi, pre svega knjiga Eros i civilizacija u kojoj on govori o „bitnoj promeni“, zasnovanoj na reinterpretiranim psihoanalitičkim osnovama, koja će otuđeni karakter rada kao uzrok svih nevolja pretvoriti u igru. Ta nesklonost predstavnika kritičke teorije ka pozitivnim spekulacijama o ljudskoj prirodi tumačena je na različite načine – sve do onog najbanalnijeg o njenom jevrejskom, kabalističkom poreklu. Razlozi se, ipak, nalaze unutar same koncepcije, u nedovoljno razvijenoj pojmovnoj shemi i insistiranju na ekonomskim kategorijama. U socijalnoj stvarnosti interpretiranoj pojmovnim aparatom u kome dominira logika ekonomske proizvodnje i sa njom povezane instrumentalne racionalnosti, um ne može sebi postati samoproziran, „tako dugo dok ljudi deluju kao udovi nekog bezumnog organizma“ (Horkhajmer, 1982, II:141). Filozofija, niti bilo koja druga teorija, nije sposobna da u takvim okolnostima otkrije tendencije koje vode ka umnoj organizaciji društva i na osnovu njih (re) konstruiše pozitivni poredak. Konkretna istraživanja koja su preuzeta integracijom psihoanalize, socijalne psihologije i istraživanja masovne kulture, koja se širila pojavom radija, delovala su isuviše nategnuto da bi do kraja potvrđivala pretpostavljeni polazni pojmovni sklop o njihovoj ekonomskoj determinaciji, a kamoli da bi ukazivala na mogućnost nadilaženja. Naprotiv, vodila su daljoj radikalizaciji teze o nemogućnosti pozitivne eksplikacije uma. Ono što preostaje jeste negativan zadatak da se imenuju i osude sistemske nepravde. Nemogućnost da se pozitivno odredi pravac društvenog preobražaja, najčešće se smatra osnovnim razlogom izneveravanja osnovnih pretenzija prvobitnog projekta. b) Ovakva strategija izgradnje jedne obuhvatne kritičke teorije društva na materijalističkim osnovama, zahtevala je prožimanje i dopunjavanje filozofije i posebnih disciplina, konceptualnih i empirijskih istraživanja. Zahtev za transformacijom socijalne filozofije nalagao je potrebu za napuštanjem traganja za apsolutnim, ali uz zadržavanje emfatičkih pojmova uma, slobode, istine i pravednosti. Njih je trebalo rekonstruisati u jednom deontologizovanom i detranscendentalizovanom diskursu koji je zahtevao saradnju izdiferenciranih i osamostaljenih oblasti znanja. Shodno tome kritička teorija je trebalo da bude „filozofski orijentisano socijalno istraživanje“ u kome bi filozofska polazišta omogućavala empirijska istraživanja, a rezultati ovih drugih uticala na njih menjajući ih (Horkheimer,1972:40, 45). Unutar podele rada na Institutu Polok (Friedrich Pollock) je bio zadužen za istraživanja iz oblasti političke ekonomije postliberalne faze kapitalizma, sa idejom da proces kapitalističke proizvodnje ne predstavlja autonoman proces Đorđe Pavićević | KRITIČKA TEORIJA DRUŠTVA FRANKFURTSKE ŠKOLE 55 nego stepenicu u realizaciji uma. U tom smislu je politička ekonomija polazna tačka daljih analiza. Druga disciplina, koja je trebalo da objasni izostanak revolucije i uopšte revolucionarnog raspoloženja na zapadu odnosno razloge potpune, ali neracionalne integracije radničke klase u sistem državnog kapitalizma, bila je socijalna psihologija koja je bila vođena, opet Horkheimerovom idejom o integraciji istorijskog materijalizma i psihoanalize. Za ovaj posao je, u ovoj fazi rada Instituta, bio zadužen From (Erich From). Konačno, treća disciplina koja je trebalo da objedini ova dva nivoa istraživanja u jedinstveni referentni sistem bila je oblast kulturno-teorijskih analiza masovne kulture. Kritika masovne kulture bila je vođena (ne treba reći čijom) idejom da proces socijalizacije individua nije anonimni sistemski proces, nego da članovi zajednice svojim aktivnim interpretativnim učincima učestvuju u sopstvenoj integraciji. Oni su, međutim, industrijskom kulturom odsečeni od sfere socijalnog delovanja i vrednosnih obrazaca i zbog toga ne vide funkcionalne elemente koji reprodukuju dominaciju. Ono što Kritičkoj teoriji nikada nije uspelo jeste da poveže ova dva nivoa istraživanja bez izvesnog redukcionizma. Jaz između filozofskih pojmovnih sklopova i njihove operacionalizacije u posebnim istraživanjima nikada nije do kraja savladan usled zadatih funkcionalnih premisa samog projekta, koje su kulturnu kritiku i socijalnu psihologiju morale dovesti u jednoznačnu vezu sa političkom ekonomijom, a ovu pak sa filozofijom istorije, kao istorijom prikraćivanja uma. Veza između ova dva nivoa istraživanja u konkretnim istraživanja pre je ličila na interpretativnu egzibiciju nego na stvarnu vezu. Izuzetak u ovom smislu predstavljaju Nojmanovi (Franz Neumann), Kirhajmerovi (Otto Kircheimer), Benjaminovi (Walter Benjamin) kao i Fromovi kasni radovi. Međutim, ova grupa autora se smatra tzv. „periferijom kritičke teorije“, kako zbog njihove delimične nezavisnosti od direktnih uticaja centra (koji sačinjavaju Horkhajmer, Markuze i Adorno), tako i zbog koncepcijske razlike njihovih radova u odnosu na referentni okvir prvobitnog projekta (Habermas, 1985, Honneth, A. 1989). Honet (Axel Honneth) pokazuje da se na osnovu rehabilitacije dela autora sa „periferije“ može rekonstruisati gledište sa koga bi se metodski mogla obezbediti veza filozofije i posebnih disciplina tj. operacionalizovati jedan intedisciplinarni materijalizam u kome ne dolazi do raskoraka filozofskih pretenzija projekta i njegove disciplinarne razrade. Iz radova ovih autora, koji sami imaju vrlo malo zajedničkog da bi se mogli označiti kao grupa, Honet hoće da rekonstruiše drugačiji model društvene integracije koji uzima u obzir i nezavisnu konstitutivnu vrednost procesa socijalne interakcije posredovane komunikativnim strukturama sveta života. c) Stalna briga o sopstvenoj uslovljenosti socijalnom i saznajnom praksom jedna je od najaktuelnijih karakteristika kritičke teorije. Argumentacija koju 56 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Horkheimer iznosi suprotstavlja se idejama slobodnolebdećeg (freischwebende), liberalnog intelektualca odnosno ukorenjenog (verwurzelt), konzervativnog intelektualca. Horkheimer i kasnije Adorno uporno pokušavaju da izbegnu „hipostaziranje vlastitog sistema… kao konačnog i zauvek datog“, ali tako da odbijanje vremenski neuslovljenog pojma istine ne znači i napuštanje samog pojma istine u korist vremenskog i društvenog relativizma (Horkheimer, 1982, I: 2234). Oni ne žele niti objektivistički stav neutralnog posmatrača, niti performativni stav učesnika koji svoje stavove zasniva na široko rasprostranjenim i duboko ukorenjenim predrasudama ili konvencijama. Moment istinitosti se ogleda u tome što „istina važi i za onoga koji joj protivreči, koji je ignorira ili proglašava bespredmetnom“ (Isto: 224). Pored toga što je povezana sa stajalištima i interesima određenih grupa oni je moraju iskusiti na sebi. Istina bi u tom smislu bila „momenat ispravne prakse“, koji se zasniva na tome da je „mogućnost umnije forme zajedničkog života ljudi sve od katakombi dovoljno potvrđena da bude očita. Za punu demonstraciju je potreban univerzalni uspeh; taj zavisi o historijskom razvoju. To što u međuvremenu traje beda i strava se širi, strahovito nasilje koje tlači opštu potvrdu, nema snagu suprotnog dokaza.“ (Isto: 230-231). Istina je vezana za „ispravnu praksu“, zbir idealnih postupaka i interaktivnih normi koji opravdavaju stav. Ipak, nije reč o praksi čiji bi neposredni učinci opravdavali njenu istinitost, tj. neposrednom prevođenju u praksu. Takav stav bi, po njemu bio potvrda zatečene strukture moći. Kritički stav bi se morao temeljiti na anticipaciji idealnog postupanja. Momenat „ispravne prakse“ Horkheimer pokušava da izoluje dijalektikom teorije i prakse. Ispravna praksa je u ovom smislu deo istorije koja sebe unapređuje kroz samosaznanje. To je stalni proces samokorigovanja zasnovan na teorijskim pretpostavkama. Okrenutost ka uslovima sopstvene mogućnosti u budućem toku istorije i budućoj društvenoj organizaciji uslov je mogućnosti kritičke teorije. Ona neće samo da naknadno interpretira vlastite momente – ona ne samo da hoće da anticipira vlastitu mogućnost, nego svoju legitimaciju upravo crpi iz pretpostavke takve mogućnosti. Kritički stav bi se morao zasnivati na anticipaciji bolje životne forme kroz refleksiju istorijskih mogućnosti delovanja. Ali, predstavnici kritičke teorije još jednom ne uspevaju da se izbore sa ovim problemom. Nacrt jedne filozofije istorije trebalo bi da utemelji onu značajnu razliku do koje je kritičkoj teoriji stalo, a to je da se identifikuju i možda uklone nedostaci koji su ishod istorijskih uslova i sistemskih izobličenja koja se ne mogu racionalno opravdati. Samo pod ovom pretpostavkom je kritika mogla biti imanentna i sastojati se od „osvešćivanja mogućnosti za koje je stasala sama povesna situacija“. Međutim, ovde je kritička teorija učinila upravo ono što nije želela, Đorđe Pavićević | KRITIČKA TEORIJA DRUŠTVA FRANKFURTSKE ŠKOLE 57 hipostazirala je jednu filozofiju istorije koja sadrži pseudonormativne iskaze o objektivnoj teleologiji istorije. d) Refleksija o povratnom uticaju teorijskih stavova na zbilju još je jedan problem na kome se razilazi prvobitne namere i učinci kritičke teorije. Nemogućnost da se teorijski iznađu opšte umne tendencije koje bi u isto vreme bile zajedničke najvećem broju ljudi bila je osnova za njihov duboki pesimizam u pogledu radikalne društvene promene. Nedostatak adresata koji bi teorijski sprovedenu kritiku prihvatio kao sopstveni interes i cilj delovanja, dovodio je u sumnju kako postavke same kritike, tako i nameru da deluje kao faktor poboljšanja društva. Problem nije samo u nedostatku društvene grupe koja bi mogla zauzeti kritički stav spram celine društvenog poretka, već i u nesposobnosti da se socijalno-filozofske postavke prvobitnog projekta operacionalizuju na racionalno i egzistencijalno prihvatljiv način. Odustajanje od proletarijata kao nosioca društvenih promena nije razlog neuspeha ovog segmenta kritičke teorije, štaviše, ono deluje kao racionalno odustajanje od nepotrebnog i egzistencijalno i društveno neostvarivog aktivističkog radikalizma. Razlog za odustajanje od neposrednog aktivizma može se naći i u konceptualnom ustrojstvu samog projekta. Doživljaj predstavnika kritičke teorije da je vreme u kome deluju vreme kada je teorija potrebnija neko ikad, u njima je budio otpor prema slepom aktivizmu koji ide na ruku odnosima moći unutar društvenih poredaka savremenog sveta. Na kraju je posredovanje teorije i prakse viđeno samo još u individualnom herojskom činu „velikog odbijanja“ „oštećenog života“ – doduše, uz nadu, naučenu iz istorijskog iskustva, da takve „izopćene ali odlučne grupe kojima jedva obraćaju pažnju čak i opozicijski dijelovi društva, na temelju svog dubokog uvida u odlučujućim trenucima mogu postati vodeće“ (Horkheimer, 1982, II:167). Iskustvo „propuštene revolucije“ budi nepoverenje u postojeće društvene grupe i čekanje „odlučujućih trenutaka“. Socijalna psihologija kroz promenu funkcije porodice, a kulturna kritika kroz sistemsko razvodnjavanje estetskog iskustva i sistemsko iskrivljenje komunikacije su objašnjavale nemogućnost autentične interpretacije ličnih i grupnih potreba i racionalno protumačenih interesa, što je onemogućavalo direktnu političku akciju. Problem se za kritičku teoriju još jednom ponovio. Diskusije koje su se kasnije vodile u vezi odnosa prema studentskom pokretu 1968. godine, čiji je teorijski epicentar bio u Frankfurtu, istakle su ga u svoj oštrini. Dok su se studenti vraćali socijalno-filozofskim postavkama prvobitnog projekta, kao građanske revizije marksizma, predstavnici kritičke teorije (izuzetak je opet bio Markuze koji je jedini bezrezervno stao na studentsku stranu) su se kolebali između osude bunta kao slepog aktivizma i pristajanja uz kritički naboj Velikog odbijanja, što je u redovima radikalnih studenata doživljeno kao izdaja. 58 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem REVIZIJA PRVOBITNOG PROJEKTA I PAD U PESIMIZAM Daljim razvojem došlo je do revizije i pomeranja nekih tematski odlika. Obično se istorijski razlikuje period formulacije prvobitnog projekta kritičke teorije iz tridesetih godina prošlog veka u kome su dominirali saznajnoteorijski tekstovi i program interdisciplinarnog materijalizma, od perioda četrdestih, u kome je dominirala Dijalektika prosvetiteljstva, koja je sve do kraja pedesetih služila kao tačka oslonca samoodnoseće kritike uma, i konačno period šezdesetih godina kada su nastala glavna dela Markuzea (Eros i civilizacija i Jednodimenzionalni čovek) i Adorna (Negativna dijalektika i Estetička teorija), kao i Horkheimerova knjiga Pomračenje uma. Sva tri autora su jednodušna u pesimističkom viđenju vremena, ali se zaključci koji proizilaze iz njihovih analiza razlikuju po posledicama koje su imali po socijalnu stvarnost. U Horhajmerovom mišljenju dominira šopenhauerovski pesimizam iz ranog perioda njegovog rada, koji se do te mere intezivirao da se pretvarao u negativnu teologiju. Markuze pokušava da spasi izgubljenu ideju revolucije, smeštajući je ispod nivoa socijalnog, u libidinoznoj prirodi ljudskih potreba. Adorno nastavlja sa bespoštednom samokritikom uma čija je normativna fiksna tačka mimetička racionalnost, sačuvana još samo u delima velike umetnosti. Za razliku od perioda delovanja starog Instituta za socijalno istraživanje, Adornovi radovi iz drugog frankfurtskog perioda zasenjuju čak i samog Horkheimera, što nije nimalo slučajno jer polazište Dijalektike prosvetiteljstva stavlja naglasak na dve omiljene Adornove teme (koje deli sa Benjaminom), skepticizam u pogledu progresa i vraćanje dostojanstva estetičkim sadržajima iskustva. Radikalizacija pozicije, koja je uočljiva u ovim knjigama, sastoji se, pre svega, u totalizaciji pojma kritike. Za razliku od prvobitnog projekta u kome je kritika bila usmerena na ideološke prinude, koje su onemogućavale razvoj umnog potencijala građanskog društva, sada se kritika izmiče korak unazad. Mada misaona figura umne skepse ostaje ista, sam um je – pod etiketom instrumentalni – sada osumnjičen za podlu rabotu proizvodnje zaslepljenosti i zavaravanja. Kritika samoj sebi izmiče tlo pod nogama, ali i istrajava na samodenunciranju, u nadi da će tako otvoriti horizont za novo samozasnivanje čoveka. Razočaranje usled izostanka revolucije na zapadu, staljinističkog razvoja u Sovjetskom savezu, i pobede fašizma u Nemačkoj ostavila su utisak da je i poslednja iskra uma napustila realnost i skrenulo je pažnju na uvek latentno prisutnu mogućnost reakcionarnog pervertiranja ekonomskih i tradicijskih determinanti, koje se više nije moglo shvatiti u kategorijama marksizma. Mogućnost koja je po njima bila pre latentna mogućnost svih modernih društava, a ne tek jedna specifično nacionalna (nemačka ili sovjetska) zabluda. Đorđe Pavićević | KRITIČKA TEORIJA DRUŠTVA FRANKFURTSKE ŠKOLE 59 Dijalektika prosvetiteljstva umnogome predstavlja dokument o napuštanju društvene teorije razvijene u marksističkom duhu i praktično-revolucionarnoj nameri, ali bez napuštanja socio-ekonomskih determinanti. Knjiga ima istinski čudnu sudbinu. Pisana je od 1942. do 1944. na osnovu beležaka koje je vodila Gretel Adorno tokom Horkhajmerovih i Adornovih diskusija u Santa Moniki. Štampana je tri godine kasnije u Amsterdamu, a njen tiraž i prodaja stoje u fantastičnoj nesrazmeri sa istorijom njenog delovanja tokom narednih decenija. Dijalektika prosvetiteljstva je teorija o definitivnom pomračenju moderne: „Prosvetiteljstvo, shvaćeno u najobuhvatnijem smislu kao napredujuće mišljenje, oduvek je sledilo cilj oslobađanja ljudi od straha i postavljanja ljudi za gospodare. Ali, do kraja prosvećeni svet sija u znamenju trijumfalnog zla“ (Horkheimer i Adorno, 1974:17). Kontekst zaslepljenosti i zavaravanja je konačno postao univerzalan: fašizam, staljinizam i kapitalistička masovna kultura izgledaju još samo kao gradacije jednog istog začaranog kruga. Struja samoodnoseće kritike uma, koji se u dijalektici prosvećenosti obrće u svoju suprotnost, zahvatila je sve sfere života i usisala oslobađajuće tradicije. Nemoguće je postalo, čak i u mislima, spojiti postojeću društvenu kompleksnost sa samooslobođenjem čoveka. U ovoj knjizi je kao princip prosvetiteljstva promovisana kalkulantska, kvantifikujuća racionalnost i tehnički upotrebljivo znanje, koje prirodni i društveni svet uređuje prema principima funkcionalnih (kauzalnih ili statističkih), eksperimentalno raspoloživih i kvantitativno shvatljivih nomoloških relacija. Mreža formalne racionalnosti i instrumentalnog delanja pretvara ljude i društvo u funkcionalni sklop uvek istog i time zatvaraju krug gospodarenja, čovek-priroda-čovek. Pokušaj oslobađanja čoveka pomoću ovladavanja prirodom pretvara se u gospodarenje čovekom kao raspoloživim, „mrtvim“, prirodnim objektom. Postvarenje je potpuno. Preko imperativa samoodržanja i vladanja pokorava se i njegova spoljnja i unutarnja priroda. Prisutno se na taj način, kao i u mitološkom mišljenju, razmatra kao uvek isto. Time se prosvetiteljstvo vratilo u mit. Progresivno samooslobađanje čoveka i sveta od začaranosti kroz prosvetiteljstvo – kao znanje koje sistematizuje i objašnjava – postaje u isti mah progresivno začaravanje. „Jer prosvetiteljstvo je toliko totalitarno koliko samo može biti bilo koji sustav“ (Isto: 38). Na ovom mestu dolazi do bitne promene perspektive čiji je Adorno najodlučniji eksponent. Naime, kako je alternativa povratka na poznate oblike društvene organizacije izgledala iluzionistička i potencijalno fašistička, na mesto istorijske perspektive stupa utopijski horizont. Rekonstrukciju istorijskih tendencija samooslobađajućih učinaka delovanja uma, zamenjuje međuzavisnost negativnosti i mesijanizma. Nije slučajno, što čuveni završni aforizam iz Minima moralia u zaoštrenoj formi priziva mesijansko, kao onu pribežišnu tačku sa koje 60 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem se još uvek jedino analiza stvarnog može razumeti kao kritika samozaslepljenog razuma: „Spoznaja ne poseduje drugo svetlo osim onog koje svijetu dolazi od otkupljenja: sve drugo se iscrpljuje u naknadnoj konstrukciji i ostaje stvar tehnike“ (Adorno, 1987: 247). Mada su u pojedinim tačkama pesimistični koliko i ničeanski nihilizam, ni Adorno ni Horkheimer nisu iracionalisti. Mogućnost filozofske istine Adorno vidi u prekoračenju pojmovnog mišljenja, u potrazi za „neusiljenom koherentnošću mišljenja sa one strane prinude identiteta“. Ali, to za njega ne znači uvek opasnu regresiju u slikovno predstavljanje mitskog mišljenja. Za filozofiju bi to značilo „napor da se pomoću pojma nadiđe pojam“, da se pojmovima iznosi ono što je pojmovima potlačeno, previđeno i odbačeno (Adorno, 1979:35). U njoj se krećemo „granicom jezika“ zato što je cilj filozofskog jezika da nas dovede do toga da tačno vidimo stvari. „To može pomoći u objašnjavanju zašto za filozofiju njezino prikazivanje nije izvanjsko i proizvoljno već imanentno njezinoj ideji“ (Isto: 37). Adorno pledira za jednu upotrebu filozofskog jezika koja je „obzirna“, koja, ne „odseca“ i „priređuje“, nego vodi računa o posebnom, koja nije nemušta spram vlastitog iskustva. Filozofija se, dakle, ne može svesti na nekakav kategorijalni okvir, nju bi u izvesnom smislu tek trebalo komponovati, ona je „tkanje“ koje se u svom napredovanju „mora neprestano obnavljati, kako iz vlastite snage, tako i u trvenju s onim čime se meri… Doslednost njenog izvođenja, međutim, i gustoća tkanja, pridonose tome da pogađa ono što treba“ (Isto: 49-50). Reč je o ideji decentrirane i pluralne racionalnosti koja bi onom ne-identičnom dala da dođe do reči. To je ideja negativne dijalektike čiji je zadatak bio razaranje prinuda sistema ili kako bi Adorno rekao „besa na ne-identično“, a čija bi forma bila „filozofski fragment“. Filozofski fragment bi reprezentovao nenasilno jedinstvo kao „ansambl modelskih analiza“ (Isto: 45). Radi se dakle ne samo o priznavanju ne-identičnog kao drugačijeg, kao fragmenta, što se često naglašava u savremenim, poststrukturalistički intoniranim interpretacijama Adornove pozne filozofije, nego i o njegovom priznavanju u neprinudnoj sintezi u poimanju društvene stvarnosti. DRUGA GENERACIJA Recepcija ideja kritičke teorije tekla je često u suprotnim pravcima, od potpunog teorijskog omalovažavanja do ortodoksne recepcije. Do sredine šezdesetih godina kritička teorija je bila potiskivana. Horkhajmerovi tekstovi iz tridesetih godina bili su gotovo nepoznati, dok je Dijalektiku prosvetiteljstva retko ko kupovao i čitao. Teorijski, politički i kulturni kontekst tih godina ostavljao je malo prostora za takvu teoriju. Levo orijentisana inteligencija, koja Đorđe Pavićević | KRITIČKA TEORIJA DRUŠTVA FRANKFURTSKE ŠKOLE 61 je uglavnom bila pristala uz jednu do dogmatizma ukrućenu verziju marksizma, nije imala sluha niti za saznajno-teorijske i metodske probleme društvenih nauka, niti za jednu pesimistički obojenu dijagnozu vremena i mogućnosti radikalne promene. Sa druge strane, unutar ponovo ojačane desno orijentisane inteligencije sa omalovažavanjem se gledalo na pokušaj saznajno-teorijskog osiguranja teorije usmerene na delovanje čiji je cilj društvena promena. Situacija se menja nakon studentskih pokreta 1968. godine. Kritička teorija se kod umerenijeg studentskog krila tada više ne tumači kao nastavak marksizma, nego kao njegova građanska revizija. Reaktuelizacija kritičke teorije se krajem šezdesetih javlja kao odgovor na već postojeću krizu i nastupajuće iščezavanje dogmatske marksističke paradigme. Drugi veliki pomak u reaktuelizaciji kritičke teorije dogodio se sa dovođenjem u sumnju učinaka tehničke racionalnosti. Argumenti protiv vladavine instrumentalne racionalnosti iz Dijalektike prosvetiteljstva i Adornove i Horkheimerove „pozne“ filozofije dovode Kritičku teoriju u neočekivanu blizinu poststrukturalizma i postmoderne. Zajednički je bio motiv kritike modernog izjednačavanja moći i znanja, žestoka kritika prinuda koje proizvodi civilizacijski napredak i naglasak na estetičkoj moći produkcije. Rasprave koje su, u međuvremenu, vođene među onima koji su prihvatali i pokušali da se nadovežu na njene osnovne intencije dale su mnoge plodne rezultate i otkrile materijalne nedostatke i teorijske aporije u projektu kritičke teorije „prve generacije“ (Dubiel, 1982, Honneth, 1982, 1989, Bonss/Schindler, 1982, Habermas, 1985, 1988, Benhabib, 1982). Iz njih se profilisala potreba za iznalaženjem i razvijanjem opravdanja normativne dimenzije kritičke teorije. Naime, dimenzija filozofsko-istorijskih osnova kritičke teorije, čije su žrtve bili i prvobitni projekat i diskusija vezana za Dijalektika prosvetiteljstva, pokazala se kao krhki oslonac za utemeljenje. Šejla Benhabib na sažet način sumira dileme pred kojima se nalazila Kritička teorija: „Ili će empirijska dijagnoza jednodimenzionalnosti socijalnog i kulturnog procesa racionalizacije biti revidirana ili će kritička teorija morati da dozvoli uslove sopstvene istorijske nemogućnosti“ (Benhabib, 1982:142, 146, 155). Autori druge generacije kritičke teorije postavili su pitanje je da li se u odstranjivanju rđave opštosti mora poći od pretpostavki logike instrumentalnog uma i na njemu zasnovanih teorija jezika i racionalnosti, ili je Adorno propustio da uvidi i druge dimenzije i potencijale jezika (Welmer, 1987, Habermas, 1984, Honneth, 1982). Ako bi uspela jedna jezičko-pragmatička operacionalizacija intencija Adornove kasne filozofije, kakvu predlažu Habermas ( Jürgen Habermas), Velmer (Albrecht Welmer) ili Honet mogla bi se izvući višestruka korist po samu ideju kritičke teorije – problemski okvir otvoren sa Dijalektikom prosvetiteljstva mogao bi da se priključi na program iz prvobitno zamišljenog 62 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem projekta. Pomoću komunikativno situiranog uma moguće je istovremeno tematizovati i ideološke prinude i mogućnost nenasilne sinteze, a da se istorijska perspektiva ne izgubi u utopijskim i mesijanskim očekivanjima. To znači da bi se moglo pronaći mesto koje može da obnovi poverenje u pozitivne civilizacijske potencijale. Rekonstrukcija osnovnih intencija kritičke teorije na jezičko-pragmatičkim osnovama koje je sačinjavao opis struktura delovanja i sporazumevanja bio je zadatak koji su na sebe preuzeli Apel (Karl-Otto Apel) i Habermas (Pavićević, 1995, 1996). Polaznu osnovu za realizaciju svoje zamisli Apel i Habermas nalaze u jezičkoj interakciji čije su normativne osnove istovremeno konstitutivne kako za društveni život, tako i za njegovo teorijsko shvatanje. Nužne i/ili nezaobilazne pretpostavke svakodnevne komunikacije otkrivaju racionalne dimenzije jezičkog saobraćanja, dijaloga, koje otvaraju mogućnost sporazumevanja i anticipiraju stil života koji je oslobođen suvišne dominacije. Tumačenje jezičko-pragmatičkih osnova struktura delovanja i sporazumevanja ima za svrhu da otvori mogućnost njihovog spajanja u obuhvatnoj strukturi komunikativnog uma. Pojam komunikativnog uma ili komunikativne racionalnosti je pokušaj da se činjeničko i normativno ukrste unutar rekonstrukcije obuhvatnih struktura komunikativnog delovanja (rekonstruktivna jezička pragmatika). Ishod razvijenog Habermasovog projekta je, sa jedne strane, veoma složena teorija društva u kojoj se sukobljavaju sistemski imperativi integracije vođeni imperativima sticanja moći i novca (politika i ekonomija) sa svetom života koji je usmeren na sporazumevanje u sferama socijalizacije, obrazovanja i kulture. Sa druge strane, to je radikalizovana ideja demokratije (kojoj odgovara deliberativni pojam politike), kroz koju je moguće vršiti nesistemske uticaje i kontrolu subsistema privrede i administracije. Habermas se u knjizi Teorije komunikativnog delovanja, a kasnije i u knjizi Fakticitet i važenje (Habermas, 1985, 1992) prihvatio zaista teškog zadatka da identifikuje mehanizme kojima se dinamika javne administracije i tržišnog sistema može proveravati i indirektno kontrolisati izvan okvira državnog planiranja. Ovo pretpostavlja zadatak omogućavanja demokratskog uopštavanja interesa i univerzalnog opravdanja normi ispod praga partijskih aparata, koji su migrirali u politički sistem i postali podložni njegovim imperativima: korupcija, obmanjivanje i laganje javnosti, neugodni kompromisi itd. Integrativna sila solidarnosti trebalo bi da na nivou formi autonomne samoorganizacije hrani formiranje političke volje, koja je sposobna da razgraniči sfere i utvrdi meru razmene između komunikativno strukturisanih oblasti života i regulacionih sistema novca i moći. Autonomne javnosti (civilno društvo) morale bi da postignu kombinaciju moći i inteligentnog samo-organizovanja koja bi mogla da samo-regulacione mehanizme države i ekonomije učini Đorđe Pavićević | KRITIČKA TEORIJA DRUŠTVA FRANKFURTSKE ŠKOLE 63 dovoljno osetljivim prema ciljno-orijentisanim rezultatima radikalno demokratskog formiranja volje. Međutim, kritički potencijal Habermasove teorije se vremenom razvodnjavao u koncepciji diskurzivne ili deliberativne demokratije, koji je više mirio norme i činjenice, nego što je težio radikalnijoj kritici društva kao celine. ZAKLJUČAK Kritička teorija društva koja je nastala unutar frankfurtskog kruga mislilaca doživela je nekoliko preobražaja. Najvažnija promena unutar prvobitnog projekta jeste odustajanje odustajanje od projekta imanentne kritike i pokušaj prepoznavanja struktura društvene racionalnosti u oblicima kolektivnog delovanja – komunikativnog delovanja. Negativno projekat kritike čiji je cilj bio denunciranje bezumlja unutar društvenih struktura i oslobađanje prostora za slobodno delovanje zapleo se u imanentnim teškoćama i završio u pesimizmu, čak mesijanizmu, čije je poreklo bilo samodenunciranje društvene uloge racionalnosti. U ovom smislu je on sličniji današnjim tzv. postmodernim i postmodernim oblicima društvene kritike nego pokušajima druge i treće generacije teoretičara koji baštine nasleđe frankfurtskog kruga. Pokušaji Apela i Habermasa da prepoznaju komunikativne strukture racionalnosti kao izvor kritike približile su kritičku teoriju društva liberalizmu rolsijanskog tipa, po cenu odustajanja od kritičkog potencijala. Istorijska avantura kritičke teorije frankfurtskog kruga se manje više okončala tako što su jedna ili druga strana prvobitnog projekta utopila u šire trendove u političkoj teoriji, bez istinskog napora da se oni ponovo spoje u veći, empirijski informisan, projekat. Ipak, napori da se utemelji neideološki uslovljena kritika ostaju otvoreni i ponovo su reaktuelizovani u prvoj deceniji dvadesetprvog veka i u tom smislu neuspeh prvobitnog projekta kritičke teorije može biti i dobar putokaz i opomena. LITERATURA Adorno, T. W., (1979) – Negativna dijalektika, Beograd Adorno, T. W., (1979a) – Estetička teorija, Beograd Adorno, T. W., (1987) – Minima Moralia, Sarajevo Apel, K.‑O., (1980) – Transformacija filozofije, Sarajevo Apel, K.‑O., (1983) ‑ Communication and Ethics: a Philosophical Perspective, UNESCO‑Paper, Rom Apel, K.‑O., (1985) – „Jezičko znanje i intencionalnost“, prev. M. Milović, Theoria, Beograd, br. 3-4. 64 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Apel, K.‑O., (1988) ‑ Diskurs und Verantwortung, Frankfurt am M. Apel, K.‑O., (1989) ‑ „Normative Begründung der „Kritischen Theorie“ durch Rekurs auf lebensweltliche Sittlichkeit?“, u: Zwischenbetrachtungen im Prozess der Aufklärung, Hg. Honneth McCarty, Offe, Welmer, Frankfurt am M. Apel, K.‑O., (1990) ‑ „Etika diskursa: postmetafizička transformacija Kantove etike“, prev. M. Milović, u: Filozofski godišnjak, Beograd, 3/1990. Baynes, K., (1990) – „Reconstruction and Social Criticism: Habermas's Model of Interpretative Social Science“, u: Kelly, M. (prir) – Hermeneutics and Critical Theory in Ethics and Politics, Cambridge/Mass. Benhabib, S., (1982) – „Die Moderne und die Aporien der Kritischen Theorie“, u: Bonss, W.,/ Honneth, A., – Sozialforschung als Kritik, Frankfurt am M. Benhabib, S., (1985) – „The Utopian Dimension in Communicative Ethics“, New German Critique, 35/85 Bonss, W.,/ Honneth, A., (1982) – „Einleitung: Zur Reaktualisierung der Kritischen Theorie“ u: Bonss, W.,/ Honneth, A., – Sozialforschung als Kritik, Frankfurt am M. Bonss, W.,/Schindler, N., (1982) – „Kritische Theorie als interdisziplinären Materialismus“, u: Bonss, W.,/ Honneth, A., – Sozialforschung als Kritik, Frankfurt am M. Chambers, S., (1992) ‑ „Politika diskursa“, Theoria, Beograd, br. 2/1992. Cohen, J., (1982) – „Warum noch politischen Theorie? Anmerkungen zu Jürgen Habermas“, u: Bonss, W.,/ Honneth, A., – Sozialforschung als Kritik, Frankfurt am M. Džej, M.,- Dijalektička imaginacija, prev. Mario Suško, Sarajevo Elaković, S., (1984) – Filozofija kao kritika društva, Split Habermas, J., (1975) ‑ Saznanje i interes, prev. M. Cekić, Beograd Habermas, J., (1983) ‑ Prilog rekonstrukciji istorijskog materijalizma, prev. S. Novakov, Sarajevo Habermas, J., (1983a) ‑ Moralbewusstsein und kommunikatives Handeln, Frankfurt am M. Habermas, J., (1984) – Vorstudien und Ergänzungen zur Theorie des Kommunikativen Handelns, Frankfurt am M. Habermas, J., (1985) – Theorie des kommunikativen Handeln, Bd. I i II, Frankfurt am M. Habermas, J., (1985a) ‑ „Filozofsko ‑ politički profil“, (intervju časopisu New Left Review br. 151. May‑June 1985), Treći Program, Beograd, br. 66. III‑1985. Habermas, J., (1986) – „Engegnung“, u: Honneth, A./Joas, H. (prir.) – Kommunikatives Handeln, Frankfurt am M. Habermas, J., (1987) ‑ Nauka i tehnika kao ideologija, Zagreb Habermas, J., (1988) ‑ Filozofski diskurs moderne, Zagreb Habermas, J., (1988a) – „Jedinstvo uma u mnoštvu njegovih glasova“, Gledišta, Beograd, br 3/4. Habermas, J., (1991) ‑ Erläuterungen zur Dikursethik, Frankfurt am M. Đorđe Pavićević | KRITIČKA TEORIJA DRUŠTVA FRANKFURTSKE ŠKOLE 65 Habermas, J., (1992) ‑ Faktizität und Geltung, Frankfurt am M. Habermas, J., (1995a) ‑ „Reconcilation Through the Public Use of Reason: remarks on John Rawls's Political Liberalism“, Journal of Philosophy, Vol.XCII, Nr. 3. Honneth, A., (1982) – „Von Adorno zu Habermas. Zum Gestaltwandel kritischer Gesellschafttheorie“, u: Bonss, W.,/ Honneth, A., – Sozialforschung als Kritik, Frankfurt am M. Honneth, A., (1989) – „Kritische Theorie. Vom Zentrum zur Pheripherie einer Denktradition“, u: Kölner Zeitschrift für Soziologie und Sozialpsychlogie, Heft 1, Jg 41, 1989. Horkheimer, M., (1972) – „Die gegenwärtige Lage der Sozialphilosophie und die Aufgaben eines Institut für Sozialforschung“, u: Horkheimer, M., Sozialphilosophische Studien, Frankfurt am M. Horkheimer, M., (1982) – Kritička teorija, I i II tom, Zagreb Horkheimer, M../Adorno, T. W., (1974) – Dijalektika prosvetiteljstva, Sarajevo Hösle, V., (1992) ‑ „Ka dijalektici strategijske i komunikativne racionalnosti“, Theoria, Beograd, br. 3‑4 1992. Howard, D., (1985) – „Hermeneutika i kritička teorija – prosvećenost kao političko“, Theoria, Beograd, br. 1-2/1985 Kelly, M. (prir) (1990) – Hermeneutics and Critical Theory in Ethics and Politics, Cambridge/Mass. Kuhlmann, W., (1991a) ‑ „Etika diskursa ‑ da li se etičke norme daju racionalno utemeljiti“, Theoria, Beograd, br. 2/1991. Lovenich, F., (1990) ‑ „Sistematizacija onog kontrafaktičkog“, Filozofska istraživanja, Zagreb, br. 35/1990. McCarthy, T., (1984) – The Critical Theory of Jürgen Habermas, New York Milović, M., (1989) ‑ Transcendentalni argument, Beograd. Milović, M., (1992) ‑ Etika i diskurs, Beograd Michaud, Y., (1983) – „Habermas ili odlučni um“, Dialog, Sarajevo, br. 6. Pavićević, Đ., (1995) – „Etika diskursa“, Filozofija i društvo VII, Beograd Pavićević, Đ., (1996) – „Politički diskurs i racionalnost“, Srpska politička misao, br. 1-4/1996 Puhovski, Ž., (1989) – Um i društvenost, Zagreb Rick, R., (1986) – Habermas and the Foundations of Critical Theory, London Rohs, P., (1987) – „Philosophie als Selbsterhellung von Vernunft“, u: Philosophie und Begründung, (Hg.) Forum für Philosophie Bad Homburg, Frankfurt am M. Rusconi, G. E., (1973) – Kritička teorija društva, Zagreb Schmidt, A./Rusconi, G. E., (1974) – Frankfurtska škola, Beograd Schnädelbach, H., (1986) – „Transformation der Kritischen Theorie“, u: Honneth, A./Joas, H. (prir.) (1986) – Kommunikatives Handeln, Frankfurt am M.; prevod, (1983) – Transformacija kritičke teorije, Dialog, Sarajevo, br.6. 66 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Seel, M., (1986) – „Die zwei Bedeutungen ‚kommunikativer‘ Rationalität. Bemerkungen zu Habermas‘ Kritik der pluralen Vernunft“, u: Honneth, A./Joas, H. (prir.) (1986) – Kommunikatives Handeln, Frankfurt am M. Theunissen, M., (1981) – Kritishe Theorie der Gessellschaft, Berlin Thomson, J. B., (1981) – Critical Hermeneutics, Cambridge Tugendhat, E., (1985) – „Habermas on Communicative Action“, u: Seebass, G./Tuomela, R., – Social Action, Dotrecht/Boston/Lancaster Welmer, A., (1985) – „Značenje Frankfurtske škole danas“, Filozofska istraživanja, Zagreb, br. 13. Welmer, A., (1987) ‑ Prilog dijalektici moderne i postmoderne, prev. Relja Dražić, Novi Sad Willmot, H., (1984) – „Društvena nauka i racionalizacija“, prev. Ljiljana Aranđelović, Theoria, Beograd, br. 1-2/1984 Zimmermann, R., (1984) – „Marx, Habermas i problem društvene emancipacije“, prev. Nenad Daković, Theoria, Beograd, br. 1-2/1984. Đorđe Pavićević CRITICAL THEORY OF SOCIETY OF THE FRANKFURT SCHOOL Summary: The text analysis the history of the critical theory of society of the Frankfurt philosophy school. The history of the original project is observed through three phases. The first is the phase of the project formulation and interdisciplinary implementation of the fundamental ideas. The second phase pertains to the reformulation of this project after the World War Two when the critical theory digressed to pessimism and messianism. The third phase considers „the second generation“ of theoreticians, primarily Apel and Habermas, who attempted to fasten the normative bases of the critical theory. The thesis here is that the critical theory never managed to connect the fundamental levels of analysis formulated already in the original project. This is about the cognitive-theoretic conditions and about the linking of the formal conditions of rationality with the reconstruction of various forms of social practice. Key words: critical theory, immanent critique, negative dialectics, communicative rationality Dr Marko Babić123 UDC 338.242.2(475) AKSIOLOGIJA I PROMJENE – SLUČAJ POLJSKE124 Sažetak: Mada je izvela uspješnu promjenu sistema i ekonomsku tranziciju, Poljska i dalje ostaje u vakumu shvatanja o društvenim vrijednostima – dakle bez jasnog aksiološkog projekta. U radu se obraća pažnja na istorijske korijeni toga stanja i faze transformacije u sferi aksiologije: od uticaja socijalističke, a zatim i demokratske anomije do procesa evropske integracije i članstva u Evropskoj Uniji. Sfera aksiologije jeste ključna sfera za dalji razvoj poljskog društva koje se, nakon dvadeset godina uspješne transformacije, mora suočiti sa pitanjem: kojim vrijednostima ta relativno uspješna ekonomija i relativno efikasna država imaju služiti? Ključne reči: Poljska, aksiologija, transformacija, anomija, dekomunizacija, Evropska Unija, politička elita, politika, država Poljska jedna od zemalja bivšeg istočnog bloka koja je izvršila uspješnu tranziciju i promjenu političkog sistema. Prelom koji je nastupio poslije 1989. godine donio je ne samo mogućnost izgradnje demokratske države prava već i poštivanja osnovnih ljudskih sloboda. Omogućio je povratak termina „politika“ i „država“ njihovom pravom značenju. Politika iz vremena Poljske Narodne Republike125 obuhvatala je sfere djelatnosti komunističke partije, realizaciju interesa Sovjetskog Saveza i poljskih komunista kao i mehanizme djelovanja državno-partijske mašine. Sve tri sfere su bile međusobno povezane. Država dakle nije bila instrument u rukama društva, koje preko svojih predstavnika (pomoću raznih institucija, državne i lokalne administracije, stabla službenika) realizuje svoje ciljeve. Politički prioritet komunističke države je bio u što potpunijoj kontroli građana i usmjeravanju (često silom) njihovog ponašanja u skladu sa zahtjevima državnog aparata. Pojedinac 123 Profesor, Varšavski univerzitet, Katedra Evropskih studija. e-mail: mbabic@uw.edu.pl 124 Tekst primljen 12. oktobra 2010. godine. 125 Polska Rzeczypospolita Ludowa (PRL) – službeni naziv za komunističku Poljsku od 1952. do 1990. godine. 68 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem je bio mali dio ogromnog mehanizma koji se potpuno oteo društvenoj kontroli – dospio je u ruke ljudi koji su izvore svog legitimiteta nalazili u sui generis „Pravima Istorije“ i marksističkim šemama razvoja istorije. Politika poslije 1989. godine se morala definisati od nova. Nastojalo se politici vratiti neka od njenih iskonskih značenja – odnos prema zajedničkom dobru i građanske aktivnosti za dobrobit političke zajednice. Bez obzira da li razumijemo politiku u smislu konsenzusa – kao aktivnosti koja putem širokih kompromisa i ponadpolitičkih sporazuma vodi ka zajedničkom dobru, ili ako je razumijemo u komercijalnom smislu – kao borbu za primat raznih koncepcija zajedničkog dobra, apsolutni diskontinuitet sa komunističkim razumijevanjem politike u Poljskoj danas je više nego očigledan. Promjene zadnjih dvadeset godina zadiru u sferu vrijednosti i kao takve trebale bi uticati i na ostale oblasti transformacije sistema. Ali, da li se tako nešto i desilo? Pokazaće se da oblast aksiologije nije značajno inicirala niti uslovljavala proces transformacije, pogotovo ne u simboličkoj sferi kako bi se to očekivalo. Pa ipak, komplementarnost raznih oblasti transformacijskih promjena trebala bi ukazivati na posebnu ulogu sfere vrijednosti u tim promjenama. Ako ne kao inicirajući faktor, onda bar kao faktor koji konstituiše i stabilizuje promjene. Bilo bi tako da su se – u toku procesa promjena – na mjesto jednog sistema vrijednosti pojavio drugi, važan za sferu politike, društva ili ekonomije. Nije se tako desilo iz dva važna razloga. Kao prvo, vrijednosti iz socijalističkog perioda imale su ulogu fasade i kao takve nikada nisu bile trajno prihvaćene u društvu. Kao drugo, na mjesto starih, komunističkih, pojavile su se nove vrijednosti koje su u društvenoj svijesti u znatnoj mjeri bile samo surogat već postojećih u stabilnim demokratskim društvima. Prividnost socijalističke aksiologije mogla je u nekim specificnim uslovima olakšati brže prihvaćanje novih vrijednosti. U poljskom slučaju takvi uslovi se nisu ispunili jer je vrijeme trajanja komunističkih pseudovrijednosti bilo predugo – skoro pola vijeka. Sve do 1980. godine126, komunistička vlast je socijalizovala pokolenja u duhu makar i pasivnog prihvaćanja režima. Realna opozicija skoro da i nije postojala. Njena djelatnost bila je daleko van domašaja svijesti 126 U septembru 1980. godine u brodogradilištu „Lenjin“ u Gdanjsku, sklopljen je sporazum između radnika sa Lechom Walęsom na čelu i poljskom vladom kojim su uzeti u obzir mnogi zahtjevi radnika, uključujući i pravo na štrajk. Sporazum je bio ocijenjen kao prvi korak ka napuštanju partijskog monopola. Solidarnost se sljedećih mjeseci polako transformisala iz radničkog sindikata u široki socijalni pokret s karakteristikama političke stranke i ubrzo je brojala oko desetak miliona članova. „Karneval Solidarnosti“, kako su tih par mjeseci zvali djelatnici opozicije sa Walęsom na čelu, prekinuo je vojni udar generala Wojciecha Jaruzelskog 13. decembra 1981. godine. Marko Babić | AKSIOLOGIJA I PROMJENE – SLUČAJ POLJSKE 69 širokih masa. Sa druge strane, površnost i društvena neadekvatnost sistema vrijednosti prethodnog režima davali su alibi takođe površnom prihvaćanju novih pravila igre. U suštini nije bilo široke diskusije o karakteru, korisnosti i mogućnostima implementacije demokratskih i aksioma slobodnog tržišta. Aksiološka slabost poljskog socijalizma odlučno je uticala i na probleme u sferi vrijednosti i poslije njegovog pada – kako će se kasnije ispostaviti. Propast starih vrijednosti vezanih za principe realnog socijalizma – socijalističkog modela društva i planske ekonomije dao je mogućnost implementacije novih pravila, koje – činilo se – daju šansu ostvarenju prognoze o „kraju ideologije“ Francisa Fukuyame. Ali, zapadna društva su stvarala i postepeno implementirala liberalne vrijednosti u periodu od nekoliko stotina godina. U proteklih nekoliko desetina godina i aktivno živjela sa njima. Sa druge strane, jedina poljska iskustva sa demokratijom mogu se ograničiti do perioda između dva svjetska rata (a poslije majskog prevrata 1926. godine – u vrlo ograničenoj formi). Zato poslije 1989. godine shvatanje slobode je imalo više zajedničkog sa anarhijom nego sa autentičnim širenjem prostora za individualnu i grupnu participaciju društva127. Princip jednakosti takođe je posmatran iz nasleđenog komunističkog mentaliteta – od države se i dalje traži aktivna uloga u rješavanju socijalnih problema, a svako ko ima više od mene je ili lopov ili prevarant. Karakter i tempo promjena sugerišu slabu vezu između sfere vrijednosti i sistemskih promjena poslije 1989. godine. Može se čak reći da je bilo više slučajnosti nego nekog osmišljenog i realizovanog plana. Proces povezivanja vrijednosti i sistemskih promjena trebao bi biti uslovljen uzajamnim pozitivnim uticajem, da bi u jednom momentu došlo do efekta sinergije. Umjesto toga, izgledalo je to na jedan prisilan proces – kada se već dešava sistemska promjena, neka za njom ide i katalog novih vrijednosti. Uloga vrijednosti kao faktora koji ojačava trajnost promjena sa jedne strane i faktora koji spaja društvo sa druge strane je u procesu transformacije bila drugorazredna128. Poljska poslije 1989. godine – iznenađena silinom i brzinom promjena, dezorijentisana, pa i puna strahova šta će sutrašnjica donijeti – nije bila u stanju da definiše novu sferu aksiologije (u tome i političke). Sa jedne strane čuli su se glasovi o potrebi radikalnog prekida sa komunističkom pseudoaksiologijom putem provođenja dekomunizacije i lustracije. Ti procesi trebali bi vratiti 127 Slavna izjava Leha Valense poslije pobjede na predsjedničkim izborima 1990. godine da „sve što nije zabranjeno je dozvoljeno“. 128 Relevantno pitanje bi takođe bilo da li je uopšte bila uzimana u obzir pilikom projektovanja sistemskih promjena. 70 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem elementarni osjećaj pravde, pravne države i na toj osnovi donijeti nove vrijednosti za izgradnju nove političke zajednice. Sa druge strane, upućivano je na činjenicu da je Poljska država kojoj su preko potrebne brze i efikasne sistemske, političke i ekonomske reforme. Potrebni široki kompromis kao conditio sine qua non reformi isključivao je diskusiju o novim vrijednostima. Dakle, aksiološka perspektiva sasvim je suprotstavljena pragmatičkom pristupu. I zaista, 1989. godine poljski vanjski dug iznosio je 35,5 milijardi dolara sa istovremenom inflacijom od 251 posto. Domaći proizvod Poljske Narodne Republike 1989. godine iznosio je jedva 68,3 milijarde dolara dok je u isto vrijeme u Saveznoj Republici Njemačkoj iznosio 1 189,1 milijardi dolara, u Sjedinjenim Američkim Državama 5 156 milijardi dolara. Iznosilo je to poljskih per capita 1800 dolara ili jedva 9,4 % dohotka na jednog Nijemca ili 8,7 % dohotka na jednog Amerikanca129. Činila se prirodnom koncentracija na političkom pragmatizmu i na realizacji ekonomskih reformi. Prvih godina transformacije političari su se trudili da ubjede društvo da je najvažnije održati modernizacijski i transformacijski kurs. Za taj zadatak bili su potrebni i „pravi“ ljudi – izborna parola Tadeusza Mazowieckog na predsjedničkim izborima 1990.130 godine je bila „Pravi čovjek na pravom mjestu“; 1993. godine jedna od tada vodećih partija – Liberalnodemokratski kongres (KLD) imala je parolu „Milion novih radnih mjesta“; Seljačka partija (PSL) iste godine je imala parolu „Poljskoj je potreban dobar domaćin“ itd. Dakle, dominirala je pragmatična retorika, odbacivane su etičko-aksiološka razmišljanja o zajedničkom dobru, politici i građanskom društvu. Kakav je bio rezultat takvog izbora? Domaći proizvod per capita prema Međunarodnom Monetarnom Fondu u 2009. godini, nominalno iznosi 11,288 dolara što čini 61% prosjeka u Evropskoj Uniji131. Tempo ekonomskog razvoja plasira Poljsku među zemlje najbržeg razvoja u Evropi – u 2009. godini BND porastao je o 1,7% sto je bio jedini pozitivni rezultat u Evropskoj Uniji (prosjek u EU je bio minus 4,1%)132. Rast BND per capita između 1992. 129 Navedeni podaci iz: „Economic Survey of Europe in 1991-1992“, United Nations, New York 1992.Takođe: Narodowy Plan Rozwoju na lata 2004-2006 u: www.funduszestrukturalne. gov.pl/NR/rdonlyres/0E78615C-59E3-4906-B8CE-7B2BEE892F2D/21491/NPR20042006.pdf 130 Izgubio je u drugom krugu glasanja od Leha Valense. 131 International Monetary Fund: Report for Selected Countries and Subjects na: http://www.imf.org/external/pubs/cat/scr1_sp.cfm?s_year=2010&e_year=2010&brtype=default (juli 2010) 132 Eurostat: Gross domestic product in Purchasing Power Standards (EU= 100%) na: http:// epp.eurostat.ec.europa.eu/statistics_explained/index.php/Special:Search?search=Gross+do mestic+product+in+Purchasing+Power+Standards&go=Go (10 septembar 2010) Marko Babić | AKSIOLOGIJA I PROMJENE – SLUČAJ POLJSKE 71 i 2002. godine prema OECD bio je jedan od najviših u svijetu i iznosio je 216% (od 4,994 dolara u 1992. godini do 10,800 u 2002. godini). Sektor usluga stvara 67,3% cjelokupnog BDP-a, industrija 28,1%, poljoprivreda 4,6%133. Organizacija Ujedinjenih Naroda priznaje Poljsku kao visoko razvijenu zemlju uzimajući u obzir relativno visok Indeks Ljudskog Razvoja (Human Development Index HDI) – kojim se mjere prosječna dostignuća u zemljama po tri osnovne stvari u ljudskom razvoju: o dugom i zdravom životu; znanju, mjereno prema pismenosti; pristojnom standardu života, mjereno prema BDP-u po stanovniku. 2009. godine Poljska se nalaziła na 44 mjestu od 177 država134. Konačno, poljski dug iznosi oko 50% bruto domaćeg proizvoda, dok je prosjek Evropske Unije oko 73%135. Dakle, moglo bi se reći da je pragmatična politika donijela uspjeh. Ali, zanemarivanje aksiološke sfere u javnom diskursu prouzrokovalo je osjećaj praznine, „glad vrijednosti“ ne samo u dijelu političkih i intelektualnih elita ali i u društvu kao cjelini. Vidjelo se to u momentu izbijanja najveće afere u Poljskoj od 1989. godine – tzv. Afere Rywina. 2002. godine Lew Rywin, filmski producent, dolazi Adamu Michniku, glavnom uredniku najveće i najuticajnije dnevne novine u Poljskoj – Gazete Wyborcze sa prijedlogom: za promjenu zakona o javnim medijima (korisnog za Gazetu Wyborczu) traži 17 miliona dolara. Afera koja je zatim izbila nikada do kraja nije razjašnjena (na primjer, ko je zaista stajao iza tog prijedloga, da li je zaista postojala tajanstvena „grupa koja drži vlast“ sposobna da realizuje promjenu zakona na koju se pozivao Rywin u toku razgovora za Michnikom itd.). Osnovana je čak parlamentarna komisija čiji rad je direktno prenosila državna televizija. Afera je izazvala šok u Poljskoj. Javno mnjenje tražilo je uspostavljanje jasnih i određenih granica između politike i velikog biznisa, tražilo je likvidaciju mreže njihovih međusobnih, vrlo bliskih, zavisnosti. Sve češće postavljalo se pitanje odnosa etike i politike, moralne kondicije poljske političke elite, borbe sa korupcijom itd. Već sljedeći izbori, 2005. godine, donose promjenu u političkom diskursu. Izborne parole pokazuju atmosferu tog vremena: na primjer, Lech Kaczyński „Moćan Predsjednik. Poštena Poljska“ i „Hrabrost i Vjerodostojnost“ ili Donald 133 CIA: The World Factbook 2009 na: www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/pl.html 134 http://hdr.undp.org/en/media/HDR_2009_EN_Complete.pdf 135 Główny Urząd Statystyczny: Rocznik Statystyczny Handlu Zagranicznego 2009 (Yearbook of Foreign trade Statistics of Poland) na: http://www.stat.gov.pl/cps/rde/xbcr/gus/PUBL_rocznik_statystyczny_handlu_zagranicznego_2009.pdf 72 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Tusk „Čovjek sa principima“. Aksiološka dimenzija javnog diskursa zauzela je mjesto pored dotadašnje pragmatike rušeći relativan mir. Bez ikakve sumnje, pojavljuje se tada potreba za definisanjem sistema vrijednosti koji politika treba realizovati, a država sprovoditi i štititi. Konačno, proces evropske integracije ostavio je traga u poljskom društvu – inicirajući evoluciju kako identifikacijskih stavova pojedinaca tako i cjelokupne percepcije stvarnosti. To je naredna faza transformacije u sferi aksiologije. Sumirajući navedene teze, može se prihvatiti da je ta transformacija, kao društveni i politički proces, tekla je u nekoliko perioda. 1. Period do 1989. godine koji se može nazvati socijalističkom anomijom136, dakle probom izgradnje kvazi-sistema vrijednosti, relativnog kako od strane temelja tako i stvarnog društvenog uticaja. Ako bismo prihvatili klasifikaciju američkog sociologa Roberta Mertona137 o anomijskim reakcijama138 onda tu možemo govoriti o konformizmu kao reakciji na autoritarnu stvarnost. 136 Anomija kao suspenzija ili neefikasnost društvenih normi, zakona, propisa i vrijednosti koje dovodi do dezorganizacije i destabilizacije društva, kao i do konfuzije u moralnoj svjesti pojedinca. Do stanja anomije dolazi u periodima društvene i političke krize kao i u vremenima društvene transformacije kada više ne važe ranije norme i tradicionalne vrijednosti a nove još nisu uspostavljene. To dovodi do pometnje i dezorijentacije članova društva u traganju za socijalno poželjnim obrascima ponašanja. O koncepciji anomije vidi šire: Durkheim, Emile, „The Division of Labour in Society“ The Free Press, New York, 1993, i od istog autora: „Suicide, A study in Sociology“, The Free Press New York 1979. 137 Američki sociolog Robert Merton definisao je anomiju kao „slom u kulturalnoj sferi koji se pojavljuje naročito kad postoji akutna odvojenost kulturalnih normi i ciljeva te socijalno strukturiranih mogućnosti članova grupe da deluju u skladu s njima“. Prema Mertonu sva društva nameću članovima, a oni to internaliziraju, životne ciljeve i društveno prihvatljive metode usvajanja tih ciljeva. Anomija je situacija nesklada između društveno prihvatljivih ciljeva (aspiracija, očekivanja, životnih stilova) i dopustivih metoda da se postignu ti ciljevi. Vidi: Merton, Robert, „Teoria socjologiczna i struktura społeczna“, PWN Warszawa 1982. strana 225 i dalje. 138 Merton izdvaja pet načina individualne adaptacije na anomiju: bunt kao djelovanje koje ima za cilj promjene; konformizam kao prihvaćanje i definisanih ciljeva i institucionalizovanih sredstava, inovacija kao društveno prihvaćanje ciljeva, ali napuštanje dozvoljenih sredstava; ritualizam kao napuštanje ili zanemarivanje ciljeva, ali ostajenje pri društveno prihvaćenim sredstvima; povlačenje kao odbacivanje i prihvaćenih ciljeva i odobrenih sredstava. Vidi: Merton, Robert, „Teoria socjologiczna i struktura społeczna“, PWN Warszawa 1982. strana 203 i dalje. Marko Babić | AKSIOLOGIJA I PROMJENE – SLUČAJ POLJSKE 2. 3. 4. 5. 73 Period prve Solidarnosti139 i početak osamdesetih godina dvadesetog vijeka, kada počinje proces izgradnje sfere vrijednosti pluralističkog karaktera. Glavni tip ponašanja je bio bunt u odnosu na dotadašnja pravila i norme (promjena sistema vrijednosti ako i sredstava za postizanja društvenih ciljeva). Period transformacije sistema – kraj osamdesetih i početak devedesetih godina, donio je kao dominirajući tip ponašanja – inovaciju. U odnosu na period prve Solidarnosti promjenili su se osnovni ciljevi promjena (od prvobitne želje za reformom socijalizma na opciju opšte demokratizaciju političkog i društvenog života), takođe promjenio se način njihovog postizanja (sa konfrontacije na evoluciju). Period stabilizacije sistema, koju možemo nazvati anomijom demokratije, gdje ponovo kao dominirajući tip prilagođavanja imamo konformizam. Poslije početne fascinacije demokratijom dolazi do procesa difuzije novih vrijednosti. Glavna karakteristika ovog perioda je percepcija demokratije kroz proceduralna pitanja umjesto kroz aksiološke dileme političkog standarda. Najkarakterističniji proces narednog perioda – konsolidacije sistema – je evropska integracija, a dominirajući tip društvenog prilagođavanja je ritualizam. Da li i ovaj period ima crte anomije, teško je reći. Ali, uzimajući u obzir dominirajući ritualizam tog perioda (kao napuštanje ili zanemarivanje ciljeva, ali ostajanje pri društveno prihvaćenim sredstvima) čini se to vrlo vjerovatnim. Perspektiva pristupanja Evropskoj Uniji prouzrokovala je da dotadašnji konformizam kao model prilagođavanja, difuzijom postepeno pređe u ritualizam, posebno kada je cilj (pristupanje Evropskoj Uniji) bio predstavljan kao izraz istorijske pravednosti, kao nešto što se samo po sebi podrazumijeva, a ne kao efekt šireg političkog konteksta. Zato koncentracija (u sklopu ritualizma) na konkretnim etapama ili oblastima integracije guralo je u drugi plan globalni karakter njenog uticaja. Proces evropske integracije je za široke društvene mase imao karakter zadatka koji bi se mogao formulisati kao: „Šta još moramo ispuniti što traži Evropska Unija?“ Dakle, Evropska Unija kao strogi učitelj koji pokazuje predmete i način kako uspješno položiti ispit. Takva percepcija ni u kom slučaju nije pomagala stvaranju jednog povezanog sistema vrijednosti unutar procesa evropske integracije, niti je davao garancije da će se poslije pristupanja Uniji takav sistem i pojaviti. 139 U Poljskoj istoriografiji period „prve Solidarnosti“ traje od polovine 1980. godine do momenta vojnog udara generala Jaruzelskog 13. decembra 1981. „Druga Solidarnost“ je već organizovana opozicija okupljena oko Lecha Walęse 1989. godine koja priprema „Okrugli Sto“ i prve slobodne izbore te iste godine. 74 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Sljedeća tabela predstavlja ocjenu rezultata pristupanja Poljske Evropskoj Uniji nakon tri godine članstva140 kroz najčešće spominjane koristi vezane za pristupanje Poljske Evropskoj Uniji: Otvorene granice, Evropa bez granica Korist za zemljoradnike i poljoprivredu Posao u inostranstvu, posao u državama UE Investicije u infrastrukturu Finansijska korist, Fondovi iz Evropske Unije Bolja situacija u domaćoj ekonomiji Nova radna mjesta u Poljskoj Bolja perspektiva za mlade Dotacije za opštine, razvoj komunalnih investicija Korist za preduzeća i preduzetnike Korist za trgovinu vezano za likvidaciji carine Edukacija, školovanje u inostranstvu Otvoreno tržiste, slobodno tržiste uopšte Bolje pravo i pravna kontrola Bolja zaštita životne sredine Veće mogućnosti školovanja u Poljskoj, dotacije za više škole, stipendije iz Evropske Unije za učenike i studente Bolji međunarodni odnosi i pitanja međunarodne sigurnosti Nema nikakve koristi od članstva u Evropskoj Uniji Teško je reći Maj 2005 27% April 2006 19% April 2007 29% 26% 19% 29% 24% 39% 28% 4% 5% 15% 4% 7% 13% 2% 1% 3% 3% 3% 2% 6% 4% 3% 1% 3% 3% 3% 3% 3% 4% 4% 2% 4% 4% 2% 2% 1% 2% 1% 1% 1% 1% 2% 2% 1% 1% 2% 1% 2% 1% 17% 10% 7% 14% 16% 11% Izvor: Centrum Badania Opinii Społecznej CBOS BS/70/2007 Mada su rezultati koje pokazuje tabela relativno jednodimenzionalni i dosta pojednostavljeni, ipak se može zaključiti da je proces evropske integracije posmatran najviše iz ugla ekonomskih koristi. Sa izuzetkom „otvorenih granica“ 140 Poljska je pristupila Evropskoj Uniji kao punopravni clan 1. maja 2004. godine. Marko Babić | AKSIOLOGIJA I PROMJENE – SLUČAJ POLJSKE 75 niti jedan ne-ekonomski postulat ne predstavlja vrijednost vezanu za evropske integracije (mada i taj možemo posredno vezati za ekonomsku korist). Može se dakle potvrditi teza o anomiji u periodu poslije pristupa Evropskoj Uniji. Opasnost da ekonomski postulati zaklone društvene konsekvencije evropske integracije je i dalje visoka. Poljska je jedna od država bivšeg istočnog bloka koja nije uspješno razriješila pitanje dekomunizacije i lustracije odnosno dilema oko istorijske istine, pravednosti i ljudskog dostojanstva. Otvoreno pitanje i dalje ostaje, da li je takvo šta i moguće do kraja pošteno, odgovorno i potpuno riješiti. Ali, upravo taj neriješen problem, dvadeset godina od promjene sistema, u velikoj mjeri definiše poljski javni diskurs o vrijednostima. Izgleda da politička i građanska aksiologija do danas nije u stanju da bez odnosa prema dekomunizaciji i lustraciji definiše takve fundamentalne pojmove političke zajednice kao što su zajedničko dobro ili pravednost. Da li je bila greška sto je današnja Treća Republika (Trzecia Rzeczypospolita)141 odustala od refleksije u sferi vrijednosti i okrenula leđa od pitanja moralnog razračunavanja sa prethodnim sistemom? Možda bi mogla nešto promjeniti bar simbolična dekomunizacja i lustracija koja bi osudila prije svega saradnju građana sa tajnim službama zbog lične – finansijske ili druge – koristi, a koja je skoro u pravilu nanosila štetu drugim osobama? Činjenica ostaje da se nerazjašnjena, vraća u javnu debatu s vremena na vrijeme kao bumerang142. Ne treba zaboraviti ni onu sferu poljske društvene zbilje koja se tiče odnosa pojedinca prema vlasti. Prije stvaranja velikog narodnog pokreta „Solidarnost“, (do 1980. godine) građanin, pojedinac je osjećao da je lišen prava na samoopredjeljenje. Vlast je svjesno težila aproprijaciji svijesti pojedinca u cilju realizacije svog političkog projekta. Zato je cijeli pokret bio jedno permanentno suprotstavljanje vlasti. Taj protest je u suštini značio postepeno priznavanje samim sebi sve više prava na sve veći obim ličnih sloboda i mogućnosti odlučivanja o samom sebi. Poslije 1989. godine, taj obim se znatno proširio u vidu procesa izgradnje građanskog društva i njegovih institucija. Istovremeno taj proces je 141 Rzeczpospolita (doslovno sa latinskog res [rzecz] publica [pospolita] – Republika) – naziv poljske države u godinama: 1569–1795, 1918–1939 i od 1989: I Rzeczpospolita – poljska država, a zatim poljsko-litvanska 1454–1795; u tom: Rzeczpospolita Oba Naroda – poljsko-litvanska unija 1569–; 1795 – 1918–1939; III Rzeczpospolita – od 30. decembra 1989. 142 Ali isto tako pitanje dekomunizacje i lustracije ne smije biti jedina determinanta poljske političke i građanske aksiologije. Gledanje unazad i građenje nečeg isključivo u opoziciji do komunističke Poljske značilo bi da ova današnja jeste isključivo negativan projekat kao talac prošlosti. Zar recimo tradicija zapadnih, zrelih demokratija nije pravi rudnik novih inspiracija? 76 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem doveo do polarizacije poljskog društva – i dalje njegov veliki dio prihvata ograničeni obim sloboda i autoritarni stil u politici i vlasti. Na taj način nastavlja se način razmišljanja karakterističan za autoritarno društvo. Konfrontacijski stil vođenja politike koji danas vidimo na poljskoj političkoj sceni uzrokuje dalju podjelu društva. Donald Tusk i njegova liberalna „Građanska Platforma“ (Platforma Obywatelska) protiv Jarosława Kaczyńskog i njegove konzervativno-nacionalističke partije „Pravo i Pravda“ (Prawo i Sprawiedliwość). Vrijednosti koje prihvataju stoje u dijametralnoj opoziciji143. Političko ubistvo koje je potreslo Poljsku u oktobru 2010. godine (u Lođu je ubijen iz političkih razloga funkcioner „Prava i Pravde“) samo potvrđuje ove podjele. Poznati poljski politikolog Radosław Markowski prihvata postojanje ove duboke podjele i predlaže tzv. „funkcionalni federalizam“ kao neku vrstu institucionalizacije različitosti – umjesto proba uzajamnog aksiološkog preobraćanja, živimo „pored sebe“ a ne „zajedno“. „Politika treba da se zanima onim što je djeljivo. Ako se politika koncentriše – kao kod nas – isključivo na simbolima, istoriji i identitetu – onda problemi koje stvara su nerješivi. (…) Ne treba nam lažno zajedništvo. Radimo na tome da se institucionalno podijelimo“ (…) 144 . Premda se ovakvi stavovi mogu prihvatati kao neka vrsta intelektualne provokacije, ipak ukazuju na svu ozbiljnost situacije upravo nedostatka jasnih i primjenljivih društvenih vrijendnosti – ali isto tako i sudara postojećih i/ili kvazivrijednosti. Uostalom, zar se i dalje ne radi o periodu vakuma u shvatanjima o društvenim vrijednostima? Očigledno je da nema definisanih i prihvaćenih vrijednosti koje država podržava, koje su vazne za cijelu političku zajednicu i koje treba štititi – što bi bilo i neosporno i očigledno. Na početku devetnaestog vijeka, francuski mislilac Alexis de Tocqueville upozoravao je da zaslijepljenost slobodama, žurba ka materijalnom blagostanju i prevelika briga da se što brže udovolji egoističkim potrošačkim potrebama može da dovede do situacije da građanin okrene leđa državi, zajednici i njenim vrijednostima, politici. Ipak čini se da su u Poljskoj danas političke elite te koje su 143 Od 1989. pa sve do 2005. godine glavna osa aksiološkog spora oko toga ko će preuzeti primat u definisanju javnog diskursa u poljskom društvu vodila se oko podjele: „Solidarnost“ protiv „(post)komunisti“ gdje je ključna tema bilo neriješeno pitanje dekomunizacje i lustracije. U 2005. godini oštra izborna kampanja donijela je novu podjelu: „solidarna Poljska“ protiv „liberalne Poljske“ (odnosno „Pravo i Pravda“ Jarosława Kaczyńskog protiv „Građanske Platforme“ Donalda Tuska). Mada aktualnija, ova druga podjela ne eliminiše onu prvu, tako da trenutno obje podjele jos uvijek utiču – sa razlicitim intezitetom – na javni (politički) diskurs. 144 Gazeta Wyborcza od 30.10.2010: http://wyborcza.pl/1,75248,8591226, Markowski__Zwyciestwo_Jaroslawa_Kaczynskiego. html#ixzz13wmUf4l7 Marko Babić | AKSIOLOGIJA I PROMJENE – SLUČAJ POLJSKE 77 okrenule leđa vrijednostima napuštajući ideju stvaranja aksiološkog projekta, a društvo je pak okrenulo leđa tim političkim elitama. Kao da postoji široki društveni konsensus oko toga da je sloboda jedino instrument blagostanja, politika instrument modernizacije a država isključivo sluga snaga progresa. Rečenica sa početka rada da je Poljska jedna od zemalja bivšeg istočnog bloka koja je izvršila uspješnu ekonomsku tranziciju i promjenu političkog sistema – istinita je. Poljska ima stabilnu ekonomiju koja se razvija, koherentne institucije i relativno efikasan aparat države. Ali pitanje iz jedne teleološke perspektive: A kojim vrijednostima ta država i ta ekonomija trebaju služiti? To pitanje moramo ostaviti bez odgovora. LITERATURA Economic Survey of Europe in 1991-1992, United Nations, New York 1992 Narodowy Plan Rozwoju na lata 2004-2006 (www.funduszestrukturalne.gov.pl/NR/rdonlyres/0E78615C-59E3-4906-B8CE7B2BEE892F2D/21491/NPR20042006.pdf ) International Monetary Fund: Report for Selected Countries and Subjects (http://www.imf.org/external/pubs/cat/scr1_sp.cfm?s_year=2010&e_ year=2010&brtype=default) (juli 2010) Eurostat: Gross domestic product in Purchasing Power Standards (EU=100%): (http://epp.eurostat.ec.europa.eu/statistics_explained/index.php/Special:Search?search=Gross +domestic+product+in+Purchasing+Power+Standards&go=Go) (10. septembar 2010.) CIA: The World Factbook 2009 (www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/pl.html) www.hdr.undp.org/en/media/HDR_2009_EN_Complete.pdf Główny Urząd Statystyczny: Rocznik Statystyczny Handlu Zagranicznego 2009 (Yearbook of Foreign trade Statistics of Poland) na: (http://www.stat.gov.pl/cps/rde/xbcr/gus/PUBL_ rocznik_statystyczny_handlu_zagranicznego_2009.pdf ) Durkheim, Emile,“The Division of Labour in Society“ The Free Press, New York, 1993 „Suicide, A study in Sociology“, The Free Press New York 1979 Merton, Robert, „Teoria socjologiczna i struktura społeczna“, PWN Warszawa 1982 Gazeta Wyborcza (30.10.2010): (http://wyborcza.pl/1,75248,8591226, Markowski__ Zwyciestwo_Jaroslawa_Kaczynskiego.html#ixzz13wmUf4l7) 78 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Marko Babić AXIOLOGY AND CHANGES. THE CASE OF POLAND Summary: Despite of a succesful change of the system and relatively successful economic transformation, Poland remains with no axiological project of its own. The paper examines the historical roots of this state and phase transformations in the field of axiology: the influence of socialist and democratic anomies and the process of European integration and membership in the European Union in the context. Axiology is the key sphere for the further development of Polish society, which, after twenty years of successful transformation, must confront the question: what values this relatively successful economy and relatively efficient state are supposed to serve? Key words: Poland, axiology, transformation, anomie, decommunization, European Union, political elite, politics, state Daniel Bochsler145 UDC 342.8(497.6) 321.72:328) NEDISKRIMINATIVNA PRAVILA I ETNIČKA PREDSTAVLJENOST: IZBOR DRŽAVNOG PREDSEDNIŠTVA BOSNE I HERCEGOVINE146 Sažetak: Izborni sistem za državno Predsedništvo Bosne i Hercegovine garantuje predstavljanje tri konstitutivna naroda, ali krši politička prava drugih etničkih manjina i građana koji se ne identifikuju ni sa jednom od etničkih grupa. Nakon presude Evropskog suda za ljudska prava 2009. godine, Bosna mora, u što skorijem roku, da reformiše svoj izborni zakon. U ovom radu se razmatraju alternativne prakse etnički zasnovanog političkog predstavljanja, i njihova moguća primena na izbore za bosansko državno Predsedništvo. U kontekstu BiH, moguće je predvideti nekoliko inovativnih izbornih modela koji zadovoljavaju fer političke i zakonske kriterijume za poželjnu izbornu dinamiku u podeljenim društvima. To su, posebno: uvođenje jedinstvene izborne jedinice za celu državu, usvajanje pojedinačnog neprenosivog glasa, i primena pravila geometrijske sredine. Oni garantuju predstavljanje tri konstitutivna naroda uz jačanje međuetničkog glasanja i davanje šansi da budu izabrani i ne-nacionalni kandidati. Ključne reči: Bosna; etnički konflikt; prezidencijalizam; izborni sistem, pojedinačni neprenosivi glas. 145 Centre for the Study of Imperfections in Democracies (DISC), CEU Budapest. e-mail: dbochsler@gmail.com 146 Tekst primljen 10. februara 2011. godine. Posebno se zahvaljujem Jeleni Lončar za prevod sa engleskog, i Nenadu Stojanoviću, Florianu Bieberu, Ameru Džihani za dragocenu pomoć i komentare. Ranija verzija je predstavljena na seminaru ‚Bosnia: looking beyond the institutions‘, Brisel, 27-28. maj 2010. Predlozi reformi su pripremljeni za javnu raspravu sa obe komisije za ustavne reforme Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, u organizaciji Švajcarske agencije za razvoj i saradnju (SDC). Cenim finansijsku podršku SDC-a u Sarajevu, uključujući i prevod ovog teksta. Engleska verzija će izaći u Ethnopolitics (Bochsler 2011b). 80 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem UVOD Petnaest godina nakon mirovnog sporazuma u Dejtonu, politički sistem Bosne i Hercegovine se kritikuje zbog brojnih nedostataka. Političko odlučivanje je na mrtvoj tački (Trnka et al. 2009, 89); u velikoj meri je preživeo obrazac inicijalnih izbora, na kojima su na obe strane izabrani tvrdi nacionalisti (Pugh i Cobble 2001; Pickering 2009; Belloni 2007). Uz to, nekoliko državnih institucija deluje etnički diskriminativno (International Crisis Group 1999; Belloni 2007, 87-8; Venice Commission 2001; Bose 2002, 238). Da li bi konstitucionalne promene mogle da pomognu da se iskorene diskriminativne prakse, i da istovremeno obezbede bolje funkcionisanje političkog sistema? Bosna i Hercegovina se, nesumnjivo, može okarakterisati kao duboko etnički podeljena i ova etnička podeljenost se reflektuje i na političko predstavljanje. Pored tri velike konstitutivne etničke grupe, Bošnjaka (oko 48% u 2000. god.), Hrvata (14%) i Srba (37%), Bosna ima druge malobrojne etničke manjine. Najvažnije su Romi (prema procenama između 0.2% i 10% stanovništva). Takođe, određeni delovi stanovništva se ne identifikuju na etničkoj osnovi (0.4%), imaju etnički mešovito poreklo ili su se na poslednjem popisu 1991. godine izjasnili kao Jugosloveni (5.5%),147 – kategorija koju često biraju građani koji se ne identifikuju ni sa jednom drugom grupom, niti sa mešovitim identitetom. Političke institucije Bosne i Hercegovine nakon Dejtona poštuju delikatnu etničku ravnotežu obezbeđenu za Bošnjake, Hrvate i Srbe. Ovaj sistem, međutim, narušava prava drugih etničkih grupa i mnogih pojedinačnih građana na političko predstavljanje u državnim institucijama, između ostalog, i u tročlanom bosanskom državnom Predsedništvu. Nakon presude Evropskog suda za ljudska prava 2009. godine, Bosna mora da reformiše svoj izborni zakon kako bi omogućila predstavljanje ‚drugih‘ – onih građana koji se ne identifikuju ni sa jednim od tri konstitutivna naroda.148 Državno predsedništvo čine hrvatski i bošnjački član izabrani na teritoriji Federacije i srpski član izabran u Republici Srpskoj. Kako sada stvari stoje, 147 Izvor: CIA World Factbook for 2000 estimates. Podaci sa popisa 1991. godine za neetnički identifikovane grupe i Jugoslovene. Broj ovih grupa se smanjio do 2000, tako da je samo 0.6% ‚drugih‘ registrovano u CIA World Factbook. Romska populacija prema popisu uz 1991. i http://www.ethnologue.com, poslednji put pristupljeno 17. maja 2010. Moguće je da se zbog emigracije smanjio udeo etničkih Hrvata. 148 International Crisis Group (1999); Evropski sud za ljudska prava, Veliko veće, Sejdić i Finci v. Bosna i Hercegovina, presuda od 22. decembra 2009. Slični problem postoje kod izbora za drugi dom parlamenta (Venice Commission 2001). Daniel Bochsler | NEDISKRIMINATIVNA PRAVILA I ETNIČKA PREDSTAVLJENOST... 81 iz kriterijuma za sticanje prava da se kandiduju za predsedničko mesto, isključene su sve druge manjine i građani koji se ne identifikuju ni sa jednom etničkom grupom, kao i Bošnjaci i Hrvati iz Republike Srpske i Srbi iz Federacije. Etnička logika izbora državnog predsedništva podstiče izbor polarizujućih kandidata, izabranih samo od strane svojih sunarodnika. Mnoge studije su istakle i kritikovale etničku prirodu izbora u Bosni i Hercegovini (na primer, Pugh i Cobble 2001; Caspersen 2004; Bieber 1999; Pickering 2009; International Crisis Group 1998, 1999). Neki tvrde da bi institucionalne reforme mogle da dovedu do boljih rezultata i predlažu uvođenje preferencijalnog sistema glasanja (Caspersen 2004, 582) ili sistema kvota, u kom svaki birač glasa za kandidate iz različitih etničkih grupa (International Crisis Group 1999, 8-12). Takvo rešenje se, poput drugih modela koji fleksibilnije regulišu etničke kvote, ipak, suočava s rizikom da najveće grupe stanovništva de facto kontrolišu mandate koji su do tada pripadali jednoj od manjih komunalnih grupa (v. odeljak 3). Ovaj rad razmatra tri moguće reforme izbora bosanskog državnog Predsedništva: uvođenje jedinstvene izborne jedinice za celu državu, usvajanje pojedinačnog neprenosivog glasa, i primenu pravila geometrijske sredine. Polazeći od premise da svaka alternativa koja ne sadrži garancije za tri konstitutivna naroda, ne bi bila politički izvodljiva, razmatramo kako bi rešenje, koje poštuje predstavničke garancije za svaku grupu, ipak moglo da omogući kompetitivne izbore između etničkih granica, bez diskriminisanja ‚drugih‘. MODELI DIREKTNIH I INDIREKTNIH ETNIČKIH KVOTA Postoje inherentni problemi kod primene pravila koja daju prednost biračima ili kandidatima koji pripadaju određenoj etničkoj grupi, ili manjinskim partijama ili organizacijama. Svako etnički zasnovano pravilo zahteva telo koje proverava da li birači ili kandidati pripadaju etničkoj manjini, ili koje definiše etnički identitet političke partije. Uobičajena su četiri rešenja za pozitivnu diskriminaciju etničkih manjina ili njihovih predstavnika (Tabela 1) (Bochsler 2010). Etnički identiteti birača, partija, ili kandidata se često teško utvrđuju – da i ne govorimo o tome da razlikovanje osoba prema etnicitetu može da bude sporno, pošto su sami etnički identiteti fleksibilni i podložni interpretaciji. Stoga, svako pravilo pozitivne diskriminacije rizikuje mogućnost strateškog ponašanja – što može da dovede do zloupotreba. U nedostatku tela koje definiše etničku pripadnost, pojedinci mogu da se identifikuju sa određenom etničkom grupom, ili da menjaju različite identitete, kako bi ostvarili veći politički uticaj (npr. Alionescu 2004). Otuda, pokušaji garantovanja predstavljenosti etničkih manjina i posebna pravila koja obezbeđuju pristup manjina političkim pozicijama, mogu imati nenameravane posledice. 82 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Tabela 1. Kako je moguće identifikovati i pozitivno diskriminisati etničke manjine? Tip pozitivne diskriminacije Problem Indirektna identifikacija, bazirana na mestu stanovanja manjina Primenjivo samo na kompaktne manjine. Birači se tretiraju različito u zavisnosti od etniciteta Identifikacija se oslanja na pojedinačne birače, tako da je moguće strateško glasanje. Moguće je da ne žele svi birači da se etnički identifikuju. Nepovoljno za multietničke partije, pošto one imaju birače među većinom i manjinom. Različito se tretiraju partije koje tvrde da predstavljaju interese manjina Stvara kompetitivna ograničenja za multietničke partije, koje pokušavaju da se izbore za manjinske glasove. Kandidati se tretiraju različito, u zavisnosti od etniciteta Zahteva identifikovanje kandidata prema etničkom identitetu; moguće isključivanje ‚drugih‘ grupa ili onih kandidata koji ne objavljuju identitet. Pravila zasnovana na partijama (pravila koja se odnose na izborne liste) garantuju mesta za manjinske partije ili manjinske organizacije, dajući im prednost nad listama etničke većine i nad multietničkim izbornim listama (npr. garancije za izborne liste manjina, kao na Kosovu ili u Rumuniji). Pravila stvaraju institucionalne podsticaje za izbore na isključivo etničkoj osnovi, umesto promocije multietničkih i pomirujućih partija, i sem toga, zahtevaju identifikovanje partijskog etničkog identiteta, što može biti teško. Nepostojanje instance, koja proverava partijske etničke identitete, omogućava zloupotrebe pravila. Kvote za kandidate računaju se za sve predstavnike koji pripadaju etničkoj grupi, bez obzira na to da li su izabrani sa etnički ekskluzivnih partijskih lista ili sa lista multietničkih partija. Takve kvote se danas primenjuju za izbor bosanskog državnog Predsedništva (u kombinaciji sa teritorijalnim merama), gornji dom nacionalnog parlamenta, i za parlamente entiteta. U Domu naroda (gornji dom), svaki od tri konstitutivna naroda ima pet članova. I u skupštinama dva entiteta, koje imaju 98 odnosno 83 člana, svaki od tri konstitutivna naroda dobija kvotu od najmanje četiri člana. Države koje obezbeđuju posebne izborne jedinice za manjinske birače moraju da svrstavaju birače prema etničkom identitetu (npr. posebne jedinice za etničke manjine, poput onih primenjenih u Hrvatskoj i Sloveniji). Ovo može da stavi u nepovoljan položaj one građane sa neodređenim ili mešovitim identitetom ili koji pripadaju nepriznatoj manjini, pošto su prinuđeni da biraju jedan od zvanično priznatih etničkih identiteta. Daniel Bochsler | NEDISKRIMINATIVNA PRAVILA I ETNIČKA PREDSTAVLJENOST... 83 Konačno, teritorijalne granice mogu da garantuju predstavljenost manjina, poput Crne Gore, gde albanski manjinski regioni čine odvojenu izbornu jedinicu na parlamentarnim izborima. Posebna jedinica, i bez etničke identifikacije birača, partija ili kandidata, de facto garantuje određeni broj etnički albanskih članova parlamenta. Međutim, takvo rešenje odgovara samo grupama koje su uglavnom koncentrisane na malim (skoro etnički ekskluzivnim) teritorijama. PRIMENA ETNIČKIH KVOTA U BOSNI I HERCEGOVINI Primena indirektnih, teritorijalnih kvota bila bi problematična u slučaju Bosne iz nekoliko razloga. Prvo, Bosna nema kompaktnu strukturu naseljenosti etničkih grupa koje bi se štitile kvotama. Izbor člana Predsedništva većinom glasova iz Republike Srpske de facto garantuje da će taj član biti etnički Srbin. Isto tako, hrvatski političari sve više traže odvojenu regionalnu izbornu jedinicu. Iako se oblasti na kojima žive etnički Hrvati mogu definisati, uglavnom u tri kantona u Hercegovini, formiranje većinske hrvatske izborne jedinice niti je poželjno, niti politički izvodljivo pošto bi vodilo do još jedne teritorijalne podele države duž etničkih linija. Drugo, teritorijalne etničke kvote predstavljaju osetljivo pitanje, imajući u vidu da je trenutna teritorijalna podeljenost nastala tokom rata 1992-5. godine, etničkog čišćenja i genocida. Ali problemi idu dalje od političke simbolike: na (većinskim) izborima članova Predsedništva, mogli bi da pobede realno samo kandidati koji pripadaju nadmoćnoj etničkoj većini u svakom regionu. To znači da su lokalne manjine, zapravo, isključene iz predstavništva, što pogađa birače koji su ostali manjina u regionu, pošto su njihovi sunarodnici izbegli tokom ili posle rata. Stoga, ova de facto diskriminacija bi pogodila posebno ranjive grupe građana: izbeglice, koje glasaju u mestu svog porekla, povratnike i one malobrojne koji su preživeli etničko čišćenje i ostali u svom rodnom gradu. Posledično, pravilo etničkog predstavljanja za državno Predstavništvo BiH može samo da bude direktno, i oslonjeno na partije kandidata ili na proklamovani identitet kandidata. Partijske kvote bi omogućile posebne privilegije onim partijama koje su etnički definisane – i kaznile multietničke političke partije i one koji teže pomirenju. U suštini, multietničke partije sa nadmoćnom podrškom jedne etničke grupe mogu ponovo da postanu etničke. Kvote za kandidate direktno garantuju predstavljenost kandidata zaštićenih manjina, ali kandidati mogu strateški da odluče koji identitet je najbolji za povećanje njihovih izgleda na izborima. Kandidatskim i partijskim kvotama, ne garantuje se da će izabrani kandidati dobiti većinu glasova iz etničke grupe koju teže da predstavljaju. O ovoj temi se živo raspravlja u Bosni, pošto je u više navrata (2006. i 2010.), hrvatski član državnog predsedništva, Željko Komšić 84 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem (SDP), navodno biran uglavnom bošnjačkim glasovima.149 Otvoreno je pitanje da li manjinski kandidati, koji su skoro isključivo izabrani od strane većine, mogu kredibilno da predstavljaju interese etničkih manjina. Etničke kvote zahtevaju ili instancu koja će određivati etnički identitet kandidata ili samo-izjašnjavanje. Iskustva i Bosne i drugih država sa samoizjašnjavanjem su mešovita. Ejup Ganić, koji je 1990. godine izabran kao član Jugoslovena u državno predsedništvo, kasnije je izabran kao bošnjački član u istu instituciju. Mnogi građani imaju neodređene etničke identitete, ili menjaju svoju samo-percepciju tokom vremena, ali pretpostavka strateške identifikacije ostaje, podrivajući legitimitet izbornog sistema. PREDLOZI ZA REFORMU PREDSEDNIČKIH IZBORA U BOSNI Kako bi se sprečila sadašnja diskriminacija članova ‚drugih‘ etničkih grupa, razmatra se nekoliko predloga za reformu izbora bosanskog državnog Predsedništva. Veb sajt (website) www.ustavnareforma.ba i Hodžić i Stojanović (2011) pružaju uvid u mnoštvo ideja za reformu. Najjednostavnije rešenje je da se Predsedništvo jednostavno pretvori u ceremonijalnu funkciju, tako da postane još manje relevantno. Nekoliko bošnjačkih ili multietničkih partija (Stranka za Demokratsku Akciju (SDA), Socijal demokratska partija (SDP), Naša Stranka, itd.) zalažu se za uvođenje jednog predsednika, uz mogućnost da potpredsednici pripadaju različitim etničkim grupama, i uz pravilo da se predsedništvo rotira između različitih grupa.150 Građanski orijentisana Građanska demokratska stranka (GDS) zastupa ideju jednog predsednika i pravila koja sprečavaju da on(a), premijer i predsednici dva parlamentarna doma pripadaju istoj etničkoj grupi (slično: International Crisis Group 2002). Upitno je da li će biti prihvatljivo rešenje, u kom nisu na istom nivou predstavljena sva tri konstitutivna naroda. Pre svega, ostaje pitanje od koliko članova se sastoji predsedništvo (uključujući potpredsednike), da li i kako se uspostavljaju etničke kvote, i kako se oni biraju. Nekoliko parlamentarnih stranaka razmatra 149 Slično tome, kvote za kandidate su uvedene za izbor članova malobrojnih manjina na lokalnim izborima 2008. godine. Izabrani kandidati u nekim slučajevima pripadaju političkim partijama koje su poznate kao predstavnici jednog od konstitutivnih naroda – umesto malobrojne manjine (Crnjanski-Vlajčić i Fetahagić 2009). 150 Veb sajt www.ustavnareforma.ba [poslednji put pristupljeno 17. decembra 2010.] prikuplja predloge političkih partija i drugih aktera za reformu bosanskog državnog Predsedništva. Između ostalih, predlozi SDA i GDS BiH (bez datuma), HDZ (14. jula 2010.), HDZ-1990 (1. jul 2010.), SBiH (27. januar 2010.), SBB (jun 2010.), Naša Stranka (31. August. 2009.). Dalje, „Političke i ustavno-pravna platforma Stranke za BiH“ (1. avgust 2006.). Daniel Bochsler | NEDISKRIMINATIVNA PRAVILA I ETNIČKA PREDSTAVLJENOST... 85 mogućnost posrednih izbora u bosanskom parlamentu. Međutim, i za posredne izbore, moraju da se definišu izborna pravila. Promena izbornog tela ne rešava probleme izbora. Treba imati u vidu da koja god izborna pravila se primenjuju u parlamentu, strateška koordinacija u maloj skupštini je mnogo lakša nego među celom populacijom. Stoga, strateško glasanje koje podriva supstantivnu predstavljenost manjinskih grupa postaje još izvodljivije (vidi sledeći odeljak). Posredni izbori bi dalje pogoršali problem nedostatka predstavnika ‚drugih‘ u Domu naroda (Senat Bosne i Hercegovine), što je bilo predmet kritika Evropskog suda za ljudska prava u istoj presudi u kojoj i predsednička izborna pravila. Stranka za BiH (SBiH), stranka za koju uglavnom glasaju Bošnjaci, predlaže četvrtog člana državnog Predsedništva, koga bi birali ‚drugi‘. Slično tome, Savez za bolju budućnost (SBB), u kom dominiraju Bošnjaci, zastupa Predsedništvo sa tri potpredsednika, ali ne navodi izborna pravila za ove pozicije. I Venecijanska komisija Saveta Evrope (2005) i Narodna skupština Republike Srpske151 predlažu fleksibilnije etničke kvote, propisujući jednog člana iz RS i dva iz Federacije, ali najviše jednog iz iste grupe. Sva ova rešenja bi, međutim, omogućila nadmoćnim etnički bošnjačkim biračima u Federaciji da izaberu i bošnjačkog člana i člana ‚drugih‘ koji je lojalan bošnjačkim interesima. Ako bi postojala dva mesta iz Federacije, bošnjački birači bi time mogli trajno da isključe etničke Hrvate iz državnog Predsedništva. Mogućnost da Bošnjak, bosanski Hrvat ili član ‚drugih‘ sa glasačkim pravima u Republici Srpskoj bude izabran u državno Predsedništvo bi ostala hipotetička. Raniji predlog (koji formalno nije u skladu sa presudom Evropskog suda koja je doneta kasnije) zadržava tročlano Predsedništvo, ali predlaže izbor u jedinstvenoj izbornoj jedinici u celoj državi, dajući svakom biraču tri glasa (United States Institute of Peace 2000; slično: International Crisis Group 1999, 8-12). Ovaj predlog se suočava sa rizikom da veće grupe izaberu svoje političke saveznike na sva tri mesta, čime de facto državno Predsedništvo postaje većinsko. POŽELJNI KRITERIJUMI ZA IZBOR DRŽAVNOG PREDSEDNIŠTVA Na osnovu razmatranja trenutnih problema bosanskog predsedničkog izbornog sistema, razmatranja modela etničkih kvota i na osnovu naših shvatanja političke izvodljivosti reformi, možemo formulisati određeni broj kriterijuma kojih bi idealni sistem izbora državnog Predsedništva BiH trebalo da se drži. 151 Narodna Skupština, Deklaracija o osnovama za razgovore o eventualnim promjenama ustava Bosne i Hercegovine i o zaštiti interesa Republike Srpske, 25. mart 2009. http://www.narodnaskupstinars.net/lat/zipovi/ostalaakta/Deklaracija_o_osnovama_za_razgovore_o_eventualnim_promjenama_Ustava_BiH_i_o_zastiti_interesa_RS.pdf [accessed on 17 December 2010] 86 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Predstavničke garancije za tri konstitutivna naroda, i mogućnost da ‚drugi‘ budu izabrani. Dok je mogućnost da se izaberu ‚drugi‘ zahtev Evropskog suda, pravilo koje ne bi održalo predstavničke garancije za tri konstitutivna naroda bi rizikovalo da dovede do trajnog isključivanja nekog od konstitutivnih naroda, zbog čega bi bilo politički neizvodljivo. Ovo znači da je nemoguće postići državno Predsedništvo sa manje od četiri člana (tri konstitutivne grupe, plus mogućnost da ‚drugi‘ budu izabrani). Međutim, to ne isključuje mogućnost reforme ogranizacije državne egzekutive, sa više izvršne vlasti, ili državnog predsednika sa jakim potpredsednicima. Spoljne manjine mogu da budu predstavljene i da izaberu svog člana predsedništva. Sprečavanje političke dominacije jedne grupe. Nijedna grupa ne bi trebalo da bude u stanju da zauzme većinu mesta u državnom Predsedništvu (sem ako druge grupe ne izraze to kao svoju volju na izborima), i nijedna grupa ne bi trebalo da bude u stanju da odredi izbor većine mesta u državnom Predsedništvu. Dozvoljavanje međuetničkih kampanja. Pravila bi trebalo da dozvole kandidatima, koji se obraćaju različitim etničkim grupama, da dobiju glasove preko etničkih linija. Isključivanje strateškog glasanja. Glasovi svih konstitutivnih naroda bi trebalo da imaju supstantivni uticaj na izbor njihovog člana Predsedništva. O predstavnicima manjih etničkih grupa ne bi trebalo da odlučuju glasovi jedne od većih grupa, kako bi se izbegao scenario u kom Bošnjaci biraju svog favorita kao hrvatskog člana državnog Predsedništva (slučaj Komšića). Ovo ne isključuje međuetničko glasanje, dok god člana državnog Predsedništva, koji predstavlja manjinu, podržava i ta manjina. Naredni odeljci razmatraju nekoliko predloga reformi za bosanski izborni sistem državnog Predsedništva, i procenjuju da li oni ispunjavaju navedene kriterijume. POZAJMLJIVANJE IDEJA IZ INTEGRACIONALISTIČKE ŠKOLE IZBORNIH SISTEMA Pitanje koji institucionalni sistem bi mogao najbolje da zadovolji potrebe etnički podeljenih društava – i u skladu s tim odabir izbornog sistema – već decenijama interesuje istraživače komparativne politike. Institucionalni sistem Bosne i Hercegovine je, u mnogim aspektima, prihvatio konstitucionalističke savete (Lijphart 1977, 1994) – primenjujući institucionalno uređenje koje sve tri komunalne grupe priznate ustavom uključuje u sve aspekte političkog odlučivanja, dajući im dalekosežna prava veta, i usvajajući federalni sistem, koji teško da bi mogao biti decentralizovaniji (Bieber 2004). Međutim, bosanski institucionalni sistem pati od nekoliko nedostataka koji se u nekoliko aspekata odnose Daniel Bochsler | NEDISKRIMINATIVNA PRAVILA I ETNIČKA PREDSTAVLJENOST... 87 na kritike konsocijacijske škole iznete u literaturi: nedostatak institucionalnih podsticaja političarima da jačaju političku integraciju zemlje, i predlažu politike koje se odnose na sve etničke grupe, a ne samo na pripadnike njihove etničke grupe. Zatim, bosanski sistem pati od institucionalnih blokada koje nastaju zato što političari koje je odvojeno izabrala svaka etnička zajednica ne mogu da se slože oko kompromisa koji bi se održali uprkos višestrukim pravima veta (Rothchild i Roeder 2005; Belloni 2007; Chivvis i Đogo 2010, itd.). Umesto toga, integracionalistička škola predlaže da se jaki nosioci političke moći biraju prema izbornim pravilima koja osnažuju one političare sa programom pomirenja – koji imaju najveće šanse da dobiju podršku različitih komunalnih grupa (Horowitz 1985, 2003; Reilly 2001). Međutim, pokazuje se da većinski sistemi glasanja, a naročito alternativno glasanje, koje promovišu integracionalistički teoretičari, često ne ispunjavaju svoja obećanja, pošto mogu da funkcionišu samo pod vrlo striktnim uslovima (Fraenkel i Grofman 2004, 2006; Bochsler 2009). Većinski izborni sistemi mogu imati pomirujući efekat ako je osnova birača ravnomerno podeljena na dve grupe – tako da kandidati koji žele da budu izabrani moraju da se oslone na podršku obe etničke grupe kako bi dobili većinu glasova. U državama u kojima to nije slučaj, proporcija komunalnih grupa se ne može promeniti – naročito u kontekstu nacionalnih predsedničkih izbora. Zbog toga Bose (2002, 234-8) smatra da oni nisu primenjivi u Bosni. Međutim, postoje inovativna rešenja da se izborni sistem prilagodi, tako da 1:1 podela nije potrebna. Izborni inženjering sa većinskim sistemima otežano funkcioniše ako kandidat ili partija može lako da dobije mandat uz podršku samo jedne grupe. Međutim, izborni inženjering obezbeđuje veoma jake podsticaje za međuetničke kampanje i udruživanje glasova, ako postoji preostalo mesto koje se dodeljuje partiji koja ima najveći broj preostalih glasova. Isto tako, on podstiče na osvajanje dodatnih glasova preko etničkih granica (Cox 1997, 108-9). Partije i kandidati sa međuetničkom kampanjom će najverovatnije osvojiti takva preostala mesta. Ova ideja se može izraziti matematičkim terminima. Za izbore sa jednim mandatom prema većinskom pravilu (zahteva se apsolutna većina glasova), u odnosu populacije 1:1, nijedan kandidat ne može da pobedi bez inter-etničkih glasova. Stoga, ova situacija odgovara kandidatima sa programima pomirenja i međuetničkim kampanjama. Strateška situacija se stvara ako se tri mandata biraju pojedinačnim neprenosivim glasom (svaki birač ima jedan glas, primenjuje se izborni prag, vidi odeljak 6 ispod), gde 25% birača za malo ne uspevaju da osvoje mandat. U ovoj situaciji, sa odnosom populacije 1:3 ili 2:2, jedan od tri mandata je međuetnički kompetitivan. Petomandatni izbori (sa pojedinačnim neprenosivim glasom) zahtevaju odnos populacije 1:5, 2:4 ili 3:3. Prema ovoj logici, da bi predsednički izbori u Bosni bili kompetitivni među različitim 88 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem etničkim grupama, neophodno je da se njihovi predstavnici takmiče za iste mandate, pod ograničenim glasačkim sistemom, i da se podesi broj mandata koji se strateški popunjavaju, tako da se etnička struktura bosanske populacije reflektuje na međuetničkim kompetitivnim izborima. Na osnovu ovog kratkog matematičkog uvoda u ideju integracionalističkog sistema glasanja, pokazujemo da su oni kompatibilni sa određenim brojem dodatnih kriterijuma koje bi trebalo primeniti na predsedničke izbore u Bosni. POMERANJE KA JEDINSTVENOJ NACIONALNOJ IZBORNOJ JEDINICI? Pomeranje ka jedinstvenoj izbornoj jedinici u celoj državi moglo bi da vodi ka inkluzivnijim izborima bosanskog državnog Predsedništva. Svi kandidati bi bili izabrani širom zemlje. Ovo je jedini način da se uključe oni građani koji do sada nisu mogli da budu birani na najviše položaje, i ovim se otvara više mogućnosti za međuetničko glasanje. Jedinstvena izborna jedinica bi omogućila i Bošnjacima i etničkim Hrvatima sa glasačkim pravima u Republici Srpskoj i etničkim Srbima koji glasaju u Federaciji da izaberu kandidate iz svoje etničke grupe, ili da se kandiduju za Predsedništvo. Prema trenutno važećim pravilima, ovi građani imaju pravo da glasaju, ali mogu da glasaju samo za one kandidate iz etničke grupe/etničkih grupa koja je politički dominantna u svom entitetu. Disperzovane manjine bi imale koristi od toga da budu ujedinjene u jednu jedinicu pošto bi mogle da glasaju za svog preferiranog kandidata. U izbornim sistemima sa izbornim jedinicama, grupe koje žive koncentrisano u jednoj jedinici imaju znatnu prednost nad disperzovanim grupama, pošto se svi njihovi glasovi računaju u istoj jedinici, dok su glasovi disperzovanih grupa podeljeni među izbornim jedinicama (Bochsler 2011a). Jedinstvena izborna jedinica širom zemlje bi takođe mogla da pomogne umerenim kandidatima da dobiju više glasova preko etničkih granica. Sadašnja podela izbora na dve izborne jedinice sprečava potencijalne međuetničke glasove, pošto bošnjački i hrvatski kandidati nisu kvalifikovani da dobiju glasove od većine etničkih Srba (koji žive u RS), dok srpski kandidati nisu kvalifikovani da budu izabrani od strane većine bošnjačkih i hrvatskih birača (koji žive u Federaciji). Jedinstvena izborna jedinica širom zemlje bi se kombinovala sa etničkim kvotama. Takva kombinacija bi, međutim, otvorila vrata strateškom glasanju za kandidate iz drugih etničkih grupa. Međutim, strateško međuetničko glasanje za bosansko Predsedništvo je posledica etničkih kvota. Dakle, uvođenje (kvazi-)proporcionalnog izbornog sistema umesto – ili pored – etničkih kvota bi smanjilo potencijalni uticaj strateškog glasanja, pošto bi svaka grupa mogla autonomno da izabere bar jednog člana Predsedništva čak i ako neki birači i dalje glasaju strateški (vidi sledeći odeljak). Pomeranje bi omogućilo bosanskim Daniel Bochsler | NEDISKRIMINATIVNA PRAVILA I ETNIČKA PREDSTAVLJENOST... 89 političarima da dobiju nacionalni mandat, i da budu odgovorni biračkom telu u celoj državi. Na duži rok, to ohrabruje političare da unapređuju programe koji su popularni među biračima svih delova države. POJEDINAČNI (NE)PRENOSIVI GLAS UMESTO VLADAVINE VEĆINE? Prema trenutnim izbornim pravilima, samo tri kandidata – jedan za svaki konstitutivni narod – se biraju u državno Predsedništvo. Kako bi se omogućilo drugim građanima da se kandiduju za najvišu poziciju, eliminacija kvota za tri konstitutivna naroda ne čini se kao održivo rešenje. Iz političkih razloga, samo bi dodavanje dodatnog člana (ili nekoliko) Predsedništvu omogućilo pristup drugim etničkim grupama. Međutim, izborna pravila bi trebalo da spreče velike etničke grupe da izaberu svoje saveznike na zagarantovana manjinska mesta u državnom Predsedništvu. Umesto toga, u ovom radu razmatramo dodavanje ne-etnički definisanih mandata državnom Predsedništvu, kako bi se izborna kompeticija otvorila za sve etničke grupe. Ovaj cilj bi mogao da se postigne petočlanim Predsedništvom, koje biraju pojedinačni neprenosivi glasovi (the single non-transferable vote, SNTV). To bi moglo da se kombinuje sa mandatom garantovanim za svaki od tri konstitutivna naroda. Pod SNTV, nekoliko mandata treba da se popuni u istoj izbornoj jedinici, ali svaki birač ima samo jedan glas za jednog kandidata. Izabrani su oni kandidati sa najvećim brojem glasova (na vrhu se mogu primeniti izborne kvote, ako se one politički zahtevaju). SNTV štiti predstavljenost političkih manjina, i ima, prema tome, (kvazi-)proporcionalne osobine (Cox i Rosenbluth 1994; Grofman 1999; Cox 1997, 109): politička većina mora da podeli svoje glasove na sve svoje kandidate. Ako se politička manjina koncentriše na jednog ili nekoliko kandidata, politička većina nema dovoljno glasova da zauzme sve mandate koji se dodeljuju. Stoga, ili većina dobrovoljno ostavlja deo mandata manjini, ili suprotno – ako je manjina dovoljno velika i koncentriše se na jednog ili nekoliko kandidata – manjina će pobediti neke kandidate većine. Ova logika se takođe može transferisati u multietnički kontekst: ili partije najveće etničke grupe predstavljaju kandidate samo za neke mandate (otprilike onoliko koliko njihova grupa proporcionalno teži), ili u suprotnom kandidati manjih etničkih grupa mogu lako da osvoje mandate, ako birači manjine glasaju jedinstveno za jednog ili nekoliko kandidata.152 152 Pošto partije moraju da se ponašaju strateški kada odlučuju koliko kandidata će kandidovati, i birači treba da budu podeljeni ravnomerno među ovim kandidatima, SNTV implicira otežanu koordinaciju. Koordinacija je, ipak, još teža za velike etničke grupe nego za malobrojnije. 90 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem U Bosni, SNTV sa pet mandata u nacionalnoj jedinici sa etničkim kvotama bi ostavio četvrto i peto mesto otvoreno za međuetničku izbornu kompeticiju. Naš primer kalkulacije pokazuje moguće i verodostojne scenarije (Tabela 2). Kako bi razmotrili moguće scenarije predsedničkih izbora, koristili smo najskorije dostupne rezultate parlamentarnih izbora 2006. godine.153 Tabela 2. Mogući scenario bosanskih predsedničkih izbora u jedinstvenoj 5-mandatnoj izbornoj jedinici za celu državu, prema pravilu pojedinačnog neprenosivog glasa. Politička partija ili koalicija glasovi % 2010. Broj mandata u 5-mandatnoj jedinici Bošnjačke & multi-etničke partije (ukupno) 52–55% SDP + mali saveznici 18–20% 1 zagarantovani mandat SDA + SBiH 18–19% 1 zagarantovani mandat SBB + male bošnjačke i multietničke partije 15–17% šanse da osvoje 5. mandat Koalicija hrvatskih partija 10–12% 1 zagarantovani mandat Srpske partije (ukupno) 33–35% SNSD 17–18% 1 zagarantovani mandat Koalicija drugih srpskih partija 16–17% šanse da osvoje 5. mandat Zasnovano na rezultatima parlamentarnih izbora 2006. Rezultati dobijeni od Izborne komisije (www.izbori.ba, pristupljeno 20. oktobra 2010.), sopstvena kalkulacija. Za naš scenario, koristimo rezultate parlamentarnih izbora 2010. godine (zbirni glasovi za celu teritoriju Bosne i Hercegovine), a zatim ih organizujemo u koalicije ko-etničkih partija (zasnovano na podsticajima da se naprave 153 Parlamentarni izbori se održavaju prema PR [proporcionalnom izbornom sistemu, prim. prev.] u velikim jedinicama (14 i 28 mandata), uz Sent-Lagi (Sainte-Laguë) formulu i bez zakonskog izbornog praga, tako da je psihološki efekat izbornog sistema zanemarljiv, i rezultati u velikoj meri korespondiraju realnim glasačkim potencijalima. Izborni pragovi se primenjuju kod dodeljivanja regionalnih mandata, ali nisu do sada za dodeljivanje mandata u dve relevantne izborne jedinice. Ne oslanjamo se na rezultate predsedničkih izbora, pošto većinska izborna pravila utiču na polje kandidata i distribuciju glasova. Posebno, strateško glasanje bi vodilo ka precenjivanju potencijala etničkih hrvatskih SDP glasača. Daniel Bochsler | NEDISKRIMINATIVNA PRAVILA I ETNIČKA PREDSTAVLJENOST... 91 koalicije od oko 18% glasova, na ponašanju stranačkih koalicija na predsedničkim izborima, i na izjavama koalicija u medijima). U petomandatnoj jedinici prema SNTV, svaki kandidat koji osvoji 17%18% glasova dobija siguran mandat.154 Ovo implicira da Srbi mogu da računaju na jedan siguran mandat, koji bi 2010. godine dobila SNSD. Zatim, bošnjački glasovi garantuju dva sigurna mandata – od kojih jedan ide kandidatima multietničkog SDP-a. Drugi mandat je siguran, ako se dva prirodna saveznika SDA i SBiH slože oko zajedničkog kandidata – pošto samo zajednički kandidat može da im obezbedi mandat u Predsedništvu. Hrvatskim partijama je mandat zakonski zagarantovan. Peti mandat ostaje međuetnički kompetitivan. Povećava šanse da budu izabrani kandidati koji pripadaju ‚drugim‘ grupama. Naš scenario identifikuje dve koalicije koje imaju šanse da osvoje mandat. Ili bi bošnjačke i multietničke partije mogle da osvoje treći mandat. Naš scenario uključuje anti-establišment koaliciju oko treće po veličini partije u ovoj oblasti, SBB biznismena Fahrudina Radončića i uz nju male bošnjačke i multietničke partije, koje su zadržale svoj opozicioni imidž, pošto ne predstavljaju najvećeg igrača u vladama Bosne. Oni bi zajedno mogli da osvoje oko 15-17% glasova. Puna mobilizacija ovog potencijala i neki dodatni glasovi omogućili bi im da osvoje mandat. Ako ovi glasovi dođu od SDP-a ili od SDA-SBiH, to bi korespondiralo premeštanju unutar bloka, i koalicija predvođena SBB-om bi mogla da osvoji mandat umesto SDP-a ili SDA-SBiH. Savez predvođen SBBom bi mogao, međutim, i da pokuša da dobije dodatne glasove Srba, Hrvata i 154 Ako se glasovi skoro ravnomerno raspodele na šest kandidata, bilo bi neophodno 16.7% glasova za mandat. Sa više kandidata, mogao bi da opadne maksimalni prag isključivanja. Zagarantovani mandat je značajan, ako se zagarantovani mandati dodeljuju kandidatima koji osvoje značajno manje glasova od 16.7%. Ovo bi moglo da se dogodi ako bi hrvatski kandidat bio izabran na zagarantovano mesto sa manjim udelom glasova. Ovo bi se dogodilo, a) kada ne bi postojao jedinstven hrvatski kandidat, pa se hrvatski glasovi podele na nekoliko kandidata. Međutim, u ovoj situaciji, pretpostavka o skoro ravnomerno raspoređenim glasovima nije održiva, tako da se prag isključivanja ne povećava; b) kada bi masovno došlo do niske izlaznosti među hrvatskim biračima, to bi rezultiralo u opadanju glasova za hrvatske kandidate. Ovo bi uticalo pozitivno na prag isključivanja i udeo glasova Bošnjaka, Srba i multietničkih partija, u jednakom stepenu, tako da kalkulacije na kojima je zasnovan naš scenario nisu pogođene; c) Većina etničkih Hrvata glasa za ne-etničke hrvatske kandidate. Ovo bi dovelo do većih udela glasova za ne-hrvatske kandidate, ali bi i povećalo prag isključivanja za njih. 17-18% obično može da bude ispravna aproksimacija praga isključivanja. Ako Hrvat osvoji zagarantovani mandat sa 12% glasova (i nijedan drugi hrvatski kandidat ne osvoji glasove), prag isključivanja se povećava na 17.6%. 92 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem ‚drugih‘ birača. Stoga bi blok bošnjačkih i multietničkih partija mogao da osvoji samo tri mandata (većinu mesta) ako dobije značajnu podršku jedne druge konstitutivne grupe i ‚drugih‘ etničkih manjina.155 Ili bi koalicija srpskih političkih partija, koja je zajednički podržala opozicionog kandidata Mladena Ivanića na predsedničkim izborima 2010. godine, mogla da pokuša da osvoji mandat i obezbedi Srbima drugo mesto u državnom Predsedništvu. Pošto ove partije imaju samo 16-17% nacionalnih glasova, da obezbede peti mandat, bili bi im potrebni dodatni glasovi. Ili bi ih dobili od SNSD-a, što bi međutim koštalo SNSD mandata, ili bi se predstavljali kao politički umereni kako bi privukli značajan broj međuetničkih glasova. I srpske partije i bošnjačke i multietničke partije imaju zato snažnu motivaciju da se obraćaju biračima izvan svog biračkog tela – i aritmetička svojstva izbornog sistema i struktura stanovništva stavljaju međuetničke koalicije na pol-pozicije u trci za peti mandat. Međuetnički popularni kandidati sa neetnički ekskluzivnim programom mogli bi da imaju najbolje šanse za to. Ako etničko pripadništvo određuje političku afiliaciju, kandidati koji nisu jasno povezani ni sa jednim konstitutivnim narodom, npr. oni iz mešovitih etničkih porodica, bez etnički definisanog identiteta ili koji pripadaju ‚drugoj‘ manjini, mogli bi naročito da obećavaju. U nedostatku aktuelnih informacija o broju ‚drugih‘, njihovom političkom ponašanju i u nedostatku stvarnih empirijskih podataka o privlačnosti ‚drugih‘ kandidata biračima, možemo samo da spekulišemo o šansama ‚drugih‘ da osvoje mandat u Predsedništvu. Najverovatnije je da birači koji pripadaju ‚drugim‘ manjinama neće favorizovati etnički nacionalističke bošnjačke, srpske ili hrvatske kandidate, već da će glasati za umerene ili multietničke kandidate, i zbog toga pripadati potencijalnom biračkom telu za međuetnički kompetitivni mandat. Njihove šanse da drže ključni glas za ovaj mandat su značajne. Moguće je da bi ovo podstaklo u dovoljnoj meri, ili multietničke partije ili srpsku koaliciju, da predlože kandidata koji pripada ‚drugima‘, kako bi privukli birače izvan etničkih granica i osvojili peti mandat. Možemo očekivati da ‚drugi‘ privuku međuetničke glasove. Svakako, ovo je daleko od garantovanja da će ‚drugi‘ kandidat ikad 155 Pojedinačni prenosivi mandat (STV) – preferencijalni sistem glasanja – po mnogim karakteristikama je sličan SNTV, i mnogi argumenti izneti za SNTV mogu da budu jednako validni i za STV. U ovom radu, fokusiramo se na SNTV, pošto nameće veće troškove koordinacije političkoj većini (ovde: Bošnjaci), i stoga, može da pomogne manjini da dobije supstantivnu predstavljenost. STV bi imao prednost nad SNTV u omogućavanju međugrupne kompeticije i unutar malih manjina (ovde: Hrvati – što je, međutim, u razmatranom modelu obezbeđeno garancijama – obezbeđivanje mandata u državnom Predsedništvu Hrvatima, čak i ako su njihovi glasovi podeljeni na nekoliko kandidata). Daniel Bochsler | NEDISKRIMINATIVNA PRAVILA I ETNIČKA PREDSTAVLJENOST... 93 biti izabran, ali s obzirom da predstavlja mali deo stanovništva, kompetitivni peti mandat im daje fer šanse da aktivno učestvuju na izborima. Treba imati u vidu da cilj reforme izbornog sistema nije nužno obezbeđivanje mandata ‚drugima‘, već da im se da pravo da se takmiče i stvarna šansa da osvoje mandat, ukoliko se ispred njihove grupe pojavi jak kandidat. Očekujemo da bi razmatrani izborni sistem u nekim aspektima mogao da ima prednosti za sve etničke grupe, a da ne bi favorizovao nijednu od njih. Svi članovi Predsedništva biraju se na ravnopravnoj osnovi, na izborima odlučuje broj glasova, dok zagarantovani mandat služi kao podrška koja garantuje bar jedan mandat svakom konstitutivnom narodu. Takođe, dobili bi ga u skladu sa svojim udelom glasova. Izborna formula ne dozvoljava dominaciju najvećeg konstitutivnog naroda, pošto do većine nominalnih bošnjačkih članova državnog Predsedništva dolazi samo ako je jedan od tri kandidata izabran sa multietničkim programom, i značajan broj birača drugih etničkih grupa glasa za njega. Hrvati – jedina grupa za koju je malo verovatno da će povećati svoju predstavljenost sa jednog mandata – profitiraju, pošto scenario Komšić više ne bi bio moguć. Međutim, birači iz najvećih etničkih grupa i dalje mogu da glasaju za kandidate manjih etničkih grupa, ali u SNTV modelu, manje grupe (posebno Hrvati) su zaštićene kvazi-proporcionalnom prirodom izbornog sistema. Uz to, hrvatski birači sa svojim glasačkim ovlašćenjima mogu da izaberu sopstvenog kandidata, čak i ako drugi birači glasaju za nekog drugog hrvatskog kandidata.156 Broj od pet mandata ne predlaže se samo iz aritmetičkih razloga u cilju revitalizacije kompeticije, već i zato što neparni brojevi omogućavaju većinsko odlučivanje u malim odborima.157 U petomandatnom Predsedništvu, međutim, morala bi se da formulišu nova pravila za etnički veto. Jedna mogućnost je kolektivno pravo veta za svaku od tri konstitutivne grupe: oni konstitutivni narodi koje predstavlja nekoliko članova koriste svoje pravo veta kroz jedinstven glas svih svojih predstavnika. Alternativno, pravo veta bi moglo da se ograniči 156 De facto, etnički Hrvati sa svojim glasačkim ovlašćenjima skoro da imaju neophodan broj glasova da izaberu svog člana Predsedništva. Ako bošnjački birači odluče da glasaju za hrvatskog kandidata, koga podržavaju isključivo Bošnjaci, oni bi mogli da izaberu njega ili nju (na strani kandidata kog biraju sami Hrvati), ali njihova motivacija je veoma mala – pošto bi im isti broj glasova najverovatnije omogućio da izaberu bošnjačkog člana, tako da se strateško glasanje ne isplati. Strateško glasanje može da bude uspešno samo ako se javlja u veoma velikom broju i ako se hrvatski glasovi veoma podele na različite kandidate – simulacije bi mogle da utvrde prag iza kog je ovaj scenario moguć. Očekujemo da bi ovo bilo teško postići. 157 Svakako, ako je broj članova paran, predsedavajući može da presudi, ali ovo sadrži rizik strateških igara oko postavljanja dnevnog reda, tako da se ključne odluke zakazuju za one sastanke ili periode kada predsedava pravi predsedavajući, i može da da odlučujući glas. 94 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem za svaki konstitutivni narod na člana Predsedništva koji je izabran sa najvećim brojem glasova. Konačno, pravo veta je, umesto na etničkim osnovama, moguće formulisati uopšteno: bilo koja dva člana Predsedništva mogu da stave veto na odluku. Ovim se i dalje obezbeđuje zaštita od etničke dominacije. Sve tri opcije omogućavaju očuvanje prava veta u petomandatnom Predsedništvu, bez otežavanja donošenja odluka. Petomandatno Predsedništvo bi moglo da bude prihvatljivije ako mu se proširi domen nadležnosti. Moglo bi da ima jaču ulogu u državnoj egzekutivi, ako, na primer, dobije (neke) nadležnosti Vlade, koja deluje paralelno sa Predsedništvom. IZBOR PREMA PRAVILU GEOMETRIJSKE SREDINE? Mogućnosti reformi razmatrane do sada usko se orijentišu na trenutnu, etnički segmentiranu logiku izbora u Bosni i Hercegovini, sa nekim međuetničkim elementima. Veće pomeranje ka multietničkim izborima moglo bi da ponudi pravilo geometrijske sredine. Izbor kandidata u podeljenim državama može da se osloni na različite logike: kome je kandidat odgovoran, i ko je suveren koji bira kandidata. Posebno, etničke kvote se mogu različito primenjivati. U sadašnjem sistemu, kandidate (trebalo bi da) biraju birači njihovih etničkih grupa kojima je mandat zagarantovan (moguće je međuetničko glasanje). Ovo ojačava sektaštvo na nivou nacionalno izabranog Predsedništva i međuetničkog glasanja. Suprotnom logikom, izbor kandidata u jednostavnom većinskom glasačkom sistemu takođe bi bio problematičan: većina birača bi odlučivala ko će predstavljati manjinu, a oni mogu izabrati predsednika koji nominalno (prema pravilu kvota) pripada manjini, ali služi političkim preferencijama većine. Idealno, uspešan kandidat bi trebalo da se osloni na poverenje etničke manjine i većine, tako da nema sumnje u to ko je suveren. U duboko podeljenim društvima, međutim, izbori retko prirodno omogućavaju kandidatima da osvoje većinu glasova većine i manjine u isto vreme. Dakle, idealno bi bilo da političke institucije omoguće izbor kandidata koji je prihvatljiv i većini i manjini, čak i ako nijedan kandidat ne dobije većinu glasova oba suverena. Geometrijska sredina omogućava izbor kandidata koje podržavaju dva različita suverena, što može biti optimalno rešenje za izbore uz zaštitu (teritorijalno koncentrisanih) manjina.158 Grafički primer dva kandidata na najbolji način 158 Sličan predlog je razmatrao Bogaards (2003). Pošto je zasnovan na veštačkim izbornim pragovima, manje je fleksibilan i omogućava ćorsokake gde nijedan kandidat ne može da bude izabran, ostavljajući mesta za paradokse. Daniel Bochsler | NEDISKRIMINATIVNA PRAVILA I ETNIČKA PREDSTAVLJENOST... 95 ilustruje logiku formule (figura 1). Među biračima većine, kandidat A je nešto jači od kandidata B, a kandidat B je znatno jači među manjinom, gde kandidat A jedva da osvoji po neki glas. U ovom slučaju, kandidat A osvaja najveći broj glasova širom zemlje, i biva izabran ako se primenjuje pravilo većinskog glasanja. Međutim, kandidat B bi nesumnjivo bio bolji izbor za predstavljanje oba suverena: ona je jasan favorit manjine i dovoljno popularna među većinom, što je čini idealnim kompromisnim kandidatom.159 Figura 1. Kandidati sa neravnomerno raspoređenim glasovima većinskih i manjinskih birača Ono što čini mogućim izbor kandidata koji su popularni i među manjinom i među većinom je pravilo geometrijske sredine. Ono obezbeđuje izbor kandidata sa najvećom geometrijskom sredinom (GS) glasova većine (vVEĆ) i glasova manjine (vMANJ). GS = √ (vVEĆ ∙ vMANJ) Kada dođe do uporedivih nivoa podrške, ova formula daje prednost onim kandidatima sa sličnim udelom glasova i među većinom i među manjinom nad kandidatima koje uglavnom podržava samo jedna grupa. GEOMETRIJSKA SREDINA U BOSNI U Bosni i Hercegovini, geometrijska sredina može da se osloni na teritorijalnu podelu zemlje. Tabela 3 ilustruje različite ideje u pogledu izbora kandidata u etnički podeljenim državama, i efekta geometrijske sredine, koristeći fiktivne brojeve. 159 Za takvu realnu situaciju, vidi Barben (2010) 96 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Kandidat A je jak u RS, kandidat C je jak u Federaciji, dok B prolazi dobro u oba entiteta. Izbori u dve različite izborne jedinice (slično aktuelnom izbornom sistemu) omogućavaju svakoj zajednici za izabere svog kandidata, u ovom slučaju A i C. Kandidat B gubi izbore, uprkos tome što je najpopularniji širom zemlje, čak i ako osvoji apsolutno najveći broj glasova širom zemlje. Stoga, ako se održi status quo, kandidat sa najviše glasova će biti poražen ako je njegovo potencijalno biračko telo podeljeno između Federacije i RS. Pošto izborni sistem ne podstiče takve kandidate (i pošto mogu da se kandiduju samo u jednom od dva entiteta), oni se čak i ne pojavljuju. Na izborima u jedinstvenoj izbornoj jedinici širom zemlje, na kojima je zbir svih glasova relevantan za kandidata da pobedi, izbore dobija kandidat C, jer je najjači kandidat u Federaciji, većem od dva entiteta. Treba imati u vidu da je C najpolarizovaniji kandidat, pošto osvaja glasove skoro isključivo u Federaciji, dok A i naročito B dobijaju podršku oba dela države. C pobeđuje čak i kada je sa vrlo malom razlikom ispred dva kandidata koja su popularnija u celoj Bosni, pošto se računa samo apsolutan broj glasova, bez obzira na to koliko su neravnomerni.160 Prema pravilu geometrijske sredine, na izborima pobeđuje kandidat B, pošto ima podršku u oba entiteta, iza nje su kandidat A (druga najravnomernija podela glasova) i kandidat C (sa najneravnomernijom podelom glasova). Svakako, apsolutni broj glasova nesumnjivo igra ulogu u ukupnim rezultatima (npr. ako se glasovi kandidata u svakom od dva entiteta povećaju za 1%, onda se geometrijska sredina povećava za isti procenat). Međutim, apsolutan broj glasova nije jedini kriterijum izbora. U ovom slučaju, sa tri kandidata sa sličnim zbirom glasova, najravnomernija raspodela glasova osvaja mandat. Stoga, kandidati sa nacionalnom podrškom – iz oba entiteta – imaju najveće šanse da budu izabrani. Imajući u vidu nejednaku veličinu oba entiteta u Bosni, najprikladnije rešenje bi mogla da bude ponderisana geometrijska sredina (vidi dodatak). Geometrijska sredina može da se primeni za izbor jednog predsednika (umesto tri člana), koji bi morao da osvoji glasove u oba entiteta: kandidat sa najvećom geometrijskom sredinom glasova iz Federacije i iz RS dobija izbore. Takvo rešenje bi, međutim, svelo državno Predsedništvo nominalno na člana jedne etničke grupe, i umanjilo šanse etničkih Hrvata da budu izabrani: imaju manje birača u Federaciji od Bošnjaka, i nisu zaštićeni teritorijalnim pravilom. Dakle, Predsedništvo sa nekoliko članova može biti prihvatljivije. Geometrijska sredina se može koristiti za izbor državnog Predsedništva od tri člana sa dva glasa po biraču, ili za petočlano Predsedništvo, sa zagarantovanim mandatom za tri konstitutivna naroda, i sa dva 160 Primetimo da bi na višečlanim izborima u jedinstvenom biračkom telu širom zemlje prema pojedinačnom neprenosivom glasu, C bio izabran, ali i kandidati sa jakom podrškom drugog entiteta, ili kandidati sa ukupnom jednako jakom podrškom, ali koja dolazi iz oba entiteta. Daniel Bochsler | NEDISKRIMINATIVNA PRAVILA I ETNIČKA PREDSTAVLJENOST... 97 ili tri glasa po biraču. Pošto birači imaju nekoliko glasova, političkim partijama se nudi mogućnost da se udruže na kandidatskim listama preko granica entiteta. Dajući im manje glasova od broja kandidata koji se bira, uvodi se polu-proporcionalni element za zaštitu političkih manjina (naročito bosanskih Hrvata). Tabela 3. Različita većinska pravila, primenjena na fiktivnom primeru tri kandidata A, B, and C, koji osvajaju glasove u dva entiteta FBiH i RS. kandidat A kandidat B kandidat C glasovi FBiH 150.000 250.000 500.000 glasovi RS 350.000 250.000 20.000 izborni rezultati, prema različitim pravilima Izbori u dve izborne jedinice Izabrani u RS neizabrani Izabrani u FBiH Zbir glasova FBiH + RS 500.000 (2.) 500.000 (2.) 520.000 (1.) Geom. sredina √ FBiH ∙ RS 229.129 (2.) 250.000 (1.) 100.000 (3.) Mod. geom. sredina 3√ FBiH2 ∙ RS 198.953 (2.) 250.000 (1.) 170.998 (3.) NAMERAVANE POSLEDICE PRAVILA GEOMETRIJSKE SREDINE U SLUČAJU BOSNE Primena geometrijske sredine bi stimulisala kandidate da vode kampanju u celoj državi, pošto mogu biti izabrani jedino uz podršku oba entiteta. Očekujemo da bi ovo moglo da ima tri značajne implikacije. Prvo, kandidati iz multietničkih partija, koji se dobro kotiraju u oba dela države, bili bi u prednosti nad onima koji pripadaju partijama koje su povezane samo sa jednim entitetom i etničkom grupom. To bi podstaklo partije da vode nacionalne umesto etničke kampanje. Drugo, za etnički orijentisane kandidate koji računaju uglavnom na glasove jedne etničke grupe, izuzetno je važno da obezbede glasove iz oba entiteta, vodeći kampanju za birače svoje etničke grupe u oba entiteta. To bi učinilo etničke bošnjačke i hrvatske birače u RS i srpske birače u Federaciji – oni koji su marginalizovani u aktuelnom sistemu – posebno dragocenim biračima. Treće, potreba za podrškom u oba entiteta takođe bi motivisala partije i kandidate da sarađuju preko granica entiteta. Dakle, partije sa jakim uporištem u različitim entitetima bile bi snažno motivisane da podnesu zajedničku listu 98 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem kandidata, kako bi obezbedile da njihovi kandidati dobiju supstantivnu podršku širom zemlje. Takva saradnja može da bude veoma strateška (npr. Fraenkel i Grofman 2006, 639-43). Međuetnička saradnja bi takođe mogla da pomogne da se uspostavi funkcionalna vlada. ZAKLJUČAK Aktuelne institucije Bosne i Hercegovine čine nemogućim donošenje bilo kog zakona na uobičajen način. Štaviše, do sada, procesi institucionalnih reformi su blokirani – naročito kada dotiču osetljivu ravnotežu između etničkih grupa. Na osnovu ovoga, presuda Sejdić-Finci stiže kao poslata od boga: ukratko, sudska presuda osuđuje pravila izbora državnog Predsedništva kao nezakonita, pošto samo članovi tri konstitutivna naroda mogu biti izabrani, dok su druge etničke grupe isključene. Međutim, značaj ove sudske presude ide dalje od pitanja omogućavanja Romima, Jevrejima ili ‚drugima‘ da izađu kao kandidati za bosansko državno Predsedništvo. Ako bi bosanska politika poštovala sudsku presudu (što, u vreme pisanja, nije evidentno), bila bi neophodna izborna reforma, koja bi mogla da do sada etnički strukturisano, državno Predsedništvo učini inkluzivnijim. Rešenja koja bi potpuno eliminisala etnički princip predstavljanja mogu se smatrati opasnim, pošto mogu da ostave manje konstitutivne narode bez supstantivne moći. Pre svega, reforme koje ukidaju garancije etničkog predstavljanja deluju politički nedostižne. U ovom radu, razmatrali smo potencijalne reforme izbornih pravila za državno Predsedništvo sa ciljem zagarantovanog predstavljanja tri konstitutivna naroda, ali otvarajući kompeticiju za neetnički organizovane interese, jačajući međuetničke saveze i glasanje, koje se ne može predvideti filozofijom sadašnjeg institucionalnog okvira. Jedinstvena izborna jedinica u celoj državi mogla bi da omogući međuetničko glasanje i podstakne kandidate da predlažu međuetnički prihvatljiv program, eliminiše diskriminativnu prirodu predsedničkih izbora za Hrvate i Bošnjake u Republici Srpskoj i Srbe u Federaciji, garantujući istovremeno predstavljenost svih konstitutivnih naroda. Petočlano državno Predsedništvo (umesto sadašnjeg tročlanog) omogućava uključivanje članova koji nisu izabrani isključivo na etničkim osnovama. Omogućava kandidatima iz nekonstitutivnih etničkih grupa ili ‚drugih‘ da se kandiduju. U kombinaciji sa pojedinačnim neprenosivim glasom, ovo bi moglo da učini izbore dinamičnijim, podstičući više partije da se obraćaju biračima preko etničkih linija. Povećanje veličine Predsedništva bi omogućilo da se ponovo definišu pravila veta svakog konstitutivnog naroda i da se promeni institucionalna struktura izvršne vlasti. Daniel Bochsler | NEDISKRIMINATIVNA PRAVILA I ETNIČKA PREDSTAVLJENOST... 99 Pravilo geometrijske sredine za izbor državnog Predsedništva moglo bi da osnaži kandidate koji dobijaju podršku iz svih delova zemlje, ohrabri međuetničke saveze i prave nacionalne izbore. Iako su predlozi osmišljeni posebno za izbor malog tela kao što je državno Predsedništvo, analogna rešenja mogu da budu izvodljiva i na drugim nivoima izbora u Bosni. Izborna pravila se, ipak, ne vrednuju samo na osnovu njihovih hipotetičkih rezultata (koji bi, s obzirom na inovativni karakter nekoliko predloga morali najpre da budu testirani) – već i na osnovu njihove proceduralne legitimnosti: način prilagođavanja preko domaćih političkih igrača. Neko održivo rešenje može biti usvojeno jedino ako deluje legitimno domaćim akterima. U ovom kontekstu, izgledi za izborne reforme se suviše često mogu okarakterisati kao keč 22 (catch-22) dilema: čak i ako bi veliki delovi suverena eventualno favorizovali promene ka ne samo etnički definisanoj politici, predstavnici izabrani u sadašnjem sistemu su ti koji odlučuju koja pravila bi mogla da se usvoje, a malo je verovatno da će oni odbaciti instituciju koja ih održava na vlasti. Međutim, nakon izbora 2006. i 2010. godine, zastupljenost svih dominantnih partija sve tri konstitutivne grupe je dovedena u pitanje: više puta su trku za hrvatskog člana državnog Predsedništva odlučivali bošnjački birači, a 2010. godine bošnjački birači u Republici Srpskoj su zamalo imali ključnu ulogu u izboru srpskog člana Predsedništva. Konačno, trka za bošnjačkog člana Predsedništva postaje tesna, i nijedna bošnjačka partija ne može da se osloni na siguran mandat, dok bi im drugi bošnjački član državnog Predsedništva doneo više sigurnosti. Stoga, nekoliko vladajućih partija može imati razloge da pređe na drugačiji izborni sistem. Presuda Evropskog suda za ljudska prava bi mogla da bude značajan pokretač da se započne sa procesom reformi. Dodatak: Formula ponderisane geometrijske sredine Za Bosnu i Hercegovinu, s obzirom na strukturu stanovništva i političke uslove, najprikladnija forma geometrijske sredine je modifikovana formula, na osnovu kubnog korena. Bez ove modifikacije, svaki entitet bi imao isti uticaj na rezultat, tako da bi glasovi manjeg entiteta, RS, vredeli relativno više od onih iz Federacije. Na primer, ako kandidat osvoji 2000 glasova u Federaciji i 1000 glasova u Republici Srpskoj, povećanje od 10% glasova u Federaciji (sa 2000 na 2200) bi imalo isti učinak kao povećanje od 10% u Republici Srpskoj (sa 1000 na 1100). Ovo bi bilo dobro rešenje jedino ako se želi precenjivanje glasova iz Republike Srpske. 100 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Trebalo bi primenjivati princip ‚jedna osoba – jedna glas‘, i formula treba da uzme u obzir da je broj birača skoro duplo veći u Federaciji nego u Republici Srpskoj, i da odnos 2:1 određuje alokaciju mandata u javnim institucijama. Dakle, dupliranje glasova kandidata u Federaciji bi trebalo da ima dva puta veći efekat od dupliranja glasova u duplo manjoj Republici Srpskoj. Ovo je ispoštovano usvajanjem formule GSw = 3√ (vFED2 ∙ vRS). LITERATURA Alionescu, Ciprian-Calin. 2004. „Parliamentary Representation of Minorities in Romania.“ Southeast European Politics 5 (1):60-75. Barben, Dölf. 2010. „Geometrisches Mittel entscheidet im Berner Jura über Sein oder Nichtsein.“ Der Bund, 3 February. Belloni, Roberto. 2007. State Building and International Intervention in Bosnia. Abingdon: Routledge. Bieber, Florian. 1999. „Consociationalism – Prerequisite or Hurdle for Democratisation in Bosnia? The Case of Belgium as a Possible Example.“ Southeast Europe Review 2 (3):79-94. ———. 2004. „Power Sharing as Ethnic Representation in Postconflict Societies: The Cases of Bosnia, Macedonia, and Kosovo.“ U Nationalism after Communism, ed. A. Mungiu-Pippidi and I. Krastev. Budapest: CEU Press. Bochsler, Daniel. 2009. Testing V. O. Key in Serbia: The Mediating Effect of Ethnic Context on Electoral System Effects on Support for Ethnic Radicalism. Rad pročitan na „Reformisanje francuskog predsedničkog izbornog sistema“, 15-16. jun, u Parizu. ———. 2010. „Electoral Rules and the Representation of Ethnic Minorities in Post-Communist Democracies.“ European Yearbook of Minority Issues, 2007/8 7:153-80. ———. 2011a. „It is not how many votes you get, but also where you get them. Territorial determinants and institutional hurdles for the success of ethnic minority parties in postcommunist countries.“ Acta Politica forthcoming. ———. 2011b. „Non-discriminatory rules and ethnic representation: the election of the Bosnian state presidency.“ Ethnopolitics 10 (3). Bogaards, Matthijs. 2003. „Electoral Choices for Divided Societies: Multi-Ethnic Parties and Constituency Pooling in Africa.“ Commonwealth & Comparative Politics 41 (3):59-80. Bose, Sumantra. 2002. Bosnia After Dayton. London: Hurst. Caspersen, Nina. 2004. „Good Fences Make Good Neighbours? A Comparison of ConflictRegulation Strategies in Postwar Bosnia.“ Journal of Peace Research 41 (5):569-88. Chivvis, Christopher S., i Harun Đogo. 2010. „Getting Back on Track in Bosnia-Herzegovina.“ The Washington Quarterly 33 (4):103-18. Cox, Gary W. 1997. Making Votes Count. Strategic Coordination in the World's Electoral Systems. Cambridge: Cambridge University Press. Daniel Bochsler | NEDISKRIMINATIVNA PRAVILA I ETNIČKA PREDSTAVLJENOST... 101 Cox, Gary W., i Frances Rosenbluth. 1994. „Reducing Nomination Errors: Factional Competition and Party Strategy in Japan.“ Electoral Studies 13 (1):4-16. Crnjanski-Vlajčić, Katarina, i Sead S. Fetahagić. 2009. „(Zlo)upotrebe principa garantiranih mjesta: Politička participacija nacionalnih manjina BiH u lokalnim izborima 2008.“ Sarajevo: ACIPS. Fraenkel, Jon, i Bernard Grofman. 2004. „A neo-Downsian model of the alternative vote as a mechanism for mitigating ethnic conflict in plural societies.“ Public Choice 121 (3-4):487-506. ———. 2006. „Does the Alternative Vote Foster Moderation in Ethnically Divided Societies? The Case of Fiji.“ Comparative Political Studies 39 (5):623-51. Grofman, Bernard. 1999. „SNTV, STV, and Single-Member District Systems: Theoretical Comparisons and Contrasts.“ U Elections in Japan, Korea, and Taiwan under the Single Non-Transferable Vote. The Comparative Study of an Embedded Institution, ed. B. Grofman and e. al. Ann Arbor: University of Michigan Press. Hodžić, Edin, i Nenad Stojanović. 2011. „Novi-stari ustavni inženjering u BiH: Kompleksnost presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sejdić i Finci protiv BiH i mogući pravci njenog provodjenja.“ Novi-stari ustavni inženjering u BiH: Kompleksnost presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sejdić i Finci protiv BiH i mogući pravci njenog provođenja: Analitika – Center for Social Research. Horowitz, Donald L. 1985. Ethnic Groups in Conflict. Berkeley, Los Angeles, London: University of California Press. ———. 2003. „Electoral Systems: A Primer for Decision Makers.“ Journal of Democracy 14 (4):115-27. International Crisis Group. 1998. Doing Democracy A Disservice: 1998 Elections in Bosnia and Herzegovina. Sarajevo: ICG. ———. 1999. „Breaking the Mould: Electoral Reform in Bosnia and Herzegovina.“ U ICG Balkans Report No 56. Sarajevo: International Crisis Group. ———. 2002. „Implementing Equality: The „Constituent Peoples“ Decision in Bosnia & Herzegovina.“ Sarajevo/Brussels: ICG. Lijphart, Arend. 1977. Democracy in Plural Societies. A Comparative Explanation. New Haven: Yale University Press. ———. 1994. „Prospects for Power-Sharing in the New South Africa.“ U Election ‚94 South Africa: The Campaign, Results and Future Prospects, ed. A. e. a. Reynolds. Cape Town, Johannesburg: David Philip. Pickering, Paula M. 2009. „Explaining Support for Non-nationalist Parties in Post-conflict Societies in the Balkans.“ Europe-Asia Studies 61 (4):565-91. Pugh, Michael, i Margaret Cobble. 2001. „Non-Nationalist Voting in Bosnian Municipal Elections: Implications for Democracy and Peacebuilding.“ Journal of Peace Research 38 (1):27-47. Reilly, Benjamin. 2001. Democracy in Divided Societies. Electoral Engineering for Conflict Management. Cambridge: Cambridge University Press. 102 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Rothchild, Donald, i Philip G. Roeder. 2005. „Power Sharing as an Impediment to Peace and Democracy.“ U Sustainable Peace. Power and Democracy After Civil Wars, ed. P. G. Roeder and D. Rothchild. Ithaca (NY): Cornell University Press. Trnka, Kasim, Zvonko Miljko, Miodrag Simović, Jasmina Bajramović-Rizvanović, Amra Jašarbegović, Zlatan Begić, Maja Sahadžić, Merima Talović, i Ivana Marić. 2009. Proces odlučivanja u parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine. Sarajevo: Konrad Adenauer Stiftung. United States Institute of Peace. 2000. „Bosninih narednih pet godina. Dejton i nakon Dejtona.“ Washington: United States Institute of Peace. Venice Commission. 2001. „Opinion on the Electoral Law of Bosnia and Herzegovina.“ Strasbourg: Adopted by the Venice Commission at its 48th Plenary Meeting. ———. 2005. „Opinion on the constitutional situation in Bosnia and Herzegovina and the powers of the High Representative.“ Strasbourg: Council of Europe. Daniel Bochsler NON-DISCRIMINATORY RULES AND ETHNIC REPRESENTATION: THE ELECTION OF THE BOSNIAN STATE PRESIDENCY Summary: The electoral system for the state presidency of Bosnia and Herzegovina guarantees the representation of the three constituent people, Bosniaks, Serbs, and Croats, but it violates the political rights of other ethnic minorities and of citizens who do not identify themselves with any ethnic group. Following the 2009 judgment of the European Court of Human Rights, Bosnia is urged to reform its electoral law. This paper discusses alternative practices of ethnically based political representation, and their possible application for the Bosnian state presidency elections. Several innovative electoral models that satisfy fair political and legal criteria for desirable electoral dynamics in divided societies can be envisaged in the Bosnian context. Specifically, these are: the introduction of a single countrywide electoral district, the adoption of the single non-transferable vote, and the application of a geometrical mean rule. They guarantee the representation of the three constituent people, while strengthening interethnic voting and giving chances to non-nationalist candidates to be elected. Key words: Bosnia; ethnic conflict; presidentialism; electoral system; single non-transferable vote Dr Mirjana Vasović 161 Mr Milena Gligorijević162 UDC 316.334.3(497.11) 323.2(497.11) DEMOKRATSKE PROMENE U SRBIJI I PROCES DEETNIFIKACIJE DRUŠTVENE SVESTI163 Sažetak: U ovom radu prikazuju se i komparativno analiziraju rezultati socijalnopsiholoških istraživanja geopolitičkih identiteta u Srbiji sprovedenih nakon demokratskih promena. Osnovni cilj rada je da se utvrde eventualne promene u obimu i intenzitetu geopolitičkih identiteta građana Srbije, te utvrde faktori koji su uticali na njihovo menjanje. Promene geopolitičkih identiteta autori su razmatrali na dva nivoa: horizontalnom (identifikacija sa osnovnim društvenim grupama kao što su generacijska, etnička, profesionalna, konfesionalna i dr.) i vertikalnom nivou identifikacije (identifikacija sa geopolitičkim celinama – od lokalne zajednice do kosmopolitske pripadnosti). Rezultati sprovedene analize pokazali su da je nakon demokratskih promena nastavljen trend deetnifikacije društvene svesti u Srbiji koji je započeo još sredinom devedesetih godina. Promene u kolektivnim identitetima građana Srbije, na koje upućuju rezultati empirijskih istraživanja, izraženije su na horizontalnom, nego na vertikalnom planu. U tom smislu proces napuštanja nacije kao primarne osnove identiteta na horizontalnom nivou identifikacije i proces opadanja raširenosti evropskog identiteta na vertikalnom nivou identifikacije, autore navode na pretpostavku o nacionalnom defetizmu i evroskepticizmu kao sastavnim delovima procesa deetnifikacije društvene svesti u Srbiji koju bi valjalo proveriti u nekom narednom istraživanju. Ključne reči: geopolitički identiteti, deetnifikacija društvene svesti, nacionalni defetizam, evroskepticizam, Srbija 161 Profesorka, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. e-mail: mirjana.vasovic@fpn.bg.ac.rs 162 Asistent, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. e-mail: milena.gligorijevic@fpn.bg.ac.rs 163 Rad je nastao u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka, Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu, (evidencioni broj: 179076), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. Tekst primljen 01. marta 2011. godine. 104 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Istraživanja rasprostranjenosti i karakteristika socijetalnih grupnih identifikacija (sindroma tzv. geopolitičkih identiteta, tj. osobenih tipova socijalnih identiteta koji se odnose na makro društveni nivo) sprovode se u Srbiji još od 70-tih godina prošlog veka. Širina grupnih identifikacija, odnosno oblici grupno-teritorijalnih afilacija, u ovim istraživanjima bili su operacionalizovani kao subjektivno osećanje pripadnosti pojedinim geopolitičkim zajednicama koje se može kretati u rasponu od lokalnog do mondijalnog; jedan kraj kontinuuma tako čine osećanja vezanosti za veoma uske, lokalne zajednice, kao što su mesto rođenja i/ili stanovanja, dok drugi kraj čine uverenja o kosmopolitskoj pripadnosti koja se ogledaju u tome da se ljudi osećaju kao „građani sveta“ i pripadnici „čovečanstva“ (Rot i Havelka, 1973; Pantić, 1991; Vasović, 1997; Vasović, 2000; Vasović 2001). Mada ovakva istraživanja u nas nisu bila dovoljno sistematična i organizovana (u smislu ujednačenosti uzoraka i primenjene metodologije) njihovi nalazi nesporno su potvrdili polazna uverenja istraživača da geopolitičke identifikacije značajno koreliraju sa nizom drugih specifičnijih socijalnih i političkih stavova. Stoga se one smatraju važnim stavskim predispozicijama različitih vidova političkog ponašanja, manifestovanog kako na individualnom tako i na grupnom planu. Posmatrano sa ovog stanovišta, nužno se nameće zaključak da je analiza geopolitičkih identifikacija neophodna za razumevanje političkih procesa koji se odigravaju u društvu u celini, posebno onih koji predstavljaju ishodište međugrupnih – etničkih – sukoba, odnosno tolerancije. U tom kontekstu istraživanja geopolitičkih identifikacija koje karakterišu građane Srbije imaju smisla samo ukoliko se njihovi nalazi posmatraju i analiziraju komparativno (u poređenju sa drugim etničkim grupama u region) i dinamički (u smislu registrovanja trendova značajnih promena koje se odigravaju u vremenskoj perspektivi). U ovom radu autori će se baviti dinamičkim promenama geopolitičkih identifikacija građana Srbije pri čemu će pokušati da ustanove da li je izmenjen društveni i politički kontekst (promene političkog sistema, etnički sukobi, tranzicioni socioekonomski i politički procesi i sl.) uticao na promene u širini identifikacija njenih građana. ETNIFIKACIJA DRUŠTVENE SVESTI KAO DEO PROCESA RETRADICIONALIZACIJE Sve do raspada bivše Jugoslavije i izbijanja građanskog rata rezultati empirijskih istraživanja su ukazivali na „značajne integralisitičke integratističke potencijale“ jugoslovenskog društva i težnju velikog dela građana za pripadanjem širim geopolitičkim zajednicama (Baćević, 1990; Pantić, 1991). Primera radi, rezultati istraživanja jugoslovenskog javnog mnjenja iz 1990. godine (Pantić, 1991) pokazali su da je građanima Jugoslavije u ovom periodu najvažnija bila Mirjana Vasović – Milena Gligorijević | DEMOKRATSKE PROMENE U SRBIJI I PROCES DEETNIFIKACIJE... 105 jugoslovenska pripadnost (62%), iza koje su sledile evropska (53%), republičko/ pokrajinska (52%), mondijalna (44%) i tek na kraju lokalna (39%). Ono što su istraživači kasnije označili sintagmom „kopernikanski obrt“ u domenu odnosa građana Srbije prema naciji odigralo se početkom decenije. Nacija postaje dominantna osnova identifikacije tek sa izbijanjem otvorenih međuetničkih sukoba na tlu bivše Jugoslavije i ostaje na vrhu prioriteta građana Srbije sve do pred kraj devedesetih godina. Međutim, proces etnifikacije društvene svesti u bivšoj Jugoslaviji koji je tekao sasvim postepeno započeo je daleko ranije. Istraživanja javnog mnjenja, istina više posredno nego neposredno, nagoveštavala su sve izraženiji trend nacionalne homogenizacije koja se ogledala u sve većoj diferencijaciji mišljenja o važnim društvenim problemima na nacionalnoj i republičkoj/pokrajinskoj osnovi (Baćević, 1989; Mihailović i dr., 1990). U prilog tvrdnji o rastućoj nacionalnoj homogenizaciji govori i činjenica da u sprovedenim istraživanjima sve više slabio uticaj socijalne diferenciranosti na opredeljenja i stavove ispitanika, a sve više jačao uticaj etničke diferenciranosti. To znači da je većina građana počela da posmatra i tumači društvene probleme iz etničke (etnocentričke) perspektive. Ovakav relativno brz i poprilično lak „prelazak“ sa jugoslovenskog i evropskog na nacionalni identitet tokom devedesetih godina prošlog veka nedvosmisleno ukazuje na situaciona ishodišta jačanja nacionalnog identiteta. Ipak, nejednaka rasprostranjenost ove vrste socijalnog identiteta unutar jugoslovenske populacije, kao i razlike u njegovoj izraženosti koje su zabeležene između različitih društvenih kategorija unutar svake etničke grupe, ukazuju na to da se pri razmatranju uzroka ovakvih promena kolektivnih identiteta moraju uzeti u obzir i trajnije i/ili dublje osnove razvoja identifikacije sa nacionalnom grupom. Što se pak tiče srpske populacije, nagle promene u obimu rasprostranjenosti i jačini vezanosti za naciju tokom devedesetih godina prošlog veka, na koje upućuju komparativne analize, možemo objašnjavati uticajem tri grupe faktora: nasleđem tradicionalne kulture i patrijarhalnog društva; nasleđem autoritarnog režima i uticajem situacionih faktora. Imajući u vidu da se tradicionalna kultura uobičajeno vezuje za sistem vrednosti i obrazaca ponašanja koji karakteriše usmerenost na primarne grupe, kolektivistička orijentacija, homogenizacija zasnovana na principu „krvi i tla“ i socijalna zatvorenost, pridavanje važnosti nacionalnoj u odnosu na sve ostale vrste pripadnosti od strane građana Srbije tokom devedesetih godina svakako je regresivne prirode i jednim delom može se shvatiti kao proces obnavljanja elemenata tradicionalne svesti. Tradicionalna svest na ovim prostorima oduvek je bila raširena među onim kategorijama koje se smatraju klasičnim nosiocima tradicionalnih vrednosti (seljaštvo, manje obrazovano stanovništvo i starije generacije) i koje su najduže odolevale procesima modernizacije. U uslovima 106 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem vrednosnog vakuuma i društvene anomije koji su nastupili nakon raspada političkog i društvenog poretka, čak i do tada modernizacijski usmerene grupe (mladi, visokoobrazovani) okrenule su se naciji – tj. tradicionalnim identitetima koji su u tom trenutku nudili pouzdane i proverene orijentacije u sferi vrednosti i simbola identifikacije. Međutim, proces retradicionalizacije u Srbiji, baš kao i proces modernizacije koju je sprovodio komunistički režim, bio je haotičan, nekonzistentan i konfuzan; u nekim elementima bio je veoma pojačan (nacionalna identifikacija), u nekima umeren (identifikacija sa konfesionalnom grupom), dok u nekim aspektima nije uočen povratak na stare stavove (pitanje ravnopravnosti polova). Naglo pridavanje značaja nacionalnom identitetu tokom devedesetih nije bio samo izraz tradicionalne svesti u Srba nego i patrijarhalne autoritarnosti koja, između ostalog, diktira podređivanje pojedinaca autoritetu vođe i zahteva grupnu lojalnost. „Autoritarnost, koja u značajnoj meri i izvire iz tradicionalističkog kulturnog obrasca“ predstavljala je „pogodan „psihološki most“ od komunističke ka tradicionalističkoj kulturi, kao što je nekada bila most za obrnutu tranziciju“ (Kuzmanović, 1998: 276). S tim u vezi, važno je napomenuti da je dolaskom komunista na vlast autoritarna svest, koja u Srbiji inače predstavlja kulturnu konstantu, dodatno ojačana. Naime, naglašavanjem kulta vođa (osobito glavnog), hijerarhije, partijske discipline (u okviru samo jedne dozvoljene partije) i poslušnosti, komunistička kultura i autoritarna politička klima u bivšoj Jugoslaviji uticali su kako na održavanje kulturno uslovljene autoritarnosti, tako i na formiranje autoritarnog raspoloženja i orijentacije pojedinaca. To znači da tokom čitavih pedeset godina komunističke vladavine nije došlo do razaranja već postojećeg krutog autoritarnog modela, već samo do zamene autoriteta u politički i ideološki relevantnim sferama. U takvim okolnostima „došlo je do spajanja tradicionalnih i novih vidova autoritarnosti tako što su očuvani i učvršćeni osnovni obrasci autoritarnog rezonovanja, ponašanja i odnošenja pojedinca prema drugim ljudima, grupama i institucijama, samo što su u mnogim slučajevima bitno promenjeni sadržaj i funkcije tih obrazaca“ (Kuzmanović, 1995: 71). Ovakvo nasleđe autoritarnog komunističkog režima, koje je umnogome doprinelo učvršćivanju autoritarnog mentalnog sklopa za koji je karakteristično društveno ponašanje koje se, između ostalog, odlikuje neautonomnošću, rigidnošću i podaničkim mentalitetom, učinila je pojedince, pa i čitavu naciju, lakom metom populističkih pokreta koji su se javili krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. U prilog tome govori ne samo prihvatanje novog harizmatskog vođe – Slobodana Miloševića („I posle Tita – Tito“), već i nekih drugih elemenata političkog života kao što su: oligarhijsko ustrojstvo političkih partija, netolerancija prema drugačijim političkim mišljenjima, tretiranje političkih protivnika kao neprijatelja koje treba uništiti i sl. Mirjana Vasović – Milena Gligorijević | DEMOKRATSKE PROMENE U SRBIJI I PROCES DEETNIFIKACIJE... 107 Čini se da je uspostavljanje nacionalnog identiteta kao dominantnog osećanja grupne pripadnosti u Srbiji u najvećoj meri bilo situacione i psihološke prirode. Naime, rešenje za duboku političku, ekonomsku i društvenu krizu koja je zadesila jugoslovensku državu i društvo političke elite nisu umele i/ili nisu želele da pronađu. Umesto toga, vladajuće republičke oligarhije prebacivale su krivicu sa jedne na drugu republiku što je rezultiralo shvatanjem da se nepovoljan položaj ne može promeniti sopstvenom akcijom i mehanizmima individualne pokretljivosti, nego isključivo promenom statusa svoje etničke grupe u odnosu na ostale. Situacija u zemlji interpretirala se tako u smislu međurepubličke i međunacionalne eksploatacije što je doprinelo jačanju nacionalne homogenizacije i međuetničke agresije. Pri tom, trebalo bi imati u vidu da se nije radilo toliko o spontanoj reakciji koliko o procesu koji je bio indukovan od strane političkih i intelektualnih elita. Doživljaj ugroženosti, realne ili samo naslućivane, koji je u velikoj meri bio poduprt medijskom propagandom, sve više je pojačavao nepoverenje u druge nacije, a samim time i identifikaciju sa vlastitom etničkom grupom čak i kod onih grupa i pojedinaca kojima ranije nacionalni identitet nije bio mnogo značajan. Sukobi interesa i međusobni animoziteti učinili su da se nacionalna samosvest pojača pod uticajem stvarnih i/ili samo opaženih odnosa između etničkih grupa. Ukoliko svemu ovome pridodamo i otvorene međuetničke sukobe, eskalaciju građanskog rata u Hrvatskoj i Bosni, kao i uvođenje međunarodnih sankcija koje su Srbiju u potpunosti izolovale od sveta, te veliku ekonomsku krizu uzrokovanu hiperinflacijom, postaje jasno zašto je nacija počela da se doživljava kao primordijalna zajednica, a etničko jedinstvo dobilo primat u odnosu na političko. Sve ovo dovelo je do radikalne redefinicije kolektivnih identiteta u srpskoj populaciji u kojoj je nacionalni identitet zadobio ekskluzivni značaj i nadjačao sve ostale. POLITIČKE PROMENE U SRBIJI I POSTEPENA DEETNIFIKACIJA DRUŠTVENE SVESTI Dramatične političke promene koje su obeležile početak novog milenijuma (rušenje režima i uspostavljanje demokratske vlasti) nisu dovele i do dramatičnih promena u nacionalnoj svesti koje bi se mogle očekivati. Sudeći prema nalazima raspoloživih empirijskih istraživanja, među građanima Srbije u ovom periodu dolazi do veoma postepenog opadanja raširenosti i intenziteta identifikacije sa nacionalnom grupom (Vasović, 2000). Na primer, u populaciji Srbije u odnosu na 1996. godinu (Vasović, 1997) osećanje pripadnosti naciji opada (sa 52% na 37%) baš kao i pripadnost konfesionalnoj grupi (sa 41% na 33%), dok raste identifikacija sa profesionalnom (sa 20% na 36%) i generacijskom grupom (sa 17% na 42%). Kao što je tendencija jačanja nacionalne vezanosti početkom 108 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem devedesetih godina obuhvatila sve kategorije stanovništva, tako i opadanje nacionalne identifikacije u ovom periodu karakteriše pripadnike svih socijalnih kategorija. Iako razlike u pogledu karaktera grupnih identifikacija među pojedinim kategorijama stanovništva nisu bile izražene u meri u kojoj se to očekivalo, podaci istraživanja govore u prilog tome da su nacionalna i konfesionalna identifikacija bile rasprostranjenije među poljoprivrednicima, penzionerima i domaćicama, kao i među manje obrazovanim, više religioznim i starijim ispitanicima, dok je interesno, profesionalno i generacijsko pripadništvo u većoj meri karakterisalo učenike, studente, privatnike i mlađe ispitanike. Primećuje se da su tradicionalističke grupe potražile novu afirmaciju svog identiteta kroz generacijsku pripadnost, a one modernistički usmerene kroz interesno i profesionalno pripadništvo. Sve ovo upućuje na zaključak da je u ovom periodu došlo do „pomeranja od tradicionalnih vidova grupne vezanosti ka identifikacijama koje su primerene modernom (civilnom) društvu“ (Vasović, 2000: 22). Postepeno napuštanje tradicionalnih (nacionalnih i konfesionalnih) za račun civilnih (generacijskih i profesionalnih) identiteta posledica je, pre svega, okončanja otvorenih međuetničkih sukoba, koji, po prirodi stvari, potenciraju etničku homogenizaciju. Jednim delom to predstavlja i „psihološku reakciju na višegodišnji status srpske nacije kao prokažene grupe… u svetskim razmerama“ (Vasović, 2000: 23). Ovo objašnjenje sledi osnovne postavke Tajfelove teorije socijalnog identiteta (Social Identity Theory) koja predviđa da jedan deo pripadnika one socijalne grupe čiji je društveni status nizak, a tretman diskriminatorski, simbolički ili stvarno pokušava da je „napusti“ u cilju uspostavljanja pozitivnog socijalnog identiteta (Tajfel, Turner, 1979; Tajfel, 1981). Međutim, pokazalo se da su promene u kolektivnim identitetima građana Srbije bile izraženije na horizontalnom (identifikacija sa osnovnim društvenim grupama kao što su generacijska, etnička, profesionalna, konfesionalna i dr.), nego na vertikalnom planu (identifikacija sa geopolitičkim celinama – od lokalne zajednice do kosmopolitske pripadnosti). Navedene promene nisu tako značajne kada je reč o geopolitičkim identitetima. Rezultati istraživanja pokazuju da je osećanje pripadnosti najužoj, lokalnoj zajednici i dalje predstavljala osnovni okvir geopolitičkih identifikacija građana Srbije (30%), iza koje su sledile pripadnost Srbiji (20%), SR Jugoslaviji (20%) i kosmopolitska pripadnost (12%) (Vasović, 2000). Sve ostale vrste pripadnosti (oblast u kojoj se živi, osećanje pripadnosti Balkanu i evropska pripadnost) u ovom periodu bile su zastupljene ispod 10%. Povlačenje u parohijalne okvire identifikacije zabeleženo je među svim kategorijama ispitanika, ali su međugrupne razlike odslikavale položaj pojedinih kategorija ne samo u društvenoj strukturi, već i na vrednosnoj dimenziji tradicionalizam – modernizam. Najizraženije razlike zabeležene su u vezi sa lokalnom pripadnošću između najmanje i najviše obrazovanih Mirjana Vasović – Milena Gligorijević | DEMOKRATSKE PROMENE U SRBIJI I PROCES DEETNIFIKACIJE... 109 ispitanika. Među tzv. demografskim varijablama, starost se takođe pokazala značajnim činiocem. Naime, mlađe i srednje kategorije u većoj meri su prihvatale evropski identitet u odnosu na najstarije, kojima su bili bliži lokalni, republički i jugoslovenski identitet. Takođe, ruralno stanovništvo, poljoprivrednici i domaćice bili su skloniji prihvatanju lokalnog i republičkog identiteta za razliku od stručnjaka i studenata koji su prevashodno isticali evropsku i kosmopolitsku pripadnost. Iako su zabeležene razlike u širini grupnih identifikacija u zavisnosti od nivoa obrazovanja, zanimanja i uzrasta, one nisu dovoljne da otklone utisak da se među stanovništvom Srbije i dalje manifestovao relativno sužen okvir identifikacije kada je o geopolitičkim zajednicama reč (Vasović, 2000: 30). Građani Srbije u ovom periodu psihološki su više bili ukorenjeni u okvire lokalne i nacionalne pripadnosti nego u okvire širih geopolitičkih šire (evropske i kosmopolitske) zajednice. Situacioni politički činioci kao što su prestanak otvorenih etničkih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, NATO bombardovanje i povlačenje srpske države sa Kosova i Metohije imali su izvesnog udela u ovom procesu postepene „deetnifikacije“ društvene svesti građana Srbije. Sam proces deetnifikacije, međutim, kako je pokazano, nije bio konzistentan. Sa jedne strane, pomenuti događaji su uticali na to da deo društva odustane od nacionalnog i dâ primat građanskim identitetima. Sa druge strane, ti isti događaji uticali su na povlačenje dela društva u parohijalne okvire identifikacija, uz istovremeno odbacivanje svih nadnacionalnih identiteta (Balkanski, Evropski, kosmopolitski). Tako je u situaciji neposredne nacionalne ugroženosti i pretnje opstanku države istovremeno jačao i nacionalni defetizam i evroskepticizam. Istraživanja iz narednog perioda potvrđuju ovakvu tendenciju, tj. da se struktura kolektivnih identiteta građana Srbije nije bitnije promenila. Mada identifikacija sa nacijom i dalje postepeno opada, rezultati istraživanja koje je izvršio Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) u okviru projekta „Izgradnja proevropske demokratske kulture kroz jačanje kapaciteta kreatora javnog mnjenja“, pet godina nakon političkih promena u Srbiji, ne pokazuju da je evropski identitet ojačao. Sredinom ove decenije građani Srbije i dalje najveću važnost pridaju lokalnoj pripadnosti (36,8%), pa zatim Srbiji (35,2%), etničkoj (29,6%) i konfesionalnoj grupi (15%), i tek na kraju Evropi (10,3%).164 Identifikacija sa lokalnom zajednicom, Srbijom i nacijom i dalje su ostali najvažniji okviri identifikacija građana Srbije, dok se evropska pripadnost i ovoga puta našla na začelju liste. 164 U obzir su uzeti samo odgovori „mnogo važna“. 110 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Identifikacija sa lokalnom zajednicom, državom Srbijom i nacijom natprosečno je rasprostranjena među najstarijima (60 i više godina), ispitanicima sa završenom osmogodišnjom školom i školom za radnička zanimanja, NK i PK radnicima, poljoprivrednicima i KV i VKV radnicima, penzionerima i poljoprivrednicima – klasičnim nosiocima tradicionalnog sistema vrednosti. Međutim, i za ove tradicionalne grupe postaje karakteristično da se iz nacionalnih postepeno „povlače“ u lokalne okvire identifikacije (identifikacija sa „mestom u kojem živim“). S druge strane, iako značaj identifikacije sa Evropom (nadnacionalni identitet) učestalije od ostalih ističu najmlađi ispitanici (od 18 do 29 godina), ispitanici sa završenom višom školom i fakultetom, učenici, studenti, službenici i stručnjaci – modernizacijski usmerene grupe – stepen identifikacije sa Evropom je, zapravo, veoma nizak i kod svih ovih grupacija ne prelazi 15%. OSOBENOSTI GEOPOLITIČKIH IDENTITETA NAKON DECENIJE DEMOKRATSKE VLADAVINE U najnovijem istraživanju geopolitičkih identiteta građana Srbije, koje je sprovedeno 2010. godine165 primenjena su dva različita indikatora identifikacije sa teritorijalno definisanim geopolitičkim celinama: skala procene kojom se meri relativna važnosti koja se pridaje svakoj vrsti pripadnosti (može se tumačiti kao intenzitet vezanosti) i izbor samo jedne, najvažnije vrste pripadnosti (lokalne, nacionalne ili nadnacionalne). Ukoliko uzmemo u obzir samo odgovore „veoma važna“, zaključujemo da građani Srbije danas manifestuju najjaču vezanost za Srbiju (46%), zatim, za mesto i regiju u kojoj žive (42%), za svet u celini (19%) i, najzad za Evropu (16%) koja je gotovo u rangu važnosti koja se pridaje pripadnosti bivšoj Jugoslaviji, koja je u ovom istraživanju, takođe, ispitivana (15%). Prosečne ocene jačine identifikacije pokazuju da intenzitet vezanosti za navedene geopolitičke zajednice opada duž dimenzije nacionalno/lokalno – nadnacionalno/mondijalno, i to na sledeći način: Srbija kao država dobija prosečnu ocenu, 3.97, mesto/regija – 3.95, svet u celini – 3.17, a Evropa – 3.13, i najzad, bivša Jugoslavija najnižu – 2,84. Druga vrsta indikatora (izbor samo jedne, najvažnije, od navedenih vrsta političko-teritorijalnih pripadnosti) daje sledeće nalaze: pripadnost Srbiji bira 43% ispitanika, pripadnost mestu/regiji – 26%, kosmopolitsku pripadnost 165 „Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam“ obavljeno je prošlog meseca na uzorku od 1.800 ispitanika, u okviru projekta „Dometi tranzicije od socijalizma ka kapitalizmu“ koji realizuju Fondacija Fridrih Ebert, Centar za studije socijalne demokratije i Centar za slobodne izbore i demokratiju. Mirjana Vasović – Milena Gligorijević | DEMOKRATSKE PROMENE U SRBIJI I PROCES DEETNIFIKACIJE... 111 nešto više od 8%, što je približno jednako procentu onih koji daju primat Evropi (nešto ispod 8%); najmanji procenat ljudi (4%) bira bivšu Jugoslaviju kao okvir geopolitičkog identiteta. Ostatak do 100% ispitanika čine oni koji odgovaraju sa „ne znam“. Mada je teško metodološki opravdati direktno poređenje sa nalazima prethodnih istraživanja (postoje razlike ne samo u metodologiji, već je i geopolitički kontekst značajno promenjen) neki zaključci se prosto nameću. Početkom 2000. godine osećanje pripadnosti najužoj, lokalnoj, zajednici (mestu u kojem se živi) predstavljalo je prvi izbor i bilo zastupljeno kod 1/3 građana Srbije. Raširenost identifikacije sa Srbijom (koja se nalazila u sastavu tadašnje SRJ) bila je upola manja u odnosu na današnju (20%) i gotovo izjednačena sa obimom identifikacije sa SRJ. Kosmopolitizam je zastupalo nešto preko jedne desetine građana dok su ostale vrste identiteta (region, Balkan, Evropa) karakterisale manje od 10% populacije. Ovo uslovno poređenje govori o tome da je Srbija kao samostalna država postala privlačniji objekat identifikacije, da je lokalna (parohijalna) pripadnost zadržala svoju privlačnost, ali da se malo toga promenilo kada je reč o prihvatanju nadnacionalnog, evropskog i kosmopolitskog, identiteta. Razlike u odgovorima pojedinih socioekonomskih kategorija pokazuje već ranije utvrđene pravilnosti: da su obrazovanije i urbane grupe manje sklone parohijalnim identifikacijama i nešto češće prihvataju nadnacionalne identitete. Međutim, najzanimljiviji nalaz ovog istraživanja jeste da identifikacija sa (državom) Srbijom karakteriše većinu građana iz svih socioekonomskih kategorija (u ovom slučaju homogenost odgovora je najveća). Prvi i preliminaran osvrt na nalaze istraživanja o intenzitetu i prirodi geopolitičkih identifikacija građana Srbije stvorenih nakon demokratskih promena ostavlja utisak da se u ovom pogledu malo toga promenilo u poslednjih deset godina demokratske vladavine. Podaci poslednjeg istraživanja donekle su očekivani i uklapaju se u dosadašnje, empirijski zacrtane, trendove. Identifikacija sa etničkom grupom je i dalje jaka, a lokalni i nacionalni identiteti imaju primat nad nadnacionalnim i kosmopolitskim. Ukupno posmatrano, može se ponoviti zaključak ranijih istraživanja da su stanovnici Srbije psihološki pre ukorenjeni u okvire užih, parohijalnih, nego širih, građanskih, geopolitičkih identiteta. NACIONALNI DEFETIZAM I EVROSKEPTICIZAM – LICE I NALIČJE PROCESA DEETNIFIKACIJE Nestanak paternalističkog vođe sa jugoslovenske političke scene otvorio je Pandorinu kutiju političkog razdora i secesionističke težnje vladajućih nacionalnih oligarhija izbile su u prvi plan. Narodi bivše Jugoslavije koje je do juče spajalo „bratstvo i jedinstvo“ prestali su sebe da doživljavaju kao deo „mi“ 112 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem kategorije i jedni drugima postali „oni“. U takvoj situaciji težnja da se pronađe nov izvor sigurnosti navela je pripadnike svih etničkih grupa da se okrenu naciji kao psihološkom uporištu kolektivnog identiteta. Tako je nacionalni identitet zadobio ekskluzivni značaj i nadjačao sve ostale grupne identitete čime je učinjen konačni raskid sa dotadašnjim anacionalnim modelom političke kulture koji je diktirala oficijelna, komunistička, ideologija. Ekskluzivnost etničke identifikacije poslužila je kao socijalnopsihološki katalizator izbijanja međuetničkih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, a povratna reakcija na otvorene sukobe manifestovala se kroz dalje jačanje identifikacije sa etničkom grupom i snaženje nacionalne homogenizacije. Nalazi istraživanja koje smo u osnovnim crtama prikazali u prethodnom delu rada, ukazuju na to da već od sredine devedesetih godina započinje postepeni proces deetnifikacije društvene svesti u Srbiji. Iako ovi nalazi predstavljaju samo naznake određenih tendencija, oni nam dozvoljavaju da, uslovno, iznesemo određene pretpostavke koje bi valjalo proveriti u nekim narednim istraživanjima. Jedna od njih je da se proces deetnifikacije društvene svesti u Srbiji odvija posredstvom dva paralelna, čini se nezavisna, procesa: sa jedne strane, kroz proces koji bismo mogli nazvati nacionalnim defetizmom (nepoverenje u mogućnost ostvarivanja nacionalnog projekta), a sa druge, kroz blagi porast, već značajno prisutnog, evroskepticizma (proces slabljenja podrške evropskim integracijama). Kao indikator prvog procesa u obzir smo uzeli proces napuštanja nacije kao primarne osnove identiteta na horizontalnom nivou identifikacije, dok nam je u slučaju drugog kao osnovni indikator poslužio proces opadanja raširenosti evropskog identiteta. Ukoliko prihvatimo ovu polaznu pretpostavku kao validnu, pred analitičarima se otvaraju dva osnovna pitanja. Prvo pitanje je više teorijske prirode i odnosi na adekvatnost, u literaturi preovlađujućih, modela kojima se generalno objašnjava odnos između nacionalnog i nadnacionalnog (evropskog) identiteta. Drugo pitanje odnosi se na mogućnost tumačenja ovih empirijski utvrđenih socijalnopsihološki tendencija, odnosno na to kakav smisao imaju ova dva procesa u datom društvenom i političkom kontekstu. Kada je reč o prvom pitanju, povlačenje iz nacionalnog (etničkog) okvira identifikacije, uz istovremeno slabljenje nadnacionalnog (evropskog) identiteta koje je zabeleženo među građanima Srbije, nije u skladu sa tezom o jednodimenzionalnosti ove vrste socijalnih identiteta; po kojoj jačanje jednog tipa identiteta nužno „ide“ sa slabljenjem drugog, odnosno na račun onog drugog. To znači da se evropski i nacionalni identiteti vide kao međusobno isključivi: pojedinci sa izraženim etničkim (nacionalnim) identitetom ne mogu imati istovremeno razvijen i evropski identitet i obratno. Drugi, alternativni, dvodimenzionalni pristup razumevanju odnosa između nacionalnog i nadnacionalnog identiteta poima ove identitete kao međusobno nezavisne psihološke Mirjana Vasović – Milena Gligorijević | DEMOKRATSKE PROMENE U SRBIJI I PROCES DEETNIFIKACIJE... 113 entitete, iz čega proističe da pojedinci mogu imati jednako ili u različitoj meri izražen i nacionalni i evropski identitet. U okviru ovog pristupa moguće je razlikovati nekoliko modela. Jedan od njih je tzv. model uklopljenih ili ugnježdenih identiteta („nested identities“) koji identitete slikovito predstavlja koncentričnim krugovima u čijem se jezgru nalazi lokalni identitet, zatim slede nacionalni i regionalni, dok se u krajnjem spoljašnjem krugu nalaze evropski i mondijalni identitet (Medrano, Gutiérrez, 2001). Prema drugom, tzv. modelu „mramornog kolača“, nacionalni i evropski identitet postoje paralelno u svesti pojedinca, a njihova neprestana interakcija dovodi do toga da postaju međusobno zavisni, izmešani i nerazdvojivi (Kamenov, Jelić, Huić, Franceško, Mihić, 2006). Ćinirela (Cinnirella, 1997) takođe smatra da ovi identiteti mogu postojati paralelno i istovremeno, ali da se njihova važnost menja u zavisnosti od referentnog konteksta, tj. grupe sa kojom se vrši poređenje („Ja sam Srbin u odnosu na Francuza, ali sam i Evropljanin u odnosu na Amerikanca“). Prema ovom, dvodimenzionalnom, modelu (za koji postoji više empirijske evidencije), postoji mogućnost da ni jedan od ovih identiteta ne bude u dovoljnoj meri razvijen. U prilog tome govore rezultati mnogobrojnih empirijskih istraživanja sprovedenih u drugim zemljama Evrope koja su pokazala da građani koji imaju slabiji nacionalni identitet ne moraju nužno razviti jak evropski identitet. Pri tom, intenzitet vezanosti za naciju nije bio manji u onim zemljama u kojima je veliki procenat građana imao izražen evropski identitet u poređenju sa zemljama u kojima su se građani prvenstveno deklarisali kao pripadnici sopstvene nacije (Ruiz Jiménez, Górniak, Kosic, Kiss, Kandulla 2004; Ruiz Jamenez, Kosic, Kiss 2005). Podaci novijih istraživanja društvene svesti u nas govore o naizgled nekonzistetnom modelu: naime, obim etničke identifikacije i identifikacije sa Evropom postepeno opada dok identifikacija sa Srbijom značajno raste. Empirijska pravilnost koja se može nazreti iza ovih nalaza više odgovara ovom drugom teorijskom, dvodimenzionalnom, modelu, što znači da promene u obimu raširenosti etničkog i evropskog identiteta u našem slučaju nisu međusobno uslovljene. Ostaje pitanje koji smisao značajnog porast identifikovanja sa Srbijom ima u datom političkom i društvenom kontekstu? Činjenica je da u poslednjih deset godina identifikacije „građanskog“ tipa postepeno potiskuju etnički identitet u drugi plan dok istovremeno, identifikacija sa lokalnom zajednicom (koja je preovladavala krajem devedesetih) opada za račun identifikacije sa Srbijom kao državom. Ovo povlačenje iz parohijalnih okvira identifikacije i vraćanje Srbiji kao okosnici kolektivnog identiteta otvara pitanje o kakvoj vrsti identifikacije je zapravo reč. Da li prelazak na građanske identitete na horizontalnom nivou i porast identifikacije sa Srbijom na vertikalnom nivou vodi izgradnji jednog u osnovi političkog identiteta? 114 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Valja se podsetiti da je nacija na ovim prostorima oduvek poimala prevashodno kao organska zajednica zasnovana na zajedničkom poreklu, tradiciji, jeziku i religijskoj pripadnosti (tzv. „etnički“ model nacije). Iako je komunistička vlast pokušala da umanji ulogu nacije, činjenica da su sve republike, manje ili više, bile konstituisane na nacionalnoj osnovi, dovela je do toga da se etnicitet poima kao suština nacije kojoj se pripada po rođenju, a ne na osnovu ugovora i slobodne volje. Ovakvo razumevanje nacije u suprotnosti je sa onim koje vlada u većini zapadnoevropskih zemalja u kojima se nacija vidi kao zajednica zasnovana na zajedničkim vrednostima, pravima i dužnostima civilnog društva (tzv. „građanski“ model nacije). Ukoliko pođemo od Čerutijeve definicije političkog identiteta kao skupa socijalnih i političkih vrednosti i principa koje pripadnici određene političke grupe ili entiteta prepoznaju ili osećaju kao svoje (Cerutti, 2003) da li, u ovom slučaju, možemo zaključiti da je reč identifikaciji građana sa institucijama i simbolima države Srbije, odnosno političkim sistemom u kome žive, a ne o identifikaciji sa zajednicom zasnovanom na zajedničkim precima i vernakularnoj (narodnoj) kulturi? Iako odgovor na pitanje da li jačanje identifikacije sa Srbijom podrazumeva izmenjeno poimanje identiteta prevazilazi okvire ovog rada, na osnovu nalaza istraživanja sprovedenog 2010. godine možemo izneti neke generalne zaključke. Kada je reč o identifikaciji sa Srbijom kao državom, uočavaju se relativno male, ali statistički značajne razlike između religioznih (48,8%) i nereligioznih (37,4%) građana Srbije. S obzirom na to da je etnički identitet (i teorijski i empirijski) blisko povezan sa konfesionalnim identitetom, a da na ovim prostorima nacionalni i etnički identiteti često jedan drugog podupiru, mogli bismo da zaključimo da se osećanje pripadnosti Srbiji izjednačava sa etničkom pripadnošću. Ove razlike, međutim, nisu dovoljno ubedljive da bi mogli da govorimo o dominaciji etničkog poimanja identiteta budući da se i oni ispitanici koji se deklarišu kao nereligiozni gotovo u jednakoj meri identifikuju sa Srbijom kao državom. Razlike su male i kada je reč o drugim socioekonomskim obeležjima koji inače podrazumevaju podelu na vrednosnoj dimenziji tradicionalizam-modernizam. Iako značaj identifikacije sa Srbijom iznadprosečno ističu poljoprivrednici (51,1%), a ispodprosečno stručnjaci (35,4%), razlike s obzirom na školsku spremu između ispitivanih kategorija nisu statistički značajne što takođe može da govori u prilog tome da se iza identifikacije sa Srbijom ne krije etničko poimanje nacije. Kada je pak reč o identifikaciji sa Evropom, čiji je obim raširenosti u populaciji relativno mali, takođe su ustanovljene male (ali statistički značajne razlike) s obzirom na školsku spremu, zanimanje i religioznost ispitanika. Male razlike između fakultetski obrazovanih (20,7%) i onih bez školske spreme Mirjana Vasović – Milena Gligorijević | DEMOKRATSKE PROMENE U SRBIJI I PROCES DEETNIFIKACIJE... 115 (13,7%), između stručnjaka (21%) i poljoprivrednika (14,9%), kao i između religioznih (17,1%) i nereligioznih (13,4%), govore u prilog tome da su prevashodno situacioni faktori ti koji utiču na pad identifikacije sa Evropom, a ne sistem usvojenih – tradicionalnih naspram modernističkih – vrednosti. Kako su registrovane razlike unutar ispitivanih socioekonomskih kategorija gotovo zanemarljive i kada je u pitanju identifikacija sa Srbijom, i kada je reč o identifikaciji sa Evropom, nameće se zaključak da su porast u obimu prvog i opadanje identifikacije sa drugim prevashodno situacione, a ne vrednosne prirode, tj. da zavise od datih društvenih i političkih okolnosti, a ne od usvojenih vrednosnih orijentacija kao trajnijih psihičkih dispozicija za određeno ponašanje. Uprkos tome što izloženi podaci (kada je reč o identifikaciji sa Srbijom) govore o mogućnosti uspostavljanja građanskog (političkog) identiteta, ostaje otvoreno pitanje da li je uopšte moguća identifikacija građana sa „nedovršenom“ državom – državom bez jasno definisanih granica u kojoj se postojeće političke institucije suočavaju sa krizom legitimiteta? U već spomenutom istraživanju koje je sprovedeno 2010. godine utvrđeno je da nepoverenje građana u institucije sistema daleko izraženije nego poverenje u iste, ali i da pad poverenja ne prati istovremeni porast nepoverenja, što govori o ambivalentnom odnosu građana prema njima.166 Međutim, odgovor na pitanje da li porast identifikacije sa Srbijom podrazumeva i promenjeno poimanje nacionalne pripadnosti zahteva dodatna istraživanja u kojima bi se preispitao odnos „građanskih“ i „kulturnih“ elemenata (onih koji se odnose na politički sistem i institucije odnosno onih koji se odnose na simbole i nacionalnu kulturu) ovog „novog“ nacionalnog identiteta. Iako su nacionalni defetizam sa jedne i evroskepticizam sa druge strane, prema mišljenju autora ovog rada, dva nezavisna procesa, pretpostavka je da oni predstavljaju lice i naličje procesa deetnifikacije društvene svesti u Srbiji. Naime, ambivalentan stav Evropske unije prema Srbiji verovatno pobuđuje ambivalentan stav građana Srbije prema evropskim integracijama. U tom kontekstu, neispunjena obećanja međunarodne zajednice da će Srbija postati članica EU u rekordnom roku, stalno uslovljavanje Srbije saradnjom sa Haškim tribunalom od strane Evropske unije, priznanje nazavisnosti Kosova od strane zemalja članica Evropske unije, podela unutar demokratskog bloka na „Evropejce“ (one koji su želeli brze reforme i veću otvorenost prema svetu) i „nacionaliste“ (one koji su težili kontinuitetu institucija i nekoj vrsti 166 Dnevni list „Danas“, 25/10/2010 116 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem restauracije), čini nam se, od presudnog su značaja. Ambivalentan stav grđana prema Evropskoj uniji se pak ogleda u sledećem: kada se načelno postavi pitanje oportunosti pristupa Srbije Evropskoj uniji, deklarativan stav građana prema evropskim integracijama je pozitivan; ali, kada se pridruživanje evropskim integracijama uslovi odustajanjem od Kosova i Metohije, podrška evropskim integracijama se ozbiljno dovodi u pitanje. Sve ovo upućuje na zaključak da je opadanje identifikacije sa Evropom kao nadnacionalnim entitetom i jačanje identifikacije sa Srbijom kao državom da su pre posledice delovanja aktuelnih društvenih i političkih činilaca, nego što su nuspojave etnocentričnog nacionalizma. Generalni zaključak koji iz svega navedenog možemo izvesti jeste da političke promene s početka ovog veka nisu bile praćene očekivanom promenom društvene svesti građana Srbije. Jedan od razloga može biti taj što ni deceniju nakon demokratskih promena nije do kraja rešeno nijedno od nacionalnog interesa važno pitanje, dok su, pri tom, otvorena neka nova. Pomirenje u regionu, problem spoljašnjih državnih granica (pitanje nezavisnosti Kosova), nerešena unutrašnja pitanja (pitanje Sandžaka i Vojvodine), kao i ulazak Srbije u Evropsku uniju, svakako su imali uticaj na usporavanje procesa deetnifikacije društvene svesti, ali i na pojavu (na prvi pogled suprotnih) procesa nacionalnog defetizma i evroskepticizma među građanima Srbije. LITERATURA Baćević, Lj. (1989): „Međunacionalni odnosi“, u Goati, V.: Jugosloveni o društvenoj krizi, Komunist, Beograd. Baćević, Lj. (1990): „Nacionalna svest omladine“, u Mihailović i dr.: Deca krize, institut društvenih nauka, Beograd. Cinnirela, M. (1997): „Towards a european identity? Interactions between the national and European social identitites manifested by university students in Britain and Italy“, British Journal of Social Psychology, 36(1), 19-31. Dnevni list „Danas“, 25/10/2010, Preuzeto oktobra 2010 sa http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/ institucije_politickog_sistema_bez_lokomotive_promena.46html?news_id=202222 Flere, S. (1986): „Odnos prema etnosu“, u Vrcan, S. i dr.: Položaj, svijest i ponašanje mlade generacije Jugoslavije: preliminarna analiza rezultata istraživanja, CIDID i IDIS, Zagreb, Beograd. Golubović, Z., Kuzmanović, B., Vasović, M. (1995): Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Institut za filozofiju i društvenu teoriju „Filip Višnjić“, Beograd. Pantić, D. (1987): Nacionalna svest mladih u SR Srbiji bez SAP (radni naslov), Preliminarni istraživački izveštaj, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije i Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje instituta društvenih nauka, Beograd. Mirjana Vasović – Milena Gligorijević | DEMOKRATSKE PROMENE U SRBIJI I PROCES DEETNIFIKACIJE... 117 Pantić, D. (1991): „Širina grupnih identifikacija građana Jugoslavije: vrednovanje pripadnosti od lokalne do mondijalne“, u Baćević i dr.: Jugoslavija na kriznoj prekretnici, Institut društvenih nauka, Beograd. Ruiz Jiménez A. M., Górniak J. J., Kosic A., Kiss P., Kandulla M. (2004): „European and National Identities in EU's Old and New Member States: Ethnic, Civic, Instrumental and Symbolic Components“, European Integration online Papers (EIoP), Vol. 8, No. 11, Preuzeto januara 2010. sa http://eiop.or.at/eiop/pdf/2004-011.pdf Ruiz Jamenez A. M., Kosic A., Kiss P. (2005): „A pablic view on European and National Identification“, Preuzeto januara 2010. sa http://www.europhd/net/html/_onda02/07/PDF/Kiss, P.%20%282005%29.pdf Kamenov, Ž., Jelić, M., Huić, A., Franceško, M. i Mihić, V. (2006): „Odnos nacionalnog i europskog identiteta i stavova prema europskim integracijama građana Zagreba i Novog Sada“, Društvena istraživanja, Vol. 15, Br. 4-5 (84-85), str. 867-890. Kuzmanović, B. (1995): „Autoritarnost kao socijalnopsihološka karakteristika“, u Golubović, Z., Kuzmanović, B., Vasović, M.: Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Institut za filozofiju i društvenu teoriju „Filip Višnjić“, Beograd. Kuzmanović, B. (1998): „Retradicionalizacija političke kulture“, u Vasović, M. (red): Fragmenti političke kulture, Institut društvenih nauka, Beograd. Medrano, J. D., Gutiérrez, P. (2001): „Nested identities: national and European identity in Spain“, Ethnic and Racial Studies, Vol. 24, 5, 753-778. Mihailović, S. i dr. (1990): Deca krize: Omladina Jugoslavije krajem osamdesetih, Institut društvenih nauka, Beograd. Rot, N., Havelka, N. (1973): Nacionalna vezanost i vrednosti srednjoškolske omladine, Institut za psihologiju i Institut društvenih nauka, Beograd. Tajfel, H., Turner, J. C. (1979): „An integrative theory of intergroup conflict“, in Austin, W. G., Worchel, J. (eds): The Social psychology of intergroup relaations, Calif: Brooks/Cole, Monterey. Tajfel, H. (1981): Human Groups and Socilal Categories, Cambridge University Press, Cambridge. Vasović, M. (1997): „Karakteristike grupnih identifikacija i odnos prema drugim etničkim grupama“, u Mihailović, S (red.): Između osporavanja i podrške – Javno mnenje o legitimitetu treće Jugoslavije, Institut društvenih nauka, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd. Vasović, M. (2000): „Karakteristike grupnih identiteta i odnos prema društvenim promenama“, u Mihailović, S. (ur): Javno mnenje Srbije, CPA/CPS, Beograd. Vasović, M. (2001): „Socijalno-psihološki aspekti formiranja jugoslovenskog identiteta“, u Sekelj, L. (ur.): Identitet: Srbi i/ili Jugosloveni, Institut za evropske studije, Beograd. 118 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Mirjana Vasović Milena Gligorijević DEMOCRATIC CHANGES IN SERBIA AND THE PROCESS OF DE-ETHNIFICATION OF SOCIAL CONSCIOUSNESS Summary: This paper presents and comparatively analyses the results of socialpsychological research of geopolitical identities in Serbia carried out after the democratic changes. The main goal of the paper is to determine eventual changes in the volume and intensity of geopolitical identity of the citizens of Serbia and define the factors influencing the changes thereto. The authors considered the changes of geopolitical identities at two levels: horizontal (identification with basic social groups such are generational, ethnic, professional, confessional etc.) and vertical level of identification (identification with geopolitical entities – from local community to cosmopolitan affiliation). The results of the conducted analysis showed that the trend of de-ethnification of social consciousness in Serbia, which began already in mid-1990s, was continued after the democratic changes. The changes in collective identities of the citizens of Serbia pointed out in the results of empirical research are more emphasized at the horizontal than at the vertical plan. In that sense, the process of abandoning the nation as the primary basis of identity at the horizontal level of identification and the process of shrinking the diffusion of European identity at the vertical level of identification make the authors to assume that national defeatism and Euro-skepticism are integral parts of the process of de-ethnification of social consciousness in Serbia which should be probed in some subsequent research. Key words: geopolitical identities, de-ethnification of social consciousness, national defeatism, Euro-skepticism, Serbia Mr Dušan Spasojević167 UDC 316.334.3:321.7(497.11)“2000/2010“ ODBLOKIRANA TRANZICIJA – POLITIČKE PODELE U SRBIJI NAKON 2000. GODINE168 Sažetak: Predmet ovog istraživanja je dinamički aspekt političkih rascepa u Srbiji nakon pada Miloševićevog režima. Tekst integriše teorije političkih (socijalnih) rascepa sa teorijama (dinamike) partijskih sistema i objašnjava zašto je krajem prve decenije 21. veka došlo do prekompozicije unutar političke i partijske scene u Srbiji nakon predsedničkih i parlamentarnih izbora 2008. godine. U tekstu tvrdimo da su se tek nakon 2008. stvorili uslovi za produbljivanje i dalji razvoj izborne demokratije. Ključne reči: Srbija, tranzicija, demokratizacija, politički rascepi, političke partije Srbija se nakon demokratskih promena suočila sa veoma dinamičnim i fundamentalnim promenama političke scene. Ovaj razvoj imao je neke uobičajene karakteristike post-komunističkih tranzicija, ali i značajne specifičnosti. U ovom radu pokušavamo da preko teorija partijskih sistema i socijalnih rascepa utvrdimo kakve su se prepreke za konsolidaciju našle na putu razvoja mlade demokratije u Srbiji i da li su te prepreke vremenom porasle, umanjile se ili su možda eliminisane. Fokus rada je na poređenju stanja u dva kratka perioda (2004–2008. i 2008–2010.) i na objašnjenju kako i zbog čega je došlo do promene. Teza ovoga rada je da su se tek krajem prve decenije 21. veka stvorili uslovi za dalje produbljivanje (minimalne) demokratije u Srbiji, što, naravno, ne znači da će do tog procesa i doći. 167 Asistent, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. e-mail: dusan.spasojevic@fpn.bg.ac.rs 168 Rad je nastao u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu – Pravnog fakulteta i Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka, Konstitucionalizam i vladavina prava u izgradnji nacionalne države – slučaj Srbije, (evidencioni broj: 47026), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. Tekst primljen 11. marta 2011. godine. 120 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem 1. PARTIJSKI SISTEM SRBIJE – FAZE RAZVOJA Nakon 2000. godine partijska scena Srbije se ubrzano i radikalno menja. Nasuprot dinamici u periodu od 1990–2000. kada se partijska borba između snaga režima i opozicije odvija u nedovoljno kompetitivnom sistemu i u veoma promenljivim uslovima nepogodnim za konsolidovanje partijskih sistema, nakon promena Srbija ulazi u proces veoma sličan procesima formiranja partijskih sistema u istočnoj Evropi nakon pada komunizma. Zapravo, tek tada dolazi do početka institucionalizacije partijskog sistema u Srbiji u demokratskim uslovima. Pod institucionalizacijom partijskih sistema podrazumevamo „da akteri imaju jasna i dugoročna očekivanja kada je reč o ponašanju drugih aktera, a stoga i o osnovnim okvirima i pravilima partijske kompeticije i ponašanja. U institucionalizovanim partijskim sistemima postoji trajnost najvažnijih partija i njihovog ponašanja. Promene, iako nisu potpuno nemoguće, su ograničene“ (Mainworing, 2001:187). Institucionalizacija se ne dešava tek tako i preko noći, već je u pitanju proces od najmanje nekoliko izbornih ciklusa putem kojih dolazi do kristalizacije partijske scene i tzv. „ukorenjivanja partija u društvo“169. Ovaj proces se u najvećem broju država odigrao u četvorostepenom modelu sa sledećim karakteristikama: •• Sistem sa hegemonijskom partijom170 predstavlja nultu fazu razvoja, kada se nasuprot dominantne komunističke partije javljaju mnogobrojne opozicione struje, pokreti i udruženja građana. Srbija je u ovom periodu bila od osnivanja prvih opozicionih stranaka krajem osamdesetih godina sve do 2000. godine. •• Faza polarizovanog partijskog sistema je faza kada se ujedinjena opozicija na izborima sukobljava (i pobeđuje) vladajuću stranku. Za razliku od drugih post-komunističkih društava, ovakav izborni scenario se u Srbiji desio tek 2000. godine nakon vanrednih republičkih parlamentarnih izborima i ovaj period je trajao do 2003. kada su stranke okupljene u DOS-u prvi put izašle samostalno (ili u manjim programski homogenijim koalicijama) na izbore. •• Ovu fazu nasleđuju faza fragmentiranog partijskog sistema koja nastaje zbog raspada velikih opozicionih koalicija nakon dolaska na vlast. Prvi 169 Takođe, nije izvestan ni ishod procesa, odnosno, nije zagarantovano do koje mere će se institucionalizacija ostvariti 170 Iako faze imaju slične ili identične nazive sa Sartorijevim modelima partijskih sistema, reč je o različitim pojmovima i ne treba ih poistovećivati. Kako su u teoriji već ustanovljeni ovi termini koristićemo ih i pored mogućnosti da izazovu metodološku zbrku. Dušan Spasojević | ODBLOKIRANA TRANZICIJA – POLITIČKE PODELE U SRBIJI NAKON 2000. GODINE 121 razlog pojave ove faze je činjenica da antikomunizam ili protivljenje starom režimu nisu više bili adekvatna osnova za organizovanje širokih krovnih političkih pokreta, već su se oni raspali po ideološkim i taktičkim razlikama. Drugi razlog je u pojavi novih aktera koji su želeli da se oprobaju u političkoj areni. U Srbiji ovaj period traje od 2002., odnosno 2003. (od de facto raspada koalicije DOS) do 2008. i novih predsedničkih i parlamentarnih izbora kada se postavlja scena za poslednju fazu. •• Poslednji stadijum nazivamo fazom pluralističkog partijskog sistema i tada zapravo započinje proces institucionalizacije partijskog sistema. Naravno, nije moguće prognozirati koliko će trajati ova faza, ali se čini izvesnim da se partijska scena neće vraćati „unazad“ u svom razvoju, odnosno da više neće biti radikalnih promena partijske scene kao u periodu od 2000. do 2010 (Spasojević, 2009:153–156). Moglo bi se reći da je u Srbiji prva faza trajala čitavih desetak godina, a da su druga i treća prošle relativno brzo, odnosno već do 2008/9. godine, te da se brzina druge i treće faze (odnosno kratkoća opozicionog „medenog meseca“) mogu smatrati posledicama prve faze razvoja kada su se među opozicionim akterima razvili nepoverenje i prevelika kompetitivnost (u drugim post-komunističkim zemljama naprosto nije bilo vremena da se pre rušenja starog režima razviju ovakvi animoziteti među disidentima). Naravno, prelazak iz faze u fazu nije moguće striktno vremenski odrediti, a faze su samo analitičkog karaktera. 2. POLARIZOVANI PLURALIZAM 2003-2008. Na parlamentarnim izborima 2000. godina na vlast je došla heterogena koalicija DOS, dok su u parlament ušli i SRS, SPS i Stranka srpskog jedinstva. Razmirice unutar DOS su počele prilično rano i linija podele je najčešće išla između DS i DSS, a u odnosu na stepen i brzinu promena i odnos prema međunarodnoj zajednici (detaljnije ćemo se vratiti na ovo pitanje u nastavku teksta). Većina manjih stranaka DOS je bila bliža DS, sa izuzetkom Nove Srbije. Podele unutar vladajuće koalicije, kao i prvi talas suočavanja sa ekonomskom tranzicijom išli su na ruku opozicionim strankama pa se na narednim izborima SRS u velikoj meri vratio na političku scenu osvajajući skoro 30% glasova, dok su socijalisti zadržali skor iznad cenzusa. DOS se „razložio“ na koaliciju DSS-NS, DS, G17, grupu građanskih partija (GSS, SDU i SDP) i manjinske partije. Uz podršku socijalista formirana je manjinska vlada DSS-NS- G17. Kako se koalicija DOS relativno brzo raspala, ključni akteri su već nakon izlaska iz prve faze počeli da zauzimaju mesta u partijskoj sceni, a naročito nakon parlamentarnih izbora 2003. Većina teoretičara smatra da je partijski sistem Srbije u drugoj fazi tranzicije bio tzv. polarizovani pluralizam. Ovo je jedan od Sartorijevih 122 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem (2002, 115) modela171 kompetitivnih partijskih sistema koji se odlikuje sa više od 5 relevantnih stranaka i velikom ideološkom distancom. Pogledajmo da li je partijski sistem Srbije imao i druge karakteristike polarizovanog pluralizma? Sartori kriterijume ne izlistava po važnosti, već relativno nasumično pa ćemo se i mi držati njegovoga reda. Prvi kriterijum tiče se postojanja „protivsistemske stranke“ – stranke koja, u većoj ili manjoj meri, ne smatra postojeći poredak legitimnim. Međutim, „protivsistemsko nije ni u kojem slučaju revolucionarno“ (ibid. 121). U slučaju Srbije je prilično teško naći stranke koje su bile radikalno protivsistemske, mada su ovu karakteristiku imali i SPS i SRS, naročito u prvoj fazi tranzicije (2000–2003.) kada su osporavali legitimitet oktobarskih promena, a samim tim i novog režima. Druga karakteristika je postojanje bilateralnih opozicija, odnosno partija u opoziciji koje su pojedinačno bliže vladi nego među sobom. Ove opozicije se „međusobno isključuju“ (ibid. 122) i u suštini se nikada neće udružiti da smene vladu. Ovaj kriterijum je u potpunosti bio ispunjen, jer su najvažnije partije u opoziciji bile SRS i DS. Grafikon 1. Bilateralna opozicija u Srbiji 2003–2008. Treći kriterijum podrazumeva grupisanje stranaka u centru, ali ne u ideološkom smislu, već samo u kontekstu međusobnog pozicioniranja stranaka. Naprosto, sistem dobija „trougaonu“ formaciju, sa dva snažna opoziciona temena, i jednim u kome se nalaze stranke vladajućeg centra. „Samo postojanje stranaka centra obeshrabruje „centralnost“, odnosno centripetalne sile političkog sistema“ (ibid.123). Stranke centra (i stranke vlade) su bile DSS, NS, G17, a delimično i SPS koja je podržavala manjinsku vladu (dalji razvoj događaja je zapravo pokazao da se SPS nalazila na „putu ka centru“). 171 Unutar obimne literature o partijskim sistemima se kao klasično mesto sve više pozicionira Sartorijeva (Sartori, 2002:107-119) teorija koja polazi od dve osnovne odrednice ovog fenomena – broja relevantih partija i ideološke distance među njima. U najkraćem, partijski sistem je determinisan brojem relevantnih partija (onih koje imaju potencijal vladanja ili ucenjivački potencijal) i ideološkom udaljenošću ključnih aktera. To dovodi do sedmočlane klasifikacije na jednostranačje, sistem sa hegemonijskom i sa predominantnom strankom, dvopartijske sisteme, sisteme polarizovanog i umerenog pluralizma, i atomizovane sisteme. Dušan Spasojević | ODBLOKIRANA TRANZICIJA – POLITIČKE PODELE U SRBIJI NAKON 2000. GODINE 123 Iz ovoga proizilazi i četvrti kriterijum, odnosno dominacija centrifugalnih političkih sila. Ova karakteristika je od izuzetnog značaja jer sugeriše pravac razvoja partijskog sistema i nestabilnost polarizovanog pluralizma. „Takve sistema karakteriše trend slabljenja centra, stalni gubitak glasova u korist jednog od polova (ili čak obaju)“ (ibid.124). Obe prethodne karakteristike dovode do petog kriterijuma – polarizacije partijske scene što podrazumeva veliku ideološku razliku relevantnih partija na polovima sistema, odnosno skoro maksimalan dijapazon mišljenja. „To znači da su rascepi verovatno vrlo duboki, nivo konsenzusa nizak, a legitimnost političkog sistema neretko upitna“ (ibid.124). Sartori ovakve odnose naziva postojanjem velike ideološke distance između aktera. Šesta karakteristika polarizovanog pluralizma je urođeni ideološki obrazac, jer sistem čine stranke koje se ne slažu u načelnim i temeljnim stvarima u vezi sa političkim sistemom. To podrazumeva da se partijska borba prečesto vodi na polju identiteta i simbola, a preretko na polju pragmatičnih tema i interesima o kojima se može pregovarati i cenjkati. Konačno, sedma i osma karakteristika proizilaze iz ovakve političke kompeticije – neodgovorna opozicija i politika preterane ponude odlikuju sistem u kome se opozicija ne nada skorom dolasku na vlast te može da izlazi da radikalnim i neutemeljenim obećanjima („hleb za tri dinara“) i sa političkim takmičenjem koje ne uvažava (neformalna) pravila sistema. Kod ovog kriterijuma se mora istaći da je jedan politički pol (SRS) usvojio ovakav način u mnogo većoj meri nego drugi (DS, kasnije i LDP) jer je, pretpostavljamo, imao dobru procenu da ima manje šanse da dođe na vlast, dok se grupa stranaka oko DS nadala da bi se to ipak moglo desiti. Za nas je, ipak, mnogo važnije da se detaljnije pozabavimo ideološkim karakteristikama polarizovanog pluralizma. Kakav tip podela je bio dominantan u Srbiji, zašto su te podele favorizovale centrifugalne sile, kakva je bila pozicija Vlade i kakav ideološki obrazac je uspostavljen? Da li je takav sistem bio dugoročno održiv ili su promene u periodu 2008-2010. bile prilično očekivane? 3. SOCIJALNI I POLITIČKI RASCEPI U SRBIJI 2003–2008. Kao što smo u uvodu najavili, u analizi polarizacije partijskog spektra u Srbiji koristićemo teoriju socijalnih (političkih) rascepa. Socijalni rascepi predstavljaju linije društvenih podela koje postoje u jednoj političkoj zajednici. Ove podele su po pravilu dugotrajne, vrednosno i organizaciono su strukturirane i nastaju u vezi sa najvažnijim pitanjima tog društva. Na sličan način, sa naglaskom na politički aspekt, Herbert Kičelt (Kitschelt) definiše politički rascep kao „rascep obeležen strankama koje nude konkurišuće poruke i obraćaju 124 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem se grupama birača podeljenim svojim položajem u društvenoj strukturi, svojim ideološkim shvatanjem i svojom spremnošću da se uključe u politički proces“ (Kitschelt, 1992: 11). 3.1. Tradicionalisti i modernisti Osnovni rascep tranzicione Srbije je bila podela na tradicionaliste i moderniste, koja u Markuševoj reinterpretaciji glasi „populistički retradicionalizam i građanski modernizatorski okcidentalizam“ (prema Stojiljković, 2006: 162). Markuš ovaj problem postavlja kao dilemu „povratka sebi“ ili „povratka Evropi“, a čini se da je rascep u saglasju sa „kulturno-vrednosnim rascepom“ koji uvode Komšić, Slavujević i Pantić172, a koji „korespondira sa osom tradicionalizammodernizam-postmodernizam koja obuhvata veliki broj parova suprotstavljenih vrednosnih orijentacija (…) odnosno različite stavove prema promenama i tradiciji, veri i crkvi, rodnoj ravnopravnosti, civilnom društvu i međunarodnoj saradnji“ (Komšić, Pantić, Slavujević, 2003: 12). Ovaj rascep je pod različitim terminima prisutan u skoro svim postkomunističkim društvima. Po Markušu, ova osa je „najvažnija za celu istočnoevropsku regiju (…) jer je reč o duboko ukorenjenoj podjeli“, po Atili Agu reč je o „velikom ratu vrednosti“ između evropejaca i tradicionalista, dok istu raspodelu Mirjana Kasapović označava kao „tipičan srednjoeuropski polarizacijski obrazac tradicionalizam-okcidentalizam“ (Kasapović, 1996: 129–145). Bez obzira na različite nazive svi oni naglašavaju podelu prisutnu u svim društvima sveta, a to je podela na konzervativce i reformiste. Zbog prirode postkomunističkih društava kao tranzicionih društava ova podela postaje značajnija i prisutnija nego u drugim, stabilnijim društvima. U takvoj situaciji, sukob tradicionalista i reformatora postaje svakodnevna praksa. Na najopštijem nivou, reč je od dilemi o tome kuda ide Srbija, kojoj široj zajednici ili kulturi pripada, kakva joj je priroda, a koje dominantne vrednosti. Ova dilema formulisana je u izboru između Zapada (simbolički i praktično izraženog kroz Evropsku uniju, NATO i druge međunarodne organizacije koje okupljaju liberalne demokratije zapadne hemisfere) i Istoka (koji bi se simbolički mogao predstavi Rusijom, delimično Kinom, nesvrstanima ili nekim drugim zemljama). Značajno je primetiti da opcija koja se protivi „zapadnoj“ nije bila eksplicitno formulisana, niti je imala nekakav institucionalni okvir koji bi bio alternativan evropskim integracijama. U tom smislu reč je i o delimično 172 Ova tri autora u Srbiji vide socio-ekonomski, istorijsko-etnički, kulturno-vrednosni i ideološko-politički rascep. Dušan Spasojević | ODBLOKIRANA TRANZICIJA – POLITIČKE PODELE U SRBIJI NAKON 2000. GODINE 125 asimetričnom rascepu, ili rascepu koji ima jedan pozitivan pol, i drugi koji je više zasnovan na opoziciji prvom nego na nekom alternativnom sadržaju173. Politička operacionalizacija najopštijeg nivoa ovog rascepa uslovljena je prisustvom i uticajem međunarodne zajednice u svakodnevnom političkom životu Srbije kroz već pomenuta pitanja evropskih i evro-atlantskih integracija, budućeg statusa Kosova i Metohije, saradnje sa tzv. Haškim tribunalom. Takođe, evro-atlantske integracije su dominantan proces u savremenom svetu (ili bar Evropi) i značajno određuju politički život u regionu. Ono što ovaj rascep čini dominantnim i drugačijim od podela na reformiste i konzervativce u drugim, stabilnim društvima, jeste to što je proces tranzicije (u Srbiji) institucionalizovan kroz proces pridruživanja Evropskoj uniji i kroz članstvo u drugim međunarodnim organizacijama, povlačeći sa sobom ispunjavanje određenih kriterijuma i uslova174, što znači da su dileme između reformi i tradicije svakodnevne, ali i vrlo konkretne. One se nalaze u svakodnevnim poslovima skoro svih nivoa vlasti u Srbiji, i očituju se na više nego očigledan i pragmatičan način. Naravno, izbor između Istoka i Zapada ne tiče se samo pripadanja međunarodnim savezima i međunarodne politike, već se, naprotiv, njegovo težište nalazi se u izboru vrednosti u odnosu na koje će se organizovati društvo u Srbiji – sistemu po ugledu na liberalne demokratije Zapada ili po ugledu na neke alternativne, Istočne, opcije. Ovaj rascep se, pored vrednosnog i ideološkog odgovora na pitanje kojoj zajednici Srbija pripada, zapravo tiče (1) reformi koje će biti sprovedene, ali i (2) brzine i metoda kojom će se one izvesti. Različita mišljenja tiču se, pre svega, političkih i ekonomskih reformi, ali se uticaj lako može videti i u zdravstvenoj, obrazovnoj ili kulturnoj politici. Takođe, u svakoj od ovih oblasti možemo uočiti veliki broj spornih tačaka i pitanja. 3.2. Ekonomski rascep – dobitnici i gubitnici tranzicije Lipset je smatrao da je rad-kapital najvažniji od četiri klasična rascepa (Lipset, 1959, 1967), a tom shvatanju su se pridružili i mnogobrojni drugi politikolozi koji su istraživali socijalne rascepe (Inglhart, Vajtfild, Kolosov i Zubov, itd). U tranzicionim, postkomunističkim društvima ovaj rascep se nalazi u 173 Ovo ne znači da je tzv. „istočna“ opcija manje legitimna ili manje značajna, već samo da nema toliko institucionalizovanu formu. 174 Ovde se misli i na Partnerstvo za mir, Svetsku Banku, MMF, Savet Evrope, OEBS i druge organizacije koje svojim članicama postavljaju institucionalne i političke standarde koje zemlje u tranziciji tek treba da ispune, za razliku od „starih“ članova koji su ih već ispunili. 126 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem jednoj paradoksalnoj situaciji: društvo izlazi iz socijalizma (u kome su ekonomske nejednakosti bile male, a privreda kontrolisana iz političkog centra), i ulazi u tranziciju ka kapitalizmu, u „uređenje“ u kome se država rapidno povlači iz ekonomskih sfera, ostavljajući građane da aktivno i samostalno učestvuju u tržišnoj utakmici. Sa aspekta socijalnih rascepa, to bi izgledalo ovako: pošto je društvo bilo egalitarno175 a svojina društvena, socijalni rascep na liniji rad-kapital nije mogao da postoji, tj. nije imao osnovu na kojoj bi se formirao. Onda je, zahvaljujući političkoj promeni, svojina privatizovana u kratkom roku176, i stvoreni su osnovi za formiranje rascepa, ali se taj proces, naravno, ne odigrava podjednako brzo. U tom smislu je simptomatično odsustvo modernih socijaldemokratskih, ali i liberalnih partija, koje bi u najboljoj meri reprezentovale i artukulisale ove društvene razlike. Mogli bi da kažemo da je odsustvo klasičnog socijalnog rascepa na osi rad-kapital strukturalno uslovljeno. Razlozi za marginalizaciju jednog od osnovnih političkih polja savremenih demokratija, tj. odnosa ekonomske slobode i jednakosti, može se tražiti i u političkim okolnostima u Srbiji. Dominantno pitanje u prvim godinama pluralizma bilo je ono o raspadu Jugoslavije, formulisano kroz etničke animozitete balkanskih naroda, da bi se „blokirana tranzicija“ završila borbom protiv Miloševićevog režima i opozicijom između demokrata i anti-demokrata. Naravno da su ekonomske teme bile uticajan faktor ovih procesa (naročito u drugoj polovini devedesetih godina), ali one nisu bile otvorene u (re)distributivnom ključu koji bi odgovarao koncepcijskom konfliktu rada i kapitala, delimično i zato što sukob rad-kapital zahteva koliko-toliko uređeno društvo i stabilnu ekonomsku situaciju da bi se ove razlike oblikovale. Istraživanja javnog mnjenja su već u prvim godinama nakon promena pokazivala da su građanima sve važnije ekonomske teme, pa je i kampanja za parlamentarne izbore tokom 2007. i početkom 2008. pokazala da su partije u većoj meri počele da odgovaraju na te potrebe. Međutim, to i dalje ne znači da u Srbiji postoje socijaldemokratske i liberalne partije (kao uobičajena politička artikulacija ovog socijalnog rascepa), niti da je lako među postojećim partijama odrediti koja objektivno pripada kom polu, niti kako ih glasači subjektivno percipiraju. Stojiljković (2007: 134) navodi da je sve veći broj onih građana koji su u stanju 175 Naravno, ne misli se da u socijalizmu nije postojala nejednakost, već da je najveći deo stanovništva živeo u približno sličnim životnim uslovima. 176 Srbija je u ovom smislu izuzetak u odnosu na druge istočnoevropske zemlje, jer se zbog vladavine Slobodana Miloševića i „blokirane tranzicije“, a kasnije i snažnih otpora sindikata i grupa najugroženijih građana, privatizacija „rastegla“ na čitavih dvadesetak godina, pa nije ni završena u trenutku kada se piše ovaj rad. Dušan Spasojević | ODBLOKIRANA TRANZICIJA – POLITIČKE PODELE U SRBIJI NAKON 2000. GODINE 127 da se samopozicioniraju na skali levica-centar-desnica, i da je 2006. taj broj bio veći od tri petine, nasuprot nešto manje od polovine građana iz 2003. Razloge za ovo autor nalazi u stabilizaciji političkog tla, što predstavlja jedan od osnovnih preduslova za povećanje značaja ekonomskih tema u političkom životu. No, bez obzira na mali stepen samoidentifikacije, već je moguće uočiti potencijalne konture verzije rascepa rad-kapital, gde bi na jednoj strani bili bolje stojeći građani, sa zahtevima za daljom liberalizacijom tržišta, manjim porezima i manjom državnom administracijom. Drugi pol činili bi oni koji se na društvenoj skali nalaze na donjoj polovini, sa zahtevima za znatnom redistribucijom bogatstva, socijalnim davanjima i većom ulogom države, naročito u prelaznom (tranzicionom) periodu. Značajan dodatak razumevanju odnosa ekonomije i politike daje nam analiza ekonomske tranzicije kao dominantnog procesa u ovoj oblasti. U tom smislu, oseća se potreba za još jednom intervencijom koju crpimo iz istraživanja i ideja tri domaća autora, Slavujevića, Pantića i Komšića (2003: 13). Reč je socio-ekonomskom rascepu, koji se zasniva na samoprojekciji građana da li pripadaju dobitnicima ili gubitnicima tranzicije. Međutim, sama podela ne bi bila zanimljiva da se zadržava na percepciji o individualnom ishodu tranzicije. Na osnovu ove percepcije gradi se čitav sklop stavova, koji već imaju dovoljno vrednosne i ideološke sadržine da bi se ova linija društvene podele mogla označiti socijalnim rascepom. Dobitnici tranzicije kao takvi podržavaju ekonomske promene, koje se baziraju na brzoj privatizaciji koja uključuje i velike državne sistema (elektroprivredu ili naftnu industriju), liberalizaciji i uvođenju tržišnih mehanizama. To ne znači da kod njih nisu raširene levičarske ideje o društvenoj solidarnost, već da se one interpretiraju u duhu socijaldemokratskih ili nekih još liberalnijih shvatanja. Sa druge strane nalazili bi se gubitnici tranzicije, samim tim i zastupnici snažne (tradicionalne, imajući u vidu značenje u našem kontekstu) državne uloge i ekonomskog protekcionizma, zagovornici spore i ograničene privatizacije i kontrolisanog razvoja kapitalizma, a čije interese artikulišu populističke, često desničarske političke organizacije. Ovakva ideologija bi se mogla nazvati i ekonomskim patriotizmom. Ovde je važno podsetiti da Kičelt (Kitschelt, 1994: 30–31) predviđa baš ovakvu liniju podele u postkomunističkim društvima, dakle, podelu koja na jednoj strani okuplja politički i ekonomski liberalnije snage, nasuprot autoritarnim i protekcionističkim, što je suprotno od zapadnoevropskih iskustava gde su na istom polu politički liberali i oni koji zagovaraju ekonomsku redistribuciju (većina savremenih socijaldemokratskih partija spada u ovu kategoriju). Jasno je da oba rascepa, i rad-kapital i gubitnici-dobitnici tranzicije, imaju i interesnu i ideološku komponentu, i da se u tranzicionim društvima radi o svojevrsnoj isprepletenosti. U prvim godinama tranzicije dominantna je linija 128 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem gubitnici-dobitnici tranzicije, kao i njen ideološko-vrednosni aspekt, jer se u tom periodu donose ključne odluke o tome kuda bi društvo trebalo da ide u ekonomskom smislu. Kako se tranzicija ka odabranom modelu (sa ideološkog aspekta) kapitalizma sve više razvija i uzima maha, raste udeo rascepa rad-kapital i njegove interesne komponente, koja svoju dominaciju može da ostvari tek u konsolidovanom političkom, ali i ekonomskom poretku. 3.3. Odnos prema „starom režimu“ Rascep na liniji stari režim – novi režim je u ovom periodu u opadanju ali i dalje je značajan za politički život Srbije. Ovo pitanje vrednosno i politički je operacionalizovano na nekoliko nivoa: 1) odnos prema raspadu Jugoslavije i ulozi srpskog rukovodstva, sa posebnim akcentom na tzv. „suočavanje“ sa ratnim zločinima, 2) odnos prema odgovornosti za ugrožavanje ljudskih i političkih prava građana Srbije tokom devedesetih godina, i 3) odnos prema odgovornosti predstavnika bivšeg režima za ekonomske posledice njihove vlasti. Poseban značaj ovoj podeli daje činjenica da su neki aspekti odnosa prema starom režimu institucionalizovani na međunarodnom nivou, poput tzv. Haškog tribunala, što onemogućava da konflikti u vezi sa ovim pitanjima lako „nestanu“ sa političke scene. Takođe, mnoga nerešena pitanja u vezi sa raspadom Jugoslavije (tužbe pred Međunarodnim sudom pravde, povratak izbeglica i pitanje njihove imovine, povraćaj imovine opljačkane za vreme rata), pitanja koja su svoju eskalaciju doživela za vreme vladavine Slobodana Miloševića (budući status Kosova, samostalnost Crne Gore, poreklo bogatstva novih bogataša), te zabrinutost dela javnosti u Srbiji i međunarodne zajednice zbog mogućnosti da Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije ponovu dođu na vlast – ovu podelu održavali su u životu. Politička manifestacija rascepa već je pomenuta; međutim, u periodu nakon petooktobarskih promena, došlo je do značajne prekompozicije partijske scene Srbije, a u najvećoj meri je promenjena pozicija Demokratske stranke Srbije177, koja se strankama i pristalicama „starog režima“ približila po nekoliko osnova: primanjem u članstvo, a mnogo više u biračko telo, bivših sledbenika SPS-a u periodu nakon 2000. godine, formiranjem manjinske vlade uz podršku SPS-a, čiji je predsednik još uvek formalno bio Slobodan Milošević, a značajan, mada kratkotrajan, pokazatelj može biti i izbor Tomislava Nikolića (SRS) na mesto Predsednika 177 DSS nije jedina stranka tzv. demokratskog bloka koja je sarađivala sa SPS-om, ali je kod DSS saradnja dobila institucionalizovani i dugotrajniji oblik kroz podršku manjinskoj vladi. Ovde ne bi trebalo zaboraviti ni G17 koji je takođe činio tu vladu, ali čiji su se lideri jasnije distancirali od SPS-a, naročito nakon pada te vlade i raspisivanja parlamentarnih izbora (2006–2007). Dušan Spasojević | ODBLOKIRANA TRANZICIJA – POLITIČKE PODELE U SRBIJI NAKON 2000. GODINE 129 Narodne skupštine. Naravno, ne bi trebalo zaboraviti i određen broj koalicija na nivou lokalnih parlamenata, od kojih najznačajniji primer predstavlja Novi Sad, gde je DSS optirala za saradnju sa SRS, iako je „demokratski blok“ imao većinu poslanika. Ovo je u određenoj meri zamaglilo demarkacionu liniju po kojoj je zasnovan rascep, ali ne u potpunosti. Ukoliko u odnosu na DSS ova podela nije imala jasnu interpretaciju, u odnosima na liniji SRS-DS (dva najznačajnija politička pola) odnos prema starom režimu je i dalje igrao snažnu ulogu. Druga promena (koja indirektno potvrđuje da je ovaj rascep i dalje značajan) u odnosu na neposredni period nakon promena 2000. godine jeste to što je Srpska radikalna stranka preuzela (bar simbolički) ulogu naslednice i branioca režima Slobodana Miloševića. Uzrok ove promene možemo tražiti u (1) snazi i značaju SRS, koji je mnogo veći nego SPS-a, pa je političkim protivnicima bitnije da optužuju radikale za greške iz prošlosti nego da meta napada budu socijalisti, (2) činjenici da se SPS pokazao mnogo kooperativnijim prema strankama „demokratskog bloka“, (3) te da je lider SPS-a iz devedesetih preminuo, a da je Vojislav Šešelj (kao jedan od političkih simbola 90-tih godina) i dalje, makar kroz prenose suđenja iz Haga, prisutan na političkoj sceni Srbije. 3.4. Unutrašnja logika, hijerahija i međusobni odnos socijalnih rascepa i njihove posledice na funkcionisanje demokratije Pokušajmo da sumiramo: najznačajniji socijalni rascep u Srbiji (u periodu 2000–2008.) je na liniji tradicionalizam-okcidentalizam, a značajni rascepi označeni su u podeli u odnosu na prethodni režim i socio-ekonomskom podelom na gubitnike i dobitnike tranzicije (uz napomenu da će ovaj rascep vremenom verovatno dobiti svoju klasičnu rad-kapital formu). Rascepi na liniji centar-periferija ili centralizam-decentralizam postoje, ali su ili dovedeni do krajnjih granica konflikta, kao što je situacija na Kosovu, ili su „prigušeni“ i ne pokazuju svoj puni potencijal, poput vojvođanske ili sandžačke situacije. Kako ove podele utiču na politički život Srbije? Pod hijerarhijom rascepa podrazumevano različit značaj koji socijalni rascepi imaju u konkretnom društvu, kao i nadređenost (dominantnost) jednih socijalnih rascepa u odnosu na druge. Kao što je i očigledno, smatramo da ima dovoljno razloga da vrednosni rascep na tradicionaliste i okcidentaliste stavimo na najviše mesto u hijerarhiji socijalnih rascepa u Srbiji. Zatim bi na sekundarnoj poziciji stavili podelu u odnosu na režim Slobodana Miloševića, kao rascep koji polako gubi na značaju i jasnoći, ali koji još uvek ima snažan uticaj u skoro svim fundamentalnim situacijama političkog života u Srbiji, pri čemu mislimo na formiranje vlade ili izbor predsednika Srbije, dok bi socio-ekonomski rascep bio kontekstualizovan kao rascep čiji značaj vremenom raste. 130 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Ovakva hijerarhija nije neočekivana. Kako to navodi Antonić „u nepostojanim demokratijama osnovni politički sukob tiče se društvene pripadnosti i samorazumevanja (social belonging and identity). Otuda se tamo vodi „politika znamenja“ (politics of symbols) čije temeljno pitanje nije više ili manje već ili-ili (…) Tako se znamenjska politika uspostavlja po obrascu mi-i-oni“ (Antonić: 2007: 53). Postavlja se pitanje o uzroku i posledicama, odnosno o tome koliko je dominacija rascepa tradicionalizam-okcidentalizam „prirodna“, a u kojoj meri je rascep indukovan radom političkih aktera. Odgovor na ovo pitanje nema uticaj na značaj i dominantnost rascepa, već na razumevanje njegovog utemeljenja i na predikciju njegovog budućeg značaja. Sa teorijskog aspekta već smo istakli da su rascepi u postkomunističkim društvima u većoj meri indukovani i oblikovani od strane političkih elita, nego što je to slučaj u razvijenim demokratijama. Takođe, politika identiteta i simbola pokazala se kao najuverljiviji izborni argument, pa se reprodukcija vrednosnih podela može razumeti kao najpragmatičnija strategija političkih partija, što bi značilo da su politički akteri zaslužni za dominaciju ovog rascepa i reafirmisanje njegovog značaja, kad god neke druge podele uzmu maha. Naravno, to ne znači da društvena i vrednosna struktura srpskog društva ne „sugeriše“ dominaciju ovog rascepa, već da je radom političkih aktera ovaj socijalni rascep „prezastupljen“. U prethodnom delu smo već ukazali na isprepletenost dva najvažnija rascepa u Srbiji, podelu na tradicionaliste i okcidentaliste, i podelu u odnosu na ancient regime. Socijalni rascepi nalaze se u jednom od tri moguća odnosa: ukršteni su, preklapaju se ili se osnažuju. Ukršteni rascepi podrazumeva da rascepi dele pripadnike iste socio-demografske grupe na različite načine u odnosu na različite vrednosne i organizacione kriterijume; preklapanje rascepa podrazumeva da se nekim rascepima preklapa jedan od tri elementa, ali da se među njima ne stvara međuzavisnost; osnaživanje rascepa, kada pored preklapanja socio-demografske osnove rascepa dolazi i do prepletanja organizacionih i vrednosnih aspekata, tj. do svojevrsnog sinergijskog efekta koji povezuje više rascepa i osnažuje podelu među građanima. Kao što je pažljivim čitanjem dela o rascepima u Srbiji već bilo uočljivo, zaključak je da je međusobni odnos socijalnih rascepa dominantno osnažujući, sa nešto preklapanja, i veoma malo ukrštanja. Ovakav odnos postaje očigledan ukoliko pokušamo da ukažemo na podela između partija ili njihovih glasača o nekim najvažnijim pitanjima koji su u vezi sa određenim socijalnim rascepima – u odnosu na svako pitanje raspored stranaka je bio skoro identičan: jedno krilo predstavljali su radikali i socijalisti, prelazno-centralnu poziciju po pravilu drže DSS i Nova Srbija, zatim dolazi G17, pa DS, da bi na drugom kraju svrstali LDP178. 178 Namerno ne koristimo odrednice desno ili levo, jer je podela univerzalna i teško je spojiti sa klasičnim ideološkim pravcima; takođe, radi pojednostavljenja, pominjemo samo Dušan Spasojević | ODBLOKIRANA TRANZICIJA – POLITIČKE PODELE U SRBIJI NAKON 2000. GODINE 131 Ovakav međusobni odnos rascepa ima značajne posledice na politički život – od toga da su koalicione mogućnosti nekim partijama veoma sužene, do toga da se umrežavanjem tema dobija jedna kontraproduktivna (sa aspekta kapaciteta za rešavanje konflikata) struktura koja često stvari postavlja u formu „ili si sa nama ili protiv nas“ u odnosu na sva pitanja, opterećujući opštijim temama i podelama i vrlo konkretna pitanja, poput onih kojima se bave lokalne samouprave ili neki drugi specijalizovani organi vlasti. Osim toga, podele su zasnovane i na ideološkim osnovama koje svoju refleksiju imaju u formiranju društvenih ciljeva, ali i načina na koje stižemo do njih. U svakom društvu na svetu postoje sukobi modernista i reformista; međutim, kada se društva nalaze u tranzicijama (bilo koje vrste) ovi sukobi zauzimaju centralno mesto jer odgovaraju na svakodnevne dileme. U ovom smislu Srbija je predstavljala jedan od retkih izuzetaka u postkomunističkim društvima, u kojima u većoj meri postojao bazični društveni konsenzus o neophodnim promenama. Srbija je slična većini postkomunističkih društava po svojim socijalnim rascepima: oni su nestrukturirani, ali i pored toga u velikoj meri utiču na politička zbivanja. Takođe, najvažniji rascepi tiču se identiteta i ideologije zajednice, dok su interesni (ekonomski) rascepi tek u nastajanju. Ono što je od posebnog značaja za ovaj rad je da su socijalni rascepi u Srbiji imali izuzetno nepovoljnu konfiguraciju za proces konsolidacije demokratije zbog činjenice da su dominantni socijalni rascepi identitetno zasnovani na liniji modernizam-tradicionalizam i stari režim-transformacijski režim, te da se takva društvena podela ojačava preostalim socijalnim rascepima koji utvrđuju postojeću raspodelu i na drugačijim osnovama (centar-periferija, postmaterijalizam-materijalizam, dobitnici- gubitnici tranzicije, građansko-etničko). Rezultat ovakvih rascepa su politički blokovi među kojima je pregovaranje skoro nemoguće, a logika političke kompeticije je zero sum game. Ova kompeticija se tiče i osnovnih pravila igre, odnosno prihvatanja demokratije kao najboljeg poretka. Tako je, na primer, za svega 15% simpatizera SRS demokratija „najbolji poredak“, a samim tim i „jedina igra u gradu“ (Stojiljković, 2007b: 26). U najkraćem, sve dok je konstelacija rascepa bila kao u ovom periodu, bilo je teško govoriti o konsolidovanom poretku u odnosu ne neke zahtevnije kriterijume179. nacionalne partije koje su samostalno ušle u parlement ili imaju samostalne poslaničke grupe. 179 Smatramo da se minimalna (izborna) demokratija konslodovala već sa demokratskim promenama, što se pokazalo smenom vlasti na prvim narednim izborima koji su ocenjeni kao fer i demokratski (2003). FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem 132 4. GODINE RASPLETA – KA MODELU UMERENOG PLURALIZMA I (MOGUĆEM) DALJEM RAZVOJU DEMOKRATIJE Polarizacija partijske scene u Srbiji je tokom 2008. godine doživela vrhunac. Dve najjače stranke su se nalazile u opoziciji na suprotnim polovima, dok se u centru nalazila Vlada kojoj se podrška polako topila. Društvo je bilo podeljeno veoma intenzivnim rascepima identiteta koji su u politiku unosili mnogo emocija i žestine, a velike teme dominirale su politikom. Da li se ovakva situacija mogla dugoročno održati? Pre svega, Srbija je u ovakvu situaciju došla jer se društvo suočavalo sa veoma ozbiljnim problemima o kojima su politički akteri (i građani koji su ih podržavali) imali skoro dijametralno suprotne stavove. Činjenica da je država prolazila kroz tranziciju nije ni malo olakšavala rešavanje ovih problema. Sa druge strane, nekoliko mehanizama je radilo u korist rezrešavanja situacije koja je ličila na Gordijev čvor. Privremeno zaustavljanje evropskih integracija dovelo je do pada vlade Vojislava Koštunice i raspisivanja novih parlamentarnih izbora (januar 2007.) nakon kojih je formirana vlada DS-DSS/NS-G17, sa Koštunicom kao premijerom. Centar partijskog spektra (koalicija DSS-NS) je kapitalizovao svoju pregovaračku snagu i mogućnost da pregovara sa „obe opozicije“. Međutim, koncepcijske nesuglasice koje su još od 2000. stajale između DS i DSS su skoro blokirale rad nove vlade, a pitanje odnosa prema evropskim integracijama je delilo društvo na dve polovine. Tabela 1. Odnos prema pitanju Evrope i izborna orijentacija (u %) pretežno antievropejci mešoviti odgovori pretežno proeveropejci ukupno LDP 1 3 96 100 DS i partneri 6 13 81 100 DSS-NS 30 40 30 100 SPS-PUPS-JS 60 16 24 100 SRS 59 30 11 100 Izvor: Mihailović (2008:13) U takvim uslovima održani su i predsednički izbori (januar 2008.) na kojima je Boris Tadić (DS) tesno pobedio Tomislava Nikolića (SRS). Ovi izbori su predstavljali prvi korak ka reformulaciji partijske scene Srbije. Naime, Tadića je podržao jedan deo vladajuće koalicije (G17, manjinske stranke, SDP), Dušan Spasojević | ODBLOKIRANA TRANZICIJA – POLITIČKE PODELE U SRBIJI NAKON 2000. GODINE 133 dok se koalicija DSS/NS držala neodlučno, što se tumačilo i kao neformalna podrška Nikoliću. Međutim, kako su u drugi krug ušla dva kandidata opozicije, centrifugalne politike su uzele još više maha, pa je najveći pritisak pao na stranke centra (vlade) da se opredele. Ono što je 2007. nakon izbora bila velika prednost (koalicioni potencijal DSS-NS), već krajem iste godine postalo je slaba tačka. Tadićeva pobeda dala je vetar u leđa bloku oko DS, a izlazak G17 iz vlade stvorio uslove za nove izbore. Izbori su održani u napetoj atmosferi jer su 2008. kosovski Albanci proglasili nezavisnost što je nedvosmisleno dominiralo izbornom kampanjom i još više osnažilo identitetske elemente kampanje jer je veliki broj zemalja EU priznao nezavisnost Kosova što je dodatno zakomplikovalo položaj zagovronika evropskih integracija u Srbiji. Smatralo se da će takve okolnosti ići na ruku SRS i koaliciji DSS/NS. Izbori su imali dve osnovne tačke. Prva je bila izbor između evropskih integracija i borbe za Kosovo i Metohiju (iako su svi akteri javno zastupali stanovište da se bore za oba cilja), dok je druga bila fokusiranija na ekonomske teme (koalicija Za evropsku Srbiju je dobro procenila da se izbori ne mogu dobiti samo „kosovskim“ temama, što se već pokazalo ispravnim na predsedničkim izborima). Nakon izbora na kojima je pobedu odnela koalicija Za evropsku Srbiju formirana je relativno neobična vladajuća koalicija (Za evropsku Srbiju i koalicija SPS-JS-PUPS) koja je reflektovala ideju da su evropske integracije ipak „prioritetnije“, te da se takvom koalicijom formira vlada naglašene socijalne politike. Posledice ovih izbora su mnogo sveobuhvatnije i dalekosežnije. Naime, kako su građani izabrali „proevropsku“ politiku u dva izborna ciklusa u veoma nepogodnim uslovima za takav izbor postalo je jasno da je to smer kretanja Srbije u narednim godinama. Imajući to u vidu, a i uvidevši da je koalicioni potencijal SRS skoro minimalan i da se na vlast ne može doći sa takvom platformom, Tomislav Nikolić nastavlja sa već započetom politikom „evropeizacije“/“sanaderizacije“ partije što dovodi do sukoba sa Šešeljom i stvaranja Srpske napredne stranke koja se izjasnila kao pro-evropska stranka. Novonastala stranka preuzima mnogo veći deo glasača koji time pokazuju podršku „novoj“ politici (i privlači do tada politički neaktivne, dakle, nove birače), dok SRS-u staje mnogo manji i kadrovski i birački kolač180. 180 Kako se od raspada SRS nisu održali paramentarni izbori nije zahvalno govoriti od odnosu snaga među naslednicama, ali istraživanja javnog mnenja i niz lokalnih izbora (uključujući i izbore na Voždovcu) ukazuju da SNS može da računa na oko 30% birača, dok će SRS biti oko izbornog cenzusa. Ipak, reč je o tendencijama iz kojih vidimo opšti odnos snaga, a ne o egzaktnim podacima. 134 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Ovakav preokret ima dalekosežne posledice. Pre svega, u formalnom smislu proširen je konsenzus oko pristupanja Evropskoj uniji i oko toga da pristupanje ne može biti ugroženo zbog politike protivljenja nezavisnosti Kosova. Da je ovakva odluka doneta ukazuje i rasplet oko srpske deklaracije o Kosovu u Ujedinjenim nacijama, kada je Srbija popustila pod pritiscima i zajedno sa EU predložila mnogo mekšu deklaraciju. Reakcija većine stranka pokazuje da je i oko toga postojao konsenzus, a da one stranke koje se sa njim nisu složile ne mogu to da nametnu kao primarnu temu političke agende. Posredno, to pokazuje da ni građanima to nije najvažnija tema, odnosno da imaju svest o ograničenim mogućnostima kada je borba za teritorijalni integritet u pitanju. U kontekstu partijskog sistema, ove promene usmeravaju Srbiju ka modelu umerenog pluralizma. Broj relevantnih stranaka ostaje sličan, ali su karakteristike sistema znatno drugačije. Pre svega, nema bicefalne opozicije, jačaju centripetalne sile, smanjuje se ideološka distanca i žestina političkih sukoba. Naravno, ove promene se ne mogu desiti preko noći ali je sistem usmeren u tom pravcu. Kada je reč o socijalnim rascepima, i tu dolazi do određenih promena. Pre svega, dolazi do promene hijerarhije pa se umanjuje značaj podele na moderniste i tradicionaliste na način na koji je ta podela bila operacionalizovana do 2008. godina (u najvećoj meri fokusirana na pitanja evropskih integracija), a veći značaj dobijaju socio-ekonomske teme (delimično i zbog ekonomske krize). Podela u odnosu na stari režim skoro da postaje marginalizovana političkim pomirenjem DS i SPS (ovakav pravac političkog razvoja SPS je bio očekivan već nakon podržavanja manjinske koalicije DSS/NS-G17) i raskidanjem veza Naprednjaka sa osnivačem SRS, Vojislavom Šešeljem. Naravno, podele (rascepi) u društvu i dalje opstaju, ali su zahvaljujući promenama partijskih politika one drugačije artikulisane. Sigurno je da ni glasači ni lideri SRS (danas SNS) nisu preko noći postali šampioni evropskih integracija i modernističkih nazora, ali je načinjena značajna promena u javnom zagovaranju političkih ciljeva. Tabela 2. Karakteristike partijskog sistema Srbije 2003–2007/2008. antisistemska stranka 2008–2010. delimično nema bicefalna opozicija da ne / u mnogo manjoj meri pozicioniranje u centru da da (ideološko) dominantni smer takmičenja centrifugalni centripetalni ideološka distanca da ne kod ključnih aktera ideološki obrazac da delimično neodgovorna opozicija da delimično delimično delimično politika preterane ponude Dušan Spasojević | ODBLOKIRANA TRANZICIJA – POLITIČKE PODELE U SRBIJI NAKON 2000. GODINE 135 Da li se može vratiti polarizovani pluralizam iz perioda 2003-2008? Naš odgovor je negativan. Iako su identitetski rascepi delimično indukovani od strane političke elite, oni moraju biti zasnovani na nekom realno postojećem i aktuelnom/aktivnom konfliktu. Uobičajeni izvori koji su hranili ovakve podele su kosovsko pitanje, status državne zajednice i saradnja sa Haškim tribunalom. Crna Gora je već odavno samostalna država, a stiče se utisak je da se oko dva preostala pitanja stvorilo pasivno razumevanje, ako ne i ideološki konsenzus. Stoga je u realno zamislivom scenariju, teško očekivati da se vrati napetost karakteristična za izborne cikluse 2007–2008. Naravno, napetosti se mogu pojaviti iz drugih izvora, pre svega ekonomskog polja, ali snaga identitetnog rascepa je, čini se, nepovratno umanjena makar u kontekstu osnaživanja između gubitnika tranzicije i zagovornika nedemokratskih rešenja, što je, po nama, predstavljalo najvažniju prepreku daljem razvoju demokratije u Srbiji. Političke podele koje će karakterisati Srbiju u narednim godinama teško da mogu imati slično polarizatorsko dejstvo, što će zasigurno omogućiti efikasnije funkcionisanje demokratskog sistema, pre svega zahvaljujući širem konsenzusu oko najvažnijih političkih pitanja i oko demokratskih procedura i ponašanja (za dubinski, vrednosni konsenzus će biti potrebno još mnogo vremena). Stoga proces političke tranzicije smatramo bespovratno odblokiranim, ali daleko od završenog (ili od stadijuma kada će konačni rezultat – demokratizacija Srbije – biti izvestan). Naravno, ne mislimo da će politički život Srbije nakon 2010. godine biti dosadan i bez potresa i trzavica, već da je mala verovatnoća da se ponove napetosti i podeljenosti karakteristične za period polarizovanog pluralizma. 136 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem LITERATURA Agh, Attila (1994), The Hungarian Party System and Party Theory in the Transition of Central Europe, u Journal of Theoretical Politics 6 (2), Sage publications, London Antonić, Slobodan (2007), Rascepi i stranke u Srbiji, u Ideologija i političke stranke u Srbiji, (ur) Zoran Lutovac, Friedrich Ebert Stiftung, Fakultet političkih nauka, Institut društvenih nauka, Beograd Bielasiak, Jack (1997) Substance and Process in the Development of Party Systems in East Central Europe, u Communist and Post-Communist Studies, Vol. 30, No 1, The Regents of the University of California Kasapović, Mirjana (1996), Demokratska tranzicija i političke stranke, Fakultet političkih znanosti, Zagreb Kitschelt, Herbert (1992), The Formation of Party Systems in East Central Europe, Politics and Society, 20(1), str. 7-50. Kitschelt, Herbert (1994), Party Systems in East Central Europe: Consolidation or Fluidity, Paper presented at annual meeting of the American Political Science Association, September 1– 4, New York. Komšić Jovan, Pantić Dragomir, Slavujević Zoran, (2003), Osnovne linije partijskih podela i mogući pravci političkog pregrupisavanja u Srbiji, Friedrich Ebert Stiftung, Institut društvenih nauka, Beograd Mainwaring, Scott (2001), Party Systems in the Third Way, u Diamond, Larry and Plattner, F. Marc (eds.), The Global Divergence of Democracies, The John Hopkins University Press, Baltimore and London Mihailović, Srećko (2008), Stare i nove linije ideološko-vrednosnog rascepa, u Oko izbora 17, Mihaloić Srećko (priređivač), CeSID, Beograd Sartori, Giovanni (2002), Stranke i stranački sustavi, Politička kultura, Zagreb Spasojević, Dušan (2009), Dinamika i faze razvoja istočnoevropskih partijskih sistema nakon 1989, u Konsolidacija demokratije – 20 godina nakon pada berlinskog zida, Ilija Vujačić, Čedomir Čupić, Bojan Vranić (ur.), Fakultet političkih nauka, Konrad Adenauer Stiftung, Beograd Stojiljković, Zoran (2007), Socijaldemokratija i političke stranke u Srbiji, u Ideologija i političke stranke u Srbije, Zoran Lutovac (ur.), Friedrich Ebert Stiftung, Fakultet političkih nauka, Institut društvenih nauka, Beograd Stojiljković, Zoran (2007b), Građani Srbije i demokratija – između nezadovoljstva i nepoverenja i uslovne i oročene podrške, Zoran Lutovac (ur.), Friedrich Ebert Stiftung, Fakultet političkih nauka, Institut društvenih nauka, Beograd Stojiljković, Zoran (2006), Partijski sistem Srbije, Službeni glasnik, Beograd Olson M. David, (1998), Party Formation and Party System Consolidation in the New Democracies of Central Europe, u Political Studies XLVI, Blackwell Publisher, Oxford Dušan Spasojević | ODBLOKIRANA TRANZICIJA – POLITIČKE PODELE U SRBIJI NAKON 2000. GODINE 137 Dušan Spasojević DEBLOCKED TRANSITION Summary: This paper is addressing the dynamic aspect of political cleavages in Serbia after the fall of Milosevic regime. Our approach integrates political cleavages theories with theories on party system dynamics and explains the fundamental change in Serbian party and political scene that happened after presidential and parliamentary elections in 2008. Our argument is that these elections finally created the conditions for deepening and further development of electoral democracy in Serbia. Key words: Serbia, transition, democratisation, political cleavage, political parties; Dr Ognjen Pribićević181 UDC 329.05:324(497.11) DA LI SRBIJA IDE KA VELIKOJ KOALICIJI DEMOKRATSKE STRANKE I SRPSKE NAPREDNE STRANKE?182 Sažetak: U ovom članku se analizira odnos dve najveće partije u Srbiji: Demokratske stranke i Srpske napredne stranke i mogućnost da one posle sledećih parlamentarnih izbora, koji bi trebalo da se održe početkom sledeće godine, formiraju tzv. veliku koaliciju. Autor takođe objašnjava značenje pojma velike koalicije i ukazuje na rezultate njenog delovanja u SR Nemačkoj gde se prvi put pojavila i realizovala ideja o savezu dve najveće partije levice i desnice. Polazeći od nemačkog iskustva velike koalicije CDU i SPD autor analizira korist i štetu koje bi jedan takav savez mogao da donese njenim potencijalnim članicama u Srbiji. Iako i jedna i druga partija u Srbiji odbacuju takav savez i iako je nemačko iskustvo pokazalo da su nakon zajedničke vlade i CDU i posebno SPD izgubile značajan deo birača, možda će, kao i u Nemačkoj, birači svojim glasovima učiniti ovu koaliciju najrealnijom političkom opcijom nakon sledećih parlamentarnih izbora. Ključne reči: parlamentarni izbori, velika koalicija, Demokratska stranka, Srpska napredna stranka, CDU, SPD, Srbija, Nemačka Jedno od najčešćih pitanja koje se u poslednjih godinu dana postavljaju na srpskoj političkoj sceni jeste : Ide li Srbija ka velikoj koaliciji DSa i SNSa? Veliki broj analitičara ali i političara poput lidera lidera SPSa, DSSa i LDPa Ivice Dačića, Vojislava Koštunice i Čedomira Jovanovića više puta je govorilo o tome da su politike ove dve stranke sve sličnije i da to može dovesti do formiranja tzv. velike koalicije nakon sledećih parlamentarnih izbora koji bi trebalo da se održe 181 Viši naučni saradnik Insituta društvenih nauka. e-mail: opribicevic@idn.org.rs 182 Ovaj rad je deo projekta „Društvene transformacije u procesu evropskih integracija – multidisciplinarni pristup“ koji finansira Ministarstvo nauke i tehnologije Republike Srbije br. 47010. Tekst primljen 28. aprila 2011. godine. 140 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem početkom 2012 godine. U medijima se posebno ukazuje na to da su naprednjaci usvojili gotovo istu politiku kao i demokrate kada su u pitanju EU integracije Srbije, Kosovo i Metohija, odnos prema Haškom sudu, decentralizacija Srbije. 183 Iako su predstavnici DSa i SNSa više puta odbacili mogućnost pravljenja velike koalicije mnogim političarima i analitičarima se čini da je ova opcija najrealnija posle narednih parlamentarnih izbora. Neuspeli štrajk glađu kojim je tokom aprila 2011 godine predsednik SNS Toma Nikolić pokušao da iznudi vanredne parlamentarne izbore krajem ove godine oslabio je pozicije njegove stranke i pokvario odnose sa DS ali s obzirom da do izbora ima gotovo još godinu dana sve opcije ostaju otvorene uključujući i tzv. veliku koaliciju. U ovom radu prvo ćemo objasniti značenje pojma velike koalicije i ukazati na rezultate njene primene u SR Nemačkoj gde se prvi put pojavila i realizovala ova ideja o savezu dve najveće političke stranke levice i desnice. Nakon toga ukazaćemo na razvoj političke situacije u Srbiji počev od oktobra 2008 i raspada Srpske radikalne stranke koji je i doveo do toga da se po prvi put na našoj političkoj sceni počela pominjati ideja o velikoj koaliciji između DSa i SNSa. Analiziraćemo promene do kojih je došlo nakon rascepa unutar SRS i formiranja znatno umerenije SNS kao i odnose između partija koje čine dva glavna politička bloka unutar Srbije. U zaključnom delu rada pokušaćemo da odgovorimo na pitanje koliko je realna opcija formiranja velike koalicije u Srbiji i kakve bi, polazeći od nemačkog iskustva, bile moguće posledice po njene aktere ukoliko bi do nje eventualno došlo. Kao što smo rekli ideja velike koalicije se vezuje za SR Nemačku gde se pod time podrazumeva savez dve najveće političke stranke desnice i levice, CDU i SPD. U dosadašnjoj političkoj istoriji SR Nemačke ova koalicija je na vlasti bila četiri puta. Pre Drugog svetskog rata Nemačka je dva puta imala takvu vladu – 1923. i u periodu od 1928. do 1930. Posle Drugog svetskog rata velika koalicija je prvi put formirana 1966. i trajala do 1969. Na čelu ove vlade se nalazio CDU lider Kizinger a vicekancelar i ministar spoljnih poslova je bio SPD prvak Vili Brant. Cilj ove koalicije je bio da donese adekvatne mere protiv prve posleratne recesije i da promeni postojeći izborni sistem, od čega je kasnije SPD odustala. Druga velika koalicija je trajala od 2005. do 2009. godine. Nju je opet vodio lider CDU Angela Merkel dok je vicekancelar i ministar spoljnih poslova bio socijaldemokrata Štajnmajer. Za razliku od prethodne velike koalicije koja je nastala tokom izbornog mandata koalicije CDU i Liberala ova druga velika koalicija je nastala usled toga što nakon izbora održanih 2005. ni 183 O tome vidi više u tekstu „Naprednjaci sve više liče na demokrate“, Blic, 14. Novembar 2010. i „Da li je razlika između DS i SNSa u nijansama“, Politika 16. januar 2011. Ognjen Pribićević | DA LI SRBIJA IDE KA VELIKOJ KOALICIJI DS I SNS? 141 CDU sa liberalima ni SPD sa zelenima nisu imali dovoljno glasova da ostvare parlamentarnu većinu a SPD nije želela da pravi koaliciju sa bivšim komunistima. Tako je voljom birača, ali i usled stava SPD da ne pravi koaliciju sa bivšim komunistima, velika koalicija postala jedina realna opcija za obe stranke. Želeći da po svaku cenu izbegnu nove izbore i motivisani željom da očuvaju stabilnost zemlje i njenih demokratskih institucija, iako nerado, dve vodeće partije levice i desnice su formirale zajedničku vladu. Uprkos svim problemima sa kojima se ovakva koalicija suočavala tokom svog delovanja pre svega na planu usklađivanja vrlo različitih politika moglo bi se reći da je u celini gledano ona donela niz pozitivnih rezultata, počev od stabilnosti zemlje i njenog političkog sistema, smanjivanju nezaposlenosti, popravljanju finansijskog položaja porodica sa decom itd. S druge strane, treba reći da ova koalicija nije donela istu korist obema partijama. Naprotiv, na narednim izborima CDU je ostvario manje više isti rezultat kao i na prethodnim dok je SPD doživeo najteži poraz u posleratnoj nemačkoj istoriji.184 O posledicama velike koalicije u Nemačkoj na njene aktere i mogućim poređenjima sa političkim prilikama u Srbiji biće više reči u završnim razmatranjima ovog rada. Politička priča o mogućoj velikoj koaliciji u Srbiji započela je nakon podela unutar ekstremno desno orijentisane SRS185 i formiranja znatno umerenije SNS. Nakon parlamentarnih izbora 2008. došlo je do rascepa unutar SRS na umerenije krilo na čelu sa Tomislavom Nikolićem koji je formirao Srpsku naprednu stranku 21. oktobra 2008. godine i ekstremno, koje je ostalo verno Vojislavu Šešelju. Vrlo brzo i Aleksandar Vučić se pridružio Nikoliću i postao njegov zamenik. Već na prvim lokalnim izborima pokazalo se da je Nikolić ne samo preuzeo gotovo celo biračko telo radikala već i neke nove glasače tako da se njegov sadašnji rejting kreće oko 30%. Šešeljevi radikali su ostali na nekih 5%. Odmah po formiranju, nova partija je učinila nekoliko značajnih koraka u pravcu napuštanja ranije politike Srpske radikalne stranke, smirivanja političkih strasti kao i smanjivanja razlika između vodećih političkih partija u Srbiji u pogledu nekih ključnih društvenih i političkih pitanja kao što 184 Na izborima 2009. CDU/CSU je osvojila 33.6% glasova, 2% manje nego na izborima 2005. što je najslabiji rezultat ove stranke od 1949. god. S druge strane SPD je osvojio 22.5% glasova, čak 12% manje nego na izborima 2005. što je ujedno i najlošiji rezultat u istoriji ove stranke. 185 O politici tokom devedesetih godina dvadesetog veka SRS vidi više u Ognjen Pribicevic „Changing Fortunes of the Serbian Radical Right“ u knjizi The Radical Right in Central and Eastern Europe since 1989, ed by Sabrina Ramet, Penn State Press, Pennsylvania University 1999. p. 192 – 212 142 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem su odnos prema EU i pitanje KiM.186 Nasuprot ranijoj anti-EU i anti-SAD politici radikala nova partija Nikolića i Vučića smatra da se u interesu Srbije mora sarađivati i sa EU i sa SAD. Tako na primer, T. Nikolić kaže da: „ zapravo Tadićeva politika nije loša nego da se ne sprovodi. Ne mogu da kažem da je loša politika biti u EU, da je loše ne priznati nezavisnost Kosova i Metohije, da je loša politika čvršće vezivanje sa Rusijom. Samo već deset godina čekamo da ovi na vlasti to sprovedu i sada je poslednji momenat, da se to konačno i uradi. I očekujem da će građani Srbije sada dati poverenje nekom drugom za to.“187 Nakon posete Briselu i razgovora sa čelnicima Evropske komisije krajem jula 2010. T. Nikolić je izjavio da „Srbija nema perspektivu ako ne bude članica EU“188. I kada je reč o odnosima sa SAD ova dvojica političara su napravila potpuni obrt. Tako je nakon povratka iz Vašingtona A. Vučić izjavio da su: „Najbolji odnosi sa Amerikom vitalan interes naroda i države jer bez podrške SAD nije moguće ostvariti nijedan iole važniji spoljnopolitički cilj.“189 Veliku promenu predstavlja i stav ove stranke prema saradnji sa sudom u Hagu. Za razliku od 2007. kada je govorio da Ratko Mladić ne treba da završi u Hagu jer je srpski heroj, 2010. Tomislav Nikolić sada kaže da: „ obaveze prema Hagu moraju da se ispune, što podrazumeva i hapšenje Ratka Mladića i Gorana Hadžića“190 Jedna od najvažnijih promena u odnosu na raniju politiku SRS tiče se stava prema KiM. U suštini, SNS je, u velikoj meri, prihvatila politiku Tadićeve vlade prema KiM koja se svodi na to da se u vezi ovog pitanja nastavi dijalog sa EU ali da se ne prizna nezavisnost Kosova. To potvrđuju i reči Tome Nikolića koji kaže da: „ moramo da shvatimo da se na Kosovu stabilizovala nekakva vlast ali da mi nikada ne smemo da priznamo da je to postala država.“ Rešenje, prema njegovim rečima, treba tražiti u dijalogu sa velikim silama i posebno EU jer kako kaže: „Srbija danas mora da vodi računa šta o tome misle ljudi u EU.“191 186 U jednom intervju Toma Nikolić je rekao: „da smo svi mi koji nešto značimo na političkoj sceni otprilike sličnih stavova“, Politika 30. avgust 2010. 187 Politika, 8. decembar 2008. 188 B92, 20. jul 2010 189 Politika 5. oktobar 2009. 190 B92 10. novembar 2010. 191 Politika, 30. avgust. 2010. Ognjen Pribićević | DA LI SRBIJA IDE KA VELIKOJ KOALICIJI DS I SNS? 143 U celini gledano moglo bi se reći da je raspad SRS i formiranje SNSa sa novom, mnogo umerenijom politikom, koju smo prikazali na prethodnim stranama, doveo do nekoliko važnih promena na političkoj sceni Srbije. Kao prvo, nova politika SNS je ovu stranku u velikoj meri udaljila od njenih prirodnih saveznika na desnici – SRS i DSS i u velikoj meri otežala pa čak i onemogućila saradnju sa njima. U slučaju SRS odnose ove dve stranke ne opterećuje samo činjenica da su Nikolić i Vučić napustili SRS i praktično odvukli na svoju stranu gotovo sve njene birače već i teške međusobne optužbe dojučerašnjih partijskih kolega. Tako je T. Nikolić rekao da je dobio informacije sa najvišeg državnog nivoa da je Šešelj naručio njegovo ubistvo i da on veruje u istinitost tih informacija jer „ne zna šta se dešava sa čovekom koga godinama nije video u normalnom stanju. …Ja sam fokusiran kao uzrok nestanka SRS. …Sada od te stranke nema ništa i tu se ruši život Vojislava Šešelja i on za sobom povlači sve druge.“192 Sve ove informacije Vojislav Šešelj je najoštrije demantovao i tužio medije koji su ih objavili. Naravno da je posle ovakvih optužbi teško očekivati da ove dve stranke imaju bilo kakav odnos a kamoli saradnju. Takvu mogućnost isključio je i sam Tomislav Nikolić. S druge strane, ni sa DSS odnosi SNS nisu takvi da bi se sa sigurnošću moglo reći da će nakon narednih izbora ove dve stranke napraviti dogovor oko eventualnog učešća u vlasti. Sasvim suprotno, moglo bi se reći da je teško očekivati da se takva saradnja uspostavi, čak i u slučaju da ove stranke osvoje većinu u narednom parlamentu, što u ovom trenutku ne izgleda mnogo verovatno. Glavni problem u odnosima ove dve stranke je njihov odnos prema EU. DSS je formulisao novu „nacionalnu politiku“ čija je osnova stav da politika prema EU ima alternativu.193 Nova nacionalna politika za koju se zalaže DSS u velikoj meri komplikuje eventualnu buduću saradnju sa SNS koja, kako kaže njen lider Nikolić, ne vidi šta bi Koštunica radio u politici ako njen cilj nije ulazak u EU.194 Saradnja SNS i DSS je moguća ali pre svega u raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, a očigledno je da su nam programska opredeljenja različita, jasno i nedvosmisleno kaže Aleksandar Vučić i dodaje da „čvršći savez SNS i DSS u ovom trenutku nije moguć zbog razlika po 192 Blic, 1. juli 201. 193 Predsednik DSS V.Koštunica je rekao da je „pogrešna politika sadašnje vlasti da EU nema alternativu.“ …Po njegovom mišljenju potrebno je da se „ustanovi nova nacionalna politika koja za cilj ima samu Srbiju i njen unutrašnji razvoj na najboljim evropskim vrednostima i standardima koji su u interesu naše zemlje.“ Blic, 5. juni 2010. 194 Politika 8. decembar 2008. 144 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem pitanju odnosa prema EU.“195 Zaista, teško je zamisliti saradnju dve partije od kojih je jedna protiv ulaska Srbije u EU, a druga kritikuje proevropsku vladu Srbije da presporo ide u pravcu EU. Da je teško pomiriti i povezati stavove SNS i DSS potvrđuju i njihovi razgovori održani tokom septembra 2010. koji su završili potpunim neuspehom. Ovakav ishod sastanka potvrdio je i sam Vojislav Koštunaca navodeći da DSS nije uspela da ubedi SNS da odustane od politike da EU nema alternativu. „Očigledno je da se SNS pridružila vladajućoj politici da EU nema alternativu koja je pogubna za državne i nacionalne interese“,196 kaže Koštunica. Do izvesnog poboljšanja odnosa dve stranke došlo je u martu 2011. godine kada je Tomislav Nikolić potpisao peticiju protiv progona Vojislava Koštunice, a u vezi najave republičkog tužilaštva da će u okviru ispitivanja političke pozadine ubistva bivšeg premijera Zorana Đinđića biti saslušan i lider DSSa. U aprilu Tomislav Nikolić se odlučio da se na krajnje neuobičajen način, putem štrajka glađu, bori za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u decembru ove godine. Budući da vlada nije prihvatila njegov zahtev ističući da se redovni izbori ionako održavaju početkom sledeće godine, Nikolićev štrajk je propao i on je odustao od štrajka. Ovim incidentom Nikolić je oslabio pozicije svoje partije odbivši od nje jedan deo neopredeljenih glasača koji su mu praktično svakodnevno prilazili usled sve teže ekonomske i socijalne krize, ali i dodatno zaoštrio odnose da DS. S druge strane, Nikolića je u bolnici tokom štrajka posetio i lider DSSa Vojislav Koštunica, što je dovelo da daljeg otopljavanja odnosa dve stranke. Ipak, i dalje najveću prepreku bližim odnosima dve partije predstavlja njihovo različito viđenje odnosa između Srbije i EU. Uprkos ovim razlikama oko EU nikako se ne sme isključiti ni mogućnost formiranja upravo takve, desno orijentisane vlade SNS i DSS, posebno imajući u vidu tešku ekonomsku i još više socijalnu krizu kroz koju Srbija prolazi. Ukoliko životni standard građana nastavi da se pogoršava tokom 2011. i 2012, a u ovom trenutku se ne vidi način kako bi Srbija mogla da pokrene svoju opustošenu privredu, onda se nikako ne može isključiti ni mogućnost da birači masovnije podrže upravo partije opozicije. U tom slučaju moglo bi se očekivati da SNS i DSS nađu kompromis, pre svega kada je EU u pitanju, i nakon toga dođu u poziciju da formiraju novu vladu. Imajući sve ovo u vidu moglo bi se zaključiti da je zahvaljujući promeni svoje politike SNS ojačala na preko 30% podrške birača ali istovremeno u 195 B92 22. septembar 2010. 196 B92 29. septembar 2010. Ognjen Pribićević | DA LI SRBIJA IDE KA VELIKOJ KOALICIJI DS I SNS? 145 velikoj meri umanjila svoj koalicioni potencijal s obzirom da je praktično isključena ili otežana saradnja sa njenim prirodnim partnerima na desnici – SRS i DSS. Tako je ova stranka došla u pomalo apsurdnu situaciju da se uporedo s njenim rastom u biračkom telu smanjivao njen prirodni koalicioni potencijal na desnom spektru srpske političke scene. U oba slučaja i kada je u pitanju njen rast uticaja među biračima i kada je reč o smanjivanju prirodnog koalicionog potencijala ključnu ulogu je imala njena nova politika prihvatanja članstva u EU kao jednog od glavnih ciljeva Srbije. S druge strane, sve ozbiljnije nesuglasice DS sa njenim koalicionim partnerom G17 koje su kulminirale izbacivanjem njenog lidera Mlađana Dinkića iz vlade februara 2011. kao i pad podrške koju ova partija partija ima u biračkom telu doveli su do toga da se od leta 2010. počelo govoriti i raspravljati i o mogućnosti formiranja velike koalicije DS i SNS nakon izbora koji bi trebalo da se održe početkom 2012. godine. Na mogućnost pravljenja koalicije između DS i SNS među prvima ukazao je predsednik SPSa i zamenik premijera Ivica Dačić. U intervjuu za list Danas Dačić je rekao da zna da:“ukoliko SNS ili DS ne budu mogle da formiraju većinu sa svojim postojećim partnerima, moći će da idu na ponovljene izbore ili da prave zajedničku vladu. … Ja znam da njima ne odgovara da se o tome govori. Prosto ako bi o postizbornoj koaliciji demokrata i naprednjaka počelo ozbiljno da se govori, onda bi potencijalni birači i jedne i druge stranke morali da se zapitaju zašto da onda glasaju za njih. Ali, podsetiću vas, i oni sami su tako pričali o SPS pre izbora 2008, pa zašto se sada ljute kada neko pomene tu mogućnost. Ja govorim ono što je realno.“197 Slične stavove izneo je i predsednik DSSa Vojislav Koštunica koji je rekao da : „DSS ne može da bude ni na jednoj ni na drugoj strani jer ne delimo stavove ni sa DS ni sa SNS. Veštački i neprirodno se spolja nameće dvopartijski sistem u Srbiji. I to takav da se akteri smenjuju na vlasti, a da im se politika suštinski ne razlikuje. Tačnije obe opcije koje se favorizuju su podjednako podređene politici Brisela i Vašingtona, koju ne dovode u pitanje. Sa stanovišta građana trebalo bi da bude potpuno svejedno ko je na vlasti ako se sprovodi ista, ovakva politika. … Čak je i u fudbalskim utakmicama izraženiji rivalitet između timova nego što je u ovom trenutku između DS i SNS. Naprednjaci otvoreno govore da imaju istu politiku kao vlast.“198 197 Danas, 4. januar 2011. 198 Novosti 28. februar 2011. 146 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Na sličnosti između politika DS i SNS ukazao je i lider LDPa Čedomir Jovanović rekavši „da je politici DS mnogo bliža politika SNSa nego LDPa“199. Imajući upravo u vidu ono što je Ivica Dačić rekao o mogućoj negativnoj reakciji birača DS i SNS na pominjanje velike koalicije, sasvim očekivano i DS i SNS su odlučno odbili ideju o mogućoj postizbornoj koaliciji dve stranke. Tako je Aleksandar Vučić još jednom isključio svaku mogućnost pravljenja koalicije sa DS200, a predsednik RS i DSa Boris Tadić je rekao da kada su u „pitanju evropske orijentacije nema poverenja u Srpsku naprednu stranku“201. Uprkos tome što su i DS i SNS isključile mogućnost saradnje nakon sledećih izbora ovo pitanje ostaje otvoreno. Naime, ukoliko bi zbog teške ekonomske situacije jedan deo razočaranih pristalica eurobloka na vlasti odlučio da ostane kući i ne glasa na narednim izborima tada bi se mogla očekivati i takva situacija u kojoj bi sadašnji vladajući blok mogao dobiti manje glasova nego na prethodnim glasova. Tu prazninu bi mogla u tom slučaju da popuni LDP i formalnim ulaskom u vladu, koja uostalom i sada povremeno glasa za pojedine vladine zakone. Međutim, ako razočarenje birača bude izraženije i pristalice dosadašnje vlade u većem broju ne izađu na izbore tada se otvara i mogućnost pravljenja velike koalicije, poput one u Nemačkoj između CDU i SPDa, u našem slučaju između DS i SNSa. Prema istraživanjima javnog mnjenja obe ove partije uživaju poverenje oko 30% birača. Ukoliko se desi da na narednim parlamentarnim izborima dosadašnja vladajuća koalicija ne dobije dovoljan broj glasova uključujući i LDP, dok s druge strane ni SNS ne uspe da nađe dovoljan broj koalicionih partnera na desnom spektru političke scene Srbije da formira vladu tada praktično ostaje samo opcija velike koalicije između DSa i SNSa. Takvu mogućnost, doduše na posredan način, nisu isključili ni predsednik, SNSa T. Nikolić ni D. Mićunović, predsednik političkog saveta DSa. Govoreći o mogućnosti saradnje sa DS, Nikolić je rekao da ako: „DS osvoji manje glasova od nas velikodušno bih mu ponudio da formiramo vladu“202 Dragoljub Mićunović je rekao da u ovom trenutku SNS nije prihvatljiv partner za DS“203 ali tu saradnju u budućnosti nije ni isključio. 199 Blic 6. Februar 2011. 200 A. Vučić je rekao da nema saradnje SNS i DS jer naprednjaci ne mogu da sarađuju sa onima koji su uništili ekonomiju Srbije. B92. 6. januar 2011. 201 Politika 17. oktobar 2010. 202 Politika, 30. jun. 2010. 203 Blic, 4. juli 2010. Ognjen Pribićević | DA LI SRBIJA IDE KA VELIKOJ KOALICIJI DS I SNS? 147 Naravno, ključno pitanje je koja će od ove dve stranke dobiti više glasova i tako imati mesto premijera. Međutim, ni to ne bi moralo biti nepremostiva prepreka formiranju ovakve vlade ukoliko euroblok ne bude imao dovoljno glasova da sam formira vladu nakon izbora 2012. Šta više takva koalicija bi mogla biti i poželjna imajući u vidu težinu problema sa kojima će se Srbija suočavati u narednom periodu počev od mogućeg prolongiranja EU perspektive, teške ekonomske krize, rešavanja problema KiM i potencijalnog ulaska Srbije u NATO. Neki bi čak mogli reći da je to idealna koalicija za vreme teške ekonomske krize, promenu Ustava, konsolidaciju i pripremu Srbije za nešto udaljenije članstvo u EU, rešavanje problema KiM i potencijalni ulazak u NATO.204 U prilog teze o mogućnosti pravljenja velike koalicije govori i činjenica da su se nakon promena u svojoj politici naprednjaci u velikoj meri približili politici DSa. I tu su u pravu i Vojislav Koštunica i Čedomir Jovanović kada kažu da se su se politike dve stranke u velikoj meri približile i kada je reč o Kosovu i Metohiji i EU i odnosu prema Hagu o čemu smo govorili na početku našeg rada. Da je na delu programsko i političko približavanje dve stranke misli i većina analitičara srpske političke scene. Tako na primer, prof. Zoran Stojiljković, objašnjavajući promene politike SNSa, kaže: „Ako želim da vladam, onda moram da budem u priči koju podržava dve trećine građana“, a to je EU. Ako želim da vladam moram da budem prihvatljiv i građanima i Zapadu. Sličnog je mišljenja i direktor Strateškog marketinga Srđan Bogosavljević koji kaže: „Retorika naprednjaka je empirijski dokazana kao dobra i da se dopada građanima.“ On smatra da je retorika naprednjaka „dobitnička i da SNS postaje takmac DS čak i kada je reč o neopredeljenim biračima“205 O tome koliko su se politike dve stranke približile možda najbolje govori i to što je početkom marta 2011. god, SNS najavila da je spremna da odustane od svog mitinga zakazanog za 16. april ukoliko se vladajuća koalicija obaveže da će će vanredne izbore raspisati odmah pošto Srbija dobije status kandidata za Evropsku uniju, krajem novembra a najkasnije početkom decembra. Nikolić je najavio odustajanje od najavljenog mitinga, zbog, kako je naveo, izjave premijera Cvetkovića da su „svi 204 Tako na primer, Miljenko Dereta, direktor NVO Građanske inicijative kaže da bi „svima odgovarala velika koalicija, zato što bi ona doprinela nekoj vrsti stabilnosti, prividne, u Srbiji i na taj način dovela do jedne jasnije definisane politike i regionalno. Stabilna Srbija, stabilan region.“ I profesor sociologije Slobodan Antonić ocenjuje da bi koalicija DS i SNS odgovarala EU i SAD. „Ukoliko bi se hteo izvršiti uticaj na Srbiju da prizna Kosovo, to bi se najpre moglo uraditi tako što bi se oformila velika koalicija između te dve stranke i u tom smislu, onda priznanje Kosova ne bi onoj drugoj stranci bila politička tema na kojoj bi rušila vladu.“ Kao mogući razlog za formiranje velike koalicije Dereta navodi „promenu Ustava, koja bi se na taj način brže i lakše sprovela“, Politika 5. februar 2011. 205 Blic 14. Novembar 2010. 148 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem koji sada traže izbore protiv EU.206 I ova izjava Nikolića pokazuje koliko su se politike dve najvažnije stranke približile na planu nekih najvažnijih strateških pravaca Srbije i to pre svega kada su EU i Kosovo i Metohija u pitanju. Odnosi dve stranke su se značajno poremetili nakon štrajka glađu Tomislava Nikolića u aprilu ali uprkos tome zaoštravanju ne treba zaboraviti da u Srbiji bitan deo političke kulture predstavlja „kratko pamćenje“ i političke elite i birača. Takođe, ono što je neupitno jeste da su usvajajući politiku pobednika iz 2000. godine i pre svega njihovih stavova o EU i KiM naprednjaci u velikoj meri doprineli pravljenju konsenzusa u Srbiji oko nekih najvažnijih političkih pitanja207, što je samo po sebi veoma pozitivno jer doprinosi smirivanju političkih strasti i umeravanju političke scene u Srbiji i predstavlja veliku promenu u odnosu na period s početka 2000, a da ne govorimo o periodu iz vremena Slobodana Miloševića.208 Drugo je pitanje koliko je ta promena iskrena ali ono što se u politici jedino računa jeste ono što se izgovori i tu je teško očekivati da se naprednjaci vrate staroj nacionalističkoj politici a da to istovremeno ne dovede i do potpunog urušavanja njihovog političkog kredibiliteta. Zato je realnije očekivati da naprednjaci nastave sa dosadašnjom EU politikom, potencirajući jače ili slabije svoje evropejstvo zavisno od brzine približavanja Srbije EU. Prema DS-u SNS bi mogao da „gurne“ i eventualni povratak Vojislava Šešelja iz Haga tokom predizborne 2011. godine. Njegovo eventualno ponovno uključivanje u politiku moglo bi predstavljati pravu „ noćnu moru“ za naprednjake, koje bi on sigurno optuživao za izdaju i saradnju sa vlastima. Veliko je pitanje koliko bi Šešelj mogao da povrati birača koji su prešli na stranu SNS ali u vremenu teške ekonomske i socijalne krize taj broj svakako nije zanemarljiv. Značajnije slabljenje SNS bi ovu partiju samo još više gurao prema velikoj koaliciji jer je teško i zamisliti da bi ova partija mogla sarađivati sa Šešeljom. Takođe, kada je u pitanju analiza odnosa SNS i DSa nikada ne treba zaboraviti da je formiranju SNSa u velikoj meri „kumovao“ i blagonaklon stav vladajuće većine u parlamentu prema nastajanju nove partije, posebno kada se postavilo pitanje statusa poslanika tadašnje SRS i prelaska jednog broja poslanika SRS u novoformiranu SNS. 206 Politika 8. mart 2011. 207 O temi pomirenja i pravljenja političkog konsenzusa vidi više u Ognjen Pribićević, Izazovi političkog pomirenja u Srbiji, u knjizi Međuetnički odnosi u funkciji pomirenja, Konrad Adenauer Stiftung i IDN, 2010. str. 75 – 92 208 O odnosima na srpskoj političkoj sceni početkom 2000. vidi više u Ognjen Pribicevic „Rise and Fall of DOS, Sebian politics – 2000. to 2003.“, Stubovi kulture 2010. Takođe vidi Zoran Stojiljković, Partijski sistemi Srbije, Službeni glasnik, 2008. Ognjen Pribićević | DA LI SRBIJA IDE KA VELIKOJ KOALICIJI DS I SNS? 149 Na kraju ove analize postavlja se pitanje šta bi eventualna koalicija mogla doneti njenim akterima ali je gotovo sigurno da to ne bi bio prirodan savez i da bi i jednoj i drugoj partiji mogao, dugoročno gledano, naneti političku štetu. S jedne strane, kada je u pitanju SNS veliko je pitanje koliko je njeno članstvo u stanju da prihvati činjenicu da nova orijentacija ne znači samo prihvatanje evropskih integracija nego i prihvatanje čitavog niza drugih vrednosti poput kulture dijaloga, tolerancije, različitosti itd. S druge strane, pitanje je koliko su glasači DS spremni da prihvate saradnju sa dojučerašnjim velikim protivnikom i „novoevropejcima“ čija je nova politika praktično od juče. Tim više što i sami narodnjaci svojim često kontradiktornim izjavama u vezi KiM i EU stvaraju utisak o neiskrenosti svog evropskog opredeljenje. Isto tako odluka predsednika SNS Tomislava Nikolića da se za vanredne parlamentarne izbore bori putem štrajka glađu svakako nije put kojim se ostvaruju politički ciljevi u zemljama EU i neće doprineti izgradnji novog proevropskog imidža njegove partije. Sasvim suprotno, mnogi su se nakon njegovog štrajka glađu još jednom zapitali koliko je SNS iskrena u svom novom pro-evropskom i pro-demokratskom opredeljenju. Nemačko iskustvo, a posebno poslednja koalicija između CDU i SPD u periodu 2005. do 2009. je pokazala da velika koalicija gotovo nužno dovodi do slabljenja podrške obema partijama što je prirodna posledica ovakvog saveza gde je nužno praviti kompromise i gde ni jedna stranka ne može u potpunosti da implementira svoju politiku. Sasvim razumljivo u ovoj koaliciji neuporedivo više je „stradala“ SPD koja je bila mlađi partner u ovoj vladi i čija je politika bila gotovo neprepoznatljiva u ovoj vladi. Stoga se podrška SPDu gotovo prepolovila u odnosu na prethodne izbore 2000. Na izborima 2009. ova stranka je osvojila 22% a na prethodnim 35%. Gubitak CDU je bio znatno manji ali su zato, pre svega na račun CDU narasli liberali koju su sa nekadašnjih sedam, osam procenata porasli na gotovo 15%. Imajući u vidu ovakvo iskustvo Nemačke može se pretpostaviti da bi se slična stvar mogla dogoditi i u Srbiji, odnosno da bi ovakav savez oslabio pozicije obe stranke a posebno one koja bude prinuđena da u savez uđe kao mlađi partner. To je rizik koji ovakva koalicija nesumnjivo sa sobom nosi, ali se može desiti da politički i matematički to bude jedina moguća koalicija nakon narednih izbora. 150 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem LITERATURA Vladimir Goati, Političke partije i partijski sistemi, Fakultet političkih nauka, Podgorica, 2008. Dušan Pavlović i Slobodan Antonić, Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji posle 2000. godine, Službeni glasnik 2007. Ognjen Pribićević, Changing Fortunes of Serbian Radical Right, The Radical Right, ed by Sabrina Ramet, Pennsilvania State University Press, 1999. Ognjen Pribićević, Rise and Fall of DOS, Serbian politics 2000 – 2003, Stubovi kulture, 2010 Ognjen Pribićević, Izazovi političkog pomirenja u Srbiji, u Međuetnički odnosi u funkciji pomirenja, Konrad Adenauer Štiftung, 2010. Zoran Stojiljković, Partijski sistemi u Srbiji, Službeni glasnik 2008. Ognjen Pribićević IS SERBIA GOING TOWARDS A LARGE COALITION OF THE DEMOCRATIC PARTY AND THE SERBIAN PROGRESSIVE PARTY? Summary: In his article Dr Pribicevic analyze relation between two largest political parties in Serbia: Democratic Party and Serbian Progresive Party and possibility of the creation of the so-called large coalition after the next parlamentarian elections sheduled for the beggining of the next year. Author explains the meaning of the conception of large coalition and pointed out its results in Germany where this idea of coalition between main parties of right and left was firsly implemented. Starting from the German experience of the large coalition between CDU and SPD Dr Pribicevic analyze the benefit and the damage such coalition might bring to its participants in Serbia. In spite of the fact that both Serbian parties reject such coaltion and in spit of the fact that German experience shows that SPD and CDU lost a substantional number of votes after mutual government author concludes that voters in Serbia similar to German case in 2005 could create such option as a realistic one after next elections. Key words: parliamentary elections, large coalition, Democratic Party, Serbian Progressive Party, CDU, SPD, Serbia, Germany Nikola Beljinac, MA209 UDC 316.722 :34 330.82 MORALNA I POLITIČKA AUTONOMIJA U TEORIJI LIBERALNOG MULTIKULTURALIZMA210 Sažetak: Tekst se bavi odnosima napetosti između principa autonomije u njegovoj sveobuhvatnoj (moralnoj) i parcijalnoj (političkoj) verziji i teorije liberalnog multikulturalizma. Autor tvrdi da je odnos moralne autonomije i multikulturalizma obeležen inherentnim napetostima koje ne uspeva da prevaziđe ni svedeniji koncept političke autonomije, baš kao ni koncept liberalnog multikulturalizma. To, međutim, ne znači da je neophodno modifikovati ili odbaciti konture liberalnog univerzalizma kako bi se napetosti otklonile. U zaključnom delu rada autor nastoji da ukaže da model egalitarnog liberalizma koji ne insistira na deontološkom razumevanju autonomije nudi adekvatne odgovore na okolnosti etno-kulturnog pluralizma. Ključne reči: autonomija, liberalni multikulturalizam, politički liberalizam, egalitarni liberalizam UVOD Pune četiri decenije multikulturalizam u svom normativnom i programskom obliku pleni pažnju i provocira znatiželju teoretičara politike, političkih lidera i običnih građana. Burno, najpre u vidu praktičnih politika, a potom i kao teorijski koncept, multikulturalizam početkom 70-ih godina prošlog veka ulazi u javni diskurs liberalnih demokratija. Ono što će tog trenutka započeti kao oprezno propitivanje identiteskih tema, tokom devedesetih godina izrasta u bezobalnu multidisciplinarnu raspravu o opravdanosti zahteva pristalica multikulturnih 209 Asistent, Univezitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. e-mail: nikola.beljinac@fpn.bg.ac.rs 210 Rad je nastao u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka, Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu, (evidencioni broj 179076), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. Tekst primljen 11. aprila 2011. godine. 152 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem politika i načinima pravno-institucionalnog uvažavanja etno-kulturne raznolikosti. Načelno gledano, možemo razlikovati dva fronta u „multikulturnim ratovima“. Prva grupa multikulturnih tema, sažeto rečeno, obuhvata pitanje prave mere odnosa između manjinskih zajednica i većinskog društva. Teme koje spadaju u ovu korpu multikulturnih dilema bave se problemima socijalne kohezije, građanske solidarnosti, ekonomske jednakosti, nacionalnog i političkog jedinstva u multikulturnim društvima. Druga grupa dilema koje otvara multikuturalizam odnosi se na položaj pojedinaca unutar manjinskih zajednica koje zahtevaju preferencijalni tretman u vidu kolektivnih prava. Kada govorimo o odnosu individualne slobode i manjinskih prava, žarišnu tačku teorijske rasprave između liberalizma i multikulturalizma čini problem ograničene autonomije članova neliberalnih etno-kulturnih grupa. S druge strane, popularni multikulturni argument protiv liberalizma glasi da liberalizam, s obzirom da se temelji na uvažavanju principa individualne autonomije, nužno ograničava egzistenciju onih etno-kulturnih grupa koje taj ideal ne vrednuju mnogo. Nije potrebno posebno isticati da su i autonomija i multikulturalizam, po sebi, složeni koncepti kojima je moguće pristupiti na više načina. Isto tako, i njihov međusobni odnos moguće je proučavati iz različitih teorijskih perspektiva. U liberalnoj politickoj teoriji autonomija se koncipira na tri načina: moralno (sveobuhvatno), perfekcionistički i politički. U temelju moralnog (sveobuhvatnog) razumevanja autonomije nalaze se misli Imanuela Kanta koji modernu moralnu normu ne izvodi iz posebnog iskustva, kulturne i religijske svrhe, odnosno sveta kakav je po sebi. Kantovska moralna norma je deontološka – odvojena od fakticiteta bilo koje vrste i izvire iz čistog prakatičnog, empirijski i ontološki neuslovljenog uma. Autonomija se ovde shvata kao vrednost sveobuhvatne moralne doktrine koja treba da važi u svim sferama života. Većina savremenih liberalnih teorija su deontološki koncipirane sa principijelnim naglaskom na primatu etike pravičnog naspram etike dobrog. To se, međutim, ne može reći i za perfekcionističke teorije liberalizma. Za pristalice ovog pravca liberalne misli nikada nije postojala dilema da li liberalizam poseduje sadržinu koju treba negovati. Po njima, liberalizam predstavlja supstantivni koncept koji podrazumeva postojanje nepromenljiivih osobina ljudske prirode i njima odgovarajućih vrednosti i vrlina.211 Oslanjajući se isključivo na shvatanje slobode kao odsustvo ograničenja, nije moguće obezbediti intristično vredna dobra kao što je autonomija. Kao praktična posledica ovako koncipiranog liberalizma javlja se zahtev upućen državi da se aktivno angažuje na promociji onih dobara koja su spojiva sa autonomijom. S 211 Videti opširnije: Joseph Raz, Moralnost slobode, Kruzak, Zagreb, 2007. Nikola Beljinac | MORALNA I POLITIČKA AUTONOMIJA U TEORIJI LIBERALNOG MULTIKULTURALIZMA 153 obzirom da je očekivana implikacija perfekcionističkog liberalizma asimilacija i odumiranje onih koncepcija dobra koje nisu spojive sa autonomijom, izvesno je da ova varijanta liberalizma nije pogodna za adekvatno propitivanje teme etno-kulturne raznolikosti savremenih liberalnih društava. Današnje multikulturne debate se stoga ne vode u dvorištu perfekcionističkog liberalizma. Iz tog razloga perfekcionističko razumevanje autonomije izostavljamo iz razmatranja u nastavku rada. Političko razumevanje autonomije u liberalnu političku teoriju uvodi Džon Rols ( John Rawls) u svom delu „Politički liberalizam“. Koncept političke autonomije predstavlja izraz nastojanja Rolsa da omekša svoju prvobitnu, moralnu koncepciju autonomije stavom da vrednost autonomije ipak nije vrednost sveobuhvatne moralne doktrine već čisto politička koncepcija. Bez obzira za koji se koncept autonomije opredelimo, opravdano se postavlja pitanje ima li uopšte prostora za multikulturalizam u okviru liberalne teorije? Sve do kraja 80-ih godina prošlog veka negativan odgovor se nametao kao samo-podrazumevajući. Prema tradicionalnom razumevanju liberalizma, predanost jednakom pravu građanstva i poštovanju individualne autonomije nije dozvoljavla bilo kakvo koketiranje sa politikom javnog priznanja i afirmacije partikularnih kulturnih identiteta. Ili ćemo dosledno slediti načela liberalne sheme poretka, ili ćemo se povinovati neliberalnom otklonu od principa jednakopravnosti građanskih statusa. Kompromis nije bio solucija. Rezultat ovako koncipiranog rezonovanja bilo je povlačenje apsolutne paralele između multikulturalizma i komunitarizma. U takvom akademskom ambijentu, veliku pažnju izazvalo je nastojanje u početku male grupe teoretičara liberalne orijentacije da na liberalan način odbrane zahteve za manjinskim pravima. Vila Kimliku (Will Kimlycka) svrstavamo u značajne predvodnike multikulturnog tabora liberalne misli. Njegova dela „Liberalizam, kultura i zajednica“ (1989) i „Multikulturno građanstvo: liberalna teorija manjinskih prava“ (1995) spadaju u prve celovite studije liberalnog multikulturalizma. Mišljenja smo da Kimikina teorija liberalnog multikulturalizma ne nudi zadovoljavajuće „pomirenje“ ideala autonomije i ideala kulturne raznolikosti. Kako bi to dokazali, najpre ćemo ispitati prirodu odnosa između ideala autonomije u njegovoj sveobuhvatnoj (moralnoj) i parcijalnoj (političkoj) verziji i zahteva za multikulturnom pravdom koji dolazi iz škole liberalnog multikulturalizma. Predstavićemo i jedno alternativno razumevanje značaja principa autonomije za liberalizam. Verujemo da je neliberalne grupe moguće usmeriti ka poštovanju liberalnih principa i bez insistiranja na apsolutnoj vrednosti principa autonomije. Stoga ćemo ispitati i to u kojoj meri je teorijska pozicija egalitarnog liberalizma koji ne insistira na deontološkom razumevanju autonomije osposobljena da odgovori na suprotstavljene imperative autonomnog delovanja pojedinaca i očuvanja „zdravlja“ etno-kulturnih grupa. 154 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem LIBERALNI MULTIKULTURALIZAM VILA KIMLIKE Kimlikina ambicija je dvojaka. Prvo, on nastoji da ukaže kako kulturna pripadnost ima daleko veći značaj od onoga koji su joj „posleratni liberalni klišei“ dodeljivali.212 Drugo, još važnije, pokazuje kako se na zahteve za priznanjem kulturnog pluralizma na uspešniji način može odgovoriti sa stanovišta liberalne koncepcije individue i poretka nego iz perspektive komunitarizma. Dosledan u nameri da manjinska prva brani temeljnim liberalnim vrednostima (individualnom autonomijom, slobodom izbora i jednakošću), Kimlika ne kreće putem revidiranja liberalnih načela već pokušava da ih reinterpretira u duhu postavki liberalnog egalitarizma. Otuda ne čudi što su radovi Ronalda Dvorkina i Džona Rolsa teorijsko utočište Kimlikinog interpretatorskog poduhvata. Za razliku od preovlađujućeg gledišta, Kimlika tvrdi da manjinska prava nisu poziv na urušavanje jednakopravnosti pojedinaca. Upravo suprotno. Argumente protiv nejednakosti koje razvijaju Dvorkin i Rols moguće je upotrebiti i zarad opravdanja manjinskih prava grupa čiji su pripadnici žrtve kulturne diskriminacije i nejednakosti. Ukoliko stvarnost pruža pregršt primera u kojima je kulturna pripadnost uzrok nejednakih životnih izgleda pojedinaca onda se sa punim pravom možemo zapitati da li su manjinska prava zaista u suprotnosti sa liberalnim principom jednakopravnosti svih građana ili pak taj princip unapređuju? Kimlika nedvosmisleno odgovara kako su manjinska prava zapravo nužna dopuna liberalnog zahteva za jednakošću građana jednih naspram drugih i naspram države. U krajnjem slučaju, nije moguće govoriti o doslednom uvažavanju, verovatno, ključnog dobra u Rolsovoj koncepciji pravde, primarnog dobra samo-poštovanja, ako članovi kulturnih manjina, zbog svog podređenog položaja, nemaju osećaj da njihovi životni planovi zaslužuju sprovođenje. Kako bi izbegli neželjene posledice nejednakog tretiranja pripadnika različitih kulturnih grupa, sve što je potrebno učiniti jeste da se potreba za kulturnom pripadnošću pridoda postojećoj Rolsovoj listi primarnih dobara. Na taj način bi liberalizam u potpunosti stvorio neophodne uslove da pojedinci slobodno i razumno formiraju i revidiraju svoja uverenja prema kojima se orijentišu u svesnom nastojanju da ostvare svoje životne planove. Kultura je, drugim rečima, jedan od konstitutivnih delova skupa društvenih uslova koji su neophodni za potpuno ostvarenja liberalnog ideala autonomije.213 212 Vil Kimlika, Liberalizam, zajednica i kultura, Naklada Deltakont, Zagreb, 2004, str. 17. 213 Will Kimlycka, Multikulturno građanstvo, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2003, str. 113. Nikola Beljinac | MORALNA I POLITIČKA AUTONOMIJA U TEORIJI LIBERALNOG MULTIKULTURALIZMA 155 Polazna pretpostavka Kimlikine koncepcije liberalnog multikulturalizma zvuči relativno trivijalno – svaki pojedinac je zainteresovan da vodi dobar život.214 U sledećem koraku stičemo potpuniji uvid u liberalni predznak Kimlikine pozicije. Kako bi pojedinci bili u mogućnosti da vode dobar život neophodno je ispuniti dve pretpostavke. Prva je da vodimo naš život iznutra u skladu sa našim uverenjima šta je to što život čini vrednim življenja. Druga pretpostavka je da pojedinci imaju uslove nužne za sticanje svesti o različitim pogledima na pitanje dobrog života kao i sposobnost da te poglede racionalno analiziraju i da ih eventualno, u skladu sa novim saznanjima i iskustvima, revidiraju ili promene. Upravo zato što ne dozvoljava opisanu mogućnost „racionalne revizije“ , komunitarna koncepcija sopstva je po njemu duboko pogrešna, a stoga i nepodesna za zastupanje manjinskih prava. Mada se slaže da nije lako revidirati naše najdublje ciljeve, Kimlika je izričit u stavu da nijedan cilj, ma koliko dubok bio, nije imun na takvu potencijalnu reviziju. Garancija široke slobode izbora kada je reč o načinu na koji će pojedinci voditi svoj život predstavlja za Kimliku odlučujuće obeležje liberalizma. Sloboda uključuje biranje između različitih opcija pri čemu kulturni ambijenti kojima pripadamo ne samo da obezbeđuju te opcije već im daju i značenje. Socijetalna kultura, koju Kimlika izjednačava sa pojmovima nacije i naroda, predstavlja kontekst i orijentir individualnih izbora njenih članova.215 Izbor između različitih opcija sa kojima se pojedinci u svojim životima svakodnevno susreću uslovljen je njihovim kulturnim razumevanjem. Razlog je očigledan. Sve opcije koje predstavljaju predmet našeg izbora nose određena kulturna značenja. Samim tim, sposobnost pravljenja dobrog izbora između ponuđenih opcija podrazumeva njihovo ispravno razumevanje. Malo je verovatno da će takvo razumevanje biti moguće ukoliko, na primer, nemamo slobodan pristup jeziku kojim se služimo. Kako postojeće većinske kulture unutar nacionalnih država pružaju kontekst smislenog izbora samo pripadnicima dominantne etničke zajednice, manjinskim grupama treba garantovati posebna, grupno-diferencirana prava koja će njihov defavorizovani položaj unaprediti. Tvrdnja da značaj individualne autonomije zahteva od liberala da podržavaju multikulturne politike postala je predmet široke kritike. Između ostalog, Kimliki je zamerano, kako od strane multikulturalista tako i od pojedinih „čistokrvnih“ liberala, da je insistiranjem na važnosti autonomije unapred iz svoje koncepcije isključio sve one grupe koje autonomiju ne vrednuju previše ili nimalo. U nastavku rada bavimo se odnosima napetosti između Kimlikinog insistiranja na vrednosti autonomije i načinima života tzv. neliberalnih grupa. 214 Ibid., str. 116. 215 Ibid., str. 122. 156 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem LIBERALNI MULTIKULTURALIZAM I NELIBERALNE MANJINE Etničke i religijske grupe koje ne cene vrednost autonomije predstavljaju osetljivu tačku teorije liberalnog multikulturalizma. Stvar je u tome da liberalni multikulturalizam u nekom trenutku mora povući crtu i razdvojiti one kulturne prakse koje su, sa liberalne tačke gledišta, dobre od onih koje se smatraju neprihvatljivim. Ti tzv. „teški slučajevi“, po našem sudu, predstavljaju nesavladiv izazov svakog teorijskog koncepta koji se deklariše kao liberalni multikulturalizam. Odnos liberalnih multikulturalista prema položaju neliberalnih manjina uzećemo kao dokaz nekoherentnosti i nekonzistentnosti njihovih teorijskih pozicija. Kada je u pitanju liberalni multikulturalizam Vila Kimlike, problem je dodatno zaoštren. Insistiranjem na tvrdnji da je autonomija ključna vrednost liberalizma, te da ju je neophodno upražnjavati, Kimlika zatvara vrata svoje teorije za sve one grupe koje se sa ovim ne bi složile. Mogućnost da pojedinci slobodno izaberu koncepciju dobrog života koju će da slede, Kimika navodi kao odlučujuće obeležje liberalizma.216 Slobodan izbor životnog cilja podrazumeva i opciju njegove dorade ili promene ukoliko vremenom shvatimo da smo pogrešili ili naprosto želimo da izmenimo redosled prioriteta u životu. Ukratko rečeno, ukoliko želimo da vodimo dobar život (a polazna pretpostavka je da svi pojedinci imaju tu ambiciju), onda u paketu sa tim primarnim interesom nužno ide i vrednost autonomije jer ne možemo doći do onoga što smatramo dobrim životom bez mogućnosti izbora i eventualne korekcije ranijih odluka. Kako bi svoju sposobnost „racionalne revizije“ efektivno i koristili, pojedinci, takođe, moraju da poseduju uslove za sticanje svesti o različitim pogledima na to šta čini dobar život.217 Pristup informacijama o drugačijim načinima života, na primer, spada u jedan takav uslov. To je razlog zašto liberalno društvo tradicionalno podupire takve vrednosti kao što su obavezno osnovno obrazovanje, sloboda govora, sloboda savesti, sloboda udruživanja. Radi se, dakle, o pretpostavkama uspešnog autonomnog delovanja pojedinaca. Stoga je Kimlika izričit: „Liberalno stanovište koje zastupam insistira na tome da ljudi mogu procenjivati moralne vrednosti i tradicionalne načine života i imati ne samo legalno pravo da to čine, već i društvene uslove koji uvećavaju tu sposobnost (tj. liberalno obrazovanje).“218 216 Ibid., str. 118. 217 Ibid., str. 120. 218 Ibid., str. 136. Nikola Beljinac | MORALNA I POLITIČKA AUTONOMIJA U TEORIJI LIBERALNOG MULTIKULTURALIZMA 157 Kimlikina koncepcija autonomije svakako je manje zahtevna u odnosu na perfekcionističko stanovište Džozefa Raza ( Joseph Raz), kao i u poređenju sa deontološkim verzijama autonomije koje susrećemo u delima Imanuela Kanta i Džona Stjuarta Mila. Autonomija, po Kimlikinom shvatanju, nije u vezi sa bilo kakvim imperativom samo-određenja i samo-zakonodavstva, niti je izraz moralne prirode pojedinca koju treba negovati zarad individualnog razvoja. Autonomija, ističe Kimlika, nema vrednost po sebi.219 Suštinski interes kojem težimo jeste dobar život. Na tom putu autonomija je nužno sredstvo, a ne krajnji cilj. I dok se instrumentalna koncepcija autonomije može smatrati neproblematičnim rešenjem sa stanovišta položaja liberalnih manjina, za neliberalne grupe ona i dalje predstavlja preveliki zalogaj. Teško je poverovati da će one prihvatiti bilo kakvu koncepciju autonomije. S obzirom da je postojanje neliberalnih grupa realnost liberalnih društava, postavlja se pitanje ophođenja prema njihovim zahtevima. Ovom pitanju, prema našem sudu, Kimlika ne posvećuje dovoljno pažnje čime posredno priznaje da njegova teorija ne sadrži potpuno i adekvatno rešenje za gorući problem današnjice. Pre nego što argumentujemo navedenu tvrdnju, izlažemo Kimlikinu strategiju tretiranja neliberalnih manjina. Konstatujući da su savremeni liberali napustili učenje klasičnog liberalizma po kojem se nasilno nametanje liberalnih načela drugim državama smatralo legitimnim i svetim ciljem, Kimlika primećuje da se slična tendencija ne može primetiti i u slučaju njihovog odnosa prema „domaćim“ manjinama.220 Takva praksa ne samo da ogoljeno ugrožava opstanak manjinskih kultura već je i kontraproduktivna sa stanovišta uspešnosti nametnutih liberalnih načela i institucija. Baš kao i među-državni odnosi i odnosi između većinske i manjinske nacije u multinacionalnoj državi treba da budu zasnovani na principima uzajamnog uvažavanja i mirnog pregovaranja. Kimlika ostavlja mogućnost da u pojedinim situacijama krajnji rezultat ovakvog miroljubivog pristupa bude i sporazum kojim se neliberalnoj manjini dozvoljava izuzimanje iz opšteg važenja liberalnih zakona. Na taj način bi „liberalna većina bila onemogućena da spreči kršenje individualnih prava unutar manjinske zajednice“, no „liberali većinske grupe moraju da nauče da žive sa tim, baš kao što moraju da žive i sa neliberalnim zakonima drugih država.“221 Dosledan u stavu da se liberalizam ne treba nametati, Kimlika se zalaže za nenasilan način preobraćanja onih manjina koje postupaju nepravedno. To podrazumeva pravo javnog nastupa protiv takvih oblika nepravdi kao i suptilnu interiorizaciju 219 Ibid., str. 121. 220 Ibid., str. 241. 221 Ibid., str. 242. 158 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem liberalnih načela putem podrške naporima liberalnih reformatora da liberalizuju svoju kulturnu grupu. Kimlika smatra da je u stvarnosti malo povoda za ovakvu vrstu dobronamerne intervencije. Empirijski podaci govore da manjinske grupe u liberalnim demokratijama zapravo ne teže ograničavanju slobode svojih članova i ne sprečavaju ih da autonomno deluju čak i onda kada to podrazumeva preispitivanje i odbacivanje tradicionalnih običaja i praksi.222 Navedeno ne znači kako je državna intervencija zarad zaštite individualnih prava u potpunosti isključena. U slučajevima masovnog i sistematskog kršenja individualnih prava neophodna je brza i odlučna reakcija šireg društva. Kimlika priznaje da nema odgovor na pitanje u kom trenutku je prinudna intervencija države nužna. Ipak, nudi nekoliko kriterijuma koje bi pre takve odluke trebalo uzeti u obzir. Radi se o procenama koje se tiču „ozbiljnosti kršenja prava u manjinskoj zajednici, stepena konsenzusa unutar zajednice o legitimnosti ograničenja individualnih prava, mogućnosti disidentskih pripadnika grupe da napuste zajednicu ukoliko žele, postojanja istorijskih sporazuma sa nacionalnom manjinom.“223 Kimlikina koncepcija poseduje dva suštinska nedostatka. Prvo, moguće je postaviti pitanje u kojoj meri je ova teorija multikulturna? Zahtev da se grupnospecifična prava dodeljuju samo onim grupama koje cene individualnu autonomiju predstavlja gust filter kroz koji mnoge prakse i običaji neliberalnih grupa ne mogu da prođu. Drugo, s pravom se možemo zapitati u kojoj meri Kimlikina strategija zaslužuje liberalni predznak? Ne deluje nam kao realna opcija da neliberalne grupe grupe tek tako pristanu na proces mirnog liberalizovanja. Izvesnija je situacija koju Kimlika predstavlja kao model modus vivendi prilagođavanja. Sve što liberali treba da urade u tom slučaju jeste da zatvore oči pred neliberalnim praksama u njihovom neposrednom okruženju. Za liberalizam je ta vrsta indolentnosti neprihvatljiva. Dušan Pavlović stoga sa pravom zaključuje da „Kimlikina pozicija ne može da bude liberalna ako on ne želi da tvrdi da liberalne vlade nemaju automatsko pravo da nametnu svoje gledište neliberalnim manjinama. Ako, na drugoj strani, Kimlika želi da tvrdi kako liberalna vlada treba da liberalizuje neliberalne manjine štiteći pojedince od neliberalnih praksi, onda Kimlikina pozicija nije odmakla dalje od Rolsove, već se svodi na njenu rekapitulaciju.“224 Nekoherentnost Kimlikine koncepcije nudi pregršt argumenata za njenu kritiku, kako od strane multikulturalista, tako i od strane liberala. Sve u svemu, čini nam 222 Vil Kimlika, Savremena politička filozofija, Nova srpska politička misao, Beograd, 2009, str. 378. 223 Will Kimlycka, Multikulturno građanstvo, op.cit., str. 244. 224 Dušan Pavlović, Autonomija ličnosti u Rolsovoj Teoriji pravde, Fabrika knjiga, Beograd, 2005, str. 151. Nikola Beljinac | MORALNA I POLITIČKA AUTONOMIJA U TEORIJI LIBERALNOG MULTIKULTURALIZMA 159 se da je sasvim ispravna konstatacija Čandrana Kukatasa (Chandran Kukathas) da „Kimlikina teorija kulturnim manjinama jemči i previše i premalo priznanja.“225 Sličan zaključak bi mogli da izvedemo i u pogledu drugog, takođe uticajnog, liberalnog nastojanja da se, ovoga puta, u formi svedenijeg koncepta autonomije – političke autonomije odgovori na urgentnu potrebu uključivanja neliberalnih manjina u savremenu koncepciju demokratskog građanstva. Radi se o Rolsovom političkom liberalizmu kojem posvećujemo naredne stranice. KONCEPT AUTONOMIJE U POLITIČKOM LIBERALIZMU Rolsov prvi pokušaj da iznađe odgovor na pitanje kako se ophoditi prema činjenici moralnog pluralizma izložen u „Teoriji pravde“ (1971) izazvao je brojne akademske reakcije. Mada se u prvi mah činilo da će libertarijanska kritika predstavljati najznačajnijeg takmaca Rolsovoj teoriji, ubrzo postaje jasno da se znatno vitalniji protivnik nalazi u liku komunitarizma. Pitanja poput načina konstituisanja individualnih i kolektivnih identiteta, njihovog međusobnog odnosa, kao i problem (ne)pristrasnosti prvobitnog položaja, postaju glavni frontovi rasprave između sledbenika Rolsovih ideja i njihovih komunitarnih kritičara. Ukoliko bi pomenute sporne tačke preveli na teren liberalno-multikulturne debate, centralna dilema bi glasila ovako: Da li je rolsijanska privrženost autonomiji prihvatljiva osnova za upravljanje pluralističkim društvima budući da neke grupe ne cene autonomiju? Jedan deo liberalnih teoretičara ostaje dosledan ranom Rolsu (uz određenu reinterpretaciju bazičnog načela moralne autonomije) i brani tezu po kojoj se imperativi stabilnosti i pravednosti u kulturno raznolikim društvima pre postižu usvajanjem liberalnih principa pravde rolsijanskog tipa nego multikulturnim rešenjima. Za tu grupu liberala, moguće je krenuti od autonomije (makar to bila autonomija nekantijanskog tipa) i završiti na neutralnoj državi.226 Nešto kasnije u tekstu pokazaćemo da je ovakav pristup činjenici etno-kulturne raznolikosti daleko najbolje rešenje naspram alternativnih liberalnih opcija „pomirenja“ ideala autonomije i ideala raznolikosti koje pronalazimo u radovima Vila Kimlike i „kasnog“ Rolsa. Sam Rols, međutim, odlučuje da na komunitarne napade odgovori bitnim revidiranjem postavki koje je prvobitno izložio u „Teoriji pravde“. Već tokom 80-ih godina, Rols počinje da nudi daleko skromnije razumevanje onoga o čemu je pisao 70-ih. Pomeranje od pređašnje, etičke ka novoj, političkoj koncepciji pravde (od moralne ka političkoj autonomiji) svoj puni oblik dobija u „Političkom liberalizmu“(1993). 225 Chandran Kukathas, Political Theory, br. 20, 1992, p. 132. 226 Dušan Pavlović, Autonomija ličnosti u Rolsovoj Teoriji pravde, op.cit., str. 32. 160 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Rolsov pristup u „Teoriji pravde“ utemeljen je na aksiomatskoj viziji o tome šta konstituiše ljudsku prirodu pri čemu se nedvosmisleno priklanja Kantovom načelu moralne autonomije. Rols će ovo ključno obeležje „Teorije pravde“ po kojem svi građani dobro uređenog društva prihvataju koncept pravednosti kao nepristrasnosti na osnovu sveobuhvatne filozofske doktrine označiti kao ozbiljnu prepreku njenoj ostvarivosti. Rešen da tu prepreku otkloni, Rols već u uvodu nove knjige skreće pažnju čitaocima da su sadržaj i cilj političkog liberalizma velika promena u odnosu na sadržaj i cilj „Teorije pravde“227. Mada je i dalje veran kantijanskoj doktrini, Rols drži da je sasvim moguće da neki članovi društva smatraju da se njihovi ciljevi ne mogu dorađivati ili menjati. Po svemu sudeći, ti ljudi će biti privrženi nekoj drugoj sveobuhvatnoj doktrini koja je isto tako koherentna i branjiva kao i kantijanska filozofija. Moderno demokratsko društvo ne karakteriše samo jednostavan pluralizam verskih, moralnih, filozofskih doktrina, što je pretpostavka „Teorije pravde“, nego pluralizam nespojivih, ali ipak razložnih sveobuhvatnih doktrina. Centralno pitanje političkog liberalizma stoga glasi : „Kako je moguće da postoji stabilno društvo slobodnih i jednakih građana koje je premreženo razložnim ali nekompatibilnim doktrinama? Odnosno, kako je moguće da duboko suprotstavljene ali razložne doktrine mogu zajedno živeti i potvrđivati političku koncepciju ustavnog režima?“228 S obzirom da u takvim okolnostima, sasvim izvesno, nije moguće očekivati konsenzus koji bi bio utemeljen samo na jednom religijskom i moralnom idealu, Rols smatra da je proračun stabilnosti u „Teoriji pravde“ bio nerealističan te da se mora revidirati. U toj nameri, Rols ne odustaje u potpunosti od ideje autonomije već ograničava njen domašaj. Kantov koncept autonomije sada se koristi kao ključ za objašnjenje političke autonomije građana demokratskog društva. Za razliku od sveobuhvatnog, moralnog koncipiranja autonomije po kojem pojedinci treba da budu u poziciji da procenjuju i eventualno menjaju životne ciljeve, odluke ili nasleđene prakse u svim sferama života, u političkom liberalizmu je takva opcija ograničena isključivo na političku sferu.229 Prema Rolsu, sasvim je realna situacija u kojoj mi, kao građani, u domenu javne sfere upražnjavamo sposobnost autonomnog delanja, a u našim privatnim životima odbacujemo tu mogućnost. Takva javna koncepcija pravde u ustavnoj demokratiji treba da bude što je moguće više nezavisna od kontroverznih, ali razložnih filozofskih i religijskih doktrina. 227 John Rawls, Politički liberalizam, Kruzak, Zagreb, 2000. str. 3. 228 Ibid., str., 6. 229 Ibid., str., 69. Nikola Beljinac | MORALNA I POLITIČKA AUTONOMIJA U TEORIJI LIBERALNOG MULTIKULTURALIZMA 161 Uočavamo da je domet političkog koncepta pravde dvostruko sužen. Prvo, takav koncept nije više odraz neke od sveobuhvatnih doktrina, već predstavlja nevezano gledište (freestanding view) koje može biti podržano od strane različitih sveobuhvatnih, razložnih doktrina. Drugo, njegovo važenje je ograničeno isključivo na politički kontekst, bez pretenzije da svoje principe proširi i na ostale domene društva. Pripadnost različitim religijskim ili etničkim zajednicama svrstavamo u ono što Rols označava kao ne-javni identitet članova društva koji ne utiče odlučujuće na njihovo prihvatanja načela pravde kojima se utvrđuju prava i dužnosti u političkom polju. Na taj način, pojedincu je ostavljeno dovoljno prostora da, na primer, bude dostojan sledbenik Islama koji organizuje i živi svoj život u skladu sa religijskim učenjem Kurana, ali isto tako i primeran građanin koji će sa drugim građanima (pripadnicima iste ili drugih religija) deliti jednaku privrženost zajedničkom ustavnom poretku i njegovim političkim institucijama. Iako se članovi društva nužno međusobno razlikuju u mnogim bitnim stvarima, uključujući i etničku i religijsku pripadnost, ipak postoji opšta saglasnost u vezi sa bazičnim skupom političkih načela i institucija koje su oslobođene tereta sveobuhvatnih doktrina. Za Rolsa dobro društvo više nije ono društvo čiji članovi pristaju na principe pravde koji su izraz njihove jedinstvene (kantijanske) moralne prirode, već pluralističko društvo čiji članovi pripadaju različitim religijama, etničkim grupama i kulturama, u kojem su se sve ove različite grupe sporazumele o shemi načela pravde za koju žele da bude u osnovi njihovih najvažnijih ustanova.230 Prihvatanje političke koncepcije pravde rezultat je preklapajućeg konsenzusa (overlapping consensus) u kojem učestvuju sve suprostavljene filozofske, moralne i religijske doktrine.231 Treba imati u vidu da preklapajući konsenzus nije kompromis između onih koji imaju različite pogleda na svet, niti nekakav modus vivendi, strateški sporazum koji sve strane prihvataju zato što nemaju moć da drugima nametnu ono u šta zaista veruju.232 Preklapajući konsenzus valja razumeti kao principijelnu saglasnost, utemeljenu na totalitetu razloga koji su sadržani unutar različitih sveobuhvatnih doktrina i prihvaćeni od strane svakog građanina. Jednostavnije rečeno, dva principe pravde, ovaj put primenjena samo na političku sferu, moguće je braniti različitim argumentima, a ne isključivo pozivanjem na značaj autonomije. Tako na primer, do saglasnog zaključka po kojem je neophodno afirmisati slobodu savesti (deo prvog principa pravde) možemo doći navođenjem liberalnog argumenta koji se poziva na vrednost autonomije, ali i 230 Ibid., str. 33. 231 Ibid., str. 120. 232 Ibid., str. 129. 162 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem komunitarnim argumentima (primerenijim osobama muslimanske veroispovesti) po kojim se religijska uverenja smatraju datim i čvrsto ukorenjenim, a sloboda savesti se razume kao sredstvo kojim se brani stav da u društvu koje karakteriše postojanje viših različitih religijskih koncepcija ni jedna od njih nije podložna raspravi, što je svakako u interesu neliberalnih grupa.233 Različiti argumenti obraćaće se različitim grupama u društvu, a konačan rezultat biće preklapajući konsenzus kojim se svi saglašavaju da je neophodno da afirmišemo slobodu savesti premda iz različitih razloga. Isti postupak će važiti i za ostale bazične vrednosti pravnog i političkog poretka ustavne demokratije. Suštinski deo koncepcije preklapajućeg konsenzusa čini saglasnost o tome da svi građani poseduju dve moralne moći koje obezbeđuju zajednički okvir u kojem ljudi raspravljaju i rešavaju pitanja u vezi sa tumačenjem dva principa pravde. Prva moralna moć, bez koje je nemoguće govoriti o preklapajućem konsenzusu, sastoji se u osećaju za pravdu koji Rols pripisuje svakom građaninu. Druga moralna moć sadržana je u sposobnosti svakog građanina da „oblikuje, preispituje i ostvaruje“ određenu koncepciju dobra.234 Rols ponavlja da ove moralne moći ni na koji način neće ugroziti način života neliberalnih grupa. Ideja da posedujemo moralnu moć da oblikujemo i preispitujemo našu koncepciju dobra je strogo politička koncepcija usvojena isključivo za svrhu utvrđivanja naših javnih prava i odgovornosti (politička autonomija). Rols dopušta da neki ljudi u svojim privatnim životima shvataju svoju versku opredeljenost kao nešto što se može preispitivati. On samo zahteva da ljudi u javnom, političkom životu ignorišu eventualno postojanje takvih nepromenljivih, konstitutivnih ciljeva jer bi to ugrozilo mogućnost preklapajućeg konsenzusa. Rolsova smela namera da ispravi nedostatke sveobuhvatne koncepcije pravde koju je ranije zastupao, nije ostala pošteđena kritičkih observacija. Liberali privrženi rešenju ponuđenim u „Teoriji pravde“ optuživali su ga za komunitarno zastranjivanje, dok su mu multikulturalisti prebacivali da u doradi prvobitne koncepcije ipak nije učinio dovoljno. Parek primećuje da Rols nije predaleko odmakao od onoga što je tvrdio u „Teoriji pravde“, te da ostaje zapleten u kontradiktornosti liberalnog monizma koje ga sprečavaju da se pitanjem etno-kulturnog pluralizma bavi na valjan način.235 Stranice koje slede u celosti posvećujemo propitivanju odnosa napetosti između koncepcije političke autonomije i liberalnog multikulturalizma 233 Ibid., str. 134-137. 234 Ibid., str. 65. 235 Bikhu Parekh, Rethinking multiculturalism : cultural diversity and political theory, Macmilann Press, London, 2000, p. 84. Nikola Beljinac | MORALNA I POLITIČKA AUTONOMIJA U TEORIJI LIBERALNOG MULTIKULTURALIZMA 163 LIBERALIZAM AUTONOMIJE I/ILI LIBERALIZAM TOLERANCIJE U prethodnim poglavljima smo otvorili nekoliko važnih pitanja koja su od značaja za razmatranje složenog odnosa autonomije i multikulturalizma u savremenim liberalnim društvima. Dileme su podjednako teorijske i praktične naravi. Kako bi liberalne države trebalo da se ophode prema etničkim i religijskim grupama koje ne cene autonomiju ? Da li je dovoljno od takvih grupa zahtevati da svoje vrednosti ne nameću drugima ili treba da budemo zainteresovani i za njihovu unutrašnju organizaciju? Najzad, imaju li te grupe pravo da upućuju ikakve zahteve širem društvu? Radi se o izuzetno spornim i neugodnim temama koje su pokrenule intenzivne rasprave kako između liberala i neliberala, tako i među samim liberalima. Prema pojedinim liberalnim teoretičarima, način na koji ćemo pristupiti ovim, ali i drugim pitanjima iz domena liberalno-multikulturne debate zavisiće od toga kojoj od dve fundamentalne liberalne vrednosti, autonomiji ili toleranciji, priznajemo pravo prioriteta. Ukoliko veći značaj pridajemo autonomiji pojedinca koja, kao što smo videli, podrazumeva mogućnost propitivanja životnih ciljeva i društvenih praksi, onda smo pristalice prosvetiteljskog liberalizma ili liberalizma autonomije. Ako, pak, smatramo da je suština liberalnog pogleda na svet uvažavanje širokog spektra različitosti koje nas okružuju, onda smo pobornici reformatorskog liberalizma ili liberalizma tolerancije.236 Na suprotnim stranama ovog popularnog liberalnog binoma nalaze se koncepcije sveobuhvatnog i političkog liberalizma. Distinkcija implicitno sugeriše da je nemoguće, ili teško ostvarivo, insistirati na autonomiji pojedinaca i biti tolerantan prema neliberalnim grupama i obrnuto, afirmisati toleranciju uz istovremenu brigu za položaj pojedinaca, članova različitih etno-kulturnih grupa. Uvereni smo da navedena tvrdnja promašuje suštinu, te da je primereno bavljenje činjenicom kulturnog pluralizma moguće i bez prethodnog priklanjanja jednom ili drugom liberalnom taboru. Pre nego što to dokažemo, upoznaćemo se sa, verovatno, najpoznatijim primerom teorijske analize multikulturalizma iz vizure „dva liberalizma“. Radi se o Kimlikinoj kritici „kasnog“ Rolsa. Kimlikinim rečima, koncept političke autonomije „više zamagljuje nego što uklanja, ili rasvetljava, potencijalne sukobe između liberalnih načela i neliberalnih grupa.“237 Ceo nesporazum je sadržan u pogrešnom razumevanju ideje tolerancije. 236 Kao kanonski oblik ove teze, Brajan Beri navodi članak Vilijama Galstona (William Galston) „Two Concepts of Liberalism“ (videti: Brian Barry, Kultura i jednakost-egalitarna kritika multikulturalizma, Naklada Jesinski i Turk, Zagreb 2006, str. 140). 237 Vil Kimlika, Savremena politička filozofija, op.cit., str. 262. 164 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Tolerancija za koju su liberali zainteresovani individualistički je koncipirana. Njena glavna odlika je snažna posvećenost individualnoj autonomiji. Kako Kimlika ističe, tolerancija i autonomija su zapravo dve strane iste medalje i tako im se mora pristupiti.238 Rolsov preformulisani liberalizam možda jeste inventivna strategija, ali nikako nije principijelno, pa ni funkcionalno rešenje. Poenta je u tome da liberalizam kakav god oblik imao, po Kimliki, nužno mora da insistira na vrednosti autonomije pri čemu bi tu posvećenost liberalizma bilo loše, a u krajnjem slučaju i nemoguće, ograničavati samo na jedan aspekt društvenog života – na političku sferu. Pozicija političkog liberalizma neodrživa je ne samo za istinske liberale, već i za dosledne komunitarce. Nije verovatno da će neko ko upražnjava komunitarni način života u privatnoj sferi prihvatiti ideal autonomije u političkoj sferi. Štaviše, prihvatanje vrednosti autonomije u političke svrhe za komunitarne grupe može nositi realnu opasnost „prelivanja“ autonomije u privatne živote njihovih članova, a to je cena na koju te grupe svakako neće pristati. Dakle, ono od čega te grupe strepe jeste sam koncept individualne autonomije, a ne argumentacija kojom se brani. U tom smislu, za njih je potpuno svejedno da li skup argumenata koji nalaže zakonsko poštovanje individualnih prava i sloboda u svom zaleđu ima neku od koncepcija sveobuhvatnog liberalizma ili strategiju političkog liberalizma.239 Oba liberalizma se zalažu, ne samo za zakonsko priznavanje individualnih prava i sloboda već i za stvaranje uslova za njihovo efektivno korišćenje. Stoga strategija političkog liberalizma ne donosi ništa novo u načinu tretiranja neliberalnih grupa. Zbog neadekvatnog pristupa činjenici postojanja neliberalnih grupa, one će i nadalje ostati skrajnut i buntovan deo unutar šireg liberalnog društva. Problemu nekoherentnosti političkog liberalizma moguće je pristupiti i iz drugog ugla. Odluke o zvaničnom jeziku, državnim praznicima i simbolima predstavljaju očigledne primere prelivanja ne-javnih identiteta pojedinih članova društva, po pravilu pripadnika većinske nacije, u javnu sferu. Za multikulturaliste navedene prakse, svojstvene svakoj liberalnoj demokratiji, predstavljaju dokaz pristrasnosti od koje pati svaki model proceduralnog liberalizma uključujući i politički liberalizam. Suprotno Rolsu, oni tvrde da pripadnost ne-javnim identitetima i te kako utiče na (ne)prihvatanje načela pravde u javnoj sferi. Da zaključimo. Iz svih navedenih razloga, prema Kimliki, nije branjivo liberalno gledište koje društveni život pojedinca polovi na komunitarni i na liberalni deo.240 Primećujemo da je Kimlikina sugestija krajnje isključujuća. 238 Ibid., str. 260. 239 Will Kymlicka, Multikulturno građanstvo, Jesenski i Turk, Zagreb, op.cit., str. 231. 240 Ibid., str. 233. Nikola Beljinac | MORALNA I POLITIČKA AUTONOMIJA U TEORIJI LIBERALNOG MULTIKULTURALIZMA 165 Moramo se odlučiti da li ćemo se zalagati za neliberalni sistem mileta utemeljen na neliberalnom shvatanju tolerancije ili ćemo toleranciju braniti na liberalan način, pozivanjem na individualnu autonomiju koja nije veštački ograničena isključivo na politički domen. Rols se, barem posredno, priklanja ovoj drugoj opciji i to je dobra vest za Kimliku. Loše je to što Rols zapetljan u neodbranjivu misiju odbrane suživota načela liberalne autonomije i principa neliberalne tolerancije, propušta da ponudi realno rešenje za problem prave mere ophođenja prema onim kulturnim manjinama koje ne cene autonomiju. Mišljenja smo da Kimlikina kritika umnogome pogađa metu. Rolsova strategija tretiranja neliberalnih načina života zaista ne deluje uverljivo. Neliberalne grupe koje odbacuju vrednost autonomije, po svemu sudeći, neće prihvatiti politički liberalizam, baš kao što nisu prihvatile ni njegovu sveobuhvatnu verziju. Međutim, isto tako smatramo da je Kimlikina formula „liberalizovanja“ neliberalnih grupa podjednako sporna i jalova opcija upravo iz svih onih razloga koje Kimlika navodi kao protiv-argumente Rolsovom političkom liberalizmu. Kimlika upada u zamku samo-nametnutog imperativa da liberalizam, po svaku cenu razvrsta, na varijantu koja podržava autonomiju (čiji je Kimlika sledbenik) i onu koja ceni raznolikost. IMA LI LIBERALIZAM IPAK REŠENJE? Opisane stranputice liberalnog multikulturalizma posledica su pogrešnog pristupa činjenici kulturnog pluralizma. Da ponovimo, prema pristupu karakterističnom za liberalni multikulturalizam, autonomija se shvata kao centralna vrednost liberalizma i ključno polazište u razmatranju kulturne raznolikosti. Drugi pristup, svojstven radikalnim multikulturalistima, bazira se na problematičnoj pretpostavci da je kulturna raznolikost vrednost po sebi koja se može prikladno tretirati jedino ukoliko napustimo okvire liberalnog zakonodavstva. Smatramo da ni jedan od ova dva pristupa ne nudi održivo rešenje koje će zadovoljiti potrebe za stabilnošću i pravdom u kulturno heterogenim društvima. Da budemo do kraja jasni, i autonomija i raznolikost jesu vrednosti koje zaslužuju našu pažnju i podršku. Liberalizam svakako ne treba da ih se stidi. Naprotiv, obe vrednosti predstavljaju važne argumente u prilog odabira liberalnog načina života. Problem se javlja u načinima na koji se autonomija i raznolikost koncipiraju i uvode u liberalizam. Cilj nam je da u ovom poglavlju pokažemo da strategija liberalnog egalitarizma koja se kreće u granicama političke teorije Brajana Berija (Brian Barry) nudi adekvatan okvir za razmatranje odnosa između ideala autonomije i ideala raznolikosti. Glavna poruka ove liberalne škole glasi da se prihvatanje liberalnih načela i institucija ne mora nužno podudarati sa prihvatanjem ideala autonomije. Istina, najveći broj ljudi u liberalnim demokratijama ideal autonomije smatra bitnim za 166 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem svoj život, ali to ne umanjuje mogućnost upražnjavanja komunitarnih životnih stilova koji ne vrednuju autonomiju. Beri je u pravu kada kaže da su u liberalnom društvu ljudi koji ne žele da se posvetite tom idealu slobodni da to ne učine. Međutim, „čak se i onima koji ne odobravaju ideal autonomije mogu dati razlozi za odobravanje individualnih prava koja se mogu izvesti iz liberalnih načela.“241 Liberalna blagonaklonost prema autonomiji daleko je od identifikovanja liberalizma sa zahtevom da država mora preuzeti misiju „usađivanja“ autonomije. Ako bi se to desilo, liberalna država bi narušila princip nepristrasnosti koji je utemeljuje što bi značilo da su neke koncepcije dobrog života u povlašćenom položaju u odnosu na druge. Iz tog razloga, Beri smatra da se teorije koje prvenstvenim zadatkom države određuju promovisanje autonomije, poput perfekcionističkih koncepcija, ne mogu smatrati liberalnim.242 I dok se perfekcionističkom liberalizmu mogu spočitavati asimilacijske namere, to nikako nije slučaj i sa egalitarnim liberalizmom Brajana Berija. To što će neki ljudi, a među njima zasigurno i sam Beri, radije izabrati vrednost autonomije nego tradicionalistički način života koji je lišen sposobnosti autonomnog odlučivanja, nije ni od kakvog značaja za javnu politiku. Isto tako, činjenica da liberalne institucije stvaraju uslove pod kojima se autonomija može ostvarivati, ne znači da javna politika promoviše koncepcije dobra koje proizilaze iz ideala autonomije.243 Radi se o logičkoj grešci koja se može uporediti sa onom koju pravi Iris Marion Jang (Iris Marion Young) kada automatski izjednačava ideal asimilacije i liberalne institucije „slepe na razlike“. Svakodnevica liberalnih demokratija pruža mnogo dokaza da pod okriljem jednakih sloboda za sve koje su ugrađene u temeljna liberalna načela (građanska jednakost, sloboda govora, veroispovesti, nediskriminacije, udruživanja, jednakosti šansi…) uspevaju i načini života koji ne slave autonomiju i individualnost. Do tih se načela može doći na niz načina, a ne isključivo stavljanjem u prvi plan vrednosti autonomije čime Beri odbacuje tezu po kojoj se liberalizam brani prevashodno pozivanjem na ideal individualne autonomije. Po njemu „liberalne oblike života treba jednostavno definisati kao one oblike života koji nisu nespojivi sa postojanjem liberalnih institucija“.244 S obzirom da je očigledno moguće podupirati uniformna liberalna pravila „slepa na razlike“ bez pozivanja na vrednost autonomije, smatramo da liberalni multikulturalizam postavlja nepotrebno visoke standarde procenjivanja liberalnosti kulturnih praksi i običaja. 241 Brajan Beri, Kultura i jednakost-egalitarna kritika multikulturalizma, op.cit., str. 145. 242 Ibid., str. 146. 243 Ibid., str. 145. 244 Ibid., str. 145. Nikola Beljinac | MORALNA I POLITIČKA AUTONOMIJA U TEORIJI LIBERALNOG MULTIKULTURALIZMA 167 Kada je u pitanju vrednost raznolikosti, Berijev stav je još izričitiji. Kulturna raznolikost predstavlja sastavni deo stvarnosti savremenih liberalnih država. To niko ne poriče. Međutim, sporan je odgovor na činjenicu njenog postojanja. Prema Beriju, liberalno načelo jednakih sloboda dobro je prilagođeno da odgovori na izazove kulturne raznolikosti. Prema grupama je moguće postupati pravedno ne napuštajući principe egalitarnog liberalizma. Liberalizam, uostalom, i nastaje kao formula za okončanje sukoba različitih religijskih doktrina. Moralna i verska tolerancija svrstavaju se u središnja obeležja liberalizma. Stoga apsurdno deluje poziv pojedinih multikulturalista da, zarad uvažavanja činjenice raznolikosti, modifikujemo ili čak u potpunosti odbacimo liberalno učenje. Beri uočava da se iza takvih zahteva krije namera pojedinih kulturnih grupa da steknu apsolutnu nadmoć nad svojim pripadnicima.245 Kako bi to dokazao, Beri se osvrće na optužbe da liberalizam nipodaštava oblike života onih kulturnih grupa koje ne cene autonomiju. On podvlači da se ne radi o valjanom prigovoru jer za liberalizam kulture nisu entiteti kojima se uopšte treba baviti. Kulturama ne možemo da pripišemo bilo kakvo pravo ili moralni zahtev, pa ni onaj koji se odnosi na brigu za opstanak date kulture. Intervencije koje navodno ugrožavaju zdravlje tradicionalnih kultura zapravo su reakcije liberalne države u slučajevima prisiljavanja onih pojedinaca koji više ne dele cilj kulturne grupe kojoj pripadaju. Sve dok pripadnici neliberalnih grupa imaju jednaka prava kao i svi drugi građani, ne postoji razlog za bilo kakvo uplitanje sa strane. ZAKLJUČAK Multikulturalizam, slagali se sa njegovim postavkama ili ne, nepobitno predstavlja jedan od ključnih konceptualnih duskursa u razumevanju savremenih liberalnih demokratija. Bez obzira na različita tumačenja multikulturalizma i brojne kontraverze koje su pojam učinile spornim, u jednome se svi, barem implicitno, slažu – multikulturalizam dovodi u pitanje konvencionalnu prirodu moderne države i menja pravac interesovanja savremene političke teorije koja je dominantno liberalno orijentisana. Milan Mesić konstatuje da se sve moderne države suočavaju sa dilemama koje pred njih postavlja multikulturalizam, čak i onda kada su daleko od toga da ga priznaju za službenu politiku.246 Slična situacija je i u polju političke teorije. Primećujemo da i oni teoretičari, poput Kukatasa ili Berija, koji tvrde da multikulturalizam ne predstavlja problem za političku teoriju ulažu mnogo truda u objašnjenje te tvrdnje čime mu posredno priznaju značaj koji inicijalno osporavaju. 245 Ibid., str. 147. 246 Milan Mesić, Multikulturalizam, Školska knjiga, Zagreb, 2006., str. 60. 168 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Uvažavajući relevantnost pitanja koje pokreće multikulturalizam, namera nam je bila da u radu proučimo samo jedan segment iz nepreglednog pejzaža liberalno-multikulturne debate. U fokusu naše pažnje nalazio se problem moralne i političke autonomije u teorijama liberalnog multikulturalizma. Problemu smo pristupili u skladu sa predmetnim okvirom rada koji je pred nas postavio dva cilja. Prvi cilj nam je nalagao da ispitamo prirodu odnosa između koncepata moralne i političke autonomije i liberalnog multikulturalizma. Drugi cilj nas je usmerio na propitivanje kapaciteta egalitarnog liberalizma da se nosi sa napetostima koje generiše pomenuti odnos. U narednim redovima izlažemo osnovne zaključke do kojih smo došli sledeći ove dve smernice. U literaturi koja se bavi multikulturnim temama, autonomiji se pridaju posve različite konotacije, od onih koje između autonomije i kulturne pripadnosti povlače znak jednakosti, do onih koje koncept autonomije optužuju za ukidanje kulturne raznolikosti. Izbegavajući stavove dijametralno različitih pozicija u raspravi, smatramo da je odnos moralne, sveobuhvatne autonomije i multikulturalizma obeležen inherentnim napetostima koje ne uspeva da prevaziđe ni svedeniji koncept političke autonomije, baš kao ni koncept liberalnog multikulturalizma. Ukazali smo, takođe, da to ne znači da je neophodno modifikovati ili odbaciti konture liberalnog univerzalizma kako bi se napetosti otklonile. Posebno smo sumnjičavi prema zapažanjima onih teoretičara koji smatraju da uvažavanje vrednosti autonomije povlači sa sobom asimilaciju kulturnih grupa koje autonomiju ne vrednuju visoko. Popularan primer takve zablude je tvrdnja da će kulturne grupe čiji članovi ne prihvataju liberalna načela, uključujući i koncept autonomije, biti destimulisane prilikom ostvarivanja kolektivnih ciljeva zato što će biti prisiljene da promene svoj način života kako bi ga uskladile sa liberalnim individualizmom.247 Verujemo da je dobar odgovor na tu vrstu primedbe to da uvažavanje autonomije nikako nije isto što i državna podrška načinima života koji podrazumevaju upražnjavanje ideala autonomije. Čini nam se da je previđanje te činjenice glavni razlog brojnih nesporazuma na relaciji liberalna država – multikulturalizam. Dosledna liberalna država svakako ne treba da pristane na zahtev da se posebnim pravima snabdeju one grupe čiji članovi ne žele da žive autonoman način života. Do ove tačke se slažemo sa postavkama liberalnog multikulturalizma. Međutim, isto tako smatramo da sa normativnog stanovišta nije branjiva pozicija koja ostavlja otvorenom mogućnost „liberalnog pripitomljavanja“ onih etno-kulturnih grupe koje ne vrednuju visoko ili uopšte ideal autonomije što je krajnja konsekvenca Kimlikinog 247 Brajan Beri, Kultura i jednakost-egalitarna kritika multikulturalizma, str. 147. Nikola Beljinac | MORALNA I POLITIČKA AUTONOMIJA U TEORIJI LIBERALNOG MULTIKULTURALIZMA 169 liberalnog multikulturalizma. Dobrovoljna udruženja pojedinaca, ukoliko je to interes njihovih članova, ne moraju imati unutrašnja pravila koja zadovoljavaju zahteve koje liberalna država nameće svim pojedincima u javnoj sferi. Drugim rečima, u okvirima liberalnog zakonodavstva koje je jednako za sve, neliberalne grupe imaju slobodu da svoje unutrašnje odnose urede onako kako nalažu uverenja njihovih članova čak i ukoliko ta pravila ne uvažavaju ideal individualne autonomije. Granice te slobode su telesni integritet pojedinca i pravo napuštanja grupe koje ne povlači sa sobom nesrazmerne sankcije. Teoretičari multikulturalizma, pogotovo radikalne orijentacije, mogu odgovoriti da i ova verzija liberalizma, baš kao i neke prethodne, nije u deontološkom smislu potpuno „čista“. Nismo imali nameru da takav stav opovrgnemo, ali smatramo duboko pogrešnim zaključak koji uobičajeno sledi : liberalizam je neprijatelj etno-kulturne raznolikosti. Za liberalne teoretičare, dobro (liberalno) društvo je ono društvo koje ne promoviše partikularne svrhe ili ciljeve, već osigurava okvir za jednaka prava, slobode i dužnosti pojedinaca unutar kojih oni mogu da slede različite ciljeve, individualno ili kooperativno. Navedeno ne znači da liberalizam nije vrednosno utemeljen. Liberalizam, nema sumnje, jeste doktrina koja se u svojim idejnim i praktičnim izvedbama oslanja na osobenu, liberalnu, viziju ljudske prirode i osobeno, liberalno, razumevanje pojedinca i njegovog mesta u društvu. Takođe, nije sporno ni to da je u savremenim državama uočljiva konvergencija između liberalnih načela i kulturnog identiteta većinske nacije. Liberalizam nije moguće (niti je potrebno) braniti iz pozicije savršene deontologije. Sve što se u tom smislu može reći jeste da se nijedan princip u stvarnosti ne sprovodi idealno, ali to i dalje nije argument da liberalizam ne pruža dobre odgovore na okolnosti kulturnog pluralizma. LITERATURA Barry, Brian, Kultura i jednakost – egalitarna kritika multikulturalizma, Naklada Jesinski i Turk, Zagreb, 2006 Divjak, Slobodan (ur.), Nacija, kultura i građanstvo, Službeni list SRJ, Beograd, 2002. Gatman, Ejmi (ur.), Multikulturalizam, Centar za multikulturalnost, Novi Sad, 2003. Jang, Merion Iris, Pravednost i politika razlike, Naklada Jesinski i Turk, Zagreb, 2005. Jovanović, A. Miodrag, Kolektivna prava u multikulturnim zajednicama, Službeni glasnik, Beograd, 2004. Kymlicka, Will (ed.) The Rights of Minority Cultures, Oxford University Press, 1995. Kymlicka, Will, Multikulturno građanstvo, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2003. Kimlika, Vil, Savremena politička filozofija, Nova srpska politička misao, Beograd, 2009. 170 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Kimlika, Vil i Opalski, Magda, Može li se izvoziti liberalni pluralizam, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2002. Kimlika, Vil, Liberalizam, zajednica i kultura, Naklada Deltakont, Zagreb, 2004. Mesić, Milan, Multikulturalizam, Školska knjiga, Zagreb, 2006. Pavlović, Dušan, Autonomija ličnosti u Rolsovoj teoriji pravde, Fabrika knjiga, Beograd, 2005. Parekh, Bikhu, Rethinking multiculturalism : cultural diversity and political theory, Macmilann Press, London, 2000. Philips, Anne, Multiculturalism without Culture, Princeton University Press, Princeton and Oxford, 2007. Podunavac, Milan, Princip građanstva i poredak politike, Čigoja štampa, Beograd, 2001. Raz, Joseph, Moralnost slobode, Kruzak, Zagreb, 2007. Rols, Džon, Teorija pravde, Službeni list SRJ i CID, Beograd, Podgorica, 1998. Rols, Džon, Politički liberalizam, Kruzak, Zagreb, 2000. Nikola Beljinac MORAL AND POLITICAL AUTONOMY IN THE THEORY OF LIBERAL MULTICULTURALISM Summary: The paper deals with the issue of the interplay between the principle of autonomy in its comprehensive (moral) and partial (political) version and the theory of liberal multiculturalism. The author points out the deficiencies of Kymlicka's model of liberal multiculturalism and Rawls's model of political liberalism. The author also tried to argue that the model of egalitarian liberalism is most preferable one for ethnoculturally divided societes. Key Words: autonomy, liberal multiculturalism, political liberalism, egalitarian liberalism Jelena Lončar, MA248 UDC 316.32 RAZUMEVANJE GLOBALNOG CIVILNOG DRUŠTVA249 Sažetak: Cilj ovog rada je razumevanje i objašnjenje koncepta globalnog civilnog društva shvaćenog kao savremene forme civilnog društva koja se razvija na transnacionalnom nivou. U prvom delu rada se predstavlja dominantno shvatanje koncepta globalnog civilnog društva dok se u drugom i trećem delu rada ukazuje na najvažnije kritike i nudi odgovor na njih. Ključne reči: globalno civilno društvo, civilno društvo, država, globalno, funkcije globalnog civilnog društva UVOD Tokom 1970-ih i 1980-ih godina dvadesetog veka dolazi do razvoja određenih uslova koji omogućavaju širenje organizacija i aktivnosti civilnog društva van nacionalnih granica. Reč je, pre svega, o ubrzanom širenju političke, ekonomske i kulturne globalizacije, o uspostavljanju sve veće prekogranične saradnje boraca za ljudska prava i demokratiju, razvoju globalnih informacionih i komunikacionih tehnologija koje su omogućile brzu, jeftinu i efikasnu komunikaciju među građanima širom sveta. Svi ovi trendovi doprineli su ubrzanom stvaranju transnacionalnih pokreta, međunarodnih nevladinih organizacija i grupa koje više nisu povezane samo sa jednom državom već deluju u više njih, imaju članstvo ili pristalice u različitim krajevima sveta, svoje aktivnosti usmeravaju na rešavanje globalnih problema ili se bore za ljudska prava u državama iz kojih sami ne potiču. 248 Asistentkinja, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. e-mail: jelena.loncar@fpn.bg.ac.rs 249 Rad je nastao u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka, Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu, (evidencioni broj: 179076), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. Tekst primljen 01. februara 2011. godine. 172 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Mnogi autori smatraju da je ovakav razvoj organizacija civilnog društva (OCD) doveo do nastanka nove koncepcije civilnog društva koju označavaju terminom globalno civilno društvo. Za razliku od njih, određeni autori sugerišu da pojava globalnog civilnog društva nije nikakva novina jer se ono postepeno razvija sa nastankom prvih transnacionalnih OCD od sredine 19-og veka (Boli i Thomas, 1999). Sa druge strane, jedan deo kritika negira postojanje globalnog civilnog društva ističući da termin „globalno civilno društvo“ nije adekvatan da opiše razvoj građanskih institucija, grupa i aktivnosti preko i van državnih granica. Sam termin „globalno civilno društvo“ počinje da se koristi poslednjih dvadesetak godina (Kaldor, 2003). Prvi put je objavljen u jednom od najvažnijih svetskih časopisa 1991. godine u izjavi Eduarda Ševarnandzea, tadašnjeg sovjetskog ministra spoljnih poslova, a kasnijeg predsednika Gruzije u kojoj govori o mogućnostima novog svetskog poretka zasnovanog na vladavini prava na globalnom nivou: „čini mi se da se sa istorijske perspektive krećemo ka stvaranju globalnog civilnog društva zasnovanog na pravnim načelima. Ako je to slučaj, onda bi bilo vredno proveriti da li bismo mogli međunarodnim problemima i izazovima prići na više ili manje sličan način na koji demokratski sistemi rešavaju domaća pitanja“ (prema Corry, 2006:303-304). Pored debata oko postojanja, terminološkog i vremenskog određenja razvoja koncepta, za globalno civilno društvo vezane su i brojne druge nedoumice i dileme: ne postoji saglasnost oko njegove definicije, niti se svi slažu oko toga koji su sve njegovi akteri, koje aktivnosti spadaju u njegov domen, oko njegovog odnosa sa državom i civilnim društvima unutar nacionalnih granica. Neki autori ističu da ono predstavlja protivtežu globalnom kapitalizmu (protestanti u Sietlu npr, ili akcije Greenpeace-a kojima se suprotstavlja transnacionalnim korporacijama), drugi da ono predstavlja infrastrukturu potrebnu za širenje demokratije, treći ga izjednačavaju sa humanitarnim organizacijama i pružanjem humanitarne pomoći, četvrti sa povezivanjem građana preko nacionalnih granica. Globalno civilno društvo je, kako su to primetili Kaldor, Anheier i Glasius u prvom Godišnjaku Globalnog civilnog društva (Global Civil Society Yearbook)250, jedan nejasan i sporan koncept kako zbog toga što prevazilazi do sada poznate kategorije u društvenim naukama, tako i zbog toga što njegove granice nisu jasno definisane. Nije jasno šta sve treba da bude uključeno u njega, a šta ne, niti je uvek moguće jasno razgraničiti njegov deskriptivni i normativni sadržaj (Anheier, Glasius, Kaldor, 2001). 250 Anheier Helmut, Glasius Marlies & Kaldor Mary (ed) (2001), Global Civil Society 2001, Oxford: Oxford University Press. Jelena Lončar | RAZUMEVANJE GLOBALNOG CIVILNOG DRUŠTVA 173 Smatram da je uvođenje koncepta globalno civilno društvo teorijski i analitički korisno i opravdano i stoga ovaj rad stoji uz one koji zagovaraju njegovu upotrebu. Cilj rada je da da doprinos razumevanju koncepta globalnog civilnog društva kao savremene forme civilnog društva koja se razvija na transnacionalnom nivou. Prvi deo rada biće posvećen definisanju globalnog civilnog društva i objašnjenju njegovog nastanka. U drugom delu će biti ukazano na najvažnije kritike ovog koncepta koje se, pored gorepomenutih, odnose i na njegov odnos prema državi i civilnom društvu u nacionalnim okvirima. U trećem delu rada ću pokušati da odgovorim na kritike i ponudiću određene argumente u prilog korišćenja termina i koncepta globalnog civilnog društva. GLOBALNO CIVILNO DRUŠTVO – NASTANAK I KONCEPTUALNO ODREĐENJE Pod globalnim civilnim društvom se uobičajeno podrazumeva civilno društvo koje se povezuje preko i uprkos državnim granicama, koje više nije vezano isključivo za državu već svoje zahteve usmerava i ka međunarodnim organizacijama i nadnacionalnim institucijama. Ono deluje na nadnacionalnim nivoima u kojima još uvek ne postoje formalne vladajuće institucije. Interesuje se za globalne teme koje nisu u isključivoj nadležnosti nacionalnih država i bavi se problemima koji pogađaju celo čovečanstvo poput ekologije, ljudskih prava, mira, globalnog siromaštva, globalne nejednakosti i sl. Dok civilno društvo teži rešavanju problema i ostvarivanju određenih prava i interesa građana isključivo unutar nacionalnih granica pojedine države, globalno civilno društvo kao glavni zadatak uzima rešavanje problema koji se tiču svih građana sveta na globalnom nivou. Šolte (Scholte) ističe četiri kriterijuma za određenje globalnog civilnog društva: 1. ono se bavi suprateritorijalnim temama poput ekoloških promena ili prekograničnim kapitalizmom, 2. koristi suprateritorijalne komunikacije (email, fax), 3. postojanje prekogranične organizacije koja koordiniše ogranke širom planete, 4. deluje na premisama suprateritorijalne solidarnosti, npr. između žena i radnika. Međutim, ovaj autor ističe da za pripadnost globalnom civilnom društvu, određena organizacija ne mora da zadovoljava sva četiri kriterijuma. Na primer, neke lokalne grupe boraca za ljudska prava mogu da budu deo globalnog društvenog pokreta iako, na primer, nisu čvrsto umrežene suprateritorijalnim komunikacijama i organizacijom, ali zadovoljavaju prvi i četvrti kriterijum (Scholte, 2000: 277-278). Ovako shvaćeno, globalno civilno društvo je izuzetno kompleksan i širok koncept, koji čini složen sistem mreža i odnosa, različitih aktivnosti, ciljeva i interesovanja zbog čega je vrlo teško dati zadovoljavajuću, dovoljno adekvatnu i obuhvatnu definiciju. 174 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Među određenjima globalnog civilnog društva dominantne su normativne definicije koje ističu njegov mirovni karakter, borbu za širenje i ostvarivanje ljudskih prava i demokratije širom sveta. Za doprinos normativnom razvoju ideal-tipske verzije globalnog civilnog društva najzaslužniji su Meri Kaldor (Mary Kaldor) i Džon Kin ( John Keane). Džon Kin definiše globalno civilno društvo, kada ga posmatra kao idealan tip, kao „dinamični nevladin sistem međuzavisnih društveno-ekonomskih institucija koje obuhvataju celu Zemlju, i koje imaju kompleksne efekte koji se osećaju na četiri kraja sveta. Globalno civilno društvo nije ni statičan objekt niti fait accompli. To je nezavršen projekat koji se sastoji od ponekad gustih, ponekad tanko razvučenih mreža, piramida i hub-and-spoke klastera251 društveno-ekonomskih institucija i aktera koji se organizuju preko granica, sa određenim ciljem da zajednički kreiraju svet na nove načine. Ove nevladine institucije i akteri teže da pluralizuju moć i da problematizuju nasilje; posledično, njihovi mirovni i ‚civilni‘ efekti se osećaju svuda, ovde i tamo, daleko i široko, ka i od lokalnih oblasti, kroz šire regione, do samog planetarnog nivoa“ (Keane, 2003:8). Kaldor koristi termin „globalno civilno društvo“ da opiše globalne procese kroz koje pojedinci mogu da komuniciraju, utiču na donošenje različitih sporazuma, pregovaraju sa centrima političke i ekonomske vlasti. Ono uključuje sve one organizacije, bilo formalne ili neformalne, kojima bilo koja osoba može da se priključi i kroz koje donosioci odluka mogu da čuju stavove i mišljenja pojedinaca (Kaldor, 2003:79). Razvoj ideja globalnog civilnog društva može se pratiti od 1970-ih i 1980ih godina kada dolazi do ponovnog buđenja civilnog društva odnosno do njegovog „savremenog preporoda“ (Kin, 2003: 21-43) širom sveta. Kin navodi da su postojale tri faze preporoda civilnog društva: prva u Japanu krajem 1960-ih i u 1970-im, druga u Srednjoj i Istočnoj Evropi i treća u Latinskoj Americi, Južnoj Africi i istočnoj Aziji. Za razvoj globalnog civilnog društva posebno se ističe značaj oživljavanja interesa za civilno društvo u Srednjoj i Istočnoj Evropi i Latinskoj Americi. U autoritarnim i komunističkim režimima ovih regiona civilno društvo postaje ključno za širenje demokratskih vrednosti i demokratizaciju ‚odozdo‘. U ovom periodu nastaju i novi društveni pokreti na Zapadu 251 Hub-and-spoke klasteri predstavljaju različite međupovezane jedinice tako da manje zavise od većih koje dominiraju. Hub-and-spoke bi se mogao predstaviti u obliku točka u kom su spoljni delovi točka (spoke) povezani i zavisni od srednjeg dela (hub). Kada kažemo hub-andspoke klaster mislimo na više međupovezanih hub-and-spoke struktura odnosno više ‚točkova‘ koji su međuzavisni. Sintagma hub-and-spoke nema adekvatan prevod na srpskom jeziku već se u prevodu najčešće ostavlja engleski termin. Jelena Lončar | RAZUMEVANJE GLOBALNOG CIVILNOG DRUŠTVA 175 zainteresovani za globalne teme i postmaterijalističke vrednosti koji zajedno sa gorepomenutim grupama civilnog društva stvaraju transnacionalne mreže i započinju razvoj globalne dimenzije civilnog društva. Nakon kraja Hladnog rata, dolazi do ubrzanog razvoja političke, ekonomske, tehnološke i kulturne globalizacije čime se stvaraju povoljni uslovi za procvat transnacionalnih društvenih pokreta, organizacija, inicijativa i grupa. Kin navodi sedam pravaca čijim je preklapanjem nastalo globalno civilno društvo. Prva dva pravca su već pomenuta: 1. oživljavanje jezika civilnog društva, posebno u Srednjoj i Istočnoj Evropi, 2. nastanak novih društvenih pokreta na Zapadu. Kin dalje navodi sledeće pravce: 3. razvoj satelita, kompjutera, olakšane komunikacije; 4. opšta percepcija da je krah komunističkih sistema sovjetskog tipa doneo sa sobom novi globalni politički poredak; 5. polet neoliberalne ekonomije i tržišnih kapitalističkih ekonomija na svetskom nivou; 6. razočarenje prekršenim i neostvarenim obećanjima postkolonijalnih država; i 7. rastuća zabrinutost vakuumom koji nastaje kolapsom imperija i država i izbijanjem negrađanskih ratova (Keane, 2003:1-2). Razvoj informacionih i komunikacionih tehnologija snažno je uticao na razvoj civilnog društva na globalnom nivou. Dve su vrste resursa posebno olakšale rast globalnog civilnog društva: tehnologija i novac (Anheier, Glasius i Kaldor, 2001:6). Porast korišćenja interneta, mobilnih telefona i saobraćajnih sredstava omogućili su stvaranje mreža, razmenu informacija i komunikaciju čak i onima koji su veoma udaljeni od centara moći. „Razvoji digitalnih i mrežnih tehnologija bili su posebno dramatični poslednjih nekoliko decenija, pomažući da se stvore široko disperzovani i decentralizovani sistemi komunikacija koji su usko međupovezani, sa medijskim tokovima koji sve više prelaze nacionalne i kontinentalne granice. Visoko centralizovani, nacionalni, sa ograničenim brojem kanala, sistemi masovnih medija dvadesetog veka su utrli put još raznolikijim, višekanalnim sistemima okupljajući širok spektar alternativnih medija koji dopiru preko geopolitičkih granica. Ove promene u komunikaciji se generalno posmatraju kao značajne za demokratski potencijal i povezane su na različite načine sa cvetanjem civilnog društva na sve globalnijoj skali i sa ekspanzijom političke participacije“ (Price, 2008:20). Pored ove tehnološke dimenzije globalizacije i ostali aspekti, pre svega ekonomska globalizacija, neraskidivo su povezani sa nastankom i razvojem globalnog civilnog društva. S jedne strane globalno civilno društvo podstiče globalizaciju, s druge strane ono predstavlja reakciju na globalizaciju, ono je i uzrok i posledica globalizacije. Rastuća globalna svest o tome da smo svi deo jednog istog čovečanstva olakšana razvojem informacionih i komunikacionih tehnologija, širenjem ekonomije, povezivanjem kultura i sl. potpomažu i omogućavaju razvoj globalnog 176 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem civilnog društva. Njegov razvoj nije podstaknut samo pozitivnim već sve više i negativnim posledicama globalizacije: posledice širenja kapitalizma i sve veće međuzavisnosti se ne reflektuju svuda jednako, mnogima su uskraćene dobrobiti globalizacije, sve je veći jaz između bogatih i siromašnih, između Severa i Juga i ugroženi pojedinci i grupe se udružuju širom sveta u borbi protiv ovakve globalizacije, kapitalizma, društvene nepravde i nejednakosti. Ove grupe i pokreti postaju najbrojniji i najvidljiviji akteri globalnog civilnog društva. Sa druge strane, međunarodne institucije i svetske sile su u razvoju globalnog civilnog društva videle značajan potencijal za ostvarivanje različitih interesa. Globalno civilno društvo je postalo aktuelno među građanskim borcima, bankarima, diplomatama, NVO-ima i političarima. Krajem 1980-ih, među donatorima i političarima, pre svega na Zapadu, istakla se ideja da je civilno društvo kritično za razvoj, demokratizaciju i uspešnu tranziciju zbog čega je jačanje civilnog društva postalo centralni deo programa za unapređenje demokratije u tranzicionim zemljama i zemljama u razvoju. U dokumentima Svetske banke se otvorenih ruku dočekuje „‚šansa da rade sa civilnim društvom‘; Azijska banka za razvoj slično govori o potrebi ‚da ojača saradnju sa civilnim društvom‘; i čak STO objavljuje da podržava dijalog sa svetskim institucijama civilnog društva“ (Keane, 2003:1-2). KRITIKE KONCEPTA „GLOBALNOG CIVILNOG DRUŠTVA“ Nastanak i def inisanje globalnog civilnog društva Jedan deo kritika koncepta globalnog civilnog društva dolazi od onih autora koji se bave empirijskim objašnjenjem i analizom transnacionalnih institucija i procesa. Među aktere globalnog civilnog društva ubrajaju se međunarodne nevladine organizacije (MNVO) i transnacionalne mreže koje nastaju znatno pre 1980ih, 1990-ih godina kada se smatra da je nastalo globalno civilno društvo. MNVO nastaju još u 19-om veku. Smatra se da je najranija MNVO bila društvo za borbu protiv ropstva, Britansko i inostrano društvo protiv ropstva, formirano još 1839. godine. Kasnije je formiran i međunarodni komitet Crvenog krsta 1864. godine. Godine 1874. postojale su 32 registrovane MNVO, da bi njihov broj dostigao oko 800 1930. godine, preko 2000 1960. i skoro 4000 1980. godine (Boli i Thomas, 1999:14). Boli i Tomas izvode zaključak da se globalno civilno društvo postepeno razvija sa razvojem MNVO i njihovom sve aktivnijom komunikacijom sa državama i međuvladinim organizacijama. Pored kritike shvatanja da je globalno civilno društvo nastalo krajem 1980ih godina, iz grupe autora koji se opredeljuju za empirijsko definisanje globalnog civilnog društva, dolazi kritika njegovom dominantnom idealtipskom shvatanju. Jelena Lončar | RAZUMEVANJE GLOBALNOG CIVILNOG DRUŠTVA 177 Kolas (Colás) ističe da „normativne vrednosti i etički principi nesumnjivo nastaju i razvijaju se unutar ove sfere, ali nisu strukturalno vezani za pluralizam, nenasilje, izgradnju konsenzusa i vladavinu prava… Umesto toga, globalno civilno društvo je bolje shvatiti kao domen političke borbe i društvenih antagonizama gde se različiti ideološki i normativni projekti bore (ponekad i bukvalno) za svoje suprotstavljene vizije društva“ (Colás, 2005:25). Stvarno postojeće globalno civilno društvo je daleko od idealnog, raznoliko, nejednako zastupljeno širom sveta, protivurečno po mnogim svojim odlikama i sl. (Chesters, 2004). Akteri globalnog civilnog društva nisu aktivni u svim delovima sveta, niti se bave isključivo globalnim temama koje se tiču dobrobiti čitavog čovečanstva. Organizacije civilnog društva takođe nisu ravnomerno raspoređene širom sveta. One su najbrojnije i najrazvijenije na Severu, dok ostali delovi sveta – Afrika, Azija, Latinska Amerika – imaju manje uticaja i manje su aktivni u globalnom civilnom društvu. Šolte navodi podatak da je kod UN od ukupnog broja akreditovanih organizacija civilnog društva manje od 15% sa Juga (Scholte, 2000:279). Štaviše, mnoge organizacije koje imaju sedište u siromašnijim zemljama su samo ogranci organizacija sa Severa. U globalnom civilnom društvu takođe više učestvuju stanovnici urbanih nego ruralnih oblasti, više bogatiji nego siromašni i više visoko obrazovani nego radnički slojevi. El-Sajed Said (El-Sayed Said) nas upućuje u arapsku perspektivu globalnog civilnog društva tvrdeći da je arapski svet relativno izolovan od nevladinog civilnog i kulturnog života na globalnom nivou, da su znanje o globalnom civilnom društvu, kao i interakcije sa globalnim civilnim društvom još uvek na minimalnom nivou. Ukoliko uopšte postoji, zainteresovanost za globalno civilno društvo je prilično selektivna i okrenuta ka kolektivnim brigama arapskog sveta, a ne ka globalnim problemima koji su u suštini koncepta globalnog civilnog društva (El-Sayed Said, 2005:69). Nejasna i neadekvatna upotreba termina globalno civilno društvo Činjenica da globalno civilno društvo nije prisutno na svim krajevima sveta, podstakla je sumnje u adekvatnost označavanja ‚globalnim‘ nečega što ne obuhvata čitav svet. Globalno civilno društvo nije ‚globalno‘ ne samo po svojoj rasprostranjenosti, već se u njega svrstavaju organizacije civilnog društva koje često nisu globalne bilo po temama kojima se bave, bilo po organizacionoj uređenosti i članstvu. Na primer, NVO Ekološki pokret Zemun252 ili Ekovaroš iz 252 http://www.lagumica.org.rs/ (Pristupljeno, 21.10.2010) 178 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Novog Bečeja253 se smatraju delom globalnog civilnog društva zbog toga što su ekološka pitanja globalna tema koja se tiče čitavog čovečanstva bez obzira na to što su im i članstvo i aktivnosti i ciljevi isključivo lokalni, vezani za teritoriju Srbije odnosno još uže za teritoriju opštine. U ovom slučaju koncept globalnog civilnog društva zbunjuje i deluje suvišno jer se ne može napraviti razlika u odnosu na tradicionalno shvaćen koncept civilnog društva. Odnos globalnog civilnog društva i civilnog društva Značajan set kritika na račun koncepta globalnog civilnog društva delimično se kao i prethodna kritika oslanja na pogrešnu upotrebu termina globalno civilno društvo s tim što se naglasak ovde stavlja na „civilno društvo“ i kritika se fokusira na ulogu i funkcije transnacionalnih civilnih institucija u nedemokratskom okruženju. Kritičari ukazuju na to da globalno civilno društvo ne deluje u istoj sredini u kojoj deluju akteri civilnog društva unutar granica svoje države zbog čega ne može imati iste karakteristike i uloge i vršiti iste funkcije kao civilno društvo na nivou države. Kako termin globalno civilno društvo sugeriše da je reč o određenoj formi civilnog društva, trebalo bi da ono poseduje osnovne karakteristike tradicionalno shvaćenog civilnog društva što nije slučaj. Naime, civilno društvo je u svim ranijim fazama bilo vezano za državu, ono je shvatano kao društvo u kom postoji vladavina prava, koje počiva na pristanku individua; kao društvo u kom vladaju zakoni koji zamenjuju silu i nasilje. Takođe, u svim ovim shvatanjima civilno društvo je vezivano za određenu teritoriju (Kaldor, 2005:88). Globalno civilno društvo pravi otklon od ovih karakteristika civilnog društva, ono prekida dotada neraskidivu vezu civilnog društva sa državom i svoje zahteve usmerava ka međunarodnim organizacijama i nadnacionalnim institucijama. Na globalnom nivou ne postoji globalna država koja bi zamenila nacionalnu državu što određene autore navodi na stanovište da je termin globalno civilno društvo pogrešan jer civilno društvo ne može da postoji nezavisno od države ili da je „bar problematičan jer pretpostavlja da se problemi i rešenja unutrašnjih političkih problema mogu lako preneti na nedržavno okruženje poput arene globalnog upravljanja“ (Corry, 2006:307). Pošto na globalnom nivou ne postoje institucije ekvivalentne državnim, globalno civilno društvo deluje u nedemokratskoj areni zbog čega je i samo nedemokratsko. Na ovu kritiku upućuje Anderson i Rif (Anderson i Rieff, 2005). 253 http://www.ekovaros.org.rs/ (Pristupljeno, 21.10.2010) Jelena Lončar | RAZUMEVANJE GLOBALNOG CIVILNOG DRUŠTVA 179 Organizacije civilnog društva unutar države mogu da zastupaju određena gledišta zbog toga što nemaju mandat predstavnika u smislu demokratske reprezentacije. Građani ne glasaju ni za jednu OCD i OCD ne predstavljaju građane već reflektuju svoje vrednosti, principe i interese. Stavovi OCD mogu da utiču na građane jer uloga OCD jeste da iznose i bore se za svoje ideje i ciljeve i da samim tim pokušaju da utiču na građane da ih podrže ili im se pridruže, ali OCD su odvojene od glasačke kutije. Predstavnici civilnog društva ne predstavljaju nikog drugog do sami sebe, dok njihova legitimnost počiva na pravu na slobodno izražavanje i moći ubeđivanja drugih da usvoje njihove stavove. Međunarodne OCD kao deo globalnog civilnog društva preuzimaju drugačiju vrstu uloga: predstavljanje, zastupanje i posredovanje između građana sveta i različitih transnacionalnih institucija. „OCD u domaćim demokratskim društvima ne teže da predstavljaju ili posreduju; one ne stoje između ljudi i njihovih izabranih predstavnika, jer postoji glasačka kutija“ (Anderson i Rieff, 2005:30). Institucije globalnog civilnog društva zastupaju građane sveta pred međunarodnim institucijama omogućavajući na taj način da se u međunarodnoj areni čuje glas pojedinaca koji na drugi način ne bi mogli da se izbore za svoja prava imajući u vidu da međunarodna arena nije regulisana na demokratskim osnovama (Anderson i Rieff, 2005:2829). Uzmimo za primer kršenje ljudskih prava u nekoj zemlji. Zainteresovani akteri globalnog civilnog društva ne tretiraju problem kao unutrašnju stvar države u pitanju već celog sveta zbog čega rešavanje problema iznose na globalni nivo preuzimajući na sebe ulogu predstavnika i zastupnika onih čija se ljudska prava krše uprkos tome što nemaju ovlašćenje za to, a često žrtve nemaju ni osnovna saznanja o tome. Zbog toga se, smatraju kritičari, ne može praviti paralela između globalnog civilnog društva i civilnog društva na nivou države već između globalnog civilnog društva i demokratski izabranih predstavnika građana koje akteri globalnog civilnog društva teže da zamene u međunarodnoj areni. Odnos prema državi Odvajanje globalnog civilnog društva od države predmet je sledeće grupe kritika. Kek (Keck) i Sikink (Sikkink) smatraju da se razvoj transnacionalnih mreža koje zastupaju interese i prava određenih grupa ne može shvatiti kao razvoj globalnog civilnog društva i radije se opredeljuju za termin transnacionalno civilno društvo: „Teoretičari koji tvrde da će globalno civilno društvo neizbežno nastati kao posledica ekonomske globalizacije ili revolucija u komunikacionim i transportnim tehnologijama ignorišu pitanja posredovanja i političkih šansi koje mi smatramo centralnim za razumevanje razvoja novih međunarodnih institucija i odnosa“ (Keck i Sikkink, 1998:33). One transnacionalno civilno društvo vide 180 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem kao fragmentisanu i konfliktnu arenu borbe u kojoj se politika transnacionalnog civilnog društva odnosi na načine na koje određene grupe nastaju i na koji se legitimišu od strane vlada, institucija i drugih grupa. Prema njima nema suštinske razlike između nacionalnih i transnacionalnih mreža. Transnacionalne mreže ne preuzimaju ulogu kreatora svetskih kulturni normi koji bi umanjili ili zamenili ulogu i moć države u javnoj sferi već preuzimaju ulogu posrednika i služe kao sredstvo pritiska na državu. Grupe civilnog društva se udružuju u transnacionalne mreže kada same nemaju dovoljno resursa da utiču na državu koja krši njihova prava. Tada transnacionalne mreže preuzimaju ulogu posrednika i vrše pritisak na državu (Keck i Sikkink, 1999:93) 254. Iako se organizacije globalnog civilnog društva obraćaju međunarodnim sudovima, međunarodnoj javnosti i međunarodnim institucijama zaobilazeći državu, one to čine zato da bi preko njih ostvarile određene interese koje u direktnom obraćanju državi ne bi mogle i kako bi posredno preko međunarodnih institucija uticale na državu. Na taj način, država i dalje ostaje u središtu odlučivanja i ne prekida se veza između civilnog društva i države već se u odnos samo uvodi još jedan posrednik – međunarodne institucije. Kek i Sikink dodaju i da transnacionalne mreže nisu raširene toliko da bi se mogle nazvati globalnim i da su samo pojedina pitanja u stanju da mobilišu stvaranje transnacionalnih mreža, pre svega fizičko povređivanje slabih i nevinih i uskraćivanje jednakosti šansi što su dodatni argumenti koje koriste kao potvrdu da za sada ne možemo govoriti o globalnom civilnom društvu (Keck i Sikkink, 1999:98-100). Šandhok (Chandhoke) je takođe skeptična prema odvajanju globalnog civilnog društva od države, ali za razliku od gorepomenutih autorki, ne negira postojanje globalnog civilnog društva. Ona ukazuje na to da su akterima globalnog civilnog društva potrebne država i njene institucije kako bi mogle da ostvare svoje zahteve i utemelje ih u zakonima. Transnacionalne organizacije mogu da kritikuju praksu država u, recimo, polju ljudskih prava, ali njima su podjednako potrebne države da stvore politički i pravni okvir koji omogućava uspostavljanje vladavine prava, građanska i politička prava, ili ekološku zaštitu. Feminističke grupe, teško da mogu da traže rodnu ravnopravnost bez korespondirajućeg zahteva za državnom zaštitom i zahteva da države stvore odgovarajuće institucije za zaštitu ženskih prava. Isto tako, grupama civilnog društva koje se bore, recimo, protiv kršenja građanskih sloboda biće potrebna 254 Kek i Sikink ovo nazivaju“bumerang efekat“. Oni ovaj izraz koriste da opišu kako grupe civilnog društva zaobilaze državu i obraćaju se transnacionalnim mrežama i institucijama, kao i stranim vladama, tako da one kasnije vrše pritisak na državu u pitanju (Keck i Sikkink, 1999: 93). Jelena Lončar | RAZUMEVANJE GLOBALNOG CIVILNOG DRUŠTVA 181 država da kazni krivce. Oni će morati da se obraćaju komisijama za ljudska prava, blagonaklonim sudijama, i policiji koja je sposobna da shvati ove ciljeve (Chandhoke, 2002:51). „Države konstituišu granice civilnom društvu, kao što omogućavaju političku inicijativu u globalnom civilnom društvu. Posledica toga je da mnoge države kojima se globalno civilno društvo suprotstavlja, osposobljavaju globalno civilno društvo u smislu da samo oni mogu da obezbede uslove unutar kojih može da se realizuje agenda civilnog društva“ (Chandhoke, 2002:51). I Kolas (Colás) ističe značaj činjenica da akteri globalnog civilnog društva i dalje svoje zahteve moraju da formulišu u odnosu na nacionalnu državu. On smatra da bez obzira na to da li se njihovi zahtevi izvršavaju na domaćem terenu kroz nacionalnu državu ili na međunarodnom nivou kroz institucije globalnog upravljanja, i dalje je globalno civilno društvo zavisno od međudržavnog sistema (Colas, 2001:3). U prilog tvrdnjama o zavisnosti globalnog civilnog društva od države često se navodi još i to da su države te koje moraju da daju dozvolu globalnom civilnom društvu da organizuje svoje samite, proteste i druge vidove izražavanja. U zavisnosti od toga da li žele da se okupe u više ili manje demokratskoj državi, zavisiće njihova brojnost i rezultati255. ODGOVOR NA KRITIKE Iako su mnogi akteri koji se smatraju delom globalnog civilnog društva nastali znatno pre 1980-ih godina, tek sa krajem Hladnog rata dolazi do njihovog značajnog i ubrzanog razvoja kako u broju tako i u uticaju koji imaju na globalnoj sceni. Prema podacima Anheier, Glasius i Kaldor, oko 1/4 od 13000 255 Kao primer mogu se navesti paralelni samiti tokom konferencija STO-a u Sietlu 1999. godine i u Dohi 2001. godine. Kada je STO držao ministarski sastanak u Sietlu, globalno civilno društvo je imalo slobodu da se organizuje i protestvuje jer se sastanak održavao u demokratskoj zemlji u kojoj postoji demokratsko civilno društvo i demokratska kultura. Ali kada se dve godine kasnije sastanak STO premestio u Dohu, glavni grad Katara, situacija je bila mnogo drugačija (što je verovatno i bio cilj organizatora). U Sietlu je otvaranje ministarske konferencije bilo blokirano višednevnim uličnim demonstracijama oko 60.000 učesnika odnosno oko 700 organizacija civilnog društva. Protestima su prethodile brojne radionice i edukacije o negativnim efektima aktuelnog ekonomskog poretka i zahtevi za pružanjem pomoći siromašnim državama. Aktivnosti globalnog civilnog društva u Sietlu su privukle veliku pažnju medija i ostavile veliki odjek u globalnoj javnosti (šire Pianta, 2001). U Dohi se, s druge strane, zbog lokacije i velikog obezbeđenja sastanka, pojavio znatno manji broj protestanata. Na paralelnom forumu je učestvovalo svega 100 organizacija čije aktivnosti su bile uglavnom usmerene na lobiranje i tihe proteste. 182 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem MNVO koje su postojale 2001. godine nastala je nakon 1990. godine. Takođe, članstvo individua ili nacionalnih tela u MNVO je raslo još brže, više od 1/3 članstva se pridružilo u poslednjoj deceniji 20-og veka. MNVO su nakon 1990. godine postale više povezane kako međusobno tako i sa međunarodnim institucijama (Anheier, Glasius, Kaldor, 2001:4). Takođe, novi društveni pokreti, koji čine značajan deo globalnog civilnog društva, pojavljuju se tek nakon 1968. godine, dok se antikapitalistički pokreti koji čine najglasniji deo globalnog civilnog društva razvijaju u poslednjih desetak godina. Međunarodni akteri civilnog društva nastali tokom 19-og i u prvoj polovini 20-og veka pomogli su razvoj globalne dimenzije civilnog društva, ali s obzirom na ulogu koju su imali i nedovoljne mogućnosti za efikasno globalno komuniciranje i saradnju, ne označavaju nastanak globalnog civilnog društva. Dok prvu kritiku smatramo nedovoljno osnovanom, kritika koja sledi iz empirijskog (deskriptivnog) određenja globalnog civilnog društva opravdana je i značajna za njegovo bolje razumevanje. Koncept globalnog civilnog društva odnosi se pre svega na transnacionalne OCD pozicionirane na Zapadu, u blizini glavnih međunarodnih institucija i donatora; uključuje i različite nacionalističke i fundamentalističke pokrete, pa čak i organizacije koje koriste nasilje kao sredstvo ostvarivanja uticaja na državu i međunarodne institucije. Normativne definicije zanemaruju ovu stranu globalnog civilnog društva i usmeravaju se samo na njegove progresivne elemente. U tom smislu kritike upućene normativnim shvatanjima treba shvatiti kao dopunu idealtipskom objašnjenju. Odgovor na sledeću kritiku koja se odnosi na neadekvatno označavanje globalnim civilnog društva koje se razvija preko granica nacionalne države, mora započeti definisanjem globalnog. Ako ‚globalno‘ shvatimo kao ‚svetsko‘, kao nešto neograničeno, što obuhvata ceo svet, u tom slučaju se civilnom društvu na transnacionalnom nivou ne bi mogao pripisati epitet globalno. Međutim, globalno se može razumeti kao razvoj zajedničke svesti o čovečanstvu na svetskom nivou pri čemu terminom ‚globalno civilno društvo‘ želimo da ukažemo na to da se razvija nova društvena svest o čitavom čovečanstvu, da se stvaraju interesovanja društvenih aktera za svetska pitanja i mreže kako bi vodili, organizovali i legitimisali svoje aktivnosti (Shaw, 2003:37). Uprkos tome što ono što nazivamo globalnim civilnim društvom nije razvijeno na svim krajevima sveta i nije jednako aktivno po svim pitanjima, termin ‚globalno‘ ukazuje na to da globalno civilno društvo nije teritorijalno određeno za razliku od civilnog društva, da se razvija svest o globalnim problemima i da postepeno postaje sve uticajnije širom sveta. Sledeća kritika tiče se predstavničke uloge globalnog civilnog društva u nedemokratskoj areni. S obzirom na to da predstavnici globalnog civilnog društva nisu demokratski izabrani, oni nemaju legitimitet da vrše ulogu predstavnika i posrednika na globalnom nivou. Sa druge strane, civilno društvo u državnim Jelena Lončar | RAZUMEVANJE GLOBALNOG CIVILNOG DRUŠTVA 183 okvirima je legitimno jer postoje izabrani predstavnici građana koji civilno društvo oslobađaju predstavničke uloge. Ovakva argumentacija sugeriše da se civilno društvo nikad ne bavi predstavljanjem i posredovanjem što nije teško opovrgnuti. Mnogi akteri civilnog društva imaju brojno članstvo koje predstavljaju, mnogi predstavljaju i bore se npr. za prava životinja ili budućih generacija (Corry, 2006:313). Štaviše, predstavljanje se smatra osnovnom funkcijom civilnog društva. Edvards (Edwards) i Foli (Foley) ukazuju na tri osnovne funkcije civilnog društva: 1) funkcija socijalizacije odnosno obrazovanja i motivisanja građana za politiku, zatim 2) funkcija predstavljanja odnosno zastupanja interesa različitih grupa, vršenja pritiska na vladu i stimulisanja javnih rasprava i 3) javne i kvazi javne funkcije koje se odnose na pomaganje siromašnima, hendikepiranima i marginalizovanim društvenim grupama (prema Pavlović, 2006: 49). Sa druge strane, akteri globalnog civilnog društva ne moraju obavezno da se legitimišu putem glasačke kutije. Izvori njihove legitimnosti mogu da leže u njihovim unutrašnjim kvalitetima, transparentnosti rada, moralnom autoritetu, nezavisnosti i integritetu. Nedemokratski akteri globalnog civilnog društva nisu posledica nedemokratičnosti globalne sfere. Oni postoje i unutar civilnih društava na nivou države; izborna demokratija ne garantuje kvalitet i demokratičnost civilno društvenih aktera. Posebnu pažnju treba posvetiti sumnjama u postojanje razlika između nacionalnog i transnacionalnog civilnog društva po pitanju odnosa sa državom jer, kako Šandhok pokazuje, i transnacionalni akteri svoje zahteve usmeravaju ka državama samo što to čine posredno preko međunarodnih institucija. Postoje, ipak, brojna pitanja koja globalno civilno društvo teži da potpuno izmesti na globalni nivo smatrajući da pojedinačne države ne mogu biti nadležne za odgovaranje na njih. Pitanje zagađivanja životne sredine je globalni problem koji ne može da bude prepušten isključivo državama. Ukoliko neka država ne brine o zaštiti životne sredine, zagađenja se osećaju ne samo na njenoj teritoriji već mnogo šire. Globalno civilno društvo razvija različite vrste suprateritorijalne solidarnosti i daje prednost nekim drugim identitetima nad nacionalnim identitetom. Npr. feministički pokreti širom sveta se povezuju transnacionalno i razvijaju mreže solidarnosti koje su često dublje od veza unutar država. Mreže poverenja i solidarnosti globalnog civilnog društva su izuzetno kompleksne i rasprostranjene širom sveta zbog čega pojedinačne države više nemaju mogućnost da potpuno kontrolišu i ograničavaju njihove aktivnosti. Globalno civilno društvo se, dakle, ne obraća samo državama i ne zavisi isključivo od država već se obraća i institucijama globalnog upravljanja i mnogi društveni pokreti direktno stupaju u vezu sa njima i aktivnosti globalnog civilnog društva u globalnoj sferi ne ostavljaju države ravnodušnim. U tom smislu se veza između države i globalnog civilnog društva prekida. 184 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem ZAKLJUČAK U radu je predstavljeno dominantno viđenje globalnog civilnog društva i razmotreno nekoliko debata i kritika vezanih za njega. Osnovne kritike kojima smo se bavili vezane su za nastanak, definisanje i upotrebu termina globalnog civilnog društva, zatim za odnos globalnog civilnog društva prema civilnom društvu na nivou države i odnos globalnog civilnog društva prema državi. Odgovarajući na kritike pokazali smo da koncept globalnog civilnog društva kako je predstavljen u prvom delu rada, uspešno odoleva većini kritika iako je sam još uvek u fazi razvoja, pozicioniranja, prihvatanja i naučnog utemeljenja. Globalno civilno društvo nesumnjivo postaje sve relevantniji akter na globalnoj sceni i postepeno zahvata sve veće i dublje prostore. Njegov najvažniji doprinos ogleda se u širenju polja komunikacije, informacija i veće otvorenosti društava. Ono skreće pažnju na globalne probleme i doprinosi tome da se svaki pojedinac sve više oseća delom čitavog čovečanstva koga se tiču globalni rizici i problemi bez obzira na kom delu sveta nastaju. Globalno civilno društvo ne može da predstavlja interese čitavog čovečanstva, kako to ističe jedan deo kritika, ali ono može da kreira nove prostore za deliberaciju oko kompleksnih pitanja savremenog sveta i otvori ih za sve one koji žele da učestvuju povećavajući tako šanse da se čuje glas pojedinaca na globalnom nivou. Sa druge strane, mnogi delovi globalnog civilnog društva su regresivni, nedemokratski, netransparentni, elitistički i zatvoreni za javnost i u tom smislu su kritike značajne kada ukazuju na to da je globalno civilno društvo daleko od idealnog. Ukoliko se teži tome da se koncept održi teorijski relevantnim, neophodno je da se kritički pristupi dubljoj i sveobuhvatnijoj analizi i prizna da globalno civilno društvo nema samo po sebi progresivan i pozitivan karakter već se u njemu prepliću različita globalna civilna društva, različiti konfliktni interesi, ciljevi i delovanja. Ova kompleksna mreža mnoštva različitih globalnih civilnih društva tesno je povezana sa međunarodnim institucijama, državama i nacionalnim i lokalnim civilnim društvima. Svi oni zajedno stvaraju duboko isprepletane mreže odnosa koje nije moguće razumeti ako se analiziraju odvojeno. Ovaj rad predstavlja samo mali korak u razumevanju koncepta globalnog civilnog društva. S obzirom na njegove kompleksnosti, za bolje razumevanje i utemeljenje jedne rigorozne definicije i teorije globalnog civilnog društva, poželjne su dublje i obuhvatnije kritičke analize. Pored razumevanja i objašnjenja, teorijske analize i promišljanja globalnog civilnog društva predstavljaju i šansu da se utiče na njegov dalji razvojni tok. Jelena Lončar | RAZUMEVANJE GLOBALNOG CIVILNOG DRUŠTVA 185 LITERATURA Anderson, Kenneth & Rieff, David (2005), „‚Global Civil Society‘: A Sceptical View“, u: Anheier Helmut, Glasius Marlies &Kaldor Mary (ed) (2005), Global civil society 2004/5, SAGE Publications, str. 26-40. Anheier Helmut, Glasius Marlies & Kaldor Mary (2001), „Introducing Global Civil Society“, u: Anheier Helmut, Glasius Marlies & Kaldor Mary (ed) (2001), Global Civil Society 2001, Oxford: Oxford University Press, str. 3-23. Anheier Helmut, Glasius Marlies & Kaldor Mary (ed) (2001), Global Civil Society 2001, Oxford: Oxford University Press. Boli John i George M. Thomas (1999), „INGOs and the Organization of World Culture“, u: Boli John i George M. Thomas (eds), Constructing World Culture: International Nongovernmental Organizations since 1875, Stanford, California: Stanford University Press, str. 13-50. Chandhoke, Neera (2002), „The Limits of Global Civil Society“, u: Glasius Marlies, Kaldor Mary & Anheier Helmut (ed) (2002), Global Civil Society 2002, Oxford: Oxford University Press, str. 35-55. Chesters, Graeme (2004), Global Complexity and Global Civil Society, Conference Paper, „Contesting Citizenship and Civil Society in a Divided World“, Ryerson University and York University, Toronto, Canada, July 11-14, 2004, ISTR Sixth International Conference, http://www.istr.org/conferences/toronto/workingpapers/chesters.graeme.pdf (pristupljeno: 04.08.2009). Colás, Alejandro (2001), „The promises of international civil society: global governance, cosmopolitan democracy and the end of sovereignty?“, www.theglobalsite.ac.uk, (pristupljeno: 21.05.2009). Colás, Alejandro (2005), „Global civil society: analytical category or normative concept?“, u: Baker, Gideon & Chandler, David (ed), Global Civil Society: Contested Futures, London and New York: Routledge, str. 14-29. Corry, T. Olaf (2006), Global Civil Society and Its Discontents, Voluntas No 17, International Society for Third-Sector Research and The Johns Hopkins University, str 303-324. El-Sayed Said, Mohamed (2005), „Global Civil Society: An Arab Perspective“, u: Anheier Helmut, Glasius Marlies &Kaldor Mary (ed) (2005), Global civil society 2004/5, SAGE Publications, str. 60-76. Kaldor, Mary (2003a), „The Idea of Global Civil Society“, u: International Affairs 79/3, str 583-593. Kaldor, Mary (2003), Global Civil Society: An Answer to War, Polity Press. Kaldor, Mary (2005), „The idea of global civil society“, u: Baker, Gideon & Chandler, David (ed), Global Civil Society: Contested Futures, London and New York: Routledge, str. 87-96. Keane, John (2003), Global Civil Society?, Cambridge University Press. Keck, Margaret E. i Kathryn Sikkink (1998), Activists Beyond Borders: Advocacy Networks in International Politics, Ithaca: Cornell University Press. 186 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Keck, Margaret E. i Kathryn Sikkink (1999), „Transnational advocacy networks in international and regional politics“, u: International Social Science Journal, Vol 51, Issue 159, str 89-101. Kin, Džon (2003), Civilno društvo, Beograd: Filip Višnjić. Pavlović, Vukašin (2006), Civilno društvo i demokratija, Beograd: Službeni glasnik. Price, Vincent (2008), „Democracy, Global Publics and World Opinion“, u: Albrow Martin, Anheier Helmut, Glasius Marlies, Price Monroe E & Kaldor Mary (ed) (2008), Global Civil Society 2007/8, SAGE Publications, str. 20-34. Scholte, Jan Aart (2000), Globalization: a critical introduction, Palgrave Macmillan Shaw, Martin (2003), „The Global Transformation of the Social Sciences“, u: Kaldor Mary, Anheier Helmut & Glasius Marlies (eds), Global Civil Society 2003, Oxford: Oxford University Press, str. 35-45. Jelena Lončar UNDERSTANDING OF GLOBAL CIVIL SOCIETY Summary: This paper is aimed at comprehending and explaining the concept of global civil society understood as contemporary forms of civil society being developed at transnational level. The first part of the paper presents dominant understanding of the concept of global civil society whereas the second and third part points to the most important critics and offers response thereto. Key words: global civil society, civil society, state, global, functions of global civil society Marko Simendić, MA256 UDC 17 Adorno T. 316.257 DA LI JE MORALNOST MOGUĆA ZA TEODORA ADORNA?257 Sažetak: Ovaj rad na dva načina ispituje mogućnost postojanja moralnosti u etici Teodora Adorna. Prvo, razmatra njegovu tvrdnju o nemogućnosti vođenja ispravnog života u radikalno zlom društvenom svetu. Drugo, rad se bavi normativnošću Adornove etike. Zaključuje se da, iako stanje stvari u savremenom društvu ne omogućava istinsko moralno postupanje, ipak postoji način na koji je moguće razlikovati ispravne od neispravnih moralnih izbora. Ovaj je zaključak podržan poređenjem primera koje Adorno nudi u svojim predavanjima – moralnih odluka Gregersa Verla (jednog od protagonista Henrika Ibzena) i anonimnog oficira koji je učestvovao u događajima 20. jula 1944. godine, zaveri koja je za cilj imala atentat na Adolfa Hitlera. Na kraju, tvrdi se da Adorno nudi ograničeno normativno, deontološko ipartikularističko viđenje moralnosti koje naglašava dijalektički i kritički pristup ispitivanju moralnih činjenica i donošenju moralnih odluka. Ključne reči: Teodor Adorno, moralnost, etika, negativni moral, negativna dijalektika UVOD Sudeći prosto po obimu i broju njegovih spisa koja se bavi etikom, čini se da moral ne zauzima glavno mesto u teorijskom opusu Teodora Adorna. Zapravo, ovaj ugledni autor Frankfurtske škole nikada nije ponudio razrađen i čvrst alternativni sistem moralnih imperativa koje bi suprotstavio 256 Asistent, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. e-mail: marko.simendic@fpn.bg.ac.rs 257 Rad je nastao u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka, Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu, (evidencioni broj: 179076), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. Tekst primljen 31. januara 2011. godine. 188 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem supstancijalnim i na metafizici zasnovanim etičkim koncepcijama, kao što je Kantova. Iako u svom delu Problemi moralne filozofije Adorno raspravlja o Kantovoj racionalističkoj moralnosti uglavnom kritikujući njeno iskretanje u sopstvenu suprotnost, (Wilson, 2007: 83) on ne nastoji da utre put sopstvenoj konsekvencijalističkoj ili deontološkoj teoriji moralnosti. Umesto toga, Adorno objašnjava kako unutrašnja dijalektika modernog morala vodi ka praktičnom slomu, te da „dobar život“ nije moguć u savremenom kapitalističkom društvu. (Huhn, 2006: 329) Ovde Adorno sledi Fridriha Ničea, ne samo u pokušaju da objasni istorijski razvoj moralnosti, već i u nastojanju da konceptualizuje moralnost kao istorijski ukorenjenu i zavisnu od društvenog konteksta. Uprkos tome, Adorna njegovi stavovi nisu odveli kroz ničeansko ogledalo. Njegova kritika apstraktne kantijanske moralnosti nije zamišljena sa ciljem da pripremi teren za uvođenje niza podjednako apstraktnih, ali suprotnih moralnih principa. Adorno je želeo da izbegne zamku u koju je video da Niče upada predstavljanjem drugačije pozitivne moralnosti. Shvatio je da, konstruišući koncept „više moralnosti“, Niče upravo prati istu stazu koju je njegova filozofija tako strasno kritikovala. Možemo reći da se pitanje o mogućnosti morala u Adornovoj kritičkoj teoriji račva na barem dva različita problema. Prvo pitanje se odnosi na mogućnost morala u Adornovom radu koja sledi njegovu tvrdnju da nije moguće ispravno živeti pogrešan život. S obzirom na to da savremeno društvo ne dozvoljava da se živi ispravnim životom, postoji li išta što možemo reći o održivosti Adornovog pogleda na moral, ukoliko ga smestimo u takav kontekst? Čini se da je svaki napor da se ponudi prikladna teorija morala osuđen na propast, ukoliko se složimo sa Adornovom zloslutnom tvrdnjom da se u savremenom društvu ne može živeti ispravnim životom. Međutim, kako tvrdi Kristijan Skirke (2008), odgovor možemo dobiti ukoliko Adorna posmatramo kao moralnog realistu koji je pružio sofisticirano viđenje pogrešnog života, koje ne sprečava moralnog aktera da o njemu razmišlja. Akter mora u potpunosti biti svestan „pogrešnih“ okolnosti tako što će biti: „savestan i dovoljno pažljiv da prihvati da one isuviše lako mogu lažno prikazati moralnu stvarnost kada se sa njom suoče, te da suviše često zanemaruju manje očigledne karakteristike ove stvarnosti i stoga rizikuju da dovedu do ozbiljnih moralnih grešaka.“ (Skirke, 2008: 754) Stoga može biti moguće da se akter ponaša moralno, čak i u pogrešnom kontekstu, ukoliko je dovoljno svestan i kritičan prema svojim okolnostima. Ovim pitanjem će se baviti prvi deo rada. Drugo, tu je pitanje održivosti „negativnog morala“. Naime, ako je želeo da izbegne glavnu zamku moderne moralne filozofije, Adorno nije mogao da predloži niz (kategoričkih) imperativa koji bi činili sveobuhvatno filozofsko razmatranje moralnosti. Drugo ograničenje potiče od Adornovog viđenja Marko Simendić | DA LI JE MORALNOST MOGUĆA ZA TEODORA ADORNA? 189 moralnosti kao istorijski ukorenjene: ukoliko ne postoji univerzalna moralnost, odnosno ako je moralnost određena društvenim kontekstom, svako suočavanje sa moralnim problemima treba da odražava tu činjenicu i da odbaci bilo kakvu pretenziju na univerzalnost. Iz ove perspektive lako je zanemariti relevantnost rasprava o moralnosti i ostaviti ih po strani u korist teorije koja se neposredno bavi društvom i koja ne traži nikakva moralna opravdanja van sopstvenog konteksta. Takođe, budući da za Adorna nije moguće (pret)postaviti objektivnog i nezavisnog moralnog posmatrača van društvenog i istorijskog konteksta, čini se da je teško suditi o moralnosti samog konteksta. Jedini preostali način na koji je moguće ustanoviti da li je određeni društveni aranžman moralan svodi se na njegovu imanentnu kritiku, odnosno na pristup sličan razmatranju legitimnosti političke vlasti prema njenoj sposobnosti da ispuni standarde koje je sama postavila. Ipak Adornov pogled na moral je daleko od relativističkog. Adorno otvara prvo poglavlje svog dela Minima Moralia citatom Ferdinanda Kurnbergera. Duboko i lično pogođen Drugim svetskim ratom, Adorno piše da „život ne živi“ u ovakvom svetu. Zato Adornov jedini normativni princip je novi kategorički imperativ sa jedinim ciljem, da se nikada ne ponovi Aušvic niti ikada dozvoli da se bilo šta slično dogodi. Stoga, drugo pitanje jeste da li je Adorno uspešan u predstavljanju negativne ili kritičke moralne teorije zasnovane na onome što se čini kao ograničeno normativno objašnjenje. MORALNE POSLEDICE NEMOGUĆNOSTI ŽIVLJENJA MORALNOG ŽIVOTA Adorno započinje prvo od svojih predavanja objavljenih u Problemima moralne filozofije razmatranjem očekivanja svojih slušalaca po kojima bi trebalo da im ponudi moralne smernice za njihove privatne ili političke aktivnosti. On tvrdi da njegovi studenti očekuju suviše od njega ukoliko žele da „nauče nešto […] što će biti od neposredne koristi u njihovim životima, bilo privatno ili javno.“ (Adorno, 1999: 1), te da ih neće podučavati dobrom životu. Pitanje dobrog života bilo je središnje za antičku etiku i nerazdvojno od koncepta vrline (arête, ἀρετή). Dobar i srećan život je bio onaj koji je vodio dobar (vrli) čovek, a po Aristotelu takav je čovek posedovao vrline „pravednosti, iskrenosti, samoograničavanja i razboritosti“ (Geuss, 2005: 87). Važno je primetiti da je Aristotel smatrao ove vrline instrumentalnim jedino u odnosu na sreću (eudaimonia, εὐδαιμονία), konačni i samodovoljni cilj etičkog života. (Aristotel, 1998: 11-12) Ipak, sama po sebi, sreća je bila intrinzično povezana sa sredstvima za njeno dostizanje. Definisanjem eudaimonije kao „dobrog življenja i dobrog činjenja“ (Aristotel, 1998: 5), Aristotel je ustanovio intrinzičnu vezu između sreće, vrlina kao dispozicija i njihove praktične realizacije. 190 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Ipak, Adorno nije hteo da poduči svoje studente nijednoj od ovih komponenata dobrog života. Naime, pošto se Adorno slagao sa Aristotelom da „etička misao je refleksivna artikulacija etičkog iskustva“ (Bernstein, 2001: 41), tvrdio je da svaki pokušaj koji vodi ustanovljenju niza pravila za vođenje etičkog života mora biti osuđen na propast zato što je etičko iskustvo, kao komponenta i praktična realizacija nečijih vrlina, nemoguće u savremenom društvu. Preciznije, ne postoji način po kome će racionalni akter znati da li će njegove naizgled moralno dobre aktivnosti zapravo služiti moralno neprihvatljivoj svrsi doprinošenjem „opštem stanju otuđenja i neslobode“. (Finlayson, 2003: 214) Prema Adornu, tako je zato što je sve „porobnjeno“ (komodifikovano) i „univerzalno razmenjivo“ u kapitalističkom svetu posle epohe Prosvetiteljstva. Samoočuvanje (pre)ostaje jedini intrinzično vredan cilj. Dakle, birokratizacija i instrumentalna racionalnost kapitalističkog društva suzili su sferu etičkog života na sferu privatnog života, kao jedini kontekst koji neguje prakse koje nisu ključne za autonomno i neprekidno funkcionisanje takvog društva (Bernstein, 2001: 41; Finlayson, 2003: 214). Ovaj niz okolnosti ne ostavlja prostor pojedincu da postupa autonomno. Štaviše, čak i kada se moralni akter ponaša u skladu sa kantovskim kategoričkim imperativom, u zavisnosti od društvenog konteksta, ipak može učiniti nepravdu drugima. Zainteresovan za način na koji „čovek postaje nemoralan prosto braneći […] etičke zapovesti u njihovom najčistijem obliku“, Adorno (1999: 158) je u svojim predavanjima analizirao dramu Divlja patka, delo Henrika Ibzena. Jedan od Ibzenovih protagonista je Gregers Verl, idealista koji, po povratku kući posle dugog odsustvovanja, otkriva da njegov stari prijatelj Hjalmar Egdal živi naizgled srećnim porodičnim životom koji je u suštini zasnovan na složenoj mreži obmana razapetoj između njegove i Gregersove porodice. Nesposoban da se pomiri sa okolnostima koje smatra izuzetno nemoralnim, Gregers pokušava da ispravi stanje na deontološki način. Gregersovo se rešenje čini prilično jasnim i jednostavnim: kako svaka osoba ima dužnost da bude iskrena, njegova dužnost je da razotkrije laži u koje su upletene njegova porodica i porodica njegovog prijatelja. Moguće su najmanja dva objašnjenja Gregersovih stavova. Oni koji su manje naklonjeni Gregersovim motivima mogli bi tvrditi da se on više brine za sopstvenu savest nego za dobrobit Hjalmarove i svoje porodice. Sa druge strane, može se reći da im zapravo čini uslugu time što ih oslobađa života licemernog spokojstva i veštačke sreće koju su uživali. Bilo kako bilo, ne samo da je Gregersova odluka da otkrije istinu uništila iluziju u kojoj su Egdalovi živeli, već je i dovela do smrti Hjalmarove nesumnjivo nedužne ćerke. Adorno (1999: 162) koristi Ibzenovu dramu kako bi pokazao „odnos između etike ubeđenja i etike odgovornosti“. Sa stanovišta konsekvencijalističke etike može se reći da je Gregersov poduhvat koji je doveo do gubitka nedužnog Marko Simendić | DA LI JE MORALNOST MOGUĆA ZA TEODORA ADORNA? 191 života bio neodgovoran i stoga nemoralan, bez obzira na njegovu autonomnost. Sa druge strane, deontološka odbrana Gregersove odluke pada ukoliko bi se dokazalo da je on delovao heteronomno. Iz deontološke perspektive moguće je tvrditi da je Gregers postupio ispravno ukoliko zaključimo da je njegova odluka bila autonomna i doneta sa dobrom voljom koja je sama, prema Kantu, „jedina nesumnjivo dobra stvar“ (Alexander & Moore, 2007). Adorno ipak osporava ovaj pristup pretežno zbog toga što ima ozbiljne primedbe na mogućnost istinski autonomnog postupanja, posebno u savremenom društvu. Prema tome, osoba koja smatra svoje postupke posledicama niza apstraktnih principa pati od onoga što Adorno naziva moralnom narcisoidnošću. (Adorno, 1999: 163) Pored krivice, ova je vrsta narcisoidnosti bila nagon kojim je Gregers bio opsednut dok je verovao da postupa u skladu sa čistom voljom. Međutim, on je bio odvojen od stvarnosti koju je zamenio onim što je smatrao principima apstraktnog razuma. Adorno navodi ovu situaciju kao primer paradoksa kantovske etike. Naime, ukoliko svaki naš postupak upravljamo razumom, ne bismo smeli da ograničimo njegov opseg i udaljimo ga od stvarnosti. Umesto toga, razum bi trebalo da obuhvati sve što može (Adorno, 1999: 163), uključujući i razmatranje posledica odluka koje donesemo. Iz rečenog može se činiti da je Adorno više naklonjen etici odgovornosti, nego etici ubeđenja. Zaista, on se slaže sa tim da, kako bi shvatio moguće posledice svojih odluka i odabrao pravu, moralni akter mora da razmotri okolnosti u kojima će one biti sprovedene. Ipak, Adorno naglašava da kontekst sam po sebi može biti nemoralan. I zaista, takvo je bilo stanje koje je Gregers zatekao. Adorno piše da je Ibzen predstavio etiku odgovornosti i „svet koji joj služi kao neka vrsta apologije“ kao „toliko problematičan, toliko loš i iznad svega toliko u dosluhu sa postojećim poretkom da se za Gregersa Verla, koji greši zastupajući apstraktnu moralnost, može takođe smatrati da je u pravu.“ (Adorno, 1999: 163). Ukoliko bi se pojedinac ponašao odgovorno u takvom svetu, morao bi da prihvati življenje po moralno neprihvatljivom nizu pravila. RADIKALNO ZLO DRUŠTVO I NEGATIVNA DIJALEKTIKA Izgleda da je nemoguće da pojedinac postupa na savršeno moralan način, bez obzira na deontološko gledište koje zauzme. Adorno smatra da, bez obzira na akterovu naklonjenost, bilo deontološkom, bilo konsekvencijalističkom objašnjenju sopstvenih postupaka, izgleda gotovo izvesno da će postupiti nemoralno usled pogrešnosti samog društva. Na ovo Adorno cilja kada koristi Ibzenovu dramu kako bi objasnio ideju da se „pogrešan život ne može živeti ispravno“ (Adorno, 2002: 39). Kako je život u savremenom društvu obeležen otuđenjem i neslobodom, život pojedinca neizbežno postaje pogrešnim. Ne samo da 192 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem pojedinac ne može doneti istinski moralne odluke u takvom okruženju, on je takođe onemogućen da živi dobro zato što ne postoje intrinzično vredni ciljevi kojima bi stremio. Takav život ne može izbeći jaram univerzalne razmenjivosti i ostaje sveden na puko samoodržanje. (Finlayson, 2003: 214) Adorno opisuje ovakvo stanje savremenog društva kao radikalno zlo. Za njega je zlo društvenog sveta oličeno u razvoju sve prefinjenijih metoda kontrole i prinude. U ovom smislu ideologija određenog režima nije bitna: sveobuhvatna opresivna priroda instrumentalne racionalnosti uticala je na društva sa obe strane gvozdene zavese. Džejms Gordon Finlajson (2003: 215) tvrdi da iako i Adorno i Kant razumeju zlo kao heteronomnost ili neslobodu, Adorno smatra zlo posledicom društvenih mehanizama koji održavaju heteronomiju pojedinca, a ne kao prirodno ograničenje volje koje tera pojedine ljude da postupaju na heteronoman način. U Negativnoj dijalektici Adorno ističe instrumentalnu (ili instrumentalizovanu) racionalnost kao izvor dominacije, kako društvene, tako i svake druge. Prema ovom stanovištu, podstaknuti strahom od nepoznatog, ljudi su prihvatili mehanizme neophodne da ustanove „obrazac slepe dominacije, dominacije u trostrukom smislu: dominacije ljudi nad prirodom, dominacije nad ljudskom prirodom i u oba ova oblika dominacije, dominaciju nekih ljudi nad drugima.“ (Zuidervaart, 2007) Jedan od ovih mehanizama Adorno naziva identifikacijskim mišljenjem. Naime, prema Kantovim transcedentalnim idealizmom, pojedinac razume svet identifikujući objekte i svrstavajući ih u određeni set kategorija. Na taj način, oni postaju razumljivi(ji); sfera nepozatog je umanjena, kao i strah koji izaziva. Međutim, Adorno tvrdi da se time sve razlike koje se nisu mogle kategorizovati odbacuju, a objekti kojima su svojstvene izjednačavaju. Takođe, nasilnim nametanjem sopstvenog identiteta sa objektom samom objektu, subjekat dobija kontrolu nad njim. Posledica toga je da subjekat pretpostavlja da ima prioritet nad objektom i gubi kapacitet da (pre)ispita same kategorije koje koristi da (raza)zna objektivni svet. „Porobnjavanje“ je primer takvog procesa zato što je „vođeno društvenom strukturom čiji princip razmene zahteva izjednačavanje (razmensku vrednost) onoga što je inherentno nejednako (upotrebna vrednost).“ (Zuidervaart, 2007) Samim tim, objekat postaje razmenjiv, dok subjekat postaje suviše samouveren i razvija opasne iluzije o sopstvenoj veličini i značaju. (Skirke, 2008: 743) Etički problem koji se ovde pojavljuje je akterovo postupanje prema drugima koji su deo njegove objektivne stvarnosti. Moralni akter postaje nesposoban da se nosi sa različitim na bilo koji nenasilan, moralno ispravan, način. Odluka Gregersa Verla je primer ovakve nesposobnosti. Budući da nije bio u stanju da razmotri sopstvene stavove, Gregers nije mogao da ustanovi da je njegova apstraktna moralnost zapravo bila proizvod ličnog iskustva, odnosno Marko Simendić | DA LI JE MORALNOST MOGUĆA ZA TEODORA ADORNA? 193 njegovog snažnog osećaja krivice. Nedostatak imanentne kritike doveo ga je do tvrdoglavog insistiranja na istinitosti i principu identiteta pojedinca sa samim sobom, u smislu normativnosti nečijeg „bivanja onim što on zaista jeste“. Ipak, apstraktni etički princip da se ne sme živeti „život u laži“ i da bi pojedinac uvek trebalo da postupa u skladu sa svojim (prethodno ustanovljenim) ubeđenjima nema dovoljnu snagu da osigura moralno ponašanje. Poslužimo se Adornovim (1999: 161) primerom po kome, ukoliko ne uzmemo u obzir moralnu vrednost ubeđenja kojima bi pojedinac trebalo da bude veran, možemo zaključiti da je „savestan i iskren nitkov“ moralna osoba, samim tim što je veran svojoj „nitkovštini“. Paradoks koji otkriva Gregersov slučaj sastoji se u sledećem: ukoliko moralni princip nije suočen sa pojedinostima moralne situacije, njegova apstraktna priroda može dovesti do moralnog relativizma, u cilju čijeg izbegavanja je princip prvobitno i bio ustanovljen. (Adorno, 1999: 161-162) PREPOZNAVANJE (NE)MORALNOSTI: GREGERS VERL I ZAVERENIK DOGAĐAJA 20. JULA 1944. GODINE Do sada nam je Adornovo tumačenje Ibzenove drame pomoglo da ustanovimo razloge na kojima počiva nemogućnost moralnog aktera da postupa autonomno u kontekstu radikalno zlog društvenog sveta. Ipak, potrebno je razmotriti šta tačno čini Gregersove postupke nemoralnim. Za razumevanje Adornovog shvatanja moralnosti vrlo je važno uočiti da on ne navodi ovaj primer zbog njegove „nerešive prirode“. (Adorno, 1999: 161). Adorno nedvosmisleno označava Gregersove postupke nepravednim. (Adorno, 1999: 161). Sa druge strane, može se činiti opravdanom tvrdnja da Gregers ne može biti smatran odgovornim za samoubistvo devojčice zato što nije mogao da zna da će njegova odluka da razotkrije istinu imati tragične posledice. Takođe, može se tvrditi da je devojčicina nesrećna sudbina manje važna od deontološke prirode Gregersove posvećenosti apsolutnoj istini. Ovde možemo parafrazirati Kanta: „‚Bolje da ceo narod nestane‘, nego da se postupi nepravedno“. (Alexandar & Moore, 2007) Ipak, Adornov argument moguće je podržati tvrdnjom da se izazivanje ljudske patnje nikada ne može opravdati. I zaista, značajan deo Adornove filozofije zasnovan je na stanovištu po kome je patnja „činjenica nerazuma“, nepobitno stvarna i objektivna činjenica koja „pritiska subjekta“. (Zuidervaart, 2007) Međutim, ograničavanje Adornovih razloga zbog kojih smatra da je Gregersova odluka nemoralna samo na činjenicu da je izazvala patnju bi neopravdano pripisala moralni konsekvencijalizam Adornu. Ovo je malo verovatno, ne samo zbog toga što Adorno priznaje da je situacija u kojoj se našao Gregers bila vrlo licemerna i nepodnošljiva, nego pre svega zato što je Adornov protest protiv univerzalne razmenjivosti upravo usmeren protiv računice kakvu zahteva konsekvencijalistička etika. 194 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Sada ćemo se pozabaviti verovatnijim objašnjenjem Adornovog stanovišta koje će nam, nadamo se, pomoći da ustanovimo da li Adorno nudi nacrt normativne moralne teorije. Postoji još jedan primer moralnog postupanja koji Adorno (1999: 8) razmatra u svojim predavanjima. To je svedočenje koji nudi „jedan od ključnih aktera događaja 20. jula“ u vezi sa svojom motivacijom da se pridruži poduhvatu koji je trebalo da dovede do atentata na Adolfa Hitlera. On je bio prvenstveno motivisan time što je „situacija bila toliko nepodnošljiva da se nije mogla više trpeti, bez obzira na to šta se može dogoditi i bez obzira na to šta se može dogoditi onome ko pokuša da je promeni“ (ibid.) Adorno s pravom prepoznaje iracionalnost u ovom objašnjenju. To je tek prva sličnost ovog slučaja sa slučajem Gregersa Verla. U oba slučaja je moralni akter suočen sa situacijom koju je smatrao dostojnom prezira, te odlučio da postupi u skladu sa svojim moralnim principima. Takođe, postupci i jednog i drugog aktera su imali užasne posledice i prouzrokovali ljudsku patnju: smrt devojčice i smrt i mučenje hiljada zaverenika neuspelog pokušaja atentata. Ipak, Adorno (1999: 167-168) tvrdi da „jedina stvar koju bismo možda mogli reći je da bi se danas dobar život mogao sastojati u obliku otpora oblicima lažnog života koji su prozreli i kritički razmatrali najnapredniji umovi“. Drugi deo ove rečenice ukazuje na Adornov osnovni moralni kriterijum. Zaverenik događaja 20. jula nije samo postupao iracionalno (poput Gregersa), nego je postupao na osnovu sopstvenog „kritičkog i teorijskog uvida u laži i zločine“ Trećeg rajha (Adorno, 1999: 8). Poređenje dveju situacija koje Adorno opisuje u svojim predavanjima pokazuje da je moralni postupak moguć ukoliko akter nastoji da se odupre opresivnoj prirodi društvenog sveta i ukoliko je taj napor zasnovan na kritičkom i teorijskom uvidu. Strategija koju Adorno predlaže za kritičko razmatranje etičkih situacija je slična načinu na koji se može izbeći zamka instrumentalnog rezonovanja koji preporučuje u Negativnoj dijalektici. Adorno tvrdi da se prioritet mora dijalektički preneti sa subjekta na objekat. (Zuidervaart, 2007) Ovaj poduhvat negativne dijalektike podrazumeva filozofsko priznanje neidentičnosti objekta. Prepoznavanjem dijalektičke napetosti između subjekta i objekta, hegelijanska dijalektika pokazuje da je zasnovana na slično pretpostavljenoj neidentičnosti između njih. Ipak, Adorno tvrdi da se napetost između teze i antiteze ne može razrešiti hegelijanskom sintezom. On smatra da se neidentičnost objekta mora prevazići negativno: umesto „identičnosti između identiteta i neidentiteta“, filozofija mora da prihvati „neidentičnost između identiteta i neidentiteta“. Ovakav pristup je posebno koristan zato što ostavlja prostor za „prepoznavanje neidentičnosti između misli i objekta“ i „nastavljanje projekta konceptualne identifikacije“. (ibid.) Adornov pristup moralnosti je neodvojiv od njegove dijalektike. Ukoliko postavimo Gregersovu odluku u takav kontekst, uočićemo da njena nemoralnost potiče od činjenice da je Gregers dao apsolutno prvenstvo subjektu. Marko Simendić | DA LI JE MORALNOST MOGUĆA ZA TEODORA ADORNA? 195 Nepravedno bi postupio i kada bi pratio hegelijanski put, zaključio da „način na koji svet funkcioniše“ ima prednost u odnosu na „ljudskog subjekta“ (Adorno, 1999: 165) i priznao da je njegov moralni uvid ograničen i nemoćan. Suprotno tome, zaverenik događaja 20. jula pažljivo je razmotrio način na koji društveni svet funkcioniše i otkrio da je Hitlerov režim deo onoga što nesumnjivo izaziva ljudsku patnju katastrofalnih razmera. Nikako se nije mogao pomiriti sa ovim stanjem stvari i to ga je motivisalo da postupa onako kako je postupao. Njegovo teorijsko razmatranje bilo je identični subjekat, a njegova teza je srela svoju antitezu u neidentičnom objektu. Važno je primetiti da reakcija ovog oficira na ono što je otkrio nije dovela do hegelijanske sinteze i upravo je to učinilo njegovu odluku da dela moralnom! Nije moglo biti hegelijanskog identiteta između identičnog i neidentičnog zato što bi takav pristup značio pomirenje intrinzičnog zla Trećeg rajha sa neverovatnom patnjom koje je ono prouzrokovalo. Sa druge strane, vladajuća struktura i pristalice Trećeg rajha bili su nemoralni, bilo zbog toga što su odlučili da odaberu kantovsko opravdanje i potraže utočište u apstraktnoj moralnosti, bilo zato što su usvojili hegelijanski konzervativni koncept primata „objektivnog“ društva nad pojedincem. U bilo kom slučaju, doneli su nemoralnu odluku da se ne odupiru sistemu koga su bili deo i time zanemarili patnju koju su posredno ili neposredno prouzrokovali. Suprotno tome, zaverenikova odluka da se odupre bila je moralna zbog toga što je izazvana dijalektičkim odnosnom neidentičnosti koji je mogao biti razrešen isključivo otporom Trećem rajhu. MORALNE ČINJENICE I KONSTITUTIVNE GREŠKE KAO OSNOVE MORALNOG RASUĐIVANJA Izgleda da je i Skirkeovo objašnjenje adornovskog moralnog delatništva u skladu sa ovim tumačenjem. Skirke (2008: 742-745) tvrdi da je Adorno moralni realista zbog toga što prepoznaje objektivne moralne činjenice (poput ljudske patnje) kao polazne tačke za etička razmatranja. Prema tome, „praktična gnusnost“ Trećeg rajha naterala je oficira da se priključi zaveri protiv Hitlera zato što se opirala „subjektivnom opravdanju“ i „izbegavala svođenje u okvire određene konceptualne šeme“ (Skirke, 2008: 744). Postoji očigledna sličnost između ovog tumačenja i strategije koju Adorno preporučuje u Negativnoj dijalektici. Lambert Zuidervart (2007) piše da „jedini način da se prodre kroz naličje totalnog identiteta je imanentnim putem, koristeći sam koncept. Prema tome, sve što je kvalitativno različito i što se opire konceptualizaciji, pokazaće se kao kontradikcija.“ Praktično gnušanje koje je oficir osećao bila je takva kontradikcija. Ona ga je motivisala da pokuša da promeni društvo kojeg je bio deo i ona je prouzrokovala užasnu patnju. 196 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Ovo je posebno važno za razumevanje načina na koji Adornov moralni akter donosi odluku i bira jedan od dva sukobljena moralna razloga, od kojih su oba zasnovana na moralnim činjenicama. Oficir je morao da se opredeli između učestvovanja u neizvesnom poduhvatu koji može prouzrokovati užasne patnje velikog broja ljudi i dopuštanja da se užasi nacističkog režima nastave. Kada je izabrao prvu mogućnost, oficir je bio potpuno svestan toga da njegova odluka može ozbiljno ugroziti njegove prijatelje i porodicu i da je vrlo verovatno da će prouzrokovati patnju ljudi do kojih mu je stalo. Ova verovatna i nepoželjna posledica je njegovom odlukom postala „poraženi razlog“ i oficir koga je praktična gnusnost režima prinudila da se pobuni nije mogao „svesno da ne postupi pogrešno“. (Skirke, 2008: 748-751) To ne znači da je doneo pogrešnu ili nemoralnu odluku, nego pokazuje da moralne činjenice u radikalno zlom društvenom svetu ne ostavljaju prostor neukaljanim moralnim izborima – na isti način na koji čine dobar život nemogućim. Štaviše, kao što nam pokazuje slučaj Gregersa Verla, nastojanje da se donese neukaljana moralna odluka je samo po sebi moralna greška. (Skirke, 2008: 752) Skirke (2008: 746) naglašava da je zamisao „konstitutivne greške“ važna za tumačenje adornovske moralnosti. On citira sledeći odlomak Negativne moralnosti: „Za dete je samoočigledno da se ono što ga ushićuje u njegovom omiljenom selu nalazi samo tamo, jedino tamo i nigde više. Ono greši, ali njegova greška stvara model iskustva, model koncepta koji će postati koncept same stvari, a ne puka projekcija stvarî“ (Adorno, 1973: 373; Skirke, 2008: 746). Skirke tvrdi da ovaj odlomak nije u skladu sa njegovim objašnjenjem Adornovog moralnog realizma zato što moralni realizam zahteva da „znamo relevantne činjenice na savršeno jasan i jednostavan način“ (Skirke, 2008: 746). Skirke greši zato što ne tumači Adornovo razmatranje procesa detetovog učenja u skladu sa njegovom dijalektičkom prirodom. Naime, dečja zabuna je „puka projekcija stvarî“ zato što je zasnovana na ograničenom iskustvu deteta. Međutim, kada dete uvidi svoju grešku, greška u razumevanju postaje deo „koncepta same stvari“. Ovakvo saznanje može biti ključno za razmatranje normativnosti adornovske etike otpora. Finlajson (2003: 218-219) tvrdi da je „‚etika otpora‘ normativna etika“ zbog toga što „nam govori zbog čega niko ne bi trebalo da sarađuje sa životom univerzalne razmenjivosti, niti da mu se prilagođava“. Ovaj negativni odgovor na pitanje „kako bi trebalo da postupim?“ snažno je oslonjen na shvatanje zle prirode savremenog društvenog sveta. Poput deteta koje otkriva da nije bilo u pravu, moralni akter mora da shvati i prihvati da je on (čak i posredno) deo opresivnog društvenog aranžmana koji proizvodi nemoralne posledice i da se ne može živeti dobrim životom u takvom kontekstu. Ovo shvatanje tada postaje delom njegovog moralnog postupanja i njegov će svaki etički postupak biti Marko Simendić | DA LI JE MORALNOST MOGUĆA ZA TEODORA ADORNA? 197 motivisan potrebom da se odupre silama društvene dominacije. Pošto je opresivna priroda instrumentalnog razuma sveobuhvatna i pošto samoočuvanje u savremenom društvu zavisi od prilagođavanja njegovim principima, ne postoji moralni akter koji nije istovremeno i žrtva i počinilac zla u svetu. Prema tome, osvešćivanje koje vodi do razumevanja ove situacije preduslov je svakom moralnom postupanju. Upravo su ovo zaverenici događaja 20. jula prepoznali i razumeli, dok Gregers Verl to nije uspeo da shvati. Najozbiljniji primer opasne iracionalnosti neobuzdanog instrumentalnog rezonovanja su katastrofalne posledice nacističkih logora smrti. Iako uglavnom okleva da ponudi određeni i sveobuhvatni niz moralnih principa, Adorno (1973: 365) navodi da je „novi kategorički imperativ Hitler nametnuo neslobodnom čovečanstvu: da urede svoje misli i dela tako da se Aušvic ne ponovi, tako da se ništa slično ne dogodi“. Užasi Aušvica čine kategorički imperativ zato što imaju moralnu funkciju podsećanja čovečanstva na njegovu grešku. Oni su moralne činjenice jer ih osećamo na „telesnim osnovama“ (Skirke, 2008: 744) i „naše gnušanje nad Aušvicom je usmereno ka fizičkoj agoniji koja se tamo dogodila, telesna reakcija na sudbinu tih tela“ (Bernstein, 2001: 397). Praktično gnušanje je od najveće važnosti za moralno postupanje, zato što bi trebalo da bude univerzalna polazna tačka za razmišljanje u okvirima etike otpora. Prema tome, ukoliko bi nešto trebalo da postane konstitutivna greška univerzalnog ljudskog iskustva, to bi bilo znanje da se Aušvic dogodio, kako se dogodio i zašto se dogodio. (Bernstein, 2001: 385) Postoji velika verovatnoća da će oni koji ovo ne uspeju da prihvate izazvati patnju slično Gregersu Verlu. ZAKLJUČAK Za Adorna moralnost je moguća na nekoliko načina. Prvo, njegova tvrdnja o radikalnom zlu savremenog društvenog sveta ne služi da inhibira moralno delatništvo. Ona je tu da učini moralnog aktera svesnim društvenog konteksta dominacije u kome postupa. Kako primećuje Skirke, (2008: 744) tvrdnje o nemogućnosti dobrog života i zlobi društva treba shvatiti kao moralne činjenice, odnosno kao „osobine sveta koje imaju moralni uticaj na aktere“. Prema tome, ovaj opis stanja savremenog društva ne bi trebalo izjednačiti sa pozitivnim propisivanjem postupanja na određeni način ili određene koncepcije dobra. Propisivanje moralno ispravnog načina postupanja bilo bi u sukobu sa Adornovom „aporetičnom strategijom“ (Skirke, 2008: 740). Štaviše, bilo bi nemoralno, budući da bi nepravedno identifikovalo nejednako na način sličan kantovskoj etici. (Skirke, 2008: 738) Ipak, ovo nije znak Adornove amoralnosti, niti racionalizacija „povlačenja od delatnog sveta.“ (Finlayson, 2003: 222) Za Adorna ne sme postojati uzdržanost kada se radi o donošenju moralnih odluka budući da je „onaj ko se izdvaja 198 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem […] podjednako upleten kao i aktivni učesnik“ (Adorno, 1951: 26; citiran prema: Skirke, 2008: 752). Adornov cilj je da učini moralnog aktera svesnim društvenog konteksta u kome živi i opremi ga oruđem za donošenje moralnih odluka zavisnih od konkretnog slučaja i zasnovanim na pojedinačnim moralnim činjenicama. Prema tome, on nudi minimalni negativni kategorički imperativ: ne sme se dozvoliti da se dogodi išta slično užasima Aušvica. Ova moralna činjenica nameće dužnost čovečanstvu da se odupre nasilnoj prirodi društvenog sveta. Prema tome, možemo smatrati Adornovu etiku ograničeno deontološkom. Štaviše, Adorno preporučuje imanentnu i (negativnu) dijalektičku kritiku kao vredan alat koji služi ispunjenju univerzalne dužnosti odupiranja. Ovaj minimalni set principa dovoljan je da učini njegovu etiku operativnom. Kao što se vidi iz poređenja moralnih odluka Gregersa Verla sa odlukama zaverenika 20. jula, Adornova etika je u stanju da prepozna moralno ispravnu odluku da se postupi u skladu sa jednim od pogrešnih izbora. LITERATURA Adorno, Theodor (1999) Problems of Moral Philosophy, Cambridge: Polity Press. Adorno, Theodor (1951) Minima Moralia. Adorno, Theodor (1973) Negative Dialectics, London, New York: Routlege. Alexander, L; Moore, M (2007) „Deontological Ethics“ in: Stanford Encyclopedia of Philosophy (http://plato.stanford.edu/entries/ethics-deontological/), 7. 10. 2010. Aristotle (1998) The Nicomachean ethics (translated by Ross, W. D), Oxford University Press Bernstein, J. (2001) Adorno: Disenchantment and Ethics, Cambridge: Cambridge University Press. Finlayson, J. (2003) „Adorno: Modern Art, Metaphysics and Radical Evil“ in: European Journal of Philosophy, vol. 10, no. 1, pp. 71-95. Huhn, Tom (2006) The Cambridge Companion to Adorno, Cambridge: Cambridge University Press. Skirke, Christian (2008) „Do our actions make any difference in wrong life? Adorno on moral facts and moral dilemmas“, in: Philosophy & Social Criticism, Vol. 34, No. 7, 737-758. Wilson, Ross (2007) Theodor Adorno, London, New York: Routledge. Zuidervaart, Lambert (2007) „Theodor W. Adorno“ in: Stanford Encyclopedia of Philosophy (http://plato.stanford.edu/entries/adorno/), 8. 10. 2010. Marko Simendić | DA LI JE MORALNOST MOGUĆA ZA TEODORA ADORNA? 199 Marko Simendić IS MORALITY POSSIBLE FOR THEODOR ADORNO Summary: This paper examines the possibility of morality in Theodor Adorno's ethics in two aspects. Firstly, it deals with his claim about the impossibility of leading a right life within the radically evil social world. The second issue that is addressed is the viability of Adornian normative ethics. It is concluded that, although the state of affairs of contemporary society does not allow truly moral agency, there is still a way of distinguishing between the right and wrong moral choices. This is examined by comparing the examples Adorno gives in his lectures – the moral decisions of Gregers Werle (one of Henrik Ibsen's protagonist) and the anonymous officer who was among the conspirators of the 20 July plot to assassinate Adolph Hitler. Furthermore, it is argued that Adorno offers a thin normative, deontological and particularistic account of morality that puts the emphasis on the dialectical and critical approach to examining the moral facts and making a moral decision. Key words: Theodor Adorno, ethics, negative moral, negative dialectics Dr Vladimir Štambuk258 UDC 316.42 316.3 ZAŠTO JE SOCIOLOGIJA EVROPSKA NAUKA?259 Sažetak: Sociologija je nastala u evropskim epistemološki – gnoseološkim okvirima. Kao dete građanske koncepcije društva ona je potencirala njene osnovne kategorije. Država, i to nacionalno utemeljena država sa svim svojim karakteristika je bila okvir u kome se razvijala. Zato je sociologije od Konta pa nadalje raspravljala o spontanom razvoju i prirodnom napretku. Unutrašnja protivrečnost građanskog koncepta koji se raspolutio u koncepte liberalnog kapitalizma i socijalnih karakteristika je stalno pratila i određivala sociologiju kao evropski konstrukt. Pojmovi kao što su država, individualizam, klasni sukob, materijalizam, vertikalno socijetalno strukturisanje su je bitno određivale. Krajem dvadesetog veka dosta neprimetno, sa koncepcijama mrežnog strukturisanja, informacije kao osnove društvene proizvodnje je dovela do nadilaženja industrijskog društva i nastanak konstrukata informatičkog društva. To je stavilo pod znak pitanja ustaljenje sociološke i socijalne kategorije. Umesto sukoba, nadgornjavanja, nadmetanja sve se više pojavljuju koncepti saradnje, uzajamnosti, verovatnoće, lokalnih vrednosnih sistema, prolaznosti, nestabilnost, neizvesnosti. Kako će sociologija odgovoriti na te nove izazove je u stvari pitanje daljeg razvoja sociologije. Mrežno integrisanje sa svoje strane će učiniti da se sociologija ubuduće razvija manje kao evropska a više kao sve obuhvatajuće znanje o društvu. Ključne reči: Sociologija, država, vertikalna socijalna struktura, mrežno strukturisanje društva, neizvesnost, industrijsko društvo, informatičko društvo, sukobi, saradnja. 258 Profesor u penziji, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. e-mail: tonisamja@yahoo.com 259 Tekst primljen 12. oktobra 2010. godine. 202 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem EVROPA, KOLEVKA SOCIOLOGIJE Ono što se danas naziva naukom nastalo je nakon velikog gnoseološkog epistemološkog prevrata kojeg je sobom donela Novovekovna nauka. Bez nastojanja da se konstituiše, naglasi, neka vrsta evropocentrizma, Renesansa, a nakon nje, Novovekovni naučni prevrat nastao je na prostorima Evrope, pre svega na prostorima njenog zapadnog i centralnog područja. To nikako ne znači da se to dogodilo samo iz iskustva, znanja i socijetalnih promena izraslih iz društvenih osnova Zapadne i Srednje Evrope. Kao neki magnet Evropa je u sebe usisavala uticaje, znanja, načine mišljenja iz svih krajeva sveta. Činjenica je, to barem potvrđuju brojna istraživanja, da je baš taj prostor iznašao nove konstrukte, nove veze i nove načine ukrštanja, amalgamiranja i interpretacije, koje do tada nisu postojale. Mnogi smatraju da su godine oko 1630, vreme kada Evropljani počinju masovnije da putuju u svoje bliže ili dalje okruženje, da uočavaju ali i razmišljaju o socijetalnim i kulturnim fenomenima, društvenim strukturama i obrascima koje tu sreću, i to su vremena nastajanja građansko obrazaca socijetalnog formiranja. Baš zbor raznovrsnosti izvorišta, zbog amalgamiranja različitih, često protivurečnih uticaja, nastajući novum ima karakteristike do tada nezamislivog ali u isto vreme unutar sebe protivurečnog teorijskog poimanja društva. Kasniji razvoji pokazuju da se ti novi konstrukti, novi obrasci razumevanja i poimanja formiranju u ta vremena. Ne samo da se formiraju već stiču agresivnu crtu koja omogućava da se ono što se dešava na prostorima Evrope postaje svetom. Početak novog mileniju, volens nolens, pokazuje ne samo svetsku obuhvatnost tih konstrukta, već svet suočava sa nekom vrstom univerzalnosti, koja i ako upitna, ipak silom svog naleta ovladava svima i svime. Ibn Kaldum se jedno vreme krajem dvadesetog veka postulirao kao preteća sociologiji, neki su ga čak nazivali prvim sociologom. Ono što je sigurno jeste da je on formulisao teoriju socijalnog sukoba i to kao grupnog sukoba „civilizovanih domorodaca“ i „varvara“, teorija koja i danas ima mnoštvo zagovornika, kao i niza drugih ključnih socioloških ali i ekonomskih koncepata. Vreme u kome je živeo Ibn Kaldum po mnogom podseća na vremena koja su vladala u vremenima nastanka sociologije u Evropi. No i ako neki periodi razvoja sociologije u Evropi, pre svega sredinom dvadesetog veka imaju veoma naznačene dodirne tačke, evropska sociologija je u biti drugačija i osebujna. Kopirajući, do iznemoglosti preuzimajući na neki način Ibn Kaldumov koncept grupnog unutar socijetalnog sukoba, sociologija ga ne svodi na civilizacijski sukob građana i varvara (u izvornom rimskom značenju) već pre svega i iznad svega kao sukob bogatstva i siromaštva, imanja i nemanja, nepravde i pravde, nejednakosti i ravnopravnosti. Socijalni sukobi nisu Vladimir Štambuk | ZAŠTO JE SOCIOLOGIJA EVROPSKA NAUKA? 203 sukobi dveju civilizacija, bez obzira kako se one definisale, već isključivu unutar socijetalni sukob (individualni ili klasni) radi podele bogatstva. Sukob se odvija unutar iste civilizacijske matrice. To nije sukob civilizacijskih matrica vrednosti, već mnogi fundamentalniji, suštastveniji sukob, sukob vrednosti življenja, opstanka i napretka čoveka i njegovog društva. Kao što će se videti sociologija Evrope polazi od toga da je društvo sui generis, i stoga poseduje unutrašnje, sopstvene snage koje ga određuju i po kojima se razvija. Za razliku od toga Ibn Kaldum je imao pozitivističkiji pristup po kome ljudi organizovani u socijalne grupe svojim aktivnostima, pre svega civilizacijskim sukobom, prave društvo. Ono što možda najviše određuju Evropsku sociologiju su država, individualizam, kompetitivnost (sukobi individua i institucija), materijalnost (pre svega iskazana kao bogatstvo), osvajanje (bilo teritorijalno kolonije, ili tehnološko) i promene (razvoj a za neke napredak). Najbolje je to izrazio Viko u svojim radovima (Viko, 1972.): „sloboda, jednakost i demokratija“. Sloboda je svojstvo pojedinca. Jednakost je moguća samo među pojedincima. Samo je demokratija kolektivna pojava koja se opet oslanja na aktivnosti i političkim opredeljenjima pojedinca, na njihovo međusobno nadmetanje (pre svega članova elita). Država je za Evropu devetnaestog veka etar u kome zajednice postoje. O njoj se ne govori ni mnogo ni naglašeno. Društvo je pojam ključan za sociologiju. Od devetnaestog veka sve što se u socijetetu dešava, se dešava isključivo u nacionalnoj državi. Izvan nje nema socijetalnog prostora civilizovanog dešavanja. Postoje naravno i one zajednice koje nisu doživele to svojstvo i koje se, začudo baš kao i u Rimu ili staroj Grčkoj, nominuju kao varvarske, nerazvijene, primitivne, necivilizovane. Od vremena starih Graka, a posebice od Rimljana, koji su o tome imali razvijenu teoriju i praksu koja je sačinjavala temelje njihove socijetalne egzistencije, oni drugi su uvek bili varvari.260 Ko su u stvari varvari. To su one zajednice koje ne priznaju, ne praktikuju socijetalne modele koje ima i praktikuje nominirajuća zajednica. Rimljani su tu imali dva nivoa. Svi koji nisu priznavali njihovu dominaciju, nisu praktikovali njihov model socijetalne organizacije i vrednosti, su bili varvari. Oni koji bi pak nastojali da primene ali barem da razumeju i samim time prihvataju nad sobom određene povlastice Rima, su potpadali pod „prijatelje i saveznike“ – federati. Tako se Cezarovo, a ne samo njegovo, osvajanje Galije posmatra u Rimu, a kasnijih skoro dvadeset vekova i u evropeiziranoj istoriji, kao civilizacijski a ne osvajački pohod. Istorija takvim stavovima daje 260 Slične stavove su zauzimale i druge velike civilizacije kao recimo Kineska. 204 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem za pravo. Kada se Rim kao imperija raspada, prostori Galije postaju jedan od onih delova Evrope koji čuvaju i prenose na kasnija vremena, niz civilizacijskih i pravnih institucija Rima. Sve što je u državi, posebice one devetnaestog veka, je civilizovano. Ono izvan nje, to nije. Izvan države i to nacionalne, ništa se ne dešava. Država uvek ima više. No one moraju da budu saglasne u svojim određenjima, praksi i socijetalnom delanju. Ideja o nauci o društvu – sociologiji – je i bila moguća, što nikako ne znači da je u tim rakursima jedino ostvarljiva, zbog koncepta konkurentnosti, kompetitivnosti. Kompetitivnost je izrazito individualistička po svom karakteru čak i onda kada se radi o sučeljavanju grupnih socijetalnih agregata. Ona počiva na sukobu, na nadmetanju, na razlici, na neravnoteži261. Samim time kompetitivnost je suprotna saradnji, harmoniji, ravnoteži. Ponekad se u kolektivnim naporima unutar socijetalnih grupa i javljaju tendencije harmonije, ali one nisu u krajnjoj liniji usmerene na harmoniju socijeteta, nego na korišćenje saradnje zarad postizanja nadmenosti, superiornosti, pobede. Ideja da raznolikost, kompetetivno delovanja pojedinaca, njihovi pojedinačni uspesi ili neuspesi, kao neka vrsta nevidljive ruke262 ali ne sada ekonomske kao kod Smita, već socijalne kao „spontanog razvoja“, će uravnotežiti sve te napore i izazvati boljitak društva. Tu kompetitivnost koja važi u nacionalnoj državi treba proširiti na sva područja sveta. Naročito tamo gde se takvoj praksi i takvom sistemu pružaju otpori. Konkvistatori (imenica izvedena od latinskog pojma osvajanja – conquisto -) su do te mere širili hrišćansku veru među lokalnim Latino američkim stanovništvom, da su dve trećine njih poubijali i uništili u to ime. Ništa bolje nisu prošli stanovnici Afrike ili Severne Amerika, ili oni u Aziji u dvadesetom veku. Kolonijalizam nije bio samo način stvaranja novih proširenja država, prisajedinjenih prostora, već pre svega izvor novih tehnoloških nadmetanja za Evropske kolonijalne sile. Iz toga se i razvila civilizacija evropske, a zatim američke tehnološke nadmenosti. 261 Interesantno je danas se sve više u poimanju savremenog društva naglašava da je ono nastalo na jednoj od najvećih, barem sa stanovišta kršćanstva, poroku – poroku zavisti. 262 Postoji velika potreba da se proanalizira „nevidljiva ruka demokratije“ uporedi sa Smitovim shvatanjem i tako kritički analizira ono što se stvarno dešava sa savremenim političkim sistemima zasnovanim na republikanskoj demokratiji. Kao što pojedinačni interesi kapitalista suočeni na tržištu u krajnoj liniji vode ka funkcionalnosti ekonomskog sistema kako je to Smit (koji je po svom osnovnom opredeljenju bio filozof a ne ekonomista), tako i politički interesi pojedinaca suočeni međusobno u političkom životu bi trebalo da dovedu do funkcionalnog delovanja političkih institucija. Zašto su ova istovetna dva modela ostala u teoriji i ljudskom saznanju razdvojeni je posebno pitanje, vredno svakog razmatranja. Vladimir Štambuk | ZAŠTO JE SOCIOLOGIJA EVROPSKA NAUKA? 205 Pojam vertikalne strukture, i ako je implicite postojao i u drugim civilizacijama, tek je u evropskoj civilizaciji nastaloj na Novo vekovnom pogledu na svet, poprimio svoje ubitačno značenje. Bez vertikalne strukture nem socijeteta – diktum je sociologije. Treba naglasiti da je Srednjovekovlje svoj socijetalni koncept naslanjao na priznavanje implicite postojanje strukture u društvu. Ta je struktura bila zadata i nepromenljiva. Pojedinci su mogli silom ili sretnim okolnostima, i to veoma retko, da dožive promenu u svom socijalnom statusu ali socijalna pokretljivost je bila minimalna. Značajni deo koncepta socijalne strukture Novovekovnog pogleda na svet koji je ponovo uveo socijalnu pokretljivost, u Srednjevekovlju nije postojao. U njemu socijetalna struktura je bila zadata, od boga do poslednjeg seljaka, pa je postojala konstrukcija koja se nije menjala. Svako je rođenjem bio postavljen u svoj životni socijalni položaj. Iz njega je bilo nemoguće, ili skoro nemoguće izađi i promeniti ga. On je bio određen rođenjem, krvnim atributima. A njih je bilo nemoguće izmeniti. Slični rigidna, okamenjena socijalna struktura našem saznanju je bila data kao indijske kaste. Nikada evropska sociologija Srednjovekovlje nije upoređivala sa kastinskim sistemom iz prostor razloga što su osnove socijetalne strukture u oba slučaja bile zasnovane na različitim konceptualnim postavkama. Evropsko Srednjovekovlje na bogu kao ishodištu, dok je kastinski sistem počivao na socijetalnim uzrocima, pre svega na podeli rada. Mehanizmi su bili istovetni. Ni jedan ni drugi nisu poznavali socijalnu pokretljivost. Okamenjenost socijalnih struktura je bila osnovica opstanka i funkcionisanja, te sami time je i razvoj u najboljem slučaju ako nije bio statičan onda je bio cikličan. U kastinskom sistemu svako je bio rođen u svojoj kasti i samim time u svom socijalnom obličju. To se nije moglo menjati. U Srednjovekovnoj Evropi podela je bila nešto opštija. Krvno poreklo, rođenje, je bilo važno za distinkciju plemić – plebejac. Ta ključna podela se kasnije iskazivala u daljoj ramifikaciji unutar tih socijetalno raspolućenih socijalnih klasa. Kao što je bilo nemoguće iz donje (plebejske) prelazak u aristokratu klasu, tako su i podele unutar plebejaca bile rigidne – one su se delile na seljake, obrtnike, seosku i gradsku sirotinju, trgovce, niže sveštenstvo i vojnike. Svi ti slojevi jedinu socijalnu pokretljivost za koju su zali, je bila ona na dole – u sirotinju. Pokretljivost na gore je samo izuzetno bila moguća za vojnike i dela sveštenstva, i ako i tada nisu mogli u principu da dostignu aristokratske položaje. Srednjovekovlje u svojim osnovnim socijetalnim crtama bilo slično ili približno isto sa svim drugim socijetalnim aglomeracijama do tada poznatim u istoriji. Za razliku od ostalih socijetalnih aglomeracija širom sveta i istorije, Srednjovekovlje je ipak imalo neke sporedne osobine koje su dovele do stvaranja Novovekovnog pogleda na svet koji je stvorio novum u socijetalnom strukturiranju. Namesto centralističke strukture socijeteta stvorena je hijerarhijska. 206 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem DVOSTRUKO „BIĆE“ GRAĐANSKOG DRUŠTVA Dugo i uporno se postuliralo da je građansko društvo koje je nastalo na Novovekovnoj nauci homogeno. Ono se pre svega vezivalo za građanske, kapitalističke, socijetalne element. Ukoliko se analiziraju stavovi savremenih mislilaca o društvu, jedino je liberalno – građanska varijanta socijalnog organizovanja legalna. Ona druga koja je bila veoma prisutna u Evropskim društvima tokom dvadesetog veka – socijalizam – se ili potpuno zanemaruje ili se jednostavno opisu kao maligni izraštaj na inače zdravom tkivu građanskog društva. Stvari ne stoje međutim tako. Građansko društvo nastalo na četiri socijalne revolucije – holandskoj, engleskoj, američkoj i francuskoj – je uvek nastajalo na naporu da se ukinu privilegije pre svega aristokratije ili njenih vrhuški. Time su one nastojale da „poboljšaju“ društvo i da ga učine čovečnijim – da se umanje vertikalne socijetalne razlike i samim time ukinu dominantni socijalni slojevi. Ukidanje klasnih nepravdi, ugrađenih u sve četiri revolucije, je specifičnost Evropskih tokova. „Socijalne revolucije“ u drugim delovima sveta tokom istorije, su pre svega imale za zadat realizaciju „negativne povratne sprege“. One su nastojale da data društva vrate u neko prethodno stanje koje se smatralo „zlatnim“. Samo su evropske (uključujući i američku kao svoju granu) revolucije primenjivale „pozitivnu povratnu spregu“. One su nastojale da temeljno promene društvo i tako ga dovedu u neko „zlatno doba“, (Viko, 1976.). To je veoma velika razlika i specifičnost Evropskog duha i prakse. Promene, napredak, se uvek ogledao u nastojanju, barem idejnom, da „novo društvo“ bude pravednije, čovečnije, od onoga koje se ruši. To čovečnije je po pravilu označavalo da veći broj ljudi, po nekom socijalnom automatizmu, ima bolje uslove življenja, ili barem ima veću i jednostavniju dostupnost, boljim i ljudskijim uslovima življenja – da u krajnjoj linije socijalne razlike bude daleko manje. Razlika između liberalnog kapitalizma i socijalizma se uglavnom ogledala u različitosti subjekata koji taj boljitak treba da ostvare. Dok je u liberalnom kapitalizmu bilo naglašeno da je to zadatak ali i potencijal kojeg može i mora da osigura pojedinac, u socijalizmu, nosilac napretka nisu bili pojedinci već klasa – specifično klasa porobljenih i potlačenih. Napredak koji se u dvadesetom veku posebice u Evropi iskazivao u razvoju industrijskog društva se sasvim različito efektuirao u zavisnosti od subjekta promena. To je dovelo do dva modela društva, nacionalnih država i svih pratećih karakteristika, koje su bile u konkurenciji tokom dvadesetog veka. To nije bio sukob dvaju istorijski različitih koncepata socijeteta. To je bio sukob dva tipa građanskog društva. Taj rascep najbolje pokazuje Francuska revolucija. Montanjari, leva politička i socijalna opcija Francuske revolucije je Vladimir Štambuk | ZAŠTO JE SOCIOLOGIJA EVROPSKA NAUKA? 207 spadala u ono što bi mi danas nazvali, opcija levog centra. Kao takva ona je zastupala, što se iz njene istorije lako može dokazati, liberalno – kapitalističke konstrukte sa levom obojenošću. Oni su bili socijalno zastupnici onoga što je marksizam nazvao „sitnom buržoazijom“, a savremena društvena nauka označava kao srednji slojevi. Eberisti – zastupnici siromaha – su tim političkim konstruktima bili veliki socijalni protivnici. Vreme terora u Francuskoj revoluciji je počelo sa uništavanjem aristokratije i krupnog kapitala, da bi se završilo sa uništavanjem Eberista – sirotinje. Sukobi „na levici“ su se u Francuskoj revoluciji završili onako kako su se uvek završavali sledećih dva veka. Porazom levih snaga. Tako se završila i sudbina socijalizma u Evropi krajem dvadesetog veka. Levica je uništila samu sebe uz blagu ali stalnu pomoć drugog tipa građanskog društva – liberalnog kapitalizma. To ni u kom slučaju ne umanjuje činjenicu da je građansko društvo kao model socijeteta imalo i još uvek ima dva tipa svog iskazivanja. Možda je još važnije i to što ukidanje jednog tipa vodi ka „hramanju“ građanskog društva kao modela socijeteta. To se pokazalo posle Pariske komune kada je Evropa polako ali sigurno na svojoj jednoj socijalnoj nozi – građanskom kapitalističkom liberalizmu – ulazila u vreme globalnih svetskih ratova. To se pokazuje i danas kada liberalni kapitalizam, iznutra nagrizan svojim protivrečnostima koje ne može da prebaci na drugi tip građanskog socijeteta, usrdno i naporno traži rešenja za prevazilaženje sopstvenih kriza i konstrukcije sopstvenih razvojnih koncepata. Bez svoje dve noge građansko društvo ne može da „hoda“. Ta protivurečnost inherentno sadržana u samom konstruktu je nešto što je evropsko društvo, evropska sociologija postulirala, nešto što ne sme da se u teorijskim razmatranjima zanemari, zaboravi. Individualizam Individualizam kao koncept ima svoje duboke korene u filozofiji i političkoj praksi baš Evrope. Mnogi će individualizam, pre svega u njegovom obliku nadgornjavanja članova političkih elita naći u demokratskoj Atini i njenim političkim peripetijama. Ono što je sigurno jeste da je baš u razvoju građanske nacionalne države, individualizam došao do punog izražaja. To nije slučajno. Centralizovane strukture jasno teritorijalno omeđene teritorije, zajedničke vrednosti, jezik, ekonomsko jedinstvo prostora, suverenitete, sve to i sve ostalo što je stvaralo unikatnost nacionalne države, je moralo da sa druge strane stvara protivtežu socijalnog uvođenjem i delovanje individualnog građanina. Bez te „napetosti“ bez sukoba integrisane nacionalne države i delovanje individue nije bilo moguće ostvariti kretanje socijeteta. Centralizacija i individualizacija su parovi koji neumitno deluju zajedno. Samo njihovim 208 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem suprotstavljanjem može da se ostvari, zamisli, kretanje, promene nekog socijeteta. Da bi individualizam mogao da opstane on mora da deluje u nekom referentnom okviru koji mu daje granice delovanja. Država je u poslednjih vek i po bila ta koja je to obezbeđivala. Kompetitivnost (sukobljavanje) U okvirima centralizovanih nacionalnih država, stvaranjem hijerarhijskih odnosa, onemogućavanje okamenjenosti društva je moguće samo putem kompeticije, sukoba. U nacionalnim hijerarhizovanim državama objedinjavanje je moguće isključivo nametanjem često raznim oblicima sile, funkcionisanje zajednice. To nametanje se ponekad i može iskazivati kao saradnja, harmonizacija, ali ne kao osnovna, polazna kategorija već kao izvedena, u krajnjem rešenju postignuto stanje. No bez obzira na privid, kao što je harmonizacija recimo u vrednosnim aspektima, u jeziku, obrazovanju, ekonomskim tokovima, ipak i uvek nastaje iz nametanje, konkurencije i sukobljavanja. Nije s toga čudo da je sociologija evropske provijencije uvek na nekom obliku sukobljavanja, nadmetanja, gradila svoje teorije vizije. Bilo da se one iskazuju u političkim borbama, klasni sukobima, ekonomskim nadmetanjima, one su u nacionalnoj državi uvek pokretačka snaga promena, ali i teorijska osnova razumevanja socijetalnog. Osnova tog delanja je individualizam. U kasnijim razvijenijim fazama sociološke teorije ona može da poprimi grupno socijalne aspekte, ali i tada deluje po sličnim principima i načelima kao što deluje kompetitivnost individua. Materijalnost Veliki doprinos, inovativnost, Novovekovna nauka je u evropsku civilizaciju, uvela, kao definitivan, neosporan stav, da je socijetet materijalno zasnovan. Sa duhovnog, sakralnog nivou kako je socijetet razumevan u periodima pre Novovekovnog vremena, modernost u civilizaciji Evrope, je materijalnog, uvela kao nesumnjivu i jedinstvenu osnovu društvenog opstojanja. Profanost, iskazana u materijalnim dobrima, u materijalizovanim procesima na kojima su građene institucije je posledica shvatanja da su nacionalne države (veoma materijalno određene), individui (takođe veoma materijalno određeni), jedinstvenost ekonomskog prostora i datoj državi svojstvene vrednosni, obrazovni, politički i svi drugi agregati, konkretne, samim time materijalne pojave. Pokušaji znatnog dela sociologa, pre svega onih posvećenih antropologiji, da socijetet grade na duhovnim vrednostima nije imala značajnijeg, niti trajnijeg, Vladimir Štambuk | ZAŠTO JE SOCIOLOGIJA EVROPSKA NAUKA? 209 uticaja. Čak i kada se radi o Veberu i istrčanja protestantske etike kao glavne socijetalne značajke, nije u stvari isticalo duhovnost kao glavnu značajnu socijeteta, već je duhovne vrednosti, pre svega etičke, vezivala za samu materijalnu osnovu socijeteta. Materijalnost je socijetet vratilo u realnost, materijalnost, i iščupalo je društvo iz onostranog. Društvo je postala realna pojavnost. Osvajanje, promene, konkurentnost Moderno društvo, ono proizašlo iz Novovekovnih socijetalnih konstrukta je u samoj svojoj suštini, u razlogu svoga nastajanja imalo osvajanja, promene. Samim time one je bilo jedino od prvih i verovatno najautentičnijih društava zasnovano na konkurenciji i kompetenciji. Osvajanja, širenja teritorije i vlasti u svim ostalim društvima imalo je razne osnove i motivacije. Ni jedna paradigma osvajanja i širenja nije počivala na dokazivanju uspešne konkurencije, kompetitivnosti. Prostori su tokom istorije osvajani da bi se dokazala veličina osvajača, veća moć i zaštita boga, veća umešnost u ratovanju i niza sličnih vrednosti! Tek je Novovekovna konkurentnost postavila uspešnost društvenog sistema, veličinu i nadmoćnost etičkih struktura kao osnovu vrednovanja uspešnosti. Ni jedna kolonijalna sila nije zaboravila da u istorijskom obrazloženju veličine svoje civilizacijske misije u „oslobađanju“ kroz kolonizaciju naglasi da su njeni doprinos u emancipaciji i usaglašavanju domorodačkih društava pre svega sa evropskim modelom socijeteta, njena glavna osnova okupacije date teritorije. Promene koje je trebalo postići u tim kontekstima su bile vezane za evropski model društvenosti i civilizacije. Sam evropski model civilizacije, koji je po ubeđenju vlastodržaca bio idealno postavljen, trebalo je samo kako je to Kont definisao prirodno, spontano da se razvija. BUDUĆNOST SOCIOLOGIJE? Nesumnjivo je da je sociologija nastala kao evropska nauka. To se vidi po imenima i poreklu njenih osnivača. Međutim daleko je važnije da se to vidi po teorijskim okvirima koje je primenila. Sociologija je jedna od retkih društvenih disciplina koja u sebi inherentno sa jedne strane nosi samu dvojnost građanskog društva a sa druge jasne i nikada ne osporavane socijalne vrednosti. Sociologija, i ako je u nekim vremenima bilo otpora u socijalističkim zemljama, je ipak i u liberalnim demokratijama i u socijalizmu zauzimala jedan od ključnih naučnih i teorijskih položaja. To se ogledalo kasnije i kada su se osamostalile kolonijalne zemlje, u kojima je barem u njenim evropskim habitatima, misliocima 210 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem iz tim regiona omogućila radikalizaciju socijalne misli i revolucionisanje koncepta razvoja. Time je ne samo sociologija potvrdila svoju evropsku provenijenciju već je znatno uticala da se protivurečnosti evropeiziranog socijeteta prenesu na sve prostore. Naravno sa znatnim odstupanjem u SAD i delimično u V: Britanije. Tu je socijalno anemični koncept antropologije pokušao da umanji ili ukine vrednosne elemente proučavanja društva i da njegovo izučavanje svede na socijalne činjenice a ne na socijalne odnose kao što je to uradila sociologija. Baš zbog toga što je socijetalni razvoj Evrope poslednjih decenija dvadesetog veka sve manje pokušavao da izučava odnose na globalnom socijalnom planu a time izgubio svoj raison d être, što je izgubio nacionalnu državu kao svoj referentni okvir, sociologija je i u evropskim pa i svetskim razmerama počela kao i država da wither away. To odumiranje sociologije je dobilo drastične razmere. Mesto nje počele su se pojavljivati svakakve druge sociologije kako po nazivu tako i po pokušaju problematizacije. Bez uspeha i bez rezultata. Informatičko društvo sa svoje strane pošto počiva na proizvodnji i prometu informacija je suštinski zasnovano na odnosima. Takvom socijetalnom odnosu bi sociologija trebalo da odgovara. Jak trend inženjersko antropoloških struja koje nastoje da informaciju odrede i primene kao „činjenicu“ kao fakat a ne kao odnos u mnogome doprinose da se uloga sociologije u takvim konceptima još uvek ne vidi. Naravno ni sama sociologije, njeni zastupnici i teoretičari, zaslepljeni prošlošću ili nedovoljno obučeni za novo nastalo stanje, svojim radovima malo doprinose obnovi sociologije. Obnova sociologije u ovom slučaju podrazumeva i značajne teorijske, konceptualne i konotacijske inovacije. Zato budućnost sociologije u velikoj meri zavisi od toga koliko će se njeni novi zastupnici odvažiti da se otarase i jednih i drugih. Kretanje ka sasvim novim horizontima sociologije može biti deo njene nove i bolje budućnosti. Osim oslobađanja od prevaziđenih znanja i koncepata sociologija mora ad se oslobodi do sada njenog dominantnog referentnog okvira. Ona jeste nastala kao evropska, kao nauka uokvirena nacionalnom državom. Društvo, njegove granice i rakursi su bili uobličeni tom inovacijom koja je Evropa dala, nacionalnom državom. Da bi ponovo bila sociologija današnjice, opšta teorija o društvu mora da koncipira i razume društvo kao opštu, globalnu kategoriju, koja nije homogena. Ona mora da crpe svoja znanja i primer iz globalne pojave koja se naziva „svetskim“ društvom. To društvo nije homogeno, već je strukturisano od raznih delova. Ono spaja, iskazuje lokalitete međusobno povezane na principima saradnje, izgradnje i umrežavanja. Time će sociologija prestati da bude evropski fenomen i postaće univerzalni. To znači da se u sociologije sve mora nanovo promisliti osim dva svojstva. Prvo je umrežavanje, strukturisanje. Bez struktura nema sociologije. Kakve Vladimir Štambuk | ZAŠTO JE SOCIOLOGIJA EVROPSKA NAUKA? 211 su te strukture danas je ono što je fundamentalno izmenjeno i što treba spoznati i objasniti. Drugi aspekt sociologije koji od nje pravi socijetalnu nauku, disciplinu, jeste njeno inherentno vrednosno opredeljenje – razvoj i napredak društva. Kakva svojstva danas taj atribut poprima, kakav oblik i sadržaj očovečenja društva će biti promovisan, je ono što će sociologiju ponovo uzdignuti na njene nekadašnje visine. LITERATURA Bell, C., Newby, H. (1976). „Communion, communalism, class and community action: the sources of new urban politics“, in (eds) Social Areas in Cities (eds. D. Herbert, R. Johnston) Chichester: Wiley (vol 2). Benedikt M. (ed) (1991). Cyberspace, Cambridge, Mass: MIT Press. Bogard, W. (2000). „Simmel in cyberspace: strangeness and distance in postmodern communications“, Space and Culture, 4/5: 23-46. Cairncross, F. (1997). The Death of Distance, London: Orion. Castells, M. (2001). The Internet Galaxy, Oxford: Oxford University Press. Cilliers, P. (1998). Complexity and Post-Modernism, London: Routledge. Diamond, J. (2005). Collapse: how societies choose to fail or survive, London: Allen Lane. Evans, P., Wurstler, T. (2000). Blown to Bits: How the new economics of information transforms strategy, Boston: Harvard Business School Press. Friedland, R., D. Boden (eds.) (1994). Nowhere: Space, time and modernity, Berkeley: University of California Press. Hideaki Aoyam et al., Econophysics on Real Economy, The First Decade of the Kyoto Econophysics Group, arXiv:1006.5587v3 [q-fin.GN] 2. Jul 2010. Hopkins, R. (2008). The Transition Handbook, Totnes: Green Books. Kunstler, J. (2006). The Long Emergency: Surviving the Converging Catastrophes of the 21st Century, London: Atlantic Books. Laszlo, E. (2006). The Chaos Point, London: Piatkus Books.. Law, J. (2004). After Method: Mess in Social Science Research, London: Routledge. Makimoto, T., Manners, D. (1997). Digital Nomad, Chichester: John Wiley. Massey, D. (1994). Space, Class and Gender, Cambridge: Polity. Prigogine, I. (1997). The End of Certainty, New York: The Free Press. Rheingold, L. (1994). The Virtual Community, London: Secker and Warburg Scheuerman Rosa, H., W. (eds) (2009). High-Speed Society, Pennsylvania: Pennsylvania State University Press. 212 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Stiglitz, J. (2007). Making Globalization Work, London: Penguin. Štambuk V. Informatika i Internet, Beograd: Čigoja Štampa i FPN, 2005. Štambuk V. Informatika, Čigoja štampa i FPN, Beograd 2007. Štambuk V., Društvena moć i kibernetski sistemi, Socijalizam, 9/72. Štambuk V., Društveni smisao i zloupotreba kibernetike, Marksistička misao, 2/85. Štambuk V., Kibernetika: mogućnost i stvarnost, Tehnička knjiga, Beograd, 1976. Štambuk V., priređivač, Mikroelektronska revolucija i društvene promene, Nolit, Beograd, 1986. Štambuk Vladimir Kibernetika s informatikom, Privredni pregled, Beograd, 1989. Štambuk Vladimir, Communico ergo sum, Internet od kuda je došao i kamo smera, Akademska misao, Beograd 2009. Štambuk Vladimir, ed. Internet i politika, Verzal Press, Beograd 1999. Štambuk Vladimir, Kibernetika, informatika i Internet, Fakultete političkih nauka, Čigoja Štampa, Beograd 2001. Štambuk Zdenko, Zapisi iz Afrike, Naprijed, Zagreb, 1961. g. Tainter, J. (1988). The Collapse of Complex Societies, Cambridge: Cambridge University Press. Urry, J. (2000). Sociology beyond Society: Mobilites for the Twenty-First Century, London: Routledge. Viko Džan Baptist, Nova nauka, 1976. g. Walby, S. (2009). Globalization and Inequalities, London: Sage. Watts, D. (1999). Small Worlds, Princeton: Princeton University Press. Williams, R. (1988). Border Country, London: Hogarth Press. Vladimir Štambuk | ZAŠTO JE SOCIOLOGIJA EVROPSKA NAUKA? 213 Vladimir Štambuk WHY SOCIOLOGY IS A EUROPEAN SCIENCE? Summary: Sociology emerged in the European epistemology – gnoseološkim frames. As a child, of a civil conception of society it underlined its core categories. The national state with all its features is a framework in which it has develop. Therefore, the sociology of Conte and further thinkers discussed the development of spontaneous structures and natural progress. In held contradiction of the civil society concept has emerged and in social practice has broken down into concepts and practice of liberal capitalism and socialism. This rupture of the concept of the civil society is constantly present and sociology is thus determined by the European construct. Concepts such as the state, individualism, class conflict, materialism, vertical societal structuring are determined as crucial to the construct. At the end of the twentieth century, without big emphasis, the concept of network structuring and information as a basis of social production led to the emergence of an information society construct. It has put into question settled sociological and social categories. Instead of conflict, rivalry, competition, increasingly emerging concepts are those of cooperation, reciprocity, with the permissibility of local value systems. Stability is replaced by uncertainty. How will sociology respond to these new challenges represent in essence the question of further development of sociology as a general social theory. The interaction of global network communication will make this processes less European and more integrative on the whole. Key words: Sociology, State, vertical social structure, network structuring of society, uncer Dragana Repak, MA263 UDC 316.343.654:502.1 MOGU LI SE EKOLOŠKI PROBLEMI IZRAZITI KROZ TRADICIONALNE KONCEPTE GRAĐANSTVA?264 Sažetak: U ovoj studiji analizira se republikanski i liberalni princip građanstva i istražuje mogućnost da ekološki problemi budu izraženi kroz ove dve dominantne forme. Prvi deo rada posvećen je razvoju principa građanstva i predočene su moguće definicije. Zatim se kroz repulikansku ideju građanstva analiziraju aspekti teorije koji nude osnovu za izražavanje ekoloških problema. Na primer, ideja javnog dobra se prevodi kao „ekološko opšte dobro“ (Barry, 1999: 66) dok se republikanske građanske vrline kao što su hrabrost i žrtva uzimaju kao osnov za formulaciju ekoloških problema. Takođe se analizira i ekološki aspekt u liberalnoj koncepciji principa građanstva. S obzirom da ekološki problemi nadilaze koncepte kao što su nacionalna država i javna-privatna sfera biće predloženo da ove tradicionalne forme moraju biti proširene kako bi obuhvatile i druge ekološke aspekte. Ključne reči: princip građanstva, životna sredina, ekološki građanin, održivi razvoj, građanske vrline UVOD Odnos između principa građanstva i životne sredine nalazi se poslednjih godina u fokusu velikog broja naučnika. Smatra se da se interesovanje za ekološku problematiku javlja kao posledica uticaja industrijskog kapitalizma na okolinu i sumnje u sposobnosti država da se adekvatno suoče sa problemom i pritom obezbede poštovanje prava na zdravu životnu sredinu i osiguraju zaštitu zdravlja i bezbednost građana. Čini se da je debata o principu građanstva na neki način osnov za one političke zajednice koje počinju da se suočavaju sa modernim problemom. U tom smislu princip građanstva se može razumeti kao veza, 263 PhD Candidate Exeter University, Keele University. 264 Tekst primljen 20. oktobra 2010. godine. 216 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem između problema životne sredine i političkih procesa (Szerszinski, 2006:75). Sa druge strane, kako svakodnevno ponašanje građana možemo dovesti u vezu sa ekološkim problemima, ideju principa građanstva ne bi trebalo tumačiti isključivo u vezi sa političkim strukturama zaduženim za stvaranje instrumenata politike koji imaju za cilj poboljšanje kvaliteta životne sredine. Dakle, princip građanstva je potrebno analizirati i na nivou individua koje svojim ponašanjem u velikoj meri određuju kvalitet suočavanja sa ekološkom krizom. Ovde se postavlja pitanje da li tradicionalni principi građanstva predstavljaju dobar osnov i okvir u kome možemo izraziti ekološku problematiku? Smit (1998) tvrdi da tradicionalni okviri nisu dovoljni i da ne ostavljaju građanima dovoljno prostora i načina za rešavanje ekoloških problema. Međutim, mogli bi da pretpostavimo da u tradicionalnim principima građanstva možemo naći bar neke perspektive koje bi nam pomogle u izražavanju ekoloških problema. ZAŠTO JE PRINCIP GRAĐANSTVA VAŽAN ZA IZRAŽAVANJE EKOLOŠKIH PROBLEMA? Smatra se da princip građanstva danas zauzima značajno mesto na političkoj agendi. Iako se ideja vezuje za pojedinca kao člana političke zajednice teško je uspostaviti jednu opšte prihvaćenu definiciju. Pre se može tvrditi da su naučnici tokom vremena predstavljali i naglašavali neke karakteristike ovog principa. Svakako moramo istaći da je reč o dinamičnom konceptu koji se menja tokom vremena. Van Steenbergen (1994) smatra da je reč o konceptu koji na neki način predstavlja odgovor na probleme kao što su društvena isključenost, degradacije životne sredine, nacionalizam, ali i kao koncept koji podrazumeva nove odnose sa kojima se mi kao politički građani danas suočavamo. Dakle, može se pretpostaviti da kontekst igra ključnu ulogu u definisanju principa građanstva i da je upravo kontekst faktor koji nam omogućava da napravimo razliku između republikanske i liberalne forme građanstva, ali nam ostavlja i prostor da razmotrimo kako nove potrebe, aspiracije koje mogu uticati na načine na osnovu kojih ljudi doživljavaju princip građanstva i ponašaju se u skladu sa tim. U procesu definisanja građanstva moramo imati u vidu dva elementa: individualno i kolektivno. Prvenstveno se smatra da je građanstvo u vezi sa članstvom; Held (1991) ga određuje kao puno članstvo u zajednici u kojoj pojedinac živi, na taj način individua prepoznaje specifična prava koja predstavljaju osnov za građanske aktivnosti. Danas je građanima formalno dato da budu legitimni i ravnopravni članovi zajednice (Faulks, 2000:4) dok je u prošlosti ograničena grupa građana (na primer elita u antičkoj grčkoj) uživala ovaj status. Ovo nam ukazuje da je sticanje prava i priznavanje statusa građana nastao kroz dug istorijski proces često postignut kroz klasne borbe. Naime, Dragana Repak | MOGU LI SE EKOLOŠKI PROBLEMI IZRAZITI KROZ TRADICIONALNE KONCEPTE... 217 smatra se da su ratovi doveli do širenja građanstva i uvažavanja zahteva u pravcu veće participacije i jednakosti. U modernoj istoriji posebnu ulogu imali su društveni pokreti čiji je zadatak između ostalog bio da ujednače prava građana (Turner, 1986). Prilikom definisanja zajednice koje daju pravo ljudima da se ponašaju kao građani akcenat je stavljen na nacionalne države. Još u antičkoj Grčkoj u polisima (male zajednice) su pravljene razlike između aktivnih i pasivnih građana, a od XVIII veka stepen građana zavisio je od toga da li je pripadnik uključen kao član države. Može se tvrditi da je jedan od značajnijih rezultata francuske revolucije utemeljenje prava i to ne samo za privilegovane grupe već za sve pripadnike nacije. Faulks (2004) naglašava da je u tom periodu utvrđen univerzalan i egalitaran status građana. Čini se da je za obe tradicije karakteristično povezivanje statusa građana sa teritorijalnim principom, te znači da se javlja osećaj povezivanja sa definisanim političkim prostorom (Dobson, 2006). Međutim, koncept građanstva se mora definisati i u odnosu na prava i odgovornosti. S jedne strane u liberalnoj političkoj filozofiji akcenat je stavljen na individualna prava građana koja razvijaju svoje interese bez uplitanja drugih. Sa druge strane, ideja individualnih prava i interesa koji bi bili u suprotnosti sa interesima zajednice nije postojala u antičkoj Grčkoj. To znači da su interesi građana i zajednice bili nedeljivi (Faulks, 2004) i da je odgovornost za dobrobit zajednice bila mnogo važnija od prava pojedinaca (Dobson, 2006). Takođe mora se uzeti u obzir da je u ovim tradicionalnim konceptima građanstva uspostavljena razlika između privatne i javne sfere s tim da se više vrednovala javna sfera u kojoj je do potpunosti dolazio do izražaja princip građanstva. Može se sugerisati da je koren ove podele i vrednovanje javnog nad privatnim utemeljen u antičkoj Grčkoj gde je Polis bio „prostor za oslobađanje čoveka“ iz privatne sfere ili domaćinstva. Po Aristotelu polis je nudio građanima prostor za izražavanje ljudske političke prirode. Iz svega ovoga možemo da zaključimo da se princip građanstva odnosi na međuljudske odnose koji oblikuju politički život zajednice, ali i da je teško naći jednu opšte prihvaćenu definiciju. Held (1991) navodi da se građanstvo može definisati kao puno članstvo u zajednici koje obuhvata pravo da se aktivno učestvuje u zajednici kroz međuzavisnost prava i dužnosti prema drugim članovima zajednice. Za Dobsona i Saiz (2005) koncept građanstva otvara mogućnost sistematične provere ličnog interesa u odnosu na opšte dobro. Po njima je to sama suština građanstva kao koncepta i prakse. Janoski (1998) i Tompson (1970) sa druge strane smatraju da se princip građanstva ostvaruje kroz aktivnost kojom se utiče na političke procese dok Faulks (2004) koncept upoređuje sa pripadnošću političkoj zajednici i statusom pojedinca koji se sastoji od prava, dužnosti i obaveza koje su utemeljene u principima jednakosti, pravde i autonomije. Dakle, na osnovu 218 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem iznetih shvatanja može se zaključiti da naučnici identifikuju različite karakteristike koncepta kao važnije od drugih, međutim moguće je i napraviti razliku između shvatanja principa građanstva kao statusa sa jedne i prakse, odnosno aktivnosti sa druge strane (Lister, 1997). Ako bi dalje mogli da razgraničimo liberalni i republikanski model trebalo bi da dođemo do osnovnih elemenata koje se nalaze u ovim konceptima. Riesenberg (1992) pravi razliku između dva nivoa građanstva, republikanskog i liberalnog. Prvi je započeo u antičkoj Grčkoj dok je drugi koncept uspostavljen tokom Francuske revolucije. Ipak veruje se da je u periodu do XVIII veka bilo razlike u konceptu republikanskog građanstva. Na primer, Aristotel smatra da je princip građanstva osnovni element ljudskog bića, a Makijaveli dosta kasnije da je reč o metodu kojim je moguće uspostaviti red. Ove dve paradigme razlikuju se u najmanje dve stvari: u prirodi i balansu zatim u aspektima prava i odgovornosti i značaja koje se pripisuju vrlinama(Dobson, 2006). Tradicionalan koncept je usmeren na snagu, hrabrost i žrtvu dok su građanske vrline gotovo isključene iz liberalnog koncepta. Razlika postoji i u naglašavanju dužnosti kod republikanskog, odnosno insistiranju na individualna prava u liberalnom principu građanstva. Ovde se postavlja pitanje da li bez obzira na razlike, ova dva koncepta mogu da odgovore na moderne potrebe i izazove? Habermas (2005) ukazuje da je istorija postala mobilisana u smislu da novi problemi nadilaze postojeće perspektive. Iako možemo tvrditi da koncept građanstva ne smemo posmatrati izolovano od političkog i društvenog konteksta postavlja se pitanje da li svi nabrojani elementi tradicionalnog principa jesu dovedeni u pitanje od strane modernih trendova? Za veliki broj naučnika globalizacija menja naše razumevanje tradicionalnog principa građanstva, prvenstveno zbog toga što je potreban drugačiji pristup definiciji socijalnih problema i takođe drugačiji pristup u pronalaženju političkih rešenja. Ovaj moderan trend Held (1991) opisuje terminima ekonomsko – političke i ekološke povezanosti, a svakako da je na političkoj sceni uočljiva na nivou institucija kao što je Evropska Unija, Svetska trgovinska organizacija ili na nivou delovanja transnacionalnih aktivnosti društvenih pokreta. Još jedan izazov predstavljen pred tradicionalan princip građanstva je u vezi sa degradacijom životne sredine(zagađenje, oštećenje ozonskog omotača, klimatske promene). Ova pitanja sve više dobijaju na popularnosti na međunarodnoj političkoj sceni ( Jelin, 2000) i vode ka stvaranju uslova za davanje prioriteta zahteva čovečanstva (Held, 1991). Zaštita zdravlja ljudi od negativnih posledica ekonomskog rasta, zaštita budućih generacija od posledica ekološke degradacije i postizanje održivog društva su pitanje koja su sve prisutnija na međunarodnoj političkoj sceni. Smatra se da će upravo ovi problemi otvoriti mogućnost za dovođenje u pitanje uloge nacionalnih država kao entiteta koji Dragana Repak | MOGU LI SE EKOLOŠKI PROBLEMI IZRAZITI KROZ TRADICIONALNE KONCEPTE... 219 neće moći da se nose sa novim problemima i da će se kroz njihovu reviziju otvoriti polje za razvoj novog koncepta građanstva. Mnogi autori smatraju da bi obnovljene političke strukture mogle da se prilagode novim problemima, međutim znači li to da je njihova rekonstrukcija dovoljan faktor da se na pravi način odgovori novim zahtevima? Ili nam je možda potrebna rekonstrukcija tradicionalnih koncepata građanstva? Štaviše, zašto je građanstvo tako moćno sredstvo za izražavanje modernih problema? Dobson i Saiz (2005) smatraju da je princip građanstva sa praktične tačke gledišta važan u kontekstu zaštite životne sredine jer vlade i njihove agencije nisu u stanju da same kreiraju održiva društva. Dakle, ovi autori su akcenat stavili na ulogu pojedinca, građana koji treba da imaju značajnog udela u cilju postizanja ovih imperativa. Može se sugerisati da je održivi razvoj moguće postići kroz neki vid saradnje građana i vlasti. Za Mac Gregor i Szersisnki (2003:2) princip građanstva je stavljen u službu okoline. Jednostavno oni ukazuju na to da je princip građanstva put koji stanovništvo treba da prođe kako bi mogli da učestvuju u donošenju odluka po pitanju životne sredine i izraze određene stavove i predloge u okviru ove oblasti. Kertin (2002) sa druge strane smatra da je veoma teško da će javnost biti podstaknuta i da će ljudi delovati kao ekološki građani u uslovima potrošačkog društva. Ekološki problemi jesu stvorili neku novu vrstu ili dimenziju nacionalnih politika te se u tom smislu na princip građanstva može gledati kao na vrstu aditiva u jednoj kolektivnoj borbi čiji je cilj održivi razvoj. Razvoj globalne ekološke svesti može dovesti u pitanje našu posvećenost određenim političkim zajednicama te je ono što je verovatno potrebno je jedan širi globalni koncept. Može se naglasiti da ekološki problemi nameću jedan novi tip odgovornosti, jer ljudi ne samo da imaju odgovornost prema drugim članovima društva već i prema okruženju i budućim generacijama. Pitanje je da li se ekološki izazovi mogu smestiti u tradicionalne principe građanstva ili nam je potrebna nova koncepcija poput globalnog ekološkog građanina (Van Steenbergen:1994, Dobson:2006), građanin okoline (Dobson:2006) ili građanin planete zemlje (Held, Steward:1991)? REPUBLIKANSKI PRINCIP GRAĐANSTVA I EKOLOŠKA PROBLEMATIKA Republikanski princip građanstva daje osnovu za izražavanje ekoloških problema. Ideja opšteg dobra se može povezati sa konceptom održivog razvoja, dok se ideja građanske vrline takođe može posmatrati kao osnova za izražavanje ekoloških pitanja i način koji vodi do opšteg dobra. Takođe se mora naglasiti da je ideja o odgovornom i aktivnom građaninu u samoj osnovi republikansog principa građanstva ali i bitan deo ekološke platforme. 220 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Ideja opšteg dobra u republikanskoj tradiciji građanstva se odnosi na političke zajednice čiji je cilj promovisanje dobra za sve njene članove i to na taj način da se ujedno promoviše i bogatstvo reopublike. Sa druge strane u zelenoj agendi se koncept održive okoline shvata kao opšte dobro. Može se smatrati da je ovaj koncept razvijen još u okvirima Granica rasta i da se javlja kao neka vrsta svesti o posledicama degradacije životne sredine i izražava se kroz brigu za opstanak čovečanstva. Jelin (2000) ističe da čovečanstvo sve više uviđa odgovornost za novonastalu situaciju i on poziva građane da se suoče sa posledicama pređašnjih aktivnosti. Posvećenost održivom razvoju je u velikom broju zemalja izražena kroz veliki broj domaćih i međunarodnih zakona. Međutim da li su vladine politike i mere dovoljne da bi se osigurala zaštita javnih dobara i da li je ostvarenje održivog društva isključiva nadležnost političkih struktura? Za Dobsona (2000) shvatanje okoline kao opšteg dobra se može uraditi na osnovu toga da mi svi zavisimo od okoline. Jednostavno okolinu možemo odrediti kao resurs koji čini naš život mogućim. Sa druge strane Barry (1999:66) sugeriše da je „ekološko opšte dobro“ način koji ljudima omogućuje da ispune svoje interese, pritom praveći minimalnu štetu ostalim članovima zajednice. Dakle, govorimo o moralnoj sposobnosti na osnovu koje razlikujemo ispravno od pogrešnog odnosa sa okruženjem. Ovaj odnos isključuje bilo kakve troškove i koristi koje možemo da imamo sa okolinom. U odnosu na republikansku interpretaciju opšteg dobra današnje društvo se suočava sa zaštitom životne sredine i promovisanjem održivog razvoja koji bi trebalo definisati u odnosu na interese svih članova zajednice, i postavlja se kao prioritetno u odnosu na ostale lične interese i interese zajednice. Prvenstvo koje se daje održivom razvoju ukazuje nam na važnu ulogu koju ima u odnosu na sve ostale aktivnosti, tako da se pred zajednice postavlja zahtev da okolinu učine prvim opštim dobrom. Može se međutim tvrditi da nije u interesu svakog pojedinca da deluje na održivi način. Mora se uzeti u obzir da li su naše aktivnosti u skladu sa kolektivnim dugoročnim interesima, vrednostima i ciljevima. Iz perspektive republikanskog principa građanstva, vežbanje odgovornosti je ključni element građanskog principa. Možemo li onda pretpostaviti da je ljudski potencijal da deluje odgovorno dovoljan za put održivog razvoja? Dean (2001) ističe da je politički diskurs odgovornosti u zelenoj političkoj misli uticao na nove debate o prirodi principa građanstva. Može se sugerisati da je princip odgovornosti zasnovan na pretpostavci da su ljudi u stanju da zaštite prirodnu sredinu. Za Smiha(1998) kompleksnost, neizvesnost i povezanost svih živih stvari čine da je ljudska odgovornost pre imperativ, dok Dobson (2000) tvrdi da naša moć da imamo uticaj na prirodni svet kroz proizvodnju i reprodukciju svakodnevnog života čini da se osećamo odgovornim za stanje životne sredine. Štaviše, može se tvrditi da i naša odgovornost za buduće generacije zahteva Dragana Repak | MOGU LI SE EKOLOŠKI PROBLEMI IZRAZITI KROZ TRADICIONALNE KONCEPTE... 221 preispitivanje naših akcija koje bi mogle ugroziti njihovu sposobnost da dostojanstveno žive. Za Smitha (1998:97) naše ponašanje se mora posmatrati kroz posledice naših akcija koje mogu naneti štetu našoj deci, a odgovornost za prirodu i neživi svet može se opravdati na osnovu toga da su oni deo prirodnog sistema koji čine svaki deo života mogućim, uključujući i ljudski. Može se pretpostaviti da koncept odgovornosti ne može biti iscrpljen pozivanjem na pojam odgovornosti za državu kao što je predloženo republikanskim modelom građanstva. Umesto toga potrebno je proširiti ovaj model tako da obuhvata i našu odgovornost za druge članove globalnog društva, to jest prirodu i buduće generacije (Delanty, 1997:286). Može se tvrditi da ako država uključi ove odredbe građani će biti odgovorni i prema državi kao opštem dobru. Barry (2006) nas podseća da održiva perspektiva zahteva od građana da izazovu dominantan ekonomski status, inače je malo verovatno da će održivi razvoj biti realizovan. Situacija se može popraviti ako postoji veća svest o povezanosti životne sredine i odgovornosti sa zajedničkim dobrima. Treba uzeti u obzir i buduće generacije i opravdati nečije interese u svetlu drugih (Barry:1999). Svoje i interese drugih potrebno je učiniti kompatibilnim kroz javnu raspravu, ali u okviru koncepcije ekološkog opšteg dobra. Dobson (2003,2006) se još fokusira i na pozadinu i prirodu naše obaveze da postupamo prema opštem dobru. Ključna stvar je da se naš nejednak uticaj na prirodu (print) javlja u toku zadovoljenja naših potrošačkih potreba. Na taj način oni koji proizvode velike otiske (printove) onemogućavaju da drugi imaju istu količinu pristupa ekološkom prostoru. To podrazumeva da oni koji imaju prevelike printove treba da nauče da žive u više održivom stilu tako da drugi (sa manjim printovima) imaju pravo da žive. Smanjenje korišćenja ekološkog prostora od strane nekih trebalo bi da dovede do pravednije raspodele ekološkog prostora. Ovaj koncept zasniva se na pretpostavci da obaveze onih koji zauzimaju neodržive količine ekološkog prostora nisu recipročni prema onima koji zauzimaju malo ekološkog prostora, te ono što je potrebno je jednak deo prostora za sve. Ono što se takođe čini važno u ovoj koncepciji je i ideja pravde koja se sve više pomera na listi političkih prioriteta. Ideja pravde može igrati ključnu ulogu u određivanju političke vrline koje su u osnovi republičkog principa građanstva. Građanske vrline se mogu definisati u smislu hrabrosti, požrtvovanja i državništva (van Gunsteren, 1994) i njima se poboljšavaju uslovi republike. Građanska vrlina žrtve može da se prevede u ekološki diskurs kao čin žrtvovanja materijalističkog (potrebe za ogromnu potrošnju) u ime opšteg dobra. Disciplina, posvećenost i predanost naglašena je u republikanskom principu građanstva i takođe se može pokazati relevantnom za izražavanje problema životne sredine (Barry, 2006:27). Zeleni politički teoretičari naglašavaju negu i saosećanje kao vrline što znači da nam je potrebno dopunjavanje republikanskih vrlina kako bi ekološki problemi bili adekvatno izraženi. 222 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Za Dobsona (2006) pravda je prva vrlina ekološkog građanina i zasniva se na shvatanju da svi imaju jednaka prava da dele i uživaju u plodovima planete. Može se tvrditi i da vrline kao što su briga, saosećanje i mudrost takođe potrebni u adekvatnom ekološkom ponašanju. Za Sevenhuijsena (1998) etika zaštite polazi od ideje da je svima potrebna nega i da su svi u stanju da daju i prime negu, dok Steweard (1994) opisuje brigu za planetu kao vrlinu u smislu minimiziranja korišćenja resursa i zagađenja. Međutim, može se tvrditi da su ove vrline pre u vezi sa humanitarnim a ne građanskim obavezama (Ignatiedd, 1991). Republikanska ideja građanstva kao procesa i pojam identiteta koji se konstituiše u procesima aktivnog građanstva može se smatrati značajnim sa ekološke tačke gledišta. Ukoliko bi ovom konceptu građanstva dodali ekološko opšte dobro, ekološki otisak i ostale vrline ovaj model bi mogao da odgovori novim zahtevima. Ipak, republikanski model nas uči da nam je potrebna jaka politička kultura koja odgovara izražavanju ekoloških problema. Međutim po Connelly (2006:71) održivo društvo će nastaviti da zahteva zakone, regulative i ekonomske podsticaje. LIBERALNI PRINCIP GRAĐANSTVA I EKOLOŠKA PROBLEMATIKA Smatra se da liberalan koncept građanstva stavlja akcenat na individualna prava, iako su neki teoretičari (Hayward, 2005) tvrdili da izjednačavanje liberalnog modela građanstva sa pravima i slobodama individua, a pritom ne priznavanje obaveza, je pogrešno. Ideja prava može da pomogne u izražavanju problema životne sredine jer pitanje da li ljudi treba da imaju prava na zdravu životnu sredinu će verovatno postati goruća na političkoj agendi i može se tumačiti kao osnovno pravo kojim se garantuje ljudski opstanak. Ukoliko se ekološki problemi, kao na primer pravo na zdravu životnu sredinu, mogu izraziti u institucionalizovanom diskursu sa postojećim mehanizmima koji su karakteristični za liberalnu tradiciju onda bismo mogli tvrditi da ovaj koncept građanstva u potpunosti odgovara izražavanju ekološke problematike. Dobson (2003) tvrdi da se ekološki problemi mogu izraziti u liberalnom konceptu građanstva do nivoa prava. Međutim, za Smitha (1998) ekološko razmišljanje se ne uklapa u termin prava pojedinaca s obzirom da se u liberalnoj tradiciji pojavljuju problemi sa vrednostima i pretpostavkama. Ipak možemo uzeti principe liberalnog građanstva kao osnovu za kritičan dijalog oko mogućnosti da ekološki problemi budu izraženi u ovom okviru. Stokholmska deklaracija (Human Environment) iz 1972. godine pokazuje da međunarodno pravo priznaje pravo individua na adekvatnu životnu sredinu. Osim toga Hayward (1978) navodi da u više od 70 zemalja postoje ustavne odredbe koje se tiču zaštite životne sredine, dok je u 30 od njih u obliku ekoloških prava. Dragana Repak | MOGU LI SE EKOLOŠKI PROBLEMI IZRAZITI KROZ TRADICIONALNE KONCEPTE... 223 Može li pravo na adekvatnu životnu sredinu biti deo spektra ljudskih prava? Van Steenbergen (1994) uvodi princip građanstva kao četvrtu dimenziju prava pored tri postojeća oblika: civilnih prava, politička prava i socijalna prava. S druge strane Dobson (2006) tvrdi da pravo na održivu okolinu treba da prethodi drugim pravima, kao preduslov za njihovu realizaciju. Haywood (1998) smatra da diskurs ljudskih prava treba da sadrži vrednosti koje su potrebne za ostvarenje ekološkog zakonodavstva. Sva prava pokazuju tendenciju međuzavisnosti (Shiva, 1999: 88) u smislu da je upotreba nekih prava preduslov za implementaciju ostalih. Dakle, možemo se zapitati: ako nemamo prava na zdravu životnu sredinu kako možemo dobiti druga prava? Dakle, možemo tvrditi da prava na zdravu životnu sredinu imaju visok prioritet i to im omogućava da budu van polja političkih kompromisa. Uključivanje ekoloških prava u ustav sigurno utiče na njihovu sposobnost da imaju direktan uticaj na to kako građani usvajaju prava i obaveze u odnosu na okruženje. Međutim, problem sa većinom savremenih liberalnih shvatanja građanstva je to što konceptualizujemo životnu sredinu na nezadovoljavajući način, a to je jedna od glavnih prepreka za adekvatan izraz problema životne sredine. Bellova (2005) kritika liberalnog koncepta zasniva se na pretpostavci da pojedinci žive u svetu imovine i da nisu u dodiru sa prirodom iako nam ona omogućava zadovoljenje osnovnih potreba. Zato on ističe da se životna sredina mora uzeti u obzir mnogo ozbiljnije kako bi se ovaj koncept adekvatno ostvario. Pored toga Bell tvrdi da čak i ljudi koji su izabrali da žive u harmoniji sa prirodom donose sopstvene odluke što ukazuje da ne postoji sporazum većine oko osnovnih vrednosti. Može se tvrditi da se jedan deo pitanja oko životne sredine odnosi na proširenje moralnih vrednosti tako da se prava daju svim delovima životne sredine. U tom smislu građani treba da prepoznaju neljudsku prirodu nezavisno od ciljeva, interesa i potreba stanovništva. On uvodi ideju ekološki odgovornih građana koji su u stanju da razviju identifikaciju prirode nezavisnu od ljudske upotrebe i svrhe; za njega je to spoljni politički uslov. Pripadnici pokreta za zaštitu životinja takođe predstavljaju ideje pred modernim konceptom građanstva u smislu proširivanja zajednice i na životinje. Ovo je međutim izazov i za univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima u kojoj su „svest i razum“ dve bitne karakteristike nosioca prava. Singer (1975) prati Bentamova opredeljenja da posedovanje prava treba da se odnosi na one koji su u mogućnosti da osete patnju i bol. U odnosu na ove tvrdnje možemo zaključiti da se prava mogu dati i životinjama što svakako vodi ozbiljnim transformacijama liberalne paradigme u kojoj je oblikovan subjekt prava. Još jedan aspekt u kome liberalna tradicija principa građanstva može biti pogodna za izražavanje ekoloških problema je da je država u poziciji da podeli dužnosti. Na primer, obaveza da se poštuju ekološki zakoni i dužnost građana da promovišu ove zakone mogu imati značajan uticaj na ljudsko ponašanje. To znači da ako država koristi zakon kojim se ograničava emisija štetnih gasova 224 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem građani bi trebalo da imaju obavezu da postupaju u skladu sa tim zakonom (Bell, 2005:188). Međutim može se reći da je ova mera u suprotnosti sa pravom na individualnu slobodu. Za Smitha (1998) intervencije države u privatni život građana mogu se opravdati na osnovu toga da takve mere doprinose socijalnom napretku i poboljšanju života pojedinaca i to kroz koncept promovisanja kolektivne sreće. Druga mera u okviru liberalne tradicije može da koristi poreski sistem i da se osigura da na primer bezolovni benzin bude jeftiniji od drugih vrsta goriva (Smith, 1998:53). U tom slučaju može se tvrditi da pojedinci koji orijentišu svoje ponašanje u racionalnom pravcu menjaju ponašanje u održivom smislu bez implikacija na svoju slobodu jer bi i dalje imali izbor da odluče koje će gorivo koristiti. Na kraju, predlaže se da građani imaju dužnost da promovišu ekološke sporazume. Za Bella (2005) ovo može biti urađeno kroz učešće ili podršku ekoloških kampanja ili kroz dobrovoljne akcije reciklaže. Na taj način građani bi bili u obavezi da promovišu ekološke aktivnosti vlade. Prava i obaveze oko zaštite životne sredine u liberalnom konceptu građanstva može da utiče na svest javnosti o pitanjima životne sredine i na širenje javne rasprave (Wood, 2006). S druge strane, treba naglasiti da uključenje prava na životnu sredinu ne mora nužno da dovede do stvaranja ekološke svesti među stanovništvom. Na primer, ako neko postupa u smislu održivog razvoja samo zato što je obavezan da to učini po odredbama zakona, to nisu aktivnosti koje se vrše u sopstvenom interesu građana. Osim toga, po ovom osnovu Barry (2006:40) tvrdi da nam je potreban aktivan građanin, a ne onaj koji će se samo pridržavati zakona. ASPEKTI TRADICIONALNIH PRINCIPA GRAĐANSTVA KOJI NE ODGOVARAJU IZRAŽAVANJU EKOLOŠKE PROBLEMATIKE Moguće je identifikovati nekoliko aspekata tradicionalnih principa građanstva koji ne odgovaraju adekvatnom ispoljavanju ekoloških problema. Prvenstveno, javna sfera se u oba principa uzima kao prostor u kome se odvijaju građanske aktivnosti. Međutim, sa ekološkog aspekta privatna sfera nije ništa manje relevantna za izražavanje građanskih aktivnosti. Argument da je nacionalna država politički kontekst u kome se praktikuju građanske aktivnosti takođe može biti opovrgnut idejom da su problemi životne sredine globalni i da nadilaze prostor država. Vredan analize je i stav da građani imaju prava i obaveze samo prema državi. Ekološki problemi i ovde daju drugačiji pristup o tome kakav bi odnos nacionalne države trebalo da imaju sa stanovništvom. Iako su tradicionalni principi građanstva eksplicitni u tome da je javna sfera mesto gde se odvijaju građanske aktivnosti, teoretičari zelene političke misli tvrde da aktivnosti iz privatne sfere mogu takođe imati značajne posledice na javni Dragana Repak | MOGU LI SE EKOLOŠKI PROBLEMI IZRAZITI KROZ TRADICIONALNE KONCEPTE... 225 život i da samim tim ne smemo umanjiti značaj privatne sfere. Može se tvrditi da stanovništvo obavljajući svakodnevne aktivnosti ima uticaj na životnu sredinu i da put ka održivom razvoju podržava delovanje u obe sfere. Ako građani na primer recikliraju kućni otpad reč je o privatnom činu koji se takođe može podvesti pod akt građanstva s obzirom da je ova radnja direktno u vezi sa ekološkim problemom otpada. Drugi primer bi bio usvajanje ekološke savesti oko potrošnje i uštede energije (Barry, 1999:231). Jednostavno, činjenica da ljudi koriste životnu sredinu u obe sfere i da njihove akcije bez obzira na oblast gde su preduzete imaju uticaj na životnu sredinu treba da nam pruži teorijsku osnovu za izražavanje ekoloških problema u dve sfere. Ono što je potrebno je promena ponašanja kako bi društvo krenulo ka postizanju održivog razvoja. Drugo pitanje je da li je nacionalna država jedini relevantan kontekst u kome možemo izraziti probleme životne sredine? Bell (2004) konstatuje da su pojedinci „građani životne sredine“ dok je životnu sredinu shvatio kao planetu Zemlju. Može se tvrditi da su ljudi ne samo građani svojih nacionalnih država već više sredina jer postoji lokalni, regionalni i globalni nivo. Smatra se da su ovi nivoi isto tako značajni za izražavanje građanskih ekoloških aktivnosti. Dobson (2005) uvodi termin bioregiona kao adekvatnog konteksta za delovanje s obzirom da se upravo tu oblikuje naša mogućnost za život. Saiz (2005) takođe dovodi u pitanje ulogu nacionalnih država kao relevantnih za oblikovanje građanskih aktivnosti s obzirom da se rešenja za ekološke probleme donose i na globalnom planu. To znači da globalni karakter ekoloških problema stvara potrebu za međunarodnom regulativom kojom se prevazilaze okviri države. Steward (1991) takođe ističe da ekološka međuzavisnost utiče na kreiranje politika na nivou međunarodnih diplomatija gde se traže rešenja za ekološke probleme. Iz ove perspektive koncept građanstva kreće se ka globalnom, planetarnom (Steward, 1991) ili transnacionalnom (Dobson, 2006) modelu. Međutim problem se nameće u odsustvu globalne političke vlasti koja bi predlagala prava i obaveze građana i na neki način dala političku dimenziju konceptu ekološkog građanina. Ova situacija se može prevladati uvođenjem termina otiska (printa) kao modela političkog prostora kojim se nudi mogućnost za uspostavljanje odnosa između građana. Sledeći problem je što tradicionalni principi građanstva stavljaju akcenat na ljudske odnose i fokusiraju se na odnos između nacionalne države i njenih članova. U skladu sa ovim Van Steenbergen tvrdi da koncept građanstva postaje revolucionaran u smislu da zeleni teoretičari uglavnom naglašavaju građansku odgovornost prema prirodi. Jednostavno, problematika životne sredine proširuje granice postojećih principa građanstva i umesto ranije homogenih pojmova nacije-države uvode se termini ne ljudske vrste i buduće generacije (Christoff, 1996). 226 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Može se pretpostaviti da u nekoliko aspekata tradicionalan princip građanstva ne omogućava izražavanje ekoloških problema i da su na taj način dovedeni u pitanje elementi autentičnih principa građanstva. Ipak ovo bi mogao biti osnov za razvoj novih formi i koncepcija građanstva kao što je ekološki ili planetarni model. ZAKLJUČAK Može se tvrditi da dva koncepta građanstva nude osnovu za izražavanje ekoloških problema, ali je prvenstveno potrebno da se ova dva modela prošire kako bi pitanja zaštite životne sredine u potpunosti bila predstavljena. Čini se da republikanske ideje opšteg dobra i građanskih vrlina adekvatno pomažu u formulaciji ekoloških problema. Sa druge strane kod liberalnog principa građanstva čini se da rečnik prava ima veliki politički potencijal i da na ovaj način izražavanje ekoloških problema ne zahteva velike društvene i kulturne rekonstrukcije niti se dovodi u pitanje moderan način života. Izgleda da liberalni model može biti polazna tačka za socijalno učenje o ekološkom ponašanju. Izazov koji ekološki problemi postavljaju su veliki i to pruža mogućnost za uspostavljanje novih principa građanstva. Izgleda da bez obzira koju koncepciju građanstva usvojimo krajnji cilj bi trebalo da bude korišćenje postojećih teorija u cilju obaveštavanja javnosti da je potrebna promena ponašanja postojećih građanskih aktivnosti u smeru održivog razvoja. LITERATURA Andrews Geoff, Citizenship, Imprint, London: Lawrence & Wishart, 1991. Barry John, Resistance is fertile: From Environmental to Sustainability Citizenship in Environmental Citizenship, edited by Dobson Andrew and Bell Derek, Cambridge, Mass: MIT Press, 2006. Barry John, Rethinking Green Politics nature, virtue and progress, SAGE Publication, 1999. Bell Derek, Liberal Environmental Citizenship, Environmental Politics, Vol. 14, No. 2, pages 179-194, April 2005. Berglund Christer and Matti Simon, Citizen and Consumer: the Dual Role of Individuals in Environmental Policy, Environmental Politics, Vol. 15, No. 4, pages 550-571, August 2006. Connelly James, The virtues of Environmental Citizenship in Citizenship in Environmental Citizenship, edited by Dobson Andrew and Bell Derek, Cambridge, Mass: MIT Press, 2006. Curtin Deane, Ecological Citizenship in Handbook of Citizenship Studies, edited by Isin Engin & Turner Bryan, pages 293-304, Imprint, London: Sage 2002. Dean Hartley, Green Citizenship, Social Policy & Administration Vol. 35, pages 490-505, December 2001. Dragana Repak | MOGU LI SE EKOLOŠKI PROBLEMI IZRAZITI KROZ TRADICIONALNE KONCEPTE... 227 Delanty, G, Citizenship in a global age: Society, Culture and politics, Buchingham, Philadelphia: Open University Press, 2000. Dobson Andrew & Saiz Angel Valencia, Introduction, Environmental Politics, Vol. 14, No. 2, pages 157-162, April 2005. Dobson Andrew, Citizenship and the Environment, Oxford University Press, 2003. Dobson Andrew, Citizenship in Political Theory and Ecological Challenge, edited by Dobson Andrew and Eckersley Robin, Cambridge: Cambridge University Press, 2006. Dobson Andrew, Ecological Citizenship: a Defence Environmental Politics, Vol. 15, No. 3, pages 447-451, June 2006. Faulks Keith, Citizenship, London: Routledge, 2000. Hailwood Simon, Environmental Citizenship as Reasonable Citizenship, Environmental Politics, Vol. 14, No. 2, pages 195-210, April 2005. Hayward Tim, Constitutional Environmental Rights a Case for Political Analysis, Political studies, Vol. 48, pages 558-572, 2000. Hayward Tim, Ecological Citizenship: a Rejoinder, Environmental Politics, Vol. 15, No. 3, pages 452-453, June 2006. Isin Engin & Turner Bryan, Handbook of Citizenship Studies, Imprint, London: Sage, 2002. Jelin Elizabeth, Towards a Global Environmental Citizenship, Citizenship Studies, Vol. 4, No. 1, 2000. Luque Emilio, Researching Environmental Citizenship and its Publics, Environmental Politics, Vol. 14, No. 2, pages 211-225, April 2005. Saiz Angel Valencia, Globalisation, Cosmopolitanism and Ecological Citizenship, Environmental Politics, Vol. 14, No. 2, pages 163-178, April 2005. Singer Peter, Animal Liberation: a New Ethic for Our Treatment of Animals, New York: Avon, 1975. Smith, Mark J., Ecologism Towards Ecological Citizenship, Imprint, Buckingham Open U.P., 1998. Steward Fred, Citizens of Planet Earth in Citizenship, edited by Andrews, Geoff, pages 65- 75, Imprint, London: Lawrence & Wishart, 1991. Szerszynski Bronislaw, Local Landscapes and Global Belonging Toward a Situated Citizenship of the Environment in Citizenship in Environmental Citizenship, edited by Dobson Andrew and Bell Derek, Cambridge, Mass: MIT Press, 2006. Turner Bryan, The Erosion of Citizenship, British Journal of Sociology, Vol. 52 Issue No. 2, pages 189–209, June 2001. Van Gunsteren Herman, Four Conceptions of Citizenship in the Condition of Citizenship, edited by Van Steenbergen Bart, London: Sage, 1994. Van Steenbergen Bart, The Condition of Citizenship, London: Sage, 1994. Woods Kerri, What Does the Language of Human Rights Bring to Campaigns for Environmental Justice?, Environmental Politics, Vol. 15, No. 4, pages 572-591, August 2006. 228 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Dragana Repak CAN ENVIRONMENTAL PROBLEMS BE EXPRESSED THROUGH TRADITIONAL CONCEPTS OF CITIZENSHIP? Summary: The study will provide analysis of the republican and liberal traditional concepts of citizenship and possibility that ecological concerns can find expression in their frameworks. Firstly, the concept of citizenship will be explained, its characteristics and possible definitions. It will also be emphasized how significant the concept of citizenship is in relation to expressions of environmental concerns. Secondly, the republican idea of citizenship will be analysed, with a section demonstrating how some aspects of the theory offer a base for expression of ecological concerns. For example, it will be argued that idea of a common good can be translated in the form of a sustainable environment as an ‚ecological common good‘ (Barry, 1999:66) and that republican civic virtues such as courage and sacrifice inspire formulation of environmental concerns. Secondly, it will be analysed how the liberal citizenship tradition can meet ecological concerns. Thirdly, it will be suggested that environmental risks expression detach citizenship from its traditional association with limiting concepts such as the nation state or the public-private divide and that these elements do not sit easily in the framework of green agenda. Finally, it will be suggested that the two concepts of citizenship offer base for expression of environmental concerns, but they need to be broadened to include other environmental aspects to achieve their full expression. Key words: Traditional concepts of citizenship, Environment, Ecocitizen, Sustainable development, Civic virtue Dušan Dostanić265 UDC 316.343.3 Šmit K. POLITIČKA ANTROPOLOGIJA U KARLA ŠMITA266 Sažetak: U ovom članku autor se bavi političkom antropologijom nemačkog pravnika Karla Šmita. U radu se ukazuje na Šmitov antropopesimizam, njegovo razumevanje straha kao jedne od osnovnih ljudskih osobina i Šmitov pogled na čoveka kao homo politikusa. Naglašavamo značaj Šmitove političke antropologije za celinu njegove političke misli i time Šmit se smešta u širi krug ultrakonzervativnih autora. Ključne reči: Karl Šmit, politička antropologija, antropopesimizam, strah, političko, sukob Veliki nemački pravnik Karl Šmit poznat je pre svega kao pravni i politički pisac. Njegovo shvatanje političkog kao i njegovo shvatanje suvereniteta i države te kritika liberalizma svrstavaju ga rame uz rame sa najpoznatijim teoretičarima politike. Pa ipak, Karl Šmit će se upustiti u dublje probleme političke filozofije formirajući posebnu političku antropologiju, kojom će se baviti u svom delu Pojam političkog. Kako sugeriše Neven Cvetićanin, Šmit je poznatiji kao kritičar konstitucionalne demokratije nego kao antropološki mislilac i egzistencijalistički politikolog. „Međutim, svi zaključci do kojih Šmit dolazi (…) su utemeljeni upravo u njegovom egzistencijalističkom svetonazoru i specifičnoj antropologiji koju on donosi.“267 Za Cvetićanina Šmitova antropologija je konzervativna, ali i egzistencijalistička. Prihvatajući da je Šmit danas još uvek aktuelan politički pisac, smatramo da se njegova politička misao ne može na pravi način razumeti ako se pre toga ne rasvetli njegov pogled na čoveka i njegova politička antropologija. Šmit i sam naglašava značaj antropološkog mišljenja za zasnivanje političke teorije. Tako se on poziva na Vilhelma Diltaja, Eduarda Špangera i Helmuta Plesnera i njihova ukazivanja da za politiku čovek mora biti u prvom redu 265 Student doktorskih studija na Univerzitetu u Beogradu – Fakultetu političkih nauka. 266 Tekst primljen 29. septembra 2010. godine. 267 Neven Cvetićanin, Evropska desnica između mača i zakona, Filip Višnjić, Beograd, 2004. str. 236. 230 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem smisao interesovanja, odnosno da se iz ljudske prirode izvodi osnovni zakon političkog života, te prema tome, nema filozofije i antropologije koje ne bi bile politički relevantne i obrnuto, nema filozofski irelevantne politike. Za Šmita je pitanje političke antropologije fundamentalno pitanje. Zato on uzima političku antropologiju za koren razlikovanja političkih ideja. Ovu misao on ponavlja u Pojmu političkog, Die Diktatur, i Političkoj teologiji. „Svaka politička ideja zauzima na neki način stav prema ‚prirodi‘ čoveka i pretpostavlja da je on ili ‚po prirodi dobar‘ ili ‚po prirodi zao‘. To se pitanje samo prividno može izbeći pedagoškim i ekonomskim objašnjenjima.“268 Sa Šmitom se povodom ovoga slaže i Isaija Berlin kada kaže da ideje svakog filozofa koji se bavi ljudskim odnosima u krajnjem počivaju na njegovom shvatanju šta je čovek i šta bi mogao da bude.269 Rejmond Plant svoja razmatranja o ljudskoj prirodi i političkoj teoriji započinje citatom Martina Holisa koji tvrdi da svi teoretičari politike i društva zavise od nekog modela čoveka, te zaključuje: „Ne postoji ni jedna tema koja bi bila centralnija studiju politike i koja bi ga više prožimala.“270 Takođe, i Nenad Kecmanović primećuje da su sve teorije koje su politiku shvatale kao borbu, u čijem središtu su sukobi, moć i vlast, čoveka prepoznaju kao divlje, zlo i agresivno biće. Sa druge strane, sve teorije o saradnji, kompromisu, podruštvljavanju politike i racionalnom izboru u čoveku vide pozitivne kvalitete i kapacitete.271 Ova Kecmanovićeva primedba biće nam od velike koristi ako se prisetimo Šmitove definicije političkog, o čemu će nešto kasnije biti više reči. Šmit ukazuje da je ovo antropološko pitanje u centru suprotnosti između ateističkog anarhizma i autoritarnih teorija, pogotovo onih katoličkih, koje počinju od dogme o prvobitnom grehu. On se poziva na filozofe XVII veka (Hobsa, Spinozu, Pufendorfa) za koje je „prirodno stanje“ stanje neprekidne opasnosti i ugroženosti. Da čovek nije zao, prirodno stanje ne bi bilo stanje opasnosti, te ne bi bilo potrebe za državom. Takođe, Šmit se bavi i katoličkim misliocima (de Mestr, Kortes, de Bonal) koji vlast i državu opravdavaju polazeći od dogme o 268 Karl Šmit, „Politička teologija“ u Norma i odluka, Filip Višnjić, Beograd, 2001., str. 117. 269 Jeal Tamir, Liberalni nacionalizam, Filip Višnjić, Beograd, 2002. str. 65. 270 Martin Hollis, Models of Man, prema, Raymond Plant, Suvremena politička misao, Naklada jasenski i Turk, Zagreb, 2002., str. 29. 271 Nenad Kecmanović, Politika, država i moć: studije iz političke teorije, Fakultet političkih nauka, Čigoja štampa, Beograd, 2009. str. 82. Dušan Dostanić | POLITIČKA ANTROPOLOGIJA U KARLA ŠMITA 231 praotačkom grehu.272 Anarhistička kontraargumentacija, kako je Šmit vidi, dosledno je suprotna, „za ateističkog anarhistu čovek je nesumnjivo dobar, a svo zlo je posledica teološkog mišljenja i njegovih derivata, u koje spadaju sve predstave o autoritetu, državi i vlasti.“273 Ipak Šmit ne želi da raspravu o čovekovoj prirodi vodi u etičkom ili moralnom smislu. Šmita zanima nešto drugo. „Sve teorije države i političke ideje mogle bi se ispitati s obzirom na njihovu antropologiju i podeliti po tome da li, svesno ili nesvesno, pretpostavljaju čoveka ‚po prirodi zlog‘ ili ‚po prirodi dobrog‘. To razlikovanje je sasvim sumarno i ne treba ga uzeti u nekom specijalno moralnom ili etičkom smislu. Odlučujuće je problemsko ili neproblemsko shvatanje čoveka kao pretpostavka svakog daljeg političkog rasuđivanja, odgovor na pitanje da li je čovek‚opasno‘ ili bezopasno, riskantno ili bezazleno, neriskantno biće.“274 Pitanje je, dakle, kako onda razumeti čovekovu „dobrotu“ i „zloću“ ako se one ne uzimaju sa morlano-etičkog stanovišta? Za Šmita su te antropološke modifikacije brojne. Zloba može značiti korupciju, slabost, kukavičluk, glupost, ali zloba može imati i drugi oblik. Ona se može javiti i kao sirovost, nagonsko, vitalnost, iracionalnost, ratobornost… Šmit se poziva na Bukhartovu definiciju da je i vlast nešto zlo, dodajući da ta definicija ni za njenog autora nije bila jednoznačna. Kako sugeriše Štraus „‚zloba‘ se može shvatiti ili kao ljudska manja vrednost ili kao animalna snaga, kao humana impotentia ili kao naturae potentia.“275 Dakle, „zlo“ ljudi može se shvatiti kao njihova sličnost životinjama, budući da ljude pokreću njihovi nagoni (glad, požuda, strah, ljubomora). Dobrota se sa druge strane, može javiti kao umnost, usavršivost, poučljivost, vaspitanost, miroljubivost, umerenost itd. Uočljivo je da Šmit staje na stranu onih teorija koje čoveka pretpostavljaju kao zlog. Šmit kaže: 272 Vidi: Karl Šmit, navedeno delo, str. 117-119. Takođe o različitim shvatanjima o čovekovoj prirodi i političkim posledicama tog shvatanja vidi: Dragan Lakićević, „Etika spasa i evropska civilizacija“ u Dragan Lakićević, Metoda i politika, Centar za liberalno-demokratske studije; Institut za evropske studije, Beograd, 2003. str. 23-47. i Ilija Vujačić, „Pravo i politika u modelima političkog mišljenja i delovanja“ u Politička teorija: studije, portreti, rasprave, Čigoja štampa, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2002. str. 251 – 274. 273 Karl Šmit, navedeno delo, str. 118. 274 Karl Šmit, „Pojam političkog“ u Karl Šmit, Norma i odluka: Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001. str. 39. 275 Leo Štraus, „Napomene uz pojam političkog Karla Šmita“ u Karl Šmit, Norma i odluka: Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001., str. 78. 232 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem „Prema tome, ostaje neobična i za mnoge svakako uznemirujuća konstatacija da sve prave političke teorije pretpostavljaju čoveka kao ‚zlog‘, tj. da ga nipošto ne posmatraju kao neproblematično, već kao ‚opasno‘ i dinamično biće. To se lako može pokazati za svakog specifično političkog mislioca. Ma koliko ti mislioci bili različiti prema vrsti, rangu i istorijskom značaju, oni se u problematičnom shvatanju ljudske prirode slažu u istoj meri u kojoj se pokazuju kao specifično politički mislioci. Dovoljno je da se ovde pomenu imena Makijavelija, Hobza, Bosijea (Bossuet), Fihtea (Fichte) (čim zaboravi svoj humanistički idealizam), de Mestra (de Maistre), Donozo Kortesa (Donoso Cortes), I. Tena (H. Taine); takođe Hegela, koji, naravno, i ovde ponekad pokazuje svoje dvostruko lice.“276 Kao što je poznato, Šmit dosta duguje Tomasu Hobsu. Šmit se slaže sa Hobsom po pitanju svrhe države i poretka, a takođe se slažu da van države nema sigurnosti. Kao što ovde vidimo Šmit i Hobs dele i sličan pogled na čoveka. Šmit pripada onom krugu mislilaca koji čoveka shvataju kao opasno biće. On čoveka vidi kao nesavršenog, iskvarenog, palog i sličnog životinji. Ljudi su po Šmitu skloni misticizmu i iracionalnosti,277 te su prema tome, laž i prevara mogući u svim ljudskim tvorevinama.278 Opasnom biću neophodna je jaka država kao korektiv. Samo tako se može obezbediti sigurnost. Ipak, Šmit ne ide do kraja za Hobsom. On na ovom mestu prevazilazi velikog Engleza. Šmit se kreće za Kortesom, izvlačeći iz čovekove „opasne“ prirode politički decizionizam i misao o diktaturi. „Donozo je bio uveren da je došao trenutak poslednje borbe; s obzirom na radikalno zlo, postoji samo diktatura, i u takvom trenutku legitimistička misao o redu nasleđa postaje prazno parničenje.“279 Razliku između Hobsa i Šmita uočava i Leo Štraus. „Dok kod Hobsa prirodna i zato nedužna‚zloba‘ u krajnjoj liniji biva istaknuta zato da bi bila pobeđena, Šmit s neporecivom simpatijom govori o ‚zlobi‘ koju ne treba shvatiti moralno. Ta simpatija, međutim, nije ništa drugo nego divljenje animalnoj snazi;“280 276 Karl Šmit, navedeno delo, str. 41. 277 Vidi: Carl Schmitt, Political Romanticism, The MIT Press, Cambridge, 1986, p. 26. 278 Carl Schmitt,„State Ethics and Pluralist State“ in: Weimar A jusisprudence of Crissis, University of California Press, Berkeley, 200. pp. 310. 279 Karl Šmit, „Politička teologija“ u Norma i odluka, Filip Višnjić, Beograd, 2001., str. 122. 280 Štraus, navedeno delo, str. 79. Dušan Dostanić | POLITIČKA ANTROPOLOGIJA U KARLA ŠMITA 233 Štrausovo zapažanje je oštroumno i tačno. Šmitu je čovek kao opasno biće ne samo potreban, nego neophodan. Stav antropološkog optimizma doveo bi u pitanje Šmitovo shvatanje političkog. Šmitovo shvatanje političkog vezano je za razlikovanje na liniji prijatelj – neprijatelj. „Specifično političko razlikovanje na koje se mogu svesti političke radnje i motivi jeste razlikovanje prijatelja i neprijatelja. (…) Smisao razlikovanja prijatelja i neprijatelja jeste da označi krajnji stepen intenziteta vezivanja ili razdvajanja, asocijacije ili disocijacije;“281 Šmit nastavlja dalje kada tvrdi „U svakom slučaju, političko je uvek ono grupisanje koje se orijentiše prema ozbiljnom slučaju. Ono je zbog toga uvek merodavno ljudsko grupisanje“.282 Dakle, Šmitova politika je krajnjem sukob, a ne može se razumeti bez Šmitovih figura prijatelja i neprijatelja. Politika, onakva kakvom je Šmit razume sa sobom povlači prijatelje i neprijatelje. Neprijateljstvo povlači Šmitov antropološki pesimizam. Antropološki optimizam teško je spojiv sa figurom neprijatelja. Za pretpostaviti je da će sa „popravljanjem“ čoveka doći do smanjivanja, ako ne i ukidanja neprijateljstva i neprijatelja. U tom slučaju, sa figurom neprijatelja nestaje i cela Šmitova politička teorija, koja je zasnovana na razlikovanju prijatelj – neprijatelj. Naravno, Šmit je i sam svestan da u dobrom društvu i među dobrim ljudima, gde vladaju mir, sigurnost i harmonija nema potrebe za političarima i državnicima, kao ni teolozima i sveštenicima. Zato Šmit upozorava na varljivost antropološkog optimizma. „U Rusiji su klase koje su propale pre Revolucije romantizovale ruskog seljaka kao dobrog, čestitog i hrišćanskog mužika. U zbunjenoj Evropi, relativistička buržoazija je sve moguće egzotične kulture pokušala da učini predmetom svoje estetske potrošnje. Pre revolucije od 1789, aristokratsko društvo u Francuskoj sanjalo je o ‚čoveku dobrom po prirodi‘ i o dirljivo kreposnom narodu.“283 Šmit se poziva na Tokvila i upozorava da svako stvaranje optimističke slike o dobrom čoveku pomućuje razum i umanjuje moć političkog rasuđivanja. Ono čini da se stvarni, konkretni neprijatelj ne primećuje, te prema tome doprinosi velikim političkim turbulencijama i nesigurnosti. Sa druge strane, oni koji na umu uvek imaju sliku konkretnog neprijatelja, nepomućenu antropološkim optimizmom i verom u ljudsku dobrotu, nužno profitiraju u političkoj borbi, bez obzira da li se radi o Kromvelu ili Lenjinu. 281 Karl Šmit, „Pojam političkog“ u Karl Šmit, Norma i odluka: Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001. str. 19. 282 Karl Šmit, navedeno delo, str. 26. 283 Karl Šmit, navedeno delo, str. 45-46. 234 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Ipak, pomenuto Štrausovo zapažanje Šmitove simpatije prema čovekovoj „zloći“ ima još jedno značenje. Frančesko Valentini Šmita ubraja u antiracionaliste i antiprosvetiteljske pisce284, dok Rihard Toma, doduše u drugom kontekstu, primećuje Šmitovu simpatiju za „iracionalno mitsko.“285 Naime, Šmit u delu Duhovno-povesni položaj današnjeg parlamentarizma iskazuje svoju naklonost prema onome što on naziva „iracionalističke teorije neposredne primene sile“, uočavajući u njima realnu alternativu liberalnom i marksističkom shvatanju demokratije286, odnosno ekonomsko-tehničkom mišljenju liberala i marksista. Imanentnosti ekonomsko-tehničkom mišljenju modernog doba Šmit suprotstavlja transcedentnost autoriteta, i herojsku volju da odlučuje. Ta simpatija uočljiva je u Šmitovom afinitetu prema idejama Žorža Sorela, a naročito onim mita, rata i nasilja. Šmit se zalaže za spoj Sorelovih, Bergsonovih i Kortesovih shvatanja, uočavajući među njima zanimljive paralele. Ne treba zaboraviti ni Šmitovo prijateljstvo i idejnu bliskost sa Ernstom Jingerom, koji je veličao muškost, snagu i virigilnost. Simpatišući „zlo“ u čoveku, Šmit zapravo ima simpatije za ono vitalističko, aktivno, iracionalno, prkosno, herojsko i borbeno u ljudskoj prirodi. Tako Šmit tvrdi da „reč borba treba razumeti u smislu izvornosti primerene bivstvovanju“287 a u svojoj Teoriji partizana podvlači takav stav kada kaže. „U prenesenom smislu, ‚biti čovjekom znači biti borcem‘, a konzekventni individualist bori se upravo za vlastiti račun i, ako je hrabar, na vlastiti rizik.“288 Između „demonsko-herojskog“ i „trivijalno-pokvarenog“, između energije i materije, vojnika i građanina ili zombartovskih „heroja“ i „trgovca“ Šmit se opredeljuje za ovog prvog.289 Šmitu se dopada ono aktivno, delatno i radikalno koje je zasnovano ne na razumu i njegovom skepticizmu nego na intuiciji i zdravom životnom instinktu. Sa tih gledišta građanski ideal miroljubivog sporazumevanja, pri kojem svi treba da nađu svoju korist i da naprave dobar posao, postaje ništa drugo do kukavički intelektualizam, izdaja mita i liberalna depolitizacija. Ako se političko ogleda u razlikovanju prijatelja 284 Frančesko Valentini, Moderna politička misao, Školska knjiga, Zagreb 1982. str. 343. 285 Rihard Toma, O ideologiji parlamentarizma i diktature, u Norma i odluka, Filip Višnjić, Beograd, 2001., str. 207. 286 Karl Šmit, „Duhovno-povesni položaj današnjeg parlamentarizma“ u Karl Šmit, Norma i odluka: Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001. str. 194-202. 287 Karl Šmit, „Pojam političkog“, str. 23. 288 Carl Schmitt, „Teorija partizana“ u Carl Schmitt, Politički spisi, Politička kultura, Zagreb, 2007. str. 139. 289 Nikola Živković,„Vojnička Evropa protiv građanskog sveta“, Naše ideje, broj 2, 1994. str. 72-73. Dušan Dostanić | POLITIČKA ANTROPOLOGIJA U KARLA ŠMITA 235 i neprijatelja, koja je svrha tog razlikovanja ako se protiv neprijatelja ne preduzme odlučna akcija? Upravo stoga, Šmit se divi onim borbenim i vitalističkim momentima u čoveku.290 Po logici stvari postoje jaki i slabi ljudi, te tako postoje jaki i slabi narodi, „zdrave i bolesne, impresivne i žalosne države.“291 Kao što smo videli, snaga, odlučnost i borbenost su neophodni da bi neki narod sačuvao svoju egzistenciju. „Političko ne iščezava iz sveta time što neki narod nema više snage ili volje da se zadržava u sferi političkoga. Iščezava samo slab narod.“292 Kada na zadnjim stranicama svoje knjige Rimsko katoličanstvo i politički oblik govori o anarhisti Bakunjinu i njegovom ateističkom anarhizmu kao o neprijatelju Šmit ne može sakriti svoje divljenje prema „čudesno hrabrom“ Rusu i njegovom „varvarski neslomivom nagonu“ i „skitskom besu“.293 Za Karla Šmita upravo je Rus i anarhista Bakunjin glavni neprijatelj, ali je ipak dostojan neprijatelj sa kojim Šmit u svom pogledu na čoveka deli izvesne sličnosti. Šmit polazi za svojim uzorom Kortesom. „Za Kortesa, radikalni socijalizam je nešto veličanstvenije nego liberalna transingenacija, jer se on vraća krajnjim problemima i na radikalna pitanja daje odlučan odgovor, jer ima teologiju.“294 Ne treba zaboraviti da se Bakunjin divi narodnoj energiji, a prezire kukavičluk i mlitavost buržoazije i aristokratije.295 Takođe, u Bakunjinovoj teoriji kategorija života zauzima ključno mesto. On takođe tvrdi da je čovečanstvo manifestacija animalnosti, a da je čovek među ostalim životinjskim vrstama obdaren dvema sposobnostima – da misli i da se buni.296 Posebno je Bakunjinovo antropološko stanovište moralo biti interesantno Karlu Šmitu.297 Šmit inače smatra da da bi se vodila borba protiv žilavog neprijatelja mora 290 Na ovom mestu vredi se setiti i čuvene Musolinijeve fraze „treba živeti opasno“. 291 Carl Schmitt, „State Ethics and Pluralist State“. pp. 310. 292 Šmit, „Pojam političkog“, str. 36. 293 Carl Schmitt, „Rimsko katoličanstvo i politički oblik“ u Carl Schmitt, Politički spisi, Politička kultura, Zagreb, 2007. str. 59. 294 Karl Šmit, „Duhovno-povesni položaj današnjeg parlamentarizma“, u Norma i odluka, Filip Višnjić, Beograd, 2001., str. 197. 295 Vidi: Mihail A. Bakunjin, Država i sloboda, Globus, Zagreb, 1979. 296 Ljubomir Tadić, Tradicija, legitimnost i revolucija, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007. str. 242. 297 Nema sumnje da bi Šmit mogao prihvatiti ovakvu Baukunjinovu sliku čoveka, istina sa drugačijim predzankom. Dok Bakunjin na čovekovu pobunu gleda sa simpatijama Šmit računa aa pobunom kao stalnom mogućnošću, koja za sobom povlači nered i nesigurnost prirodnog stanja. Drugim rečima buntovnika u čoveku može zauzdati samo snažna država za koju se Šmit zalaže. 236 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem se posedovati ista takva žilavost. Neprijateljskom duhu mora se suprotstaviti duh, a neprijateljskom životu drugi život. „Duh se bori protiv duha, život protiv života.“298 Mobilizacija protiv neprijatelja koji poseduje snagu mitskog i herojizam akcije, koji ne želi da diskutuje nego da napada ne može se postići bez iste takve sposobnosti za mit i vitalnu snagu. Na ovom mestu uočavamo Šmitovu vezanost za ono što se naziva konzervativna revolucija. Šmit se revolucionarnom neprijatelju sa leva suprotstavlja svojevrsnom konzervativnom revolucijom s desna. Upravo sa ovih pozicija Šmit napada liberalizam, ali i politički romantizam299. Šmit političkoj romantici zamera „večni razgovor“ (Das erwige Gespräch) i pasivnost. On pokušava da dokaže da politička romantika, pogotovo ona u Nemačkoj, iako je bila reakcionarna nikada zaista nije bila kontrarevolucionarna u smislu kako su to bili Kortes ili de Mestr. Uprkos svojoj vezanosti za srednjevekovlje, katolicizam i monarhizam, nemački romantičari za Šmita su bili ne više od jednog tipa liberala.300 Romantika za Šmita znači estetizaciju političkog što je prvi korak u proterivanju politike. Sledeći Kortesa Šmit buržoaziju definiše kao „klasu koja diskutuje“, zauvek uhvaćenu na pola puta između suprotnosti. Buržoazija kao nosilac liberalizma prosto je iskvareni društveni sloj, ona je iskvarena u strahu za novac, moralno uništena skepticizmom, relativizmom i parlamentarizmom. Njena liberalna demokratija tako postaje samo „demagoška plutokratija“. Nije li i Kortes još polovinom XIX stoleća očajavao zbog glupog neznanja legitimista i kukavičke prepredenosti buržoazije? Sa druge strane, za politiku su neophodni odlučnost i sposobnost donošenja odluka. Osnovni motiv njegove Političke romantike je stav da gde počinje politička aktivnost, prestaje politička romantika. Suština politike je dakle u donošenju odluke, romantičari i liberali žele da izbegnu odluku. Liberal za Šmita postaje više od opredeljenja, to je „antropološki oblik“.301 Liberal je pojam koji se tiče temperamenta, kao što postoji kolerik, isto tako postoji i liberal. Kada takav pojam postane partija, za Šmita to znači nesreću kako za liberali tako i za sve ostale.302 Ako je cilj suprotstaviti se neprijatelju 298 Karl Šmit, „Doba neutralizacija i depolitizacija“ u Norma i odluka, Filip Višnjić, Beograd, 2001. str. 67. 299 Napad na političku romantiku predstavlja još jednu sponu između Šmita i radikalnog konzervativca Morasa. 300 Vidi: Carl Schmitt, Political Romanticism, The MIT Press, Cambridge, 1986. 301 Fulko Lankaster, „Pravnik suočen sa samim sobom – razgovor sa Karlom Šmitom“, u Nova srpska politička misao, sv. HII, Beograd, 2005, br. 1-4, str. 32. 302 Isto, str. 32. Dušan Dostanić | POLITIČKA ANTROPOLOGIJA U KARLA ŠMITA 237 koji svoju snagu izvlači iz mita, moguće je suprotstaviti mu se samo nekim drugim mitom. Šmit se poziva na Italiju i Musolinija koji je prepoznao snagu mita primećujući da „tamo gde je došlo do otvorene suprotnosti dvaju mitova, kao u Italiji, do danas je pobeđivao nacionalni mit.“303 Skloni smo da uočimo još jednu bitnu crtu Šmitove političke antropologije. Iako se nigde podrobno ne izjašnjava po ovom pitanju, Šmit nas indirektno upućuje na strah kao sastavni deo ljudske prirode. Hobs strahu daje izuzetnu težinu. „Strahovanje pred budućnošću navodi ljude da istražuju uzroke stvari jer takvo znanje čini čovijeka sposobnijim da uredi sadašnjost prema najboljim prednostima.“304 Tako Hobs u strahu nalazi razlog ljudskog promišljanja sveta. Ovu ontologiju stalne zastrašenosti, Šmit pozajmljuje od Hobsa.305 Međutim, i mnogi drugi antropolozi, istoričari i filozofi smatrali su strah jednom od osnovnih čovekovih karakteristika. „Strah je rođen sa čovekom u najudaljenijim vremenima“306 kaže Delpijer, a Mark Orezon zaključuje da je čovek „biće koje se plaši“307. I Sartr smatra da se svi ljudi plaše. Onaj ko se ne plaši, jednostavno nije normalan. To nema nikakve veze sa hrabrošću. Za Laša Svensena, strah je jedno od osnovnih obeležja naše kulture. I liberalna Judit Šklar „u hobsijanskom smislu tvrdi da je ‚živjeti isto što i biti uplašen“.308 Sam Šmit ukazuje na ljudski strah pred novim i bojazan od praznine.309 Američki pisac Hauard Lafkraft, jedan od utemeljitelja horora i naučne fantastike kao književnih žanrova, u svom eseju Natprirodna strava u književnosti, ide još dalje, proglašavajući strah ne samo za ključnu čovekovu karakteristiku, nego i za čovekovu potrebu.310 U tom smislu može se reći da nas upravo strah tera da stva303 Karl Šmit, „Duhovno-povesni položaj današnjeg parlamentarizma“, str. 201. 304 Thomas Hobbes, Levijatan ili Građa, oblik i moć crkvene i građanske države, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2004. str. 78. 305 Detaljnije o odnosu straha i politike vidi: Milan Podunavac, Jonh Keane, Chris Sparks, Politika i strah, Politička kultura, Zagreb, 2008. 306 G. Delpierre, „La Peur et l‘etre“, str. 27 prema: Žan Delimo, Strah na Zapadu: (od XIV do XVIII): opsednuti grad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2003. str. 29 307 Žan Delimo, navedeno delo, str. 29. 308 Milan Podunavac, Jonh Keane, Chris Sparks, Politika i strah, Politička kultura, Zagreb, 2008. str. 17. 309 Karl Šmit „Zemlja i more sazercanje svetske istorije“ u Aleksandar Dugin, Osnovi geopolitike II: prostorno misliti, Ekopres, Zrenjani, 2004. str. 343. 310 Hauard F. Lavkraft, „Natprirodna strava u književnosti“ u Hauard F. Lavkraft, Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, Behemot, Beograd 1998. str. 181. 238 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem ramo vlast jer je strah od neprijatelja integrišući princip. Postoje mišljenja da je uređenje drevne Sparte bilo zapravo zasnovano na strahu, koji je sistematizovao organizaciju „jednakih“ u vojničku kastu. Strah od pobune helota na kraju je pretvorio Spartu u utvrđeni logor. „Pobožni strah od mora“ stvarao je nomos zemlje pomogao je stvaranje evropskog međunarodnog javnog prava, jer „na moru nema zakona“.311 Na sličan način, strahom se može objašnjavati nastanak i održanje Inkvizicije, pojava fašizma i nacizma, duh opsadnog stanja u Izraelu, hladnoratovska politika, makartistički teror, kao i današnji rat protiv terorizma. „Da je strah ona vrsta motivacije koja poredak uspostavlja kao najvažnije javno dobro podučava čitava jedna tradicija od Tukidida do Karla Šmita.“312 Idući za Šmitovom logikom zaključujemo da se poredak u krajnjem slučaju temelji na strahu. Već smo primetili da je za Šmita kao i za Hobsa prirodno stanje stanje rata i sukoba i da van države postoji samo prirodno stanje. Strah od drugih pojedinaca, odnosno strah od neporetka i neprijatelja upravlja čovekom i njegovim zajednicama. Ljudi su po prirodi opasni, i u prirodnom stanju rđavi ljudi mogu mnogo toga zlog načiniti jedni drugima.313 Strah čoveka nagoni da konačno stvara državu. Ne radi se prosto o strahu od smrti, ovde je kao i kod Hobsa reč o strahu od nasilne smrti što je samo po sebi nešto mnogo užasnije. Šmit kaže da „teror prirodnog stanja tera izmučene pojedince da se udruže, njihov strah raste do ekstrema; iskrica razuma (ratio) se pali i odjednom stoje pred novim bogom.“314 Takav, do ekstrema narasli strah tera na da uočavamo neprijatelja i da tragamo za prijateljima. Takođe, ako je strah kao ljudska osobina činjenica, država je neminovnost. Kako to primećuje Milan Podunavac „Šmitova se ideja može rezimirati na sledeći način: država je konačna politička instanca bez koje ne može niti jedno stvarno društvo.“315 Čovek se plaši i zato se integriše, i sve dok se plaši neće moći da izađe iz stanja poretka. Pošto je, kao što smo već videli, prirodno stanje 311 Karl Šmit, Nomos zemlje u međunarodnom pravu Jus Publicum Europaeum, Beograd, 2000. str. 5. 312 Milan Podunavac, Poredak, konstitucionalizam, demokratija, Čigoja štampa, Beograd, 2006., str. 56. 313 Vidi: Laš Fr. H. Svensen, Filozofija straha, Geopoetika, Beograd, 2008. str. 125. 314 Carl Schmitt, Leviathan in the State Theory of Thomas Hobbes: Meaning and Failure of Political Symbol, Greenwood Press, Westport, str. 31. prema: Milan Podunavac, Poredak, konstitucionalizam, demokratija, Čigoja štampa, Beograd, 2006., str. 30. 315 Milan Podunavac, Poredak, konstitucionalizam, demokratija, Čigoja štampa, Beograd, 2006., str. 38. Dušan Dostanić | POLITIČKA ANTROPOLOGIJA U KARLA ŠMITA 239 za Šmita stanje rata i nesigurnosti, bilo koja anarhistička ideja ostaje na nivou fantazije, a država, vlast i moć postaju nužnost. Pa čak i kada se stvori država čovek ostaje uplašen ili barem nesiguran. Iza njegovih granica postoji neko drugi, stranac, koji je uvek potencijalni neprijatelj. „On (neprijatelj prim. D. D.) je upravo onaj drugi, stranac, i za njegovu suštinu je dovoljno da je u posebno intenzivnom smislu egzistencijalno nešto drugo i strano, tako da su u ekstremnom slučaju s njim mogući konflikti koji se ne mogu rešiti…“316 Dakle, već sama činjenica da je neko stranac ne znači i da je neprijatelj, ali u merodavnom slučaju on to može postati. Čovek ne zna ko je stranac i šta se od njega može očekivati. Stranac još uvek nije ni prijatelj ni neprijatelj, pa je ipak bolje kloniti ga se. Kako primećuje i Urlih Bek, „otuda je stanost stranca tako tjeskobna i prožeta strahom.“317 Kako se iz straha rađa potreba za sigurnošću iz te potrebe nastaće poredak i politička legitimacija. Ša Šmita onaj koji obezbeđuje sigurnost po tom osnovu zahteva poslušnost. „Na tom principu ne samo da počiva feudalni poredak i odnos između sizerena i vazala, vođe i pratioca, patrona i klijentele, koji omogućuje da se taj princip naročito jasno i otvoreno istakne i koji ga ne zastire, nego nema nadređivanja i podređivanja, umne legitimnosti i legalnosti, bez povezanosti zaštite i pokornosti. Protego ergo obligo jeste cogito ergo sum države, i teorija države koja nije sistematski svesna tog stava ostaje nedovoljan fragment.“318 Na ovom mestu primećujemo još jednu, možda najbitniju, crtu Šmitove političke antropologije. Reč je o njegovom antropološkom stavu, koji se približava Aristotelovim shvatanjem čoveka kao političke životinje.319 Šmit čoveka posmatra kao homo politikusa. Na ovom mestu vredi se setiti Morisa Diveržea smatra da je politika starija od čoveka kao i mišljenja nekih politikologa da prapolitika ili pretpolitika, „postoji i u životinjskom svetu kao osnovna, prosta forma političkog života“320. Naravno, tek sa čovekom nastaje prava politika. To mišljenje saglasno je sa Šmitovim stavom da politika prethodi državi. Sledeći 316 Šmit, „Pojam političkog“, str. 19. 317 Milan Podunavac, navedeno delo, str. 63. 318 Karl Šmit, „Pojam političkog“, str. 35. 319 Vidi: Aristotel, Politika, BIGZ, 2003. str. 5-6. 320 Dragan Simeunović, Uvod u političku teoriju, Institut za političke studije, Beograd, 2009, str. 40. 240 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem to mišljenje, dolazimo do zaključka da politika za čoveka ima biološki sadržaj.321 Političko u tom smislu postaje glavna čovekova karakteristika u ontološkom odnosno egzistencijalnom smislu. Čovekova političnost ne može se izvesti iz drugih čovekovih svojstava, kao što se ni političko ne može svesti na ekonomsko, moralno ili religiozno. Kako primećuje Zakošek, ovakvo Šmitovo viđenje čoveka stoji u oštroj suprotnosti prema marksizmu za koga je ekonomija „baza“, a politika izvedena iz ekonomije kao „pravno-politička nadgradnja“. Za marksiste, društveno biće određuje društvenu svest.322 Takođe, Šmitovo viđenje čoveka suprotno je i liberalnom shvatanju čoveka kao homo economicusa.323 Za Šmita slika sveta modernog industrijskog preduzetnika nalik je na sliku sveta industrijskog proletera poput blizanca.324 Njihova sličnost ogleda se u njihovom stavu da politiku i autoritet treba proterati kao uzurpatore. „Ni ljudima ni stvarima ne treba ‚vlada‘ ako se mehanizam onoga što je ekonomsko i tehničko prepusti svojoj imanentnoj zakonomjernosti.“325 Suprotno ovoj težnji za proterivanjem politike, prema Šmitu politika je čovekova sudbina326 i nemoguće je odupreti joj se. Kako primećuje Štraus u svom viđenju Šmitovog Pojma političkog: „Dakle, političko je ne samo moguće nego i stvarno; i ne samo stvarno nego i nužno. Ono je nužno zato što je dato s ljudskom prirodom.“327 Čovek, dakle, ima sposobnost da stvara političke zajednice, a ta sposobnost se ne može svesti na druge čovekove aktivnosti. Prema tome, i političke zajednice se razlikuju od svih ostalih ljudskih društava i udruženja. Ta politička sposobnost je sposobnost razlikovanja prijatelja i neprijatelja i to ne na individualnom nivou, nego 321 „Danas se u političkoj teoriji smatra da čak i interesi i njihov sled u politici imaju biološki a ne ljudski sadržaj, budući da je imperativ svega živog preživljavanje i ponašanje prema vlastitom interesu. Kao ljudski sadržaj u politici jedino se određuje mišljenje.“ Dragan Simeunović, Uvod u političku teoriju, Institut za političke studije, Beograd, 2009, str. 40. 322 U delu Prilog kritici političke ekonomije Marks kaže: „Način proizvodnje materijalnog života uslovljava proces socijalnog, političkog i duhovnog života uopšte. Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest.“ Karl Marks, „Prilog kritici političke ekonomije“, u Marks, Engels, Izabrana dela I, Kultura, Beograd, 1949, str 338. 323 Nenad Zakošek, Pogovor, Carl Schmitt, Politički spisi, Politička kultura, Zagreb, 2007. str. 185. 324 Carl Schmitt, „Rimsko katoličanstvo i politički oblik“ str. 48. 325 Carl Schmitt, „Rimsko katoličanstvo i politički oblik“ str. 58-59. 326 Šmit, „Pojam političkog“, str. 52. 327 Leo Štaus, „Napomene uz pojam političkog Karla Šmita“ u Karl Šmit, Norma i odluka: Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001. str. 76. Dušan Dostanić | POLITIČKA ANTROPOLOGIJA U KARLA ŠMITA 241 na kolektivnom planu. Ako je tako, i ako je politika starija i od države, te kao takva čovekova antropološka odrednica i čovekova sudbina i konstanta onda je nemoguće govoriti o bilo kakvom kraju istorije ili kraju ideologije. Šmit se u svom eseju Planetarna napetost između Istoka i Zapada ograđuje od pozitivizma i svakog sistema determinizma i sistematizacije u istoriji, koji sve pojave želi funkcionalno da poveže, precizno izračuna i izmeri. „Osim pogrešnog shvatanja suštine istorijske dijalektike svojstvenog hegelijanstvu u celini, treba se takođe pribojavati za XIX stoleće tipične manije formulisanja zakonitosti i otkrivanja zakona. Toj bolesti su bili podložni praktično svi zapadni sociolozi i istoričari – osim Aleksisa de Tokvila. Potreba da se iz svake konkretne istorijske situacije izvodi sveopšti zakon razvoja prekrila je naučna otkrića čak i najpronicljivijih mislilaca prošlog stoleća skoro neprozirnim velom maglovitih uopštavanja.“328 Šmitova kritika upućena je pogrešno razumevanoj hegelijanskoj dijalektici, Kontu i Marksu, ali i Šmitovim pogledima bliskom Špengleru.329 Koristeći Šmitove argumente Marksovo, Belovo i Fukujamino shvatanje kraja ideologije odnosno kraja istorije biva oboreno u samom startu, jer dok je čoveka biće i politike, pa samim tim i svrstavanja na liniji prijatelj – neprijatelj, ma kojim povodom dolazilo do tih svrstavanja, a konkretna stvarnost se ne može izračunati ili ukalupiti u neki već postojeći funkcionalan sistem.330 Šmit na taj način obara i misao da demokratije ne ratuju. Ova stara ideja koja se može iščitati još kod Kanta i koja je i danas veoma aktuelna za Šmita bi bila krajnje sporna, jer kao što vidimo, čovek je politično biće, a politika uključuje i rat kao mogućnost. Na ovom mestu vredi se setiti i zaključaka Konrada Lorenca da postoji izvesna agresivnost urođena čitavom životinjskom carstvu. Po njima kod svih životinja, 328 Karl Šmit, „Planetarna napetost između Istoka i Zapada i sučeljavanje Zemlje i Mora“ u Aleksandar Dugin, Osnovi geopolitike II: prostorno misliti, Ekopres, Zrenjani, 2004, str. 273. 329 Naglašavanjem konkretnog sadržaja u istoriji te nepoverenje prema formulisanju i otkrivanju zakona razvoja ljudskog društva, približava Šmita Vilhelmu Diltaju i njegovom stavu o istorijskom diskontinuitetu. 330 Aleksandar Dugin smatra da je Šmit kao hrišćanin nije mogao odricati postojanje kraja istorije i tome svojstvenu teleologiju, te da njegovo odricanje Marksove i Hegelove teleologije ne znači i odricanje od teleologije uopšte. Dugin kod Šmita uočava „za hrišćanina normalan eshatologizam“ i prepoznaje u nekim momentima Šmitovoe misli „apokaliptične prizvuke“. Ne bismo mogli da se u potpunosti složimo sa Duginovom ocenom. Vidi: Dugin Aleksandar, Osnovi geopolitike II: prostorno misliti, Ekopres, Zrenjanin, 2004. str. 363. 242 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem pa samim tim i kod čoveka postoji borbeni nagon koji obezbeđuje napredak vrsta.331 Ipak Šmit je dovoljno oprezan da ne zapada u vulgarizaciju i simplifikaciju. Za njega postoji razlika između životinjskog i ljudskog neprijateljstva. „Glavna razlika je u tome što su ljudi za razliku od životinja sposobni da odriču postojanje najljudskijeg kvaliteta kod svojih protivnika, a životinje nisu. Biće psa duhovno i moralno ne dovodi u pitanje biće mačke.“332 Demokratija može tvrditi da nema neprijatelja, ali u merodavnom, ozbiljnom slučaju, ona će ili ratovati ili nestati. Rat se dakle ne dovodi u pitanje. „Pitanje je samo da li se neprijateljstvo može kultivisati i regulirati, dakle je li ono relativno ili apsolutno neprijateljstvo.“333 Nema sumnje da apsolutni neprijatelj dovodi do apsolutnog (totalnog) rata (Totalkrieg). Ovim smo pokazali na tri bitne tačke Šmitove političke antropologije. Prvo, Šmit veruje da je čovek po prirodi opasno i problematično biće. Drugo, čovek je biće koje se plaši i koje čezne za sigurnošću. Treće političnost i sukobljavanje je čovekova ontološka karakteristika. Ovakva Šmitova slika čoveka potpada pod antropološki pesimizam. Za Šmita je čovek problematično biće, sklono iracionalnom, nestalno i neuhvativo, ali u isto vreme čovek je sklon sukobima i nepoverljiv prema drugom i stranom. Iz Šmitove političke antropologije da se izčitati program primordijalnog konzervativizma, odnosno konzervativne revolucije. Bez ovakvog antropološkog pesimizma nema političke desnice, a takođe nema ni Šmitovog pojma političkog, njegovog shvatanja države, suvereniteta, legitimnosti… Jer ako je čovek opasan i sklon sukobljavanju to znači da mu je neophodna jaka država koja bi ga izvela iz stanja stalnog građanskog rata i time obezbediti mir i sigurnost unutar teritorije koju kontroliše. To takođe znači da se vlast mora poštovati sve dok nam garantuje bezbednost u okviru političkog jedinstva. Za one koji veruju u čovekovu dobrotu cela Šmitova politička teorija biće nerazumljiva čak i onda kada se u svojim analizama pozivaju na Šmita. Na ovaj način Šmita možemo situirati u jednu širu tradiciju mišljenja ultrakonzervativne desnice. 331 Žan Delimo, navedeno delo, 41. 332 Karl Šmit, „Planetarna napetost između Istoka i Zapada i sučeljavanje Zemlje i Mora“ str. 269. 333 Carl Schmitt, „Teorija partizana“ u Carl Schmitt, Politički spisi, Politička kultura, Zagreb, 2007. str. 160. Dušan Dostanić | POLITIČKA ANTROPOLOGIJA U KARLA ŠMITA 243 LITERATURA Aristotel, Politika, BIGZ, 2003. Vujačić Ilija, „Pravo i politika u modelima političkog mišljenja i delovanja“ u Politička teorija: studije, portreti, rasprave, Čigoja štampa, fakultet političkih nauka, Beograd, 2002. Žan Delimo, Strah na Zapadu: (od XIV do XVIII): opsednuti grad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2003. Živanović Nikola, „Vojnička Evropa protiv građanskog sveta“, Naše ideje, broj 2, 1994. Zakošek Nenad, Pogovor, Carl Schmitt, Politički spisi, Politička kultura, Zagreb, 2007 Kecmanović Nenad, Politika, država i moć: studije iz političke teorije, Fakultet političkih nauka, Čigoja štampa, Beograd, 2009. Lavkraft Hauard F., „Natprirodna strava u književnosti“ u Hauard F. Lavkraft, Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, Behemot, Beograd 1998. Lakićević Dragan, „Etika spasa i evropska civilizacija“ u Lakićević Dragan, Metoda i politika, Centar za liberalno-demokratske studije; Institut za evropske studije, Beograd, 2003. Lankaster Fulko, „Pravnik suočen sa samim sobom – razgovor sa Karlom Šmitom“, u Nova srpska politička misao, sv. XII, Beograd, 2005, br. 1-4. Marks Karl, „Prilog kritici političke ekonomije“, u Marks, Engels, Izabrana dela I, Kultura, Beograd, 1949. Podunavac Milan, Poredak, konstitucionalizam, demokratija, Čigoja štampa, Beograd 2006. Podunavac Milan, Keane Jonh, Sparks Chris, Politika i strah, Politička kultura, Zagreb, 2008. Svensen Laš Fr. H., Filozofija straha, Geopoetika, Beograd, 2008. Simeunović Dragan, Uvod u političku teoriju, Institut za političke studije, Beograd, 2009. Tamir Jeal, Liberalni nacionalizam, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Toma Rihard, O ideologiji parlamentarizma i diktature, u Norma i odluka: Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001. Cvetićanin Neven, Evropska desnica između mača i zakona, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Schmitt Carl, Political Romanticism, The MIT Press, Cambridge, 1986. Schmitt Carl, „Rimsko katoličanstvo i politički oblik“ u Carl Schmitt, Politički spisi, Politička kultura, Zagreb, 2007. Schmitt Carl, „State Ethics and Pluralist State“ in: Weimar A jusisprudence of Crissis, University of California Press, Berkeley, 200. Schmitt Carl, „Teorija partizana“ u Carl Schmitt, Politički spisi, Politička kultura, Zagreb, 2007. Šmit Karl, „Doba neutralizacija i depolitizacija“ u Norma i odluka, Filip Višnjić, Beograd, 2001. Šmit Karl, „Duhovno-povesni položaj današnjeg parlamentarizma“ u Karl Šmit, Norma i odluka: Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001. 244 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Šmit Karl „Zemlja i more sazercanje svetske istorije“ u Aleksandar Dugin, Osnovi geopolitike II: prostorno misliti, Ekopres, Zrenjanin, 2004. Šmit Karl, Nomos zemlje u međunarodnom pravu Jus Publicum Europaeum, Beograd, 2000. Šmit Karl, „Planetarna napetost između Istoka i Zapada i sučeljavanje Zemlje i Mora“ u Aleksandar Dugin, Osnovi geopolitike II: prostorno misliti, Ekopres, Zrenjani, 2004 Šmit Karl, „Pojam političkog“ u Karl Šmit, Norma i odluka: Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001. Šmit Karl, „Politička teologija“ u Norma i odluka, Filip Višnjić, Beograd, 2001. Štaus Leo, „Napomene uz pojam političkog Karla Šmita“ u Karl Šmit, Norma i odluka: Karl Šmit i njegovi kritičari, Filip Višnjić, Beograd, 2001. Dušan Dostanić CARL SCHMITT'S POLITICAL ANTHROPOLOGY Summary: In this article the author deals with political anthropology of the German jurist Carl Schimtt. In text is shown Schmitt's anthropopessimism, his understanding of fear as one of the basic human characteristics and Schmitt's view of man as homo politicus. We emphasize importance of Schmitt's political anthropology for his political thought and by that Schmitt is placed in wider range of ultra conservative authors. Key words: Carl Schmitt, political anthropology, antropopessimism, fear, political, conflict Bojan Vranić334 UDC 1:32“19“ SUŠTINSKA SPORNOST I POLITIČKI POJMOVI335 Sažetak: Ovaj rad se bavi delom promena koje je politička teorija doživela u drugoj polovini XX veka. Predmet rada je pomalo zapostavljena, ali u epistemološkom smislu izuzetno značajna, teza o suštinskoj spornosti pojmova. Autor polazi od pretpostavke da je teza utemeljena u shvatanju ontološke relativnosti politike, na osnovu koje se izvodi zaključak da su politički pojmovi suštinski sporni, odnosno da se ne može izabrati adekvatan generalni pristup na osnovu kojeg bi se moglo odrediti da je neko mogućih od shvatanja pojma zaista najbolje. Sredinom XX veka dominirala je teza o smrti političke filozofije. Smatralo se da je predmet klasične političke filozofije isprazno (pre)oblikovanje mentalnih objekata, koje uglavnom nekorespondira stanju stvari u svetu. U kontekstu masovnih razaranja u II svetskom ratu i zahuktavanju Hladnog rata, ovaj argument je delovao pogubno na vitalnost političke filozofije. Teza o suštinskoj spornosti političkih pojmova koja je nastala upravo u takvom kontekstu, smatrana je za još jedan pokušaj diskreditacije osnovnih vrednosti normativnih teorija. Ovaj tekst polemiše sa ovom tezom, zastupajući stav da je suštinska spornost upravo pružila drugačije shvatanje ontološkog statusa politike, smeštajući je u ravan ontološke relativnosti i pluralizma vrednosti. Tek kada su ovi ontološkoepistemološki uslovi bili ispunjeni, postavljena je osnova za dalju izgradnju onoga što nazivamo savremenom političkom teorijom. Ovaj rad ima za cilj da skicira moguću argumentaciju za ontološku relativnost politike. U izvođenju postavljenog cilja, kroz analitički pristup, autor prati argumentaciju za ontološku relativnost koju pruža V.O. Kvajn. Nakon postavljenog teorijskog okvira, autor daje pregled ali i analizu dominantnih teorija o suštinskoj spornosti političkih pojmova. 334 Asistent, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. e-mail: bojan.vranic@fpn.bg.ac.rs 335 Rad je nastao u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka, Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu, (evidencioni broj: 179076), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. Tekst primljen 21. januara 2011. godine. 246 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Ključne reči: suštinska spornost, politički pojmovi, ontološka relativnost, pluralizam vrednosti. UVOD Kada je sredinom XX veka prvi put izneta teza o suštinskoj spornosti političkih pojmova moglo se samo zaključiti da je to još jedan argument u prilog popularnoj tezi o smrti političke filozofije. Tvrđenje da je predmet političkih teorija u svojoj suštini sporan, na prvi pogled, izgleda kao još jedan pokušaj da se normativna teorija spakuje u kofer besmislica, koji su logički-pozitivisti punili tokom prve polovine XX veka. S druge strane, kritički uvid u samu tezu o suštinskoj spornosti može dati drugačiju percepciju problema. Da li mogu smatrati da poziv za prihvatanje suštinske spornosti nije ništa drugo, nego teza o otvorenosti ka drugačijim ishodima i potrebi za permanentnim, kritičkim preispitivanjem naših moralnih stavova o političkom životu? Dalje, da li mogu tvrditi da suštinska spornost ne odbacuje normativnu političku teoriju, već je razlaže na njene sastavne delove, stavljajući konstitutivne pojmove u odnos nužne pluralnosti? Konačno, da li je jedna sveobuhvatna politička filozofija zamenjena političkim teorijama, koje se u epistemološkom smislu prikazuju kao imanentno vrednosnopluralističke, dok samoj politici zadaju status ontološke relativnosti? Osnova za lišavanje smisla klasične političke filozofije je optužba za pristrasno projektovanje (moglo bi se reći i „modelovanje po potrebi“) mentalnih objekata. Kroz ove „postpolitičke poretke“336 politički filozofi upisuju svoje normativne zamisli o „dobrom životu“, njegovom fenomenu i značenju za pojedinca i zajednicu, odnosno konstruišu kontekst prema potrebama sopstvenih projekcija mentalnih objekata. Odnos valja okrenuti naglavačke, te smatrati „da su fenomeni znanja, svesti i značenja deo onog istog sveta kojim oni moraju da se bave, pa da bi i njih trebalo proučavati u onom istom empirijskom duhu kojim su prožete prirodne nauke.“337 Ovakva naturalistička kritika filozofije uopšte, pa samim tim i političke filozofije, dovela je do teze o njenoj smrti. U okviru zapadne tradicije političke misli, ovakvu stanje prvi je pregnantno konstatovao Piter Laslet koji je smatrao „jalovim“ teorije o dobrom životu u onom svetu u kome imamo konstantnu pretnju od udara atomske bombe, terora nacionalista, 336 Glen Newey, After Politics, (New York: Palgrave, 2004), 2. 337 Vilard Orman Kvajn, Ontološka relativnost i drugi filozofski ogledi (Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića) 63. Bojan Vranić | SUŠTINSKA SPORNOST I POLITIČKI POJMOVI 247 rasista, ali i secesionističkih grupa, problem gladi, neobrazovanja i bolesti.338 U istom pravcu, iako u drugačijem smeru, istočna tradicija političke misli, tada već uveliko okupirana temama marksističko-lenjinističke paradigme odavno je odbacila političku filozofiju, za koju je i sam Marks smatrao da je mračna, opasna i da se svodi na intelektualnu onaniju.339 Ako se pedesetih godina XX veka moglo naći nešto što je zbližavalo Istok i Zapad, to je bilo neprijateljsko raspoloženje prema političkoj filozofiji. Ovo su bile teške godine za one koji su još uvek imali romantičarsku veru u značaj filozofije uopšte. Svakako, ovakav zaključak ne samo što je preuranjen, već je bio i nepotreban. Kao da su pristalice nove nauke o politici, njenim egzaktnim metodama i empirijski proverljivim tezama u svojoj nepristrasnosti i objektivnosti, ostale slepe za realnost koja im je bila pred očima. U doba najveće ekspanzije empirijskih istraživanja u politici, došlo je do širenja kritičke političke teorije kao važne struje u okviru političke filozofije, koja je odstupala od klasičnih normativnih zadataka, ali je i tvrdoglavo odbijala da se povinuje trendovima naturalizacije politike. Najvažnija dela Hane Arent, Majkla Oukšota, Lea Štrausa, Hansa Morgentaua, Isaije Berlina i konačno, izuzetne struje kritičkog marksizma oličene u Frankfurtskoj školi, pokazala su da politička filozofija može i te kako da se bavi stvarnim svetom, ne pozivajući se na predestinirane ili modelovane političke poretke.340 U tom kontekstu, naturalističke teze o smrti političke filozofije upale su u zamku sopstvene kritike – izgubile su taj jedinstveni osećaj za stvarnosti i zdrav razum – a sam naturalizam (neki bi rekli, pozitivizam) proglašen je za ideologiju kapitalističkog poretka.341 Iskustva totalitarnih vladavina u prvoj polovini XX veka i nesalomljivost staljinističkog režima u SSSR-u, navela su teoretičarke i teoretičare kritičke teorije društva da budu posebno oprezni u vezi sa stanovištem koje počiva na jednom predominatnom modelu. Otuda, naturalističko viđenje politike bilo je trn u oku kritičkoj teoriji. Izdvojiću dva problema naturalističkog pristupa u politici, za koje smatram da ozbiljno narušavaju strukturu njegovih argumenata. Prvi problem je izrazio Isaija Berlin, utvrdivši pogreške koje se kreću u ravni ontološkog statusa. Naturalizam je, slično političkoj filozofiji koju kritikuje, 338 Videti: Peter Laslett, „Introduction“, u: Philosophy, Politics and Society, vii-viii (Oxford: Oxford Univesity Press, 1963). 339 Videti: Bhikhu Parekh: „Political Theory: Traditions in Political Philosophy“, u: A New Handbook of Political Science, 503-518 (Oxford: Oxford University Press, 1996). 340 Videti: Ibid. 341 Videti: Nenad Kecmanović, Ideologija i istina (Beograd: Mladost, 1972), 33-39. 248 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem samo jedan model uređenja društva. Ovaj rigidni monizam, kako ga Berlin naziva, promašuje osnovnu činjenicu da je čovek biće koje se menja i da živi u prostorno-vremenskim kontigencijama. Iako su naturalistički modeli društvene stvarnosti po prirodi „zdravorazumski“ i „empirijski proverljivi“, oni, kao pretenciozno monistički u svom ontološkom statusu, nikada ne mogu da odgovore na neka suštinska pitanja o politici ili, ako i mogu, onda takav odgovor nužno vodi zabludi. Politika, slično prostoru i vremenu u kojima se i za koje je nužno vezana, beži konačnom određenju, ako ništa drugo jer se ciljevi oko istog neumitno sukobljavaju.342 Sa druge strane, Morgentau je naturalizam kritikovao jer promašuje suštinu prirodnih nauka. Dok su prirodne nauke potpuno svesne da njihove „zakonitosti“ ne idu dalje od manjeg ili većeg stepena verovatnoće, društvene nauke pokušavaju da utvrde nužne i opštevažeće zakonitosti. Međutim, dok u prirodnim naukama, kroz eksperimentalnu metodu, broj uzroka možemo ograničiti, kako bismo dobili objašnjenje određenih posledica, u društvenim, pa i političkim naukama, to nije moguće. Politikolozi, utvrđujući „društvene zakonitosti“, operišu ili sa „demagoškim proricanjem“ koje ima samo dve varijabile (npr. „revolucija ili komformizam“), od kojih jedna mora nužno da se ostvari, ili daju argumente post hoc propter hoc, što je prema Morgentau sve, samo ne nauka.343 U najboljem slučaju, iako je i taj zakon preterano optimističan, u društvenim naukama vlada organizovani haos sa nepredvidivošću kao osnovnom konstantnom. Proboj kritičke teorije otvorio je mogućnost revitalizacije filozofskih projekata u politici. Pokušaj modelovanja „dobrog života“, ili barem najboljeg određenja pojmova koji konstituišu ovaj model, ponovo je bio na dnevnom redu. Ipak, nije bilo govora o vraćanju tradicionalnim korenima političke filozofije. Zaista, kako možemo biti sigurni da se prilikom normativnog određenja politike iz nas ne reprodukuje zaboravljeni govor nekog profesora, amanet roditelja, običaj stečen vaspitanjem? Jednostavnije, u političkoj filozofiji „izbor bilo kojeg cilja iz široke ponude ne mora biti samo izraz teorijskog afiniteta nego i vanakademskog interesa.“344 Stoga, politička filozofija je morala da se okrene stvarnom životu, baveći se realnim problemima pojedinca ili zajednice. S druge strane, nije bilo govora o odustajanju od normativnih slika i moralnih sudova o politici, te 342 Isaija Berlin, „Da li politička teorija još uvek postoji?“ u: Koncepti i problemi političke teorije, 15 (Beograd: Čigoja, 2009). 343 Hans Morgentau, „Da li je politika nauka?“ u: Koncepti i problemi političke teorije, 27-28 (Beograd: Čigoja, 2009). 344 Nenad Kecmanović, Politika, država i moć (Beograd: Čigoja, 2010), 17. Bojan Vranić | SUŠTINSKA SPORNOST I POLITIČKI POJMOVI 249 su stoga ova dva oprečna stanovišta morala biti prevladana. U tom smislu, bilo je neophodno vratiti se klasičnom shvatanju theoria kao posmatranju politike, kojoj se status entiteta priznaje tek posredstvom tog procesa. Politika se ne može posmatrati kao nezavisan entitet, koji se može ispitivati u unapred datim stanjima stvari, empirijski proverljivim i čulno opazivim. Politika nije stvar. Do politike se dolazi jedino sučeljavanjem interesa i ciljeva onih koji učestvuju u njenom određenju. Otuda, politika se može saznati jedino kroz posmatranje, uočavanje, teoretisanje.345 Pluralizam ciljeva nameće pluralizam teorija, koje su nužno kritičke, etički orijentisane, refleksivne, i pre svega, razumevajuće. Upravo je u ovom segmentu iskustvo kritičke teorije bilo od presudnog značaja. Političke teorije moraju priznati potrebu za kritičkim preispitivanjem sopstvenih argumenata i sudova, vodeći računa da se te teorije ipak stvaraju u određenom kontekstu, istorijskom vremenu i pod uticajem dominantnih političkih diskursa. Na tromeđi klasične političke filozofije, političke nauke i kritičke teorije društva, pojavljuje se, danas pomalo zapostavljena struja, o suštinskoj spornosti političkih pojmova. Ovakve teorije polaze od osnovne premise da ni u jednom trenutku ne postoje objektivni kriterijumi za dedukovanje najboljeg ili barem konačnog određenja značenja jednog pojma i da se mora priznati suštinska spornost svakog kao i permanentna otvorenost ka novim značenjima. Suštinska spornost daje politici status ontološkog relativizma posredstvom vrednosnog pluralizma koji dominira njenom epistemološkom aparaturom. Ovo nije bila odlučujuća pobeda, niti razlog za slavlje. Naprotiv, ovakvo stanovište generiše ozbiljne probleme prilikom istraživanja političkih pojmova. Problem suštinske spornosti polazi od klasičnih metafizičkih problema, preko redukcionizma politike na moć, pa do zapadanja samih teorija u nihilizam. Otuda, ovaj plodni pristup valja prihvatiti sa izuzetnom dozom opreznosti. Uostalom, ukoliko prihvatim tezu o suštinskoj spornosti, dužan sam da bez izuzetka primenjujem princip stalne sumnje u valjanost svakog zaključka, pa i tog da je politička teorija suštinski sporna. U ovom slučaju, suštinska spornost se mora primenjivati refleksivno. DA LI JE RELATIVNOST JEDINA KONSTANTA POLITIKE? Zahtev za ontološkom relativnošću politike kod mnogih teoretičara, može izazvati podozrivost, osećaj rezigniranosti, čak i otvoren otpor. Ova pretpostavka se, u krajnjoj liniji, manifestuje kao odstranjivanje fundamenata 345 Videti: Andrew Vincent, The Nature of Political Theory (Oxford: Oxford University Press, 2004), 8. 250 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem (kakvi god oni bili) na kojima počiva politika, a što posebno može podriti sve one teorije koje se zalažu za postojanje univerzalnih vrednosti. Da li to znači da društvena pravila smišljamo u hodu, stihijski, neorganizovano, prema potrebama dominantnih interesa? Ovakvo negativno određenje ontološke relativnosti politike može se pokazati kao neosnovano, ukoliko se jasno prikažu argumenti koji joj idu u prilog. Politiku možemo shvatiti kao sferu komunikativne delatnosti. Kao takva, politika je deo šireg kulturnog konteksta, koji razumemo jedino kroz učenje jezičkih pravila, značenja i konvencija. Kao što je Vitgenštajn tvrdio u Filozofskim istraživanjima, jedino kroz jezik naše delovanje, pa time i naša kultura, može dobiti neko značenje.346 Jezik kao sredstvo komunikacije mora imati morfološku osnovu, odnosno konstitutivne elemente. Oni, pak, ne moraju biti reči ili rečenice, već se mogu sastojati i od neverbalnih simboličkih radnji. Nezavisno da li masi demonstranata kažem „Stoj!“, bacim suzavac ili uperim vodeni top u njih, u osnovi se između nas odvija proces komunikacije (makar to bio i govor sile) kojim se aktualizuje pojam autoriteta i pokornosti.. Za mene, verbalna naredba ili fizička demonstracija moći nije ništa drugo, nego uvođenje javnog reda i mira. Za demonstrante, to je kršenje njihovih sloboda i čist akt represije. Izričita naredba, kao verbalni simbol kojim se aktualizuje pojam autoriteta pokazuje princip „viška značenja“ (Renan) kao inherentan i time suštinski bitan njegovoj prirodi. Ukoliko su ovi primeri uverljivi, mogu podvući crtu sa konstatacijom da je problem politike u suštini problem prevođenja značenja koje jedan pojam ili skup političkih pojmova ima za onu grupu sa kojom pokušavam da komuniciram. Na nivou semantičke analize, ovaj koncept mogu smestiti u polje Kvajnovog problema prevođenja. Kvajn smatra da je prevođenje (sporazumevanje) uspešno obavljeno ukoliko odredimo „tačku ostenzije… u kojoj se linija prsta, kojim pokazujemo, prvi put susreće da nekom neprozirnom površinom.“347 Problem prevođenja leži upravo u nemogućnosti ili sprečenosti ostenzije, kao problemu odeljenosti između označitelja i označenog, odnosno određivanju očiglednih, ili neodvojivih delova koji čine suštinu objekta koji želimo da razumemo. Kvajn razlikuje direktnu od odložene ostenzije. Direktna ostenzija, ukoliko je moguća, predstavlja manji problem, jer se tu tačno zna gde leži tačka ostenzije. Tehnički problemi koji se u tom postupku javljaju, kao što je obim okruženja tačke, razrešavaju se jednostavnim induktivnim putem, smatra Kvajn.348 Međutim, šta ako 346 Videti: Vincent, Ibid., 96. 347 Kvajn, Ibid., 75. 348 Ibid., 76. Bojan Vranić | SUŠTINSKA SPORNOST I POLITIČKI POJMOVI 251 želim da objasnim stanje jedne stvari posredstvom nekog indikatora ili pojma? Jezikom politike, šta ako jednom narodu želim da pripišem pojam „potlačenost“ ili „sloboda“? U tom procesu tačka ostenzije se locira u onome što Kvajn još naziva apstraktnim singularnim terminima. Ukoliko imam nameru da ukažem svetu da je narod X potlačen ili slobodan, što činim posredstvom onoga što „ne sadrži ostenzivnu tačku, niti bilo koju drugu tačku“349, onda zapadam u problem koje generiše odložena ostenzija. Problem upotrebe političkih pojmova kao osnovnih morfoloških jedinica političkog jezika, leži u problemu dvostruke odeljenosti referencije. Ne samo što imam problem jasnog i preciznog označavanja nekog objekta ili stanja stvari u politici (poput države, naroda, institucije i sl.), što predstavlja prvi nivo referencije, već to nužno činim i posredstvom drugog nivoa referencije, odnosno preko političkih pojmova koji u stvarnosti ne postoje kao čvrsti, neprozirni, količinski određeni (itd.) objekti. Može mi se na ovom mestu zameriti da previše zalazim u apstraktne pojmove, odnosno da se politika ipak bavi realnim odnosima. Ovakva primedba bi bila umesna, verovatno i valjana, ali me ne bi preterano spasila od problema dvostruke odeljenosti referencije. Uzeću za primer „političku partiju“ kao pojam za koji mi se, barem prima facie, čini da ne zapada u konceptualne aporije. U svojoj osnovi politička partija je politička organizacija koja ima za cilj da dođe na vlast. U cilju pojednostavljivanja primera, konstatovaću da su razlike među partijama, u odnosu na prethodno određenje, samo formalnog karaktera. Ipak, ne samo što se političke partije razlikuju u formalnom smislu, već te razlike generišu daleko ozbiljnije posledice po ponašanje pojedinaca, odnosno formiranje stavova o životu i pogledu na svet, pa čak i do socijalnih rascepa čitavog društva. Otuda, u procesu davanja smisla takvom objektu kakva je politička partija neophodno je pozvati se na „princip individuacije“, odnosno određivanja gde se jedan objekat završava, a drugi počinje. Očigledno je da postoji izrazita razlika između masovne i kadrovske partije (kao svojstva intenzije pojma „partije“), ili fašističke i demokratske partije (kao svojstva ekstenzije istog pojma). U tom smislu, kada pokušamo da damo značenje nekom skupu, koji nazivamo „partijom“, da li mislimo na takve pojmove kao što su sama „partija“, „neodvojivi deo partije“ ili „stanje partije“?350 Drugim rečima, postoji problem u intenziji onoga što nazivamo partijom. Ako je par- 349 Ibid. 350 Kvajn na ovom mestu upotrebljava primer „zeca“. Tako, kada sretnemo urođenika koji nam pokaže na zeca koji trči iz šume i kaže „gavagai“, da li je on mislio na „zeca“ kao celi objekt, na „neodvojivi deo zeca“, npr. duge uši, ili na „stanje zeca“, kao četvoronogog nepernatog sisara? Videti: Kvajn, Ibid., 70. 252 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem tija kadrovska, da li to znači da masovne partije ispadaju iz onoga što je esencionalnost partije? Ili, ako kažemo da je i jedno i drugo partija, kako uopšte da prevedemo na nivo jezičke konvencije takav objekt koji ima višestrukost značenja? Problemi se samo dodatno gomilaju kada uvedemo problem ekstenzije ili referencije u proces označavanja partije.351 Kada kažemo da je partija demokratska, pravimo neku nužnu odeljenost od neke druge (ili drugačije ideološko-pragmatski orijentisane) partije. Odeljenost se nužno mora napraviti posredstvom političkih pojmova. Tako „demokratsko“, „fašističko“, „komunističko“, u krajnjoj liniji i „ideološko“ dovode objekt koji nazivamo „partijom“ u polje pojmovne kategorizacije, te se vraćamo na prethodni problem odložene ostenzije. Mogu da konstatujem da u određenju „partije“ kao objekta, kroz pravilo o prisutnosti principa individuacije, pre ili kasnije moramo se sresti sa pojmovnim određenjem, a samim tim i sa ostalim problemima koji generišu apstraktni singularni termini. Kvajnov zaključak nije bio da zanemarimo sporazumevanje i prevođenje značenja (jer to bi zaista bilo slepilo za očiglednu realnost), već samo da priznamo ontološku relativnost, što će reći da prilikom određenja nekih objekata ili skupova objekata, koristimo takve termine, koji u svojoj interpretaciji pridodaju značenje objektu i koje je u stvari naše značenje. Jer, teorija kojom objašnjavam svet, ukoliko se apstrahuje od svih kontekstualnih primesa, sastoji se samo od forme. U političkoj teoriji, ta forma je konstitucija koju čine politički pojmovi. Budući da politički pojmovi jesu naša interpretacija sveta, svaka izmena forme, daje sasvim novu interpretaciju, ad infinitum. „Stoga je unutar izvesne teorije besmisleno tvrditi koji je od različitih mogućih modela forme naše teorije pravi ili željeni model.“352 U tom smislu, politika u svom ontološkom statusu jeste relativna. Čini mi se da prethodna analiza nudi dovoljno argumenata da usvojim početnu pretpostavku o tome da političke teorije operišu sa suštinski spornim pojmovima. Ali kako možemo odrediti šta su suštinski sporni pojmovi, ukoliko svako određenje beži utemeljivanju? Upravo je to razlog zbog kojeg se na teorijskom polju vodi duga, sofisticirana, i prilično mučna rasprava o tome šta predstavlja suštinska spornost pojmova. 351 Šta ako gavagai znači na urođeničkom „zec koji trči“? Ne samo što imamo objekat na koji je usmerena ostenzija, već taj objekat nema smisla ukoliko mu odstranimo predikatsko svojstvo. 352 Kvajn, Ibid., 89. Bojan Vranić | SUŠTINSKA SPORNOST I POLITIČKI POJMOVI 253 TEORIJE O SUŠTINSKOJ SPORNOSTI POJMOVA Suštinski sporni pojmovi (essentialy contested concepts) su koncept ili viđenje koje je 1956. godine, prvi uočio Valter Brus Gali. Nezavisno od Galijevog shvatanja, status pojmova koji su suštinski sporni može se skicirati na sledeći način. Ukoliko je vrednosni pluralizam zaista epistemološko stanovište od kojeg politička teorija mora krenuti, ako usvoji ontološku relativnost politike, onda se mora priznati da u osnovi istraživanja stoje različita gledišta šta je zaista predmet istraživanja. Reći da je predmet istraživanja političke teorije politički pojam je puka tautologija. Nameće se potreba za specifikacijom šta je ključna vrednost, odnosno ključni pojam od kojeg polazimo. Stoga mi se čini umesnim da postavim sledeće pitanje: ako pluralizam vrednosti poštuje načelo nesamerljivosti, kako će se onda postići dogovor između onih koncepcija koje imaju drugačije značenje, a istu tačku referencije? Drugim rečima, kako je moguće postići konsenzus između suprotstavljenih koncepcija jedne vrednosti, ako su one nesamerljive? Ovde treba napraviti analitičku distinkciju između pojma i njegovih različitih koncepcija. Džon Rols, na primer, konstatuje da svi pojedinci imaju neko osnovno shvatanje pravde kao pojma, iako se njihova viđenja šta je zaista pravedno razlikuju. Drugim rečima, koncepcije predstavljaju neke „organizovane skupove verovanja, vrednosti i aktivnosti, ukazujući na one koje su bitnije od drugih i na koji način stupaju u odnose jedni sa drugima.“353 Koncepcija predstavlja pripisivanje značenja jednom pojmu. Međutim, ako sam prihvatio da je jedno od osnovnih epistemoloških načela pluralizam vrednosti, koji je je takav da smatra da je svaka vrednost posebna i nesvodljiva na neku drugu, da li u tom slučaju postoji takav predmet proučavanja kakav je politički pojam? Jedno je reći da se kod određene grupe ljudi mogu identifikovati ista ili dovoljno slična „verovanja, vrednosti i aktivnosti“ koje označavamo kao, npr. koncepciju „negativne slobode“. Potpuno je druga stvar, tvrditi da oni čija su „verovanja, vrednosti i aktivnosti“ takva da konstituišu koncepciju „pozitivne slobode“ imaju isto značenje kada referiraju na isti pojam (slobode) kao i oni koji zastupaju koncepciju „negativne slobode“. Drugim rečima, postavlja se pitanje u kojoj meri ove dve koncepcije uopšte govore o istom pojmu slobode? Upravo, teškoća određivanja jednog, opšteg pojma iz mnoštva njegovih mogućih koncepcija navela je jednu grupu teoretičara, prvenstveno pluralističke i liberalne orijentacije da posumnja u suštinsku spornost pojmova. 353 Gerald Gaus, Political Concepts and Political Theories (Oxford: Westview Press, 2000), 32. 254 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Suštinski sporni pojmovi su oni koji „i pored pravilne upotrebe izazivaju nerazrešiva neslaganja između njihovih zastupnika oko odgovarajućeg korišćenja.“354 To će reći da jedan pojam, nezavisno u kom socijalnom polju se nalazio, ma koliko njegovo značenje bilo prima facie jasno, uvek ulazi u polje konflikta kada je u pitanju njegova konkretna upotreba. Značenje pojma, pa time i njegova suština, nisu dovedeni u polje spornosti. Ono što se nalazi u polju spornosti jeste način „odgovarajućeg korišćenja pojma, npr. umetnosti, demokratije, hrišćanske tradicije“, jer „svaka strana nastavlja da brani svoje viđenje za koje smatra da je validni argument, dokaz ili neki drugi oblik opravdanja.“355 Na taj način odnos između pojmova se pretvara u konflikt koji opstaje, jer je arsenal argumenata, koje obe strane koriste, ako ne beskonačno dostupan, bar podložan recikliranju. Suštinska spornost nije trivijalno konstatovanje više validnih definicija, niti je samo jedna dimenzija presudna u tome koja će koncepcija na kraju prevladati. Drugim rečima, koncepcije se ne nalaze na nekoj polici biblioteke, čekajući da ih neko primeni, već su duboko urezane u sam identitet onih grupa koje ulaze u takmičenje ili sukob, ne bi li osigurali pravo na označavanje pojma. Čak i da ostanu bez tog prava, ne povlače se, već pružaju dodatnu argumentaciju, osporavajući u svakom trenutku onu suparničku koncepciju koja je prevladala. Kao dobar uvod, može nam poslužiti opis koji daje Endrju Vinsent: „Ne radi se o beznačajnoj tvrdnji da se pojmovi osporavaju ili da postoje rasprave o njima i da će u nekom trenutku možda doći do razrešenja, nego o tome da su oni suštinski osporivi. Ispravna upotreba ovih pojmova nužno uključuje i neprekidnu raspravu o njihovoj ispravnoj upotrebi. Čak su osporivi i kriterijumi za njihovu upotrebu.“356 Pre nego što skiciram moguća određenja suštinske spornosti, neophodno je da naglasim da postoji razlika između barem tri stepena spornosti i to: osporavanja (contestedness), sporenja (contestability) i suštinske spornosti (essential contestability). Pojam je osporiv ako postoji neka istorijska ili kulturološka raznolikost oko toga kakvo mu se značenje pripisuje. Ovakav spor se može rešiti relativno jednostavno upotrebom različitih metoda koje nudi istorijska nauka, npr. deskripcijom ili induktivnim putem kroz nabrajanje svih mogućih slučajeva u kojima se pojam pojavljuje. Drugo, pojam je sporan, ukoliko imamo terminološku 354 W. B. Gallie, „„Essentially contested concepts“, Proceedings of the Aristotelian Society, 56, (1955-6), 169. 355 Gallie, Ibid. 168. 356 Endrju Vinsent, Teorije države, (Beograd: Službeni glasnik, 2009), 57. Bojan Vranić | SUŠTINSKA SPORNOST I POLITIČKI POJMOVI 255 konfuziju, u onom smislu u kom koristimo isti naziv za različite pojmove. Tako, Džerald Gaus konstatuje da nije legitimno koristiti termin pravda za liberalnu i marksističku pravdu, jer su to u načelu različiti pojmovi.357 I ovaj spor se može razrešiti upotrebom analitičkih sredstava koja otklanjaju terminološku zabunu. I pored ovoga, Gaus konstatuje: „Ništa nije tako očigledno kao suštinski spor između liberala i marksista oko pojma pravde. Mi želimo da razumemo ovaj spor – želimo da razumemo oko čega se to tačno spore liberali i marksisti u konfliktu oko pravog značenja pravde.“358 Sofisticiranost argumenta suštinske spornosti je ovde očigledna: to što ćemo mi razumeti i liberalnu i marksističku koncepciju pravde, ne znači da smo razrešili spor, ili stekli neku teoretsku prednost u utvrđivanju pravog ili istinitog značenja pojma pravde. Samim tim, pojam je suštinski sporan, onda kada nema istinitog, pravog ili konačnog načina da se razlike između pluralnih koncepcija jednog pojma razreše, u onom smislu da nema načina da se iz nekog generalnog principa dedukuje rešenje konflikta. Ukratko, suštinski sporni pojmovi su nesamerljivi359, te valja odustati od svakog projekta koji ima za cilj utvrđivanje istine u socijalnom, pa samim tim i u političkom domenu i priznati relativnost prirode istraživanja. Konačno, pređimo na određenja suštinske spornosti koja nam nude pojedini teoretičari i teoretičarke. Gali definiše suštinski sporne pojmove kao „one pojmove koji i pored pravilne upotrebe izazivaju nerazrešiva neslaganja između njihovih zastupnika oko odgovarajućeg korišćenja.“360 To će reći da ni u jednom trenutku nema „generalnog principa na osnovu kojeg bi se odlučilo koja od dva permanentna korišćenja nekog suštinski osporenog pojma, zaista to radi najbolje.“361 Iako sledeća određenja mogu izgledati vrlo slično, treba napraviti dve specifične razlike u odnosu na Galijev koncept. Prvo, Galijevo 357 Gaus, Ibid. 31 358 Ibid. 359 Konoli ovaj problem tumači na osnovu analize Tomasa Kuna o „nesamerljivosti pojmova“. Ukratko, Kun smatra da se radikalno različiti pojmovi, ili kako ih on naziva paradigme, nikada ne nalaze u stanju konvergencije, već neke vrste dominacije. Odnosno, ukoliko jedna paradigma predstavlja konvenciju o određenom skupu vrednosti, onda upravo te vrednosti predodređuju svako istraživanje u konkretnom istorijskom dobu. Promenom paradigme, „obično dolazi do značajne promene u kriterijumima koji determinišu legitimnost kako problema tako i predloženih rešenja.“ (citat: Thomas Kun Struktura naučnih revolucija) O nesamerljivost (i citatu) videti: William Connolly,. „Essentialy Contested Concepts“, u: William E. Connolly: Democracy, Pluralisam and Political Theory (London: Routledge, 2008), 263. (footnote 7). 360 Gallie, Ibid. 169. 361 Ibid. 189. 256 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem ispitivanje je čist filozofski projekat (i tako ga treba tretirati), dok svi ostali teoretičari i teoretičarke pišu u kontekstualnom polju političke teorije. Drugo, pravilan prevod Galijevog termina bi bio suštinski osporeni pojmovi (essentially contested concepts). Glagol „osporen“ ukazuje na to da se sam proces njihovog osporavanja (ili spornosti) već desio u nekom (istorijskom) trenutku, a i da njih karakteriše „spornost“, kao stanje koje ih imanentno prati. Ovde se radi o denotaciji pojmova. Skoro svi ostali teoretičari govore o suštinski osporivim političkim pojmovima (essential contestability of political concepts), gde pridev „osporiv“ govori o potencijalnoj osobini imenice „pojam“, odnosno konotira da može postojati neki sukob ukoliko se isti pojam dovede u određeni kontekst. Ukratko, za Galija rasprave su beskonačne i stalne, dok za ostale možda jesu beskonačne, ali svakako ne i stalne. Cilj Galijevog rada je da kroz relativizaciju značenja (nekog) pojma pokaže da postoji i te kakva potreba razuma za normativnim priznavanjem postojanja jednog značenja tog pojma. Naime, Gali smatra da ukoliko usvojimo projekat postojanja više koncepcija koje se takmiče oko pojma, ne priznavajući nijednu kao „najbolju“ našem istraživanju dajemo „kontinuiranu potencionalno kritičku vrednost u odnosu na nečije korišćenje ili interpretaciju pojma koji se proučava.“362 Prednost ovoga je da, ako ništa drugo, uvek imamo načina da pokažemo da naša koncepcija nije najgora, ako već ne može da bude najbolja. Kako zaključuje Kristin Svanton, to što Gali tvrdi da je „nemoguće da utvrdimo generalni princip opravdavanja tvrdnji da je neka koncepcija najbolja“ nije isto što i tvrditi da „nema najbolje koncepcije.“363 U svom projektu, Gali postavlja kao centralnu osu postulat postojanja nekog zajedničkog jezgra (common core), na koje sve ove koncepcije (ili upotrebe), referiraju ili se odnose. Kako ističe Stiven Luks (koji je primenio Galijevu tezu na svoje radikalno viđenje moći): „Sporenja… su ipak sporenja oko nečega; suštinski osporeni pojmovi moraju imati neko zajedničko jezgro; u suprotnom, kako uopšte možemo opravdati tvrdnju da se spor vodi oko istog pojma?“364 Da bi pojasnio dileme koje nameće koncept suštinske spornosti, Gali se služi metodom misaonog eksperimenta. Gali predlaže da zamislimo jedno takmičenje čija je prva nagrada titula šampiona.365 Kao i u svakom takmičenju i 362 Gallie, Ibid. 193. 363 Cristine Swanton, „On the ‚Essential Contestedness' of Political Concepts“, U: Ethics, Vol. 95 No. 4 (1985), 814. 364 Citirano u: Swanton, Ibid., 816. 365 Videti: Gallie, Ibid., 170-171. Bojan Vranić | SUŠTINSKA SPORNOST I POLITIČKI POJMOVI 257 ovde postoji nekoliko neophodnih elemenata: timovi koji se takmiče, publika koja navija, arena ili teren gde se takmičenje odvija. Svaki tim ima svoju strategiju na osnovu koje su definisani oni načini za koje tim smatra da su najpogodniji da se dođe do titule šampiona. Ove strategije su determinisane najboljim osobinama igrača koju su u timu, npr. brzina, snaga, virtuoznost, itd. S tim u vezi, timovima se ne sudi na osnovu toga koliko su „poena“ osvojili, već im se sudi na osnovu „najbolje odigrane igre.“ Ovo pravilo isključuje i potrebu za postojanjem neprikosnovenog arbitra koji određuje pobednika. Umesto toga, Gali predlaže instituciju publike kao faktora odlučivanja pobednika – onaj tim koji ima najglasniju publiku, pobeđuje. Međutim, publika po svojoj prirodi nije čvrsto struktuirana, odnosno, pored manjeg dela lojalnih glasača, veći deo čine „plutajući glasači“ koji se opredeljuju da svoje povike poklone onom timu koji im u tom trenutku izgleda kao da igra najbolju igru. U tome i leži osnova suštinske spornosti – takmičenje je uvek otvoreno i nikada se ne prekida, odnosno nema čvrste garancije da je jedan tim zauvek postao šampion. Drugim rečima, jedan pojam nikada nema konačno određenje, čak ni na najopštijem nivou, jer dokle god postoje zainteresovane strane za njegovo definisanje, dotle imamo status takmičenja. Iako timovi priznaju da je neka koncepcija aktuelno odnela titulu šampiona, oni će i dalje smatrati da je njihova koncepcija ona prava i jedini šampion. Ono što vezuje najverniju publiku za stil igre tima jesu vrednosti koje taj stil predstavlja. Bitna teorijska implikacija koja proizilazi iz ovog misaonog eksperimenta je sledeća: koncept suštinske spornosti pojmova u (političkoj) filozofiji nije način verifikovanja istinitosti nekog pojma (jer jedino što postoji jeste aktuelna istina), već način razumevanja različitih koncepcija i ishoda njihove primene, a koje pretenduju da budu aktuelno validne ili istinite. Samim tim, Galijevo epistemološko polazište je vrednosni pluralizam, dok razrada predstavlja metodološku operaciju kojom razrešava pluralistički konflikt koncepcija. Treba primetiti da se teoretičari suštinske spornosti razilaze oko toga da li je ovo zaista metodološka operacija. Stiven Luks smatra da se odnos između koncepcija i njihov odnos prema pojmu koji se proučava zaista može smestiti u metodološki okvir, pa time i (barem privremeno) razrešiti, jer između (ponekad dijametralno) suprotnih koncepcija uvek postoji neka „primitivna ideja [pojma] na koju se oslanjamo“366. Ovo kritikuju Brajan Bari i Džon Grej, smatrajući da bi postojanje „primitivne ideje“ suštinsku spornost svelo u okvire teorije konvergencije, umesto da se bavi razumevanjem alternativa. 366 Stiven Luks, „Moć: jedno radikalno shvatanje“, u: NSPM, vol. XIII no. 1-4 (2006), 82. U zagradi, moj dodatak. 258 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Kristin Svanton, ipak, daje argument plus za Luksovu tezu tvrdeći da „bez obzira što nema najbolje koncepcije, ili najbolje poznate koncepcije, neke od njih su ipak bolje od drugih. Iako nema najboljeg kriterijuma za određivanje kvaliteta pšenice, takmičenja imaju svrhu jer razdvajaju pšenicu od kukolja; ovo razdvajanje je beskonačno upravo jer politički teoretičari imaju običaj da podržavaju kukolj.“367 Drugim rečima, kada se kaže metodološka operacija, mora se zaboraviti na klasičnu dogmu metodologije, odnosno mora se odustati od otkrivanja valjanog načina za utvrđivanje istinitosti. Umesto toga, treba se okrenuti metodologiji koja utvrđuje načine na koji razumemo koncepcije koje se takmiče za obeležavanje pojma. Međutim, kako možemo razlikovati suštinske rasprave o bitnim značenjima pojmova, od beskonačnih rasprava o upotrebi naziva ili nekog slogana vezanog za pojam? Njui primećuje taj problem, optužujući teoretičare suštinske spornosti da prave konflikt tamo gde ga nema. Kako on to „slikovito“ prikazuje, rasprave o upotrebi različitih termina za označavanje istog pojma, ne moraju biti zaista rasprave, slično kao što izostaje suštinsko „neslaganje između osoba koje koriste termin ‚Aristotel‘ i ‚stargirijanski tutor Aleksandra Makedonskog‘ da bi označili istu osobu. Relevantne tvrdnje se mogu jednostavno sjediniti.“368 U Galijevoj teoriji može se naći argument arhetipa (exemplar) kao zajedničkog jezgra, koga po svojim osobinama treba shvatiti kao svojevrsni meta-pojam, koji može izvući suštinsku spornost iz ovog nezavidnog položaja. U osporavanju primedbe o slučajnosti spornosti, Gali je eksplicitan: „ (…) za svaki od ovih timova možemo reći da se nadmeće za isto takmičenje ako su, u svakom slučaju, njegov osobni metod i stil igre izvedeni procesom imitacije i prilagođavanja arhetipu (…).“369 Dakle, arhetip predstavlja neku idealnonormativnu viziju pojma, koja je svim učesnicima u procesu samo očigledni cilj i koja garantuje da teorija koja se izgradi nakon označavanja pojma, iako osporiva (odnosno, nije konačna) jeste interno konzistentna, pa stoga opravdavajuća i eksplikatorna. Galijeva teorija izazvala je brojne probleme i kontraverze. Ukoliko je nemoguće odrediti koja je koncepcija zaista valjana u svom odnosu prema pojmu, kako onda uopšte i započeti istraživanje? Zapada li politička teorija u polje epistemološke skepse? U kritici Galijevog rada, posebno prednjači Glen Njui. Ovaj autor predlaže da pretpostavimo da je neki pojam zaista 367 Svanton, Ibid. 815. 368 Newey, Ibid. 49. 369 Gallie, Ibid. 176. Bojan Vranić | SUŠTINSKA SPORNOST I POLITIČKI POJMOVI 259 suštinski sporan. Time uvažavam barem dve stvari, i to da (a) se arhetip pojma mora individualizovati i da je (b) ova individualizacija uslovljena vrednosnim očekivanjima koje nose strane koje se spore. Drugim rečima, sam pojam bez neke specifikacije je prazan. Ako je to zaista tako, onda Galijeva pretpostavka o tome da je arhetip neka opšta vrednost, ili pada u vodu usled toga što se pretpostavlja da je on deo konvencionalnog sporazuma različitih „timova“, ili opstaje pod uslovom da je on neki temeljni princip metafizike. U oba slučaja, prema Njuiju, teza o suštinskoj spornosti pokazuje se nekonzistentnom. Ako je arhetip zaista deo dogovora, onda nema konflikta u pravom smislu reči, jer je nekonzistentno da se korisnici spore oko nečega što su se prethodno dogovorili. Jedini način da ovo postane suštinski sporno jeste ako „ne poštuju ovo tako što čine grešku, ili da ne poznaju dovoljno prirodu samog pojma.“370 Sa druge strane, ako je arhetip neki metafizički projekat, on i kao takav mora imati makar neko, kako Luks kaže, primitivno jezgro. Međutim, Njui tvrdi da takva primitivna ideja nikada se neće individualizovati kao takva. Svaka strana će shvatiti arhetip kroz neke svoje vrednosti koje će želeti da implementira u individualizovani pojam. Međutim, različiti timovi različito će interpretirati arhetip. Pojmovi koje oni predlažu da odgovaraju ovom arhetipu će se razlikovati jedan od drugog. Razlika će biti toliko radikalna, da se ne može više govoriti o jedinstvenom arhetipu. U tom slučaju, zaista nema spora u onom smislu u kome teza o suštinskoj spornosti zahteva. Ako bismo na ovom mestu rekli da arhetip ograničava moguće varijacije, problem prebacujemo na prethodnu kritiku, što će reći da jedino što smo uradili jeste da smo priznali da postoji neki univerzalni princip iz kojeg se, ipak, mogu dedukovati valjani zaključci, odnosno da su modaliteti arhetipa formalno (logički) predodređeni. Ovo je u suprotnosti sa ključnom tezom suštinske spornosti da ne postoji univerzalni kriterijum za procenjivanje koncepcije koja je bolja ili vernija arhetipu. Stoga, kako zaključuje Njui, teza o suštinskoj spornosti je nekonzistentna iznutra. Spor na meta-nivou koji Gali predlaže je lažan, jer povezuje dva pojma koji se međusobno razlikuju jedino kada se između njih postavi treći, univerzalni pojam. Njui ne negira da postoji sukob između dva suprotstavljena pojma, već da taj sukob nije suštinske prirode, odnosno da je plod normativnih konstrukcija teoretičara koji ih zastupaju. Umerenija teza o suštinskoj spornosti zastupljena je u radu Elesdera Mekintajera, u kome se tvrdi da se suštinska spornost javlja usled otvorene strukture pojmova koja, prevazilazi trenutno neslaganje. Drugim rečima „mi nemamo 370 Newey, Ibid. 43. 260 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem načina da shvatimo šta se može računati kao normalna okolnost ili standardni uslov u odgovarajućim oblastima društvenog života.“371 Mekintajer potencira i na otvorenosti pojmova ka različitim koncepcijama koje se sučeljavaju oko toga šta su „normalne okolnosti ili standardni uslovi“ što vodi do njegove suštinske spornosti. Time Mekintajer uvodi kontekst kao treću odrednicu (pored samog pojma i njegovih koncepcija) u koncept suštinske spornosti. Vilijam Konoli je prvi koji sve tri odrednice uvršćuje kao elemente iste teorije. Konoli konstatuje da „kada neslaganje nije prost rezultat drugačijeg tumačenja argumenata u okvirima celovito oblikovanog sistema pojmova, možemo reći da se nalazimo u okvirima pojmovne spornosti.“372 Važno je primetiti da, s jedne strane, Konoli odbacuje da je suštinska spornost jednostavno rešavanje tehničko-terminoloških sporova, dok s druge potencira da se spornost dešava u okvirima promenjivih sistema pojmova, a što će reći kontekstualno uslovljenih. Druga stvar koju je važno primetiti jeste da se pojmovi nalaze u sistemu, odnosno da se u okvirima jednog konteksta pojam nikada ne može posmatrati izolovano, već u okviru određene grupe pojmova koji su po nekim osobina srodni (cluster concepts). Time Konolijeva koncepcija dobija oblik zatvorenog sistema. Ovakvo viđenje će dodatno razraditi i modifikovati Džon Grej, akcentirajući da je kontekst uvek neka specifična socijalna dimenzija kao „jedinstveni priznati pogled na svet koji je razumom povezan sa specifičnom formom života…“373 Međutim, Grej će ovo viđenje radikalizovati, ili možda previše reducirati, smatrajući da se spornost dešava samo kada uđe u specifične socijalne dimenzije, što joj ukida privilegiju na odrednicu „suštinska“. Kristin Svanton je u svom eseju iz 1985. godine ponudila razumnu i prihvatljivu klasifikaciju opisanih određenja. Tako ona tezu o suštinskoj spornosti deli na dve verzije: skeptičnu i relativističku. Prema Svantonovoj, Gali se može uvrstiti u skeptičnu verziju teze o suštinskoj spornosti koja glasi: „Postoji makar jedan pojam P nekog x, centralnog u političkoj teoriji, koji priznaje veliki broj interpretacija (naime, koncepcija nekog x) i koji je takav da za bilo koju interpretaciju P’ tog P, nemamo nikakvog osnova da verujemo da je to P’ najbolja koncepcija tog x.“374 Sukobi koji se vode oko toga, šta zaista 371 Alsdair MacIntyre, „Essential Contestability of Some Social Concepts“, u: Ethics, Vol. 84 No. 1 (1973), 3. 372 Connolly, Ibid. 257. 373 John Gray, „On Contestability of Social and Political Concepts“, u: Political Theory, Vol. 5 No. 3 (1977), 332. 374 Swanton, Ibid. 814. Bojan Vranić | SUŠTINSKA SPORNOST I POLITIČKI POJMOVI 261 jeste suština pojma, su beskonačni, te stoga svako opravdanje koje se može ponuditi pomoću tog pojma (npr. pravde) je besmisleno. Dakle, odnos koji postoji je između neke centralne vrednosti (zajedničkog jezgra) x, pojma P, i interpretacija (koncepcija) P’. Referent koncepcije P’ je u tom slučaju centralna vrednosti x, dok je sredstvo referencije pojam P. Skepsa se rađa jer nemoguće (usled nesamerljivosti pojmova) nadomestiti vrednost x (koja je po svojoj prirodi idealna, ali i poseban pojam) interpretacijom P’. Zbog toga, svako takmičenje oko ovog nadomešćivanja (ili označavanja) je beskonačno, a sam istraživački poduhvat besmislen. S druge strane, relativistička teza suštinske spornosti potencira sledeće elemente: „Postoji makar jedan pojam P nekog x, centralnog u političkoj teoriji, koji priznaje veliki broj ‚interpretacija‘(naime, koncepcija tog x), i koji je takav da nijedna interpretacija P nije najbolja koncepcija tog x.“375 Relativistička teza na taj način pokazuje da centralno ili konačno određenje političke teorije pomoću neke vrednosti „x“ nikada neće biti moguće, ali da to ne znači da se ne može odrediti neka interpretacija konstitutivnog pojma te vrednosti koja je bolja od alternativnih (odnosno slobode, demokratije, jednakosti, zajednice itd.) Za Svanton, ovaj se problem suštinske spornosti može uspešno prevazići, „ali po ceni značajne modifikacije ranijih teorija“, nakon čega dodaje: „Čini mi se da ove teorije moraju da odustanu od pretpostavke da postoji pojam koji je kao ideal vezan za sve koncepcije.“376 Autorka smatra da naše istraživanje izbegava skepsu, ukoliko shvatimo da je objekat koji istražujemo uvek deo nekog konvencionalnog dogovora oko čega se sporimo. Drugim rečima, ne znamo unapred oko kog zajedničkog pojma se sporimo, ali znamo da su naše koncepcije zajedničke, znamo da se nalazimo u okvirima istog spora, i znamo da referiramo na isti skup objekata.. Ovakvo stanje, u kome je poznat sukob koncepcija, Svantonova naziva terminom endoxa, koji je skovao Aristotel da bi označio „‚zajedničku koncepciju‘ vezanu za subjekta koju prihvataju ‚mnogi ili mudri‘.“377 U okvirima političke teorije, endoxa-u treba shvatiti kao pandan filozofskom konceptu tačke ostenzije. Primer koji Svantonova ilustruje je sledeći. Postoji generalni konsenzus da ukoliko se neko nađe u oružanoj pljački gde mu je dat izbor „pare ili život“ da ta osoba zaista nije slobodna. Međutim, ovakva koncepcija dolazi u sukob sa 375 Swanton, Ibid. 814. 376 Ibid. 818. 377 Ibid.. 262 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem tvrdnjom da „neko se ne može smatrati neslobodnim ako dela.“378 Svantonova smatra da iako su ove dve koncepcije dijametralno suprotne, obe su kroz endoxa-u svrstane u teoriju o slobodi. Samim tim, sukob postoji, on nije definitivno razrešiv, ali omogućuje svim alternativama da se iskažu. Kao poslednje određenje (kako u ovom radu tako i hronološki) stoji viđenje Glena Njuija, koji polemiše sa tezom da je takva stvar kao što je suštinska spornost lažna konstrukcija skeptika. Teoretičari normativne orijentacije, budući da su i sami akteri politike, uvek delaju tako da svet oblikuju prema nekom postpolitičkom poretku. U takvom svetu, suštinska spornost jeste prisutna, ali takav svet je fikcija, a ne realnost. Priznati da je jedan pojam suštinski sporan, znači dovesti ga u stanje „naturalističke greške“, odnosno priznati da je njegov odnos sa koncepcijama logički nekonzistentan u onom smislu, u kom je svaka tvrdnja da je nešto „dobro“, „ispravno“, „istinito“, drugim rečima konačno, besmislena. Njui smatra da treba odustati, ili zaobići suštinsku spornost uvođenjem tzv. deskriptivne teze: „Određeni ključni pojmovi u okviru političke argumentacije često mogu proizvesti, kao posledica prostih činjenica, nerešivih neslaganja, na primer, o opsegu njihovog uključivanja.“379 Ukratko, ono što Njui sugeriše jeste da nesporazumi između teoretičara nastaju samo oko toga koliko pojmova, a ne kakve pojmove treba uključiti u jedno istraživanje. Sporovi nisu suštinski, jer nisu kvalitativne već kvantitativne prirode. ZAKLJUČAK Isaije Berlina je u Četiri eseja o slobodi napisao da „istina da ne možemo imati sve suštastvena je, a ne uzgredna istina.“ Ovo se nameće kao rezime analize koju sam ponudio. Određenje i status suštinske spornosti ostaju nerazrešeni. Međutim, ukoliko prihvatimo često citiranu Galijevu tvrdnju da u pojmovnoj analizi nema nekog generalnog principa iz kojeg možemo dedukovati rešenje za pojedinačne sukobe koncepcija oko pravog značenja pojma koji se istražuje, onda to i nije bio cilj kome treba težiti. Otvorenost za drugačije forme, nasuprot isključenosti koja karakteriše sve modele zatvorene strukture, nije ništa drugo nego uvažavanje realnosti savremenih ljudskih zajednica. Stoga, teorijski izazov koji pruža proučavanje suštinski spornih pojmova, postavlja se kao potreba stvarnosti koja je imanentno pluralistička. 378 Citirano u: Ibid. 819. 379 Newey, Ibid. 40. Bojan Vranić | SUŠTINSKA SPORNOST I POLITIČKI POJMOVI 263 LITERATURA Berlin, Isaija. „Da li politička teorija još uvek postoji?“ u: Koncepti i problemi političke teorije, 11-24. Beograd: Čigoja, 2009. Gallie, W. B. „Essentially contested concepts.“ Proceedings of the Aristotelian Society, 56, (1955-6), 167-198. Gaus, Gerald. Political Concepts and Political Theories. Oxford: Westview Press, 2000. Gray, John. „On Contestability of Social and Political Concepts.“ Political Theory, Vol. 5 No. 3 (1977): 331-348. Kecmanović, Nenad. Ideologija i istina. Beograd: Mladost, 1972. Kecmanović, Nenad. Politika, država i moć. Beograd: Čigoja, 2010. Kvajn, Vilard Orman. Ontološka relativnost i drugi filozofski ogledi. Sremski Karlovci-Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2007. Laslett, Peter. „Introduction“, u: Philosophy, Politics and Society. Oxford: Oxford Univesity Press, 1963. Luks, Stiven. „Moć: jedno radikalno shvatanje.“ NSPM, vol. XIII no. 1-4 (2006): 69-110. MacIntyre, Alsdair. „Essential Contestability of Some Social Concepts.“ Ethics, Vol. 84 No. 1 (1973): 1-9. Morgentau, Hans. „Da li je politika nauka?“ Koncepti i problemi političke teorije, 25-28. Beograd: Čigoja, 2009. Newey, Glen. After Politics. New York: Palgrave, 2004. Parekh, Bhikhu. „Political Theory: Traditions in Political Philosophy“, u: A New Handbook of Political Science, 503-518. Oxford: Oxford University Press, 1996. Swanton, Christine. „On the ‚Essential Contestedness' of Political Concepts.“ Ethics, Vol. 95 No. 4 (1985): 811-827.Connolly, William. „Essentialy Contested Concepts“, u: William E. Connolly: Democracy, Pluralisam and Political Theory, 257-280. London: Routledge, 2008. Vincent, Andrew. The Nature of Political Theory. Oxford: Oxford University Press, 2004. 264 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Bojan Vranić THE ESSENTIAL CONTESTEDNESS AND POLITICAL CONCEPTS Summary: This paper explores one part of the changes that political theory underwent in the second half of the 20th century. The topic of the paper is the somewhat neglected, yet epistemologically very significant, essential contestability thesis. The author's basic assumption is that the thesis reflects the view of the ontological relativism of politics, from which it follows that political concepts are essentially contestable, i.e. that it is impossible to select one adequate general approach that could serve as a basis for determining which of the possible understandings of a particular concept is uncontestably the best. The dominant thesis in the middle decades of the 20th century was the thesis of the eath of political philosophy. It was believed that the subject of the classical political philosophy was a delusive (re)shaping of the mental objects, which usually does not correspond to the state of affairs in the world. Set in the context of the Second World War mass destruction and the outset of the Cold War, this argument was detrimental to the vitality of political philosophy. The thesis of essential contestability of political concepts created in such context was considered to be one more attempt to discredit the basic vales of normative theories. This text challenges this belief by claiming that it was the essential contestability that offered a different understanding of the ontological status of politics, placing it into the sphere of ontological relativism and pluralism of values. Only after these ontological and epistemological conditions were met was the basis set for what we now call modern political theory. The aim of this paper is to present a draft for the possible argumentation for the ontological relativity of politics. To achieve this aim, using analytic approach, the author follows the argumentation for ontological relativity presented by W.O.Quine. After the author defines the theoretical framework, he gives an overview and the analysis of the dominant theories of the essential contestability of political concepts. Key words: essential contestability, political concepts, ontological relativity, pluralism of values. Dr Boris Milosavljević380 UDC 340.12:929 Jovanović S. RANI RADOVI SLOBODANA JOVANOVIĆA381 Sažetak: U radu se razmatra koliko su u ranim radovima Slobodana Jovanovića već prisutne osnovne postavke njegovog političkog učenja. Jovanovićevi rani radovi ukazuju da je njegovo izvorno teorijsko interesovanje vezano pre svega za politiku i političko. U radu se pokazuje da se upravo u ranim radovima mogu tražiti odgovori na pitanja o razvoju njegove misli. Dok se u najranijim spisima mogu pratiti određene promene u Jovanovićevim gledištima, u narednom periodu njegove naučne delatnosti, koji je obeležen učenjem o državi, nema posebnih novina, već je pre reč o produbljivanju i razvijanju već usvojenih osnovnih pretpostavki vlastite teorije države koje su sistematizovane u njegovom glavnom delu, Država. Ključne reči: demokratija, društveni ugovor, suverenost, država, parlamentarizam UVOD U svim Jovanovićevim analizama i istraživanjima problema iz državne istorije ili istorije političkih doktrina, prepoznatljivo je njegovo vlastito stanovište. Iako je nepristrasan tumač koji, stavljajući akcenat na same teorije, ne nameće svoje mišljenje, ugao posmatranja i metodologija Jovanovićeve interpretacije mogu sa velikom izvesnošću da ukažu na jasan i nedvosmislen stav autora. Može se reći, međutim, da je najveći lični pečat dao u spisima koji nisu u našoj široj kulturnoj, pa i naučnoj javnosti, privukli najveću pažnju – u radovima u kojima izlaže političku teoriju države. U učenju o državi su najeksplicitnije iskazane osnovne političke ideje i teorija Slobodana Jovanovića. I pored toga što je opšte učenje o državi, kao teorija države, bila školska tema političkih i pravnih studija, posebno tradicije nemačkih studija o državi, Jovanović je, ipak, u tom delu svog rada dao najintenzivniji lični pečat. 380 Istraživač-saradnik, Balkanološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti. e-mail: borismiloss@gmail.com 381 Tekst je urađen u okviru projekta „Istorija političkih ideja i institucija na Balkanu u 19. i 20. veku“ Ministarstva prosvete i nauke (br. 177011). Tekst primljen 18. marta 2011. godine. 266 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Pošto je veoma rano formirao svoje osnovne teorijske postavke i politička uverenja, upravo u Jovanovićevim ranim radovima mogu se pronaći odgovori na pitanje o razvoju njegove misli, odnosno kakav je odnos ranih spisa prema teoriji države sistematski izloženoj u njegovom glavnom delu Država.382 Da je izvorno Jovanovićevo teorijsko interesovanje vezano pre svega za politiku i političko, može se videti već u prvom Jovanovićevom radu, „O demokratiji“, iz 1889. godine. Razlika između argumentacije u tekstu „O demokratiji“, u odnosu na naredne rane teorijske tekstove „O društvenom ugovoru“ (1895) i „O suverenosti“ (1897) 383, možda može da ukaže na obrt u mišljenju do koga je došlo veoma rano. Sa druge strane, može se zaključiti i da je Jovanović unapred znao odgovore na pitanja postavljena u spisu „O demokratiji“, i da je reč o jednom smelom, donekle čak i drskom, ali nesumnjivo logičnom i ubedljivom studentskom radu.384 PRVI RAD „O DEMOKRATIJI“ Polazni stav Jovanovićevog izlaganja u radu „O demokratiji“ jeste da je demokratija doslovno vladavina naroda: „Demokratija, ili narodna vlada, označuje narod, koji sam sobom upravlja, ili društvo, u kome opšta volja vlada 382 Jovanović je svoju knjigu o državi objavio četiri puta: Osnovi pravne teorije o državi, D. Obradović, Beograd 1906; O državi, osnovi jedne pravne teorije, drugo prerađeno i prošireno izd.: Geca Kon, Beograd 1914; O državi, osnovi jedne pravne teorije, treće pregledano i dopunjeno izdanje, Geca Kon, Beograd 1922; Država 1–2, Sabrana dela 13, 14, Geca Kon, Beograd 1936. Poslednje Jovanovićevo izdanje Države ponovo je objavljeno u 8. tomu Sabranih dela, 1–12, ur. R. Samardžić i Ž. Stojković, BIGZ, Jugoslavijapublik, SKZ, Beograd 1991 (dalje SD). 383 Pošto mu je odobrena stipendija za nastavak sudija na Ženevskom univerzitetu, Slobodan Jovanović je Ministarstvu prosvete dostavio izveštaj o svom školovanju sa spiskom predmeta i predavača, kao i radom „O demokratiji“ u prilogu. Vid. Arhiv Srbije, MPS-P, 1890 XXVI 100 i XXIX 21. Rani rad „O demokratiji“ (1889) Jovanović nikada nije objavio, a „O društvenom ugovoru“ (1895) i „O suverenosti“ (1897) nije ponovo štampao. Spis „O društvenom ugovoru“ iz 1890, koji je bio dostavljen Ministarstvu prosvete, ne nalazi se u Jovanovićevim izveštajima sačuvanim u Arhivu Srbije. Izvesno je poslužio kao osnova za dužu studiju „O društvenom ugovoru“, Srpski pregled 1/1895, 7, 211–216; 8, 242–246; 9, 274–280; 10, 350–311. Spis „O suverenosti“ Jovanović je 1897. godine objavio dva puta – u pravnom časopisu Branič i kao zasebno izdanje. Vid. S. Jovavnović, „O suverenosti, Uvodno predavanje iz državnog prava“, Branič 4/1897, 1, 69–73; 2, 85–88; 3, 107–110; O suverenosti, Uvodno predavanje iz državnog prava, Branič, Beograd 1897. Tekst „O demokratiji“ (1889) objavljen je prvi put 1991. godine u SD 12, 795–811. Rad „O društvenom ugovoru“ (1895) ponovo je objavljen 1991. godine u SD 12, 175–208, a rad „O suverenosti“ (1897) 1996. godine: Jovanović, O suverenosti, Gradina, Niš 1996. 384 Ž. Stojković, „Slobodan Jovanović, 1869–1958, Biografski podaci i prilozi“, SD 12, 728–729. Boris Milosavljević | RANI RADOVI SLOBODANA JOVANOVIĆA 267 pojedinim.“385 Na osnovu ove, kako sam ukazuje, Blunčlijeve ( J. K. Bluntschli) definicije,386 Jovanović dalje izjednačuje pojam demokratije sa pojmom narodne suverenosti. Pošto je osnovni princip javnog prava da je suverenost jedna i nedeljiva, podrazumeva se da u demokratiji suvereni narod ne može ni sa kim da deli svoju suverenost. Ako je demokratija „narodna suverenost“, onda, zaključuje Jovanović, monarhija ne može da bude demokratija, jer „u monarhiji, vladar ne odgovara pred narodom. On je više njega; on je nezavisan. Šta više, on svoje suverensko pravo i ne osniva na narodnoj volji, na narodnom poverenju, na narodnom izboru, nego na preistorijskoj povlastici svojih predaka, na vekovnoj tradiciji, može biti i na božanskom pravu. Zašto ne?“.387 Teorija prema kojoj bi narod podelio suverenost sa krunom, protivna je definiciji suverenosti, jer suverenost ne može da se deli. Pošto je u monarhiji monarh suveren, a u demokratiji je narod suveren, nemoguće je sjediniti demokratiju i monarhiju: „Dva suverenstva, narodno i vladarevo, ne mogu se izmiriti. Jedno isključuje drugo“.388 Pošto je suverenost nedeljiva, ona može pripadati samo jednom – ili narodu ili monarhu. U demokratiji pripada narodu, u monarhiji monarhu, i nikakve sinteze nisu moguće. U odgovoru na primedbe da se u ovom radu zalaže za republiku, Jovanović ističe da je samo hteo da dokaže da se načelo monarhije ne može izmiriti sa definicijom demokratije kao narodne suverenosti: „pa mislim, da reći za monarhiju kako nije demokratija, nije to isto, što i pretpostaviti monarhiji republiku, koja se nikako ne sme pomešati sa demokratijom, jer je sasvim različita stvar“.389 U radu Jovanović ne postavlja pitanje konotacije osnovnih termina, pre svega, da li pojam demokratije u potpunosti podrazumeva pojam narodne suverenosti. Termini su istorijski uslovljeni, jer u zavisnosti od konteksta i vremena, menjaju svoje značenje.390 Pojam demokratije imao je drugačije značenje oko 1890. godine, između dva rata, i posle Drugog svetskog rata. Pošto rani Jovanović demokratiju izjednačava sa narodnom suverenošću, engleska 385 Jovanović, „O demokratiji“, SD 12, 795. 386 Isto. Up. J. K. Bluntschli,„Criticism of Direct Democracy“, The Theory of the State, Authorised English translation from the sixth German edition, trans. D. Richie, P. Matheson, R. Lodge, The Clarendon press, Oxford 1895, 464–468. 387 Jovanović, „O demokratiji“, 808. 388 Isto, 809. 389 Jovanović, „Odgovor Slobodana Jovanovića“, SD 12, 811. 390 O zbrci koju mogu da proizvedu različita značenja istih termina vid. F. Hinsli, Suverenost, prev. I. Vujačić, Filip Višnjić, Beograd 2001, 33–34. 268 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem parlamentarna monarhija tog vremena ne bi se mogla smatrati demokratijom.391 Prema kasnijem, širem shvatanju pojma demokratije, svakako bi i parlamentarne monarhije bile demokratije. Jovanović ukazuje na to da demokratija može biti neposredna ili posredna. Ona je neposredna kada je sva vlast u rukama naroda, kada on sam obavlja svoje suverensko pravo, odnosno neposredno učestvuje u državnim poslovima kao zakonodavac, sudija i vlada, kao jedan „suveren, koji sam sebe služi“.392 Neposredna demokratija postojala je u antičkom polisu, a održala se i u pojedinim malim ruralnim švajcarskim kantonima: „ali treba znati da su stanovnici tih kantona sve sami zemljoradnici i stočari, sa naivnim srcem i sitnim interesima“.393 U kritici neposredne demokratije Jovanović sledi Milovo ( J. S. Mill) gledište da ne mogu svi u zajednici, koja premašuje veličinu malog grada, lično učestvovati u državnim poslovima, zbog čega je idealni tip vlade predstavnički. Iako u radu „O demokratiji“ ne spominje Rusoa ( J. J. Rousseau), Jovanovićeva kritika neposredne demokratije odnosi se na Rusoa i njegove sledbenike. Ruso je smatrao da predstavnički sistem kakav postoji u njegovom zavičaju, Ženevskoj republici, treba odbaciti i umesto njega uvesti neposrednu demokratiju po ugledu na male antičke republike, gde zakone donose građani na skupovima celog naroda. Za Rusoa narod je najviša vlast u državi, on je suveren, i samo je neposredna demokratija usklađena sa narodnom suverenošću. Detaljnu kritiku Rusoovog gledišta Jovanović je izneo u radu pod nazivom „O društvenom ugovoru“, koji sledi posle rasprave „O demokratiji“. Jovanović kritikuje neposrednu demokratiju jer je u njoj narodna volja tiranska pošto je sama sebi zakonodavac: „U njoj, narod, ne nalazeći ni na kakve ustave, misli da mu je sve dopušteno.“394 On naglašava da je narodna tiranija „najužasnija tiranija što može da postoji“ zato što se kralju i aristokratiji može 391 Zbog toga Jovanović govori da su se Solzberi (Lord Robert Salisbury) i Balfur (Lord Arthur Balfour) „borili protiv demokratije“. Vid. Jovanović, „Artur Balfur“, SD 2, 674. Treba „imati u vidu da je ovo Jovanović napisao krajem XIX veka, da demokratija nije tada bila reč dana, kao što je to slučaj u naše vreme.“ Vid. V. Stanovčić, „Apsolutna vladarska vlast, birokratija, demokratija i ustavna vlada“, Slobodan Jovanović, Ličnost i delo, ur. M. Jovičić, SANU, Beograd 1998, 640. 392 Jovanović, „O demokratiji“, 797. 393 Isto, 798. 394 Isto. Up. stanovište A. Tokvila, čije je spise Jovanović izučavao tokom studija u Ženevi: A. de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, S. Karlovci – Novi Sad 2002, 219. Boris Milosavljević | RANI RADOVI SLOBODANA JOVANOVIĆA 269 prkositi, ali narod se ne može nikako zaustaviti „jer je ceo narod“.395 Neposredna demokratija je protivna slobodi jer zahteva ujednačavanje ljudi u jedan isti kalup, zbog čega „teško onome, ko još sme da pominje slobodu“.396 Iako se jednakost i sloboda često pominju u paru, reč je o dva različita principa. Kao i svaka despotska vlast koja se poziva na volju naroda, neposredna demokratija u slobodi vidi težnju za razlikovanjem, nespojivu sa jednakošću.397 Neposrednu demokratiju Jovanović izjednačava sa apsolutnim monarhom koji vlada, a bolestan je i ima samo sedam godina.398 Nakon razmatranja neposredne demokratije, čiji istorijski primer je antički polis, Jovanović analizira posrednu demokratiju. On ukazuje na to da je predstavnička vlada nužna zato što je u savremenim državama nemoguće skupiti narod na jedno mesto gde bi glasao i donosio zakone, kao i zato što je za razumevanje savremenih zakona i uprave potrebno ekspertsko znanje pojedinih oblasti: „I same utopiste dakle moraju se odreći i poslednje nade, da će se moći obnoviti ono sretno vreme, kada su zakone stvarali ljudi sa ulice.“399 Posredna (predstavnička) demokratija može biti parlamentarna i neparlamentarna. U parlamentarnoj demokratiji izvršna i zakonodavna vlast zavise jedna od druge i nisu u potpunosti odvojene: „Te dve vlasti ne teku paralelno, nisu nezavisne, nego među njima postoji kao neka hijerarhija, koja se okreće čas u korist jedne, a čas u korist druge.“400 Jovanović smatra da je podjednako neprihvatljivo da ministri mogu biti istovremeno i članovi skupštine, kao i to da skupština postavlja i obara ministre po svojoj volji. On ukazuje na circulus vitiosus u odnosu zakonodavnog i izvršnog tela u parlamentarizmu. Pošto narodna skupština većinom bira vladu, vlada zavisi od narodne skupštine. Međutim, vlada ima pravo da raspusti skupštinu, što znači da je skupština potčinjena vladi, odnosno da vlada prethodi po starešinstvu skupštini. Zato, prema Jovanoviću, raspuštajući skupštinu, vlada urušava svoj sopstveni legitimitet, odnosno akt postanka. Iz toga proizlazi da je parlamentarna demokratija sama u sebi nelogična, 395 Jovanović, „O demokratiji“, 799. 396 Isto. 397 Up. odnos slobode i jednakosti kod Tokvila, O demokratiji u Americi, 453–456. 398 Jovanović, „O demokratiji“, 799. D. Tošić, „Svestran naučnik, jednostran političar“, NIN, spec. dodatak, (16. 10. 2008), 20, smatra da je u spisu „O demokratiji“ Jovanović „sasvim rezervisan prema demokratiji kao filozofiji i sistemu“. 399 Jovanović, „O demokratiji“, 800. 400 Isto, 801. 270 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem jer ako je parlament hijerarhijski iznad vlade koju sam bira, ne može vlada raspustiti parlament, odnosno ne može ona biti starija od skupštine. Načelo podele vlasti podrazumeva da su sve tri vlasti ravnopravne, jer proizlaze iz narodne suverenosti.401 Pošto su tri vlasti jednake, i sve tri postavlja narod, nijedna od njih ne može da smenjuje drugu. Međutim, u parlamentarnoj demokratiji jedna vlast postavlja drugu, tj. zakonodavna vlast postavlja izvršnu. Prema tome, izbor vlade iz parlamentarne većine i raspuštanje skupštine od strane izvršne vlasti, primeri su uzurpacije vlasti.402 „Strašna mana“ parlamentarizma je to što narodna skupština nikome ne odgovara za svoju tiraniju.403 Prema Jovanoviću parlamentarizam nije demokratija, već prikriveni monarhizam, što znači da parlamentarizam i nije demokratija. Boreći se protiv monarhije, demokratija se posredovala monarhijom, zbog čega su demokratska načela izmenjena, odnosno „izigrana“: „Zaključujući dakle, ja nalazim da parlamentarna demokratija i nije prava demokratija. To je demokratska maska nedemokratskih ustanova. U teoriji, ona je protivna demokratskim načelima, u praktici, ona se postepeno pretvara u tiraniju, u svemoć ili jednog predsednika republike, ili jednoga ministra, ili cele skupštine“.404 Pošto je odbacio i neposrednu demokratiju, i posrednu parlamentarnu demokratiju, Jovanović analizira posrednu neparlamentarnu demokratiju, čije najvažnije načelo je načelo podele vlasti: „I da sve tri vlasti bez razlike postavlja narod. II da jedna vlast ne može da zbaci drugu. III da sporna pitanja između tih vlasti rešava narod. IV da kontrolu nad tim vlastima vodi narod“.405 Pošto u neparlamentarnoj posrednoj demokratiji vladu bira narod, a ne skupština, ona ne zavisi od skupštinske većine, već neposredno odgovara narodu. Sa druge strane, skupštinu ne može da raspusti izvršna vlast, kao što je to slučaj u parlamentarnoj demokratiji, već i parlament neposredno odgovara narodu. Jovanović ima na umu švajcarske i američke primere neparlamentarne demokratije sa strogom podelom vlasti i jasno ograničenim mandatima.406 Prema njemu, u neparlamentarnim demokratijama vlada je jača nego u parlamentarnom 401 Jovanović, „O demokratiji“, 803. 402 Isto. 403 Isto, 804. 404 Isto, 807. 405 Isto, 805. 406 Kao primere neparlamentarne predstavničke demokratije Jovanović navodi švajcarske kantone, u kojima, kao što je slučaj u kantonu Ženeva, narod sam bira vladu koja ima dvogodišnji mandat. Boris Milosavljević | RANI RADOVI SLOBODANA JOVANOVIĆA 271 sistemu, jer se oslanja neposredno na narod i ne zavisi od skupštine, dok je skupština nezavisna od vlade, jer izvršna vlast ne može da raspusti parlament: „On se bira na izvesno vreme i sastaje bez vladinoga poziva. Tako je u Švajcarskoj, tako je i u Americi.“407 Jovanović smatra da će neparlamentarna demokratija u budućnosti dominirati u svetu i kao preduslov njenog daljeg uspeha navodi argument racionalističke filozofije o potrebi razvijanja narodne svesti, odnosno njenog prosvećivanja. Da bi narod stvarno bio suveren, mora da zna šta hoće i na koji način to želi da postigne, a tako visoko razvijena svest, teško se dostiže. Ako je demokratija isto što i narodna suverenost, narod mora da učestvuje u vlasti što je više moguće. Kad je neposredna demokratija već nemoguća, onda se ne treba prepustiti parlamentarizmu, već vlast što više vezati za narod. Sve tri vlasti mora da bira narod i one narodu treba da odgovaraju. Ako se prihvati načelo narodne suverenosti, onda treba prihvatiti da narod i vlada. Dakle, u radu „O demokratiji“, Jovanović kritikuje Rusoovo gledište (neposrednu demokratiju) i parlamentarizam (posrednu parlamentarnu demokratiju), dajući prednost američkom i švajcarskom sistemu (posredna neparlamentarna demokratija).408 Glavna primedba sedam profesora beogradskog Pravnog fakulteta,409 koji su ocenjivali Jovanovićev rad, bila je da se prilikom razmatranja dobrih i loših strana demokratije previđaju opšte i posebne istorijske okolnosti. Iako se ukazuje 407 Jovanović, „O demokratiji“, 806. 408 Za Jovanovićevu kasniju detaljnu analizu protivrečnosti dosledne primene načela podele vlasti koja bi bila smetnja za potpuno ostvarivanje pravne države vid. Jovanović, Država, SD 8, 251–276. 409 Rad je Jovanović dostavio uz izveštaj o studijama u Ženevi, na šta je bio obavezan kao državni pitomac. Ocenu rada, tj. „Mišljenje Pravnog fakulteta“, potpisali su profesori Pravnog fakulteta Velike škole Stojan Marković, Grgur Milovanović, Jordan Ž. Đorđević, Andra Đorđević, dr D. T. Mijušković, Živ. M. Milosavljević i dr Milovan Đ. Milovanović. Skoro svi su lično poznavali Slobodana Jovanovića i njegovog oca Vladimira Jovanovića, ideologa Liberalne stranke i u to vreme honorarnog profesora ekonomije na Velikoj školi: „Stiče se utisak da su nastavnici u stvari zaštitili Jovanovićev rad od moguće težih prigovora i posledica“. Vid. Ž. Stojković, „Slobodan Jovanović“, 729. Pisanje Jovanovićevog rada poklapa sa vremenom kada je, zahvaljujući radikalima, u Srbiji prvi put uveden parlamentarizam (1889–1893). Međutim, radikalski teoretičari razumevali su parlamentarizam kao apsolutnu vlast skupštinske većine, što je za liberale predstavljalo tiraniju većine. Liberali su bili za slobodu, ali ne bezuslovnu, već slobodu sa prosvetom: „Liberali su bili više slobodnjaci nego demokrati: prava, potpuna demokratija, u kojoj svaki, pa i inteligencija ima da se potčini trenutnoj, pa ma kako inače nerazumnoj većini, ta demokratija nije bila za liberale politički ideal.“ Vid. Jovanović, „Vladimir Jovanović“, SD 11, 109. Iako se u kasnijim tumačenjima rada „O demokratiji“ češće naglašava kritika demokratije, profesori Velike škole više pažnje su posvetili kritici monarhije, i sa njom vezanim „izrazima, koji podsećaju na mladalačku jednostranost.“ Vid. S. Marković et al, „Mišljenje Pravnog fakulteta“, SD 12, 810. 272 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem na više istorijskih primera, ne uzima se u obzir da u određeno vreme i u određenim prilikama, različitim narodima odgovara različito uređenje.410 Prema oceni profesora, protivrečno je ukazivati na prednosti neposrednije demokratije kao prave demokratije, zanemarujući pri tome prethodno obrazloženu kritiku neposredne demokratije atinskog polisa. Jovanovićevu intenciju da narodu da što više neposredne vlasti, profesori dovode u pitanje, pošto je ranije u tekstu naglasio da „masa ne vidi uvek sve i daleko“.411 Dakle, neposrednost demokratije ne znači istovremeno i valjanost vlasti. Mogu se dati dva odgovora na ovu profesorsku kritiku. Prvi bi bio da ona kao da ne uzima u obzir predstavničku (posrednu) neparlamentarnu demokratiju, koja je u raspravi predstavljena kao najbolji model demokratije, već je redukuje na neposrednu demokratiju.412 Drugi, „prosvetiteljski“ odgovor na prvu primedbu jeste da se može očekivati da će, zahvaljujući prosveti, masa prevazići svoje slabosti i postati svesna svog suverenog prava. Pošto se kritika monarhijskog uređenja parlamentarne demokratije može naći jedino u radu „O demokratiji“, ovaj spis ima poseban značaj za razumevanje razvoja misli Slobodana Jovanovića. Ako je zaista zastupao gledište izloženo u ovom radu, onda je vrlo brzo došlo do značajnog obrta u njegovom mišljenju. Suština tog obrta bila bi u okretanju od teorije narodne suverenosti prema teoriji o državnoj suverenosti i u prihvatanju parlamentarizma. Sa druge strane, možda je reč o „učtivom prestupniku“,413 koji je u jednoj intelektualnoj igri pokazao krajnje granice doslednog zagovaranja određenih načela, koja su u njegovo vreme bila opšteprihvaćena. S pravom se može pretpostaviti da je Jovanović već unapred znao odgovor na osnovno pitanje koje je postavio. Nepomirljivost monarhove i narodne suverenosti kao da onemogućuje bilo kakvo rešenje. Međutim, odgovor koji se ne može naći u argumentaciji izvedenoj u spisu, nalazi se u samom spominjanju Blunčlijevog imena u prvoj rečenici rada. Za očekivati je da profesori koji su ocenjivali spis znaju da je ime švajcarskog i nemačkog teoretičara nerazdvojivo od pojma državne suverenosti. Zato nije nemoguće da je rad „O demokratiji“ jedan izazov, ili zagonetka, čiji se odgovor, 410 O nesporazumima u prepisci između Jovanovića i Ministarstva prosvete vid. isto, 729. 411 Marković et al, „Mišljenje“, 810. 412 Marković et al, „Mišljenje“, 809–810, spominje da je posredna ili predstavnička demokratija parlamentarna ili neparlamentarna, ali kasnije u kritici kao da se to ne uzima u obzir: „Pa i opet kad pri zaključku daje prevagu neposrednoj demokratiji nad ostalim oblicima vladavine, gubi iz vida kako vreme i prilike svetske i narodne, tako i to, da masa ne vidi uvek sve i daleko.“ 413 Stojković, „Slobodan Jovanović“, 728. Boris Milosavljević | RANI RADOVI SLOBODANA JOVANOVIĆA 273 međutim, može naslutiti već u prvoj rečenici. Jovanović, naime, sledi Blunčlijev zaključak da između suverenosti monarha i demokratske suverenosti naroda ne može biti mira. Ne nastavlja, međutim, Blunčlijevu misao koja završava zaključkom da između suverenosti monarha i suverenosti države nema sporova, odnosno da između njih vlada harmonija kao između celog tela i glave.414 Osnovno pitanje koje je Jovanović postavio u radu „O demokratiji“, glasi: Ko je suveren, vladar ili narod? Filozofski temelj pojma narodne suverenosti kritikuje u narednom spisu „O društvenom ugovoru“, odgovor na pitanje ko je suveren daje u radu „O suverenosti“, a svoju varijantu teorije državne suverenosti u potpunosti izlaže u Državi. KRITIKA RUSOOVOG DRUŠTVENOG UGOVORA Iako Jovanovićev rad o Rusou iz 1890. nije sačuvan, on je najverovatnije poslužio kao osnova za rad „O društvenom ugovoru“, koji je objavljen 1895. godine. Jovanovićeva kritika Rusoovog političkog učenja nadovezuje se na kritiku neposredne demokratije izloženu u prvom delu rasprave „O demokratiji“. Posle neobjavljenog rada „O demokratiji“ iz 1889, objavio je više osvrta o spoljnoj politici i književnih i pozorišnih kritika, a 1895. godine i rad „O društvenom ugovoru“, prvi objavljeni spis iz političke teorije.415 414 Bluntschli, The Theory of the State, 501. 415 U vreme objavljivanja rada „O društvenom ugovoru“ 1895. godine Jovanović je činovnik Ministarstva inostranih poslova, gde je radio od 1892. do 1897. godine. U vremenu između pisanja rada „O demokratiji“ (1889) i objavljivanja studije „O društvenom ugovoru“ (1895) Jovanović je, prema do sada prikupljenim podacima, objavio više od trideset radova, većinom književnih i pozorišnih kritika, potpisanih uglavnom pseudonimima. Vid. D. Aranitović, Slobodan Jovanović: bibliografija sa hronologijom života i rada, Fond Slobodan Jovanović, Beograd 2010, 108–110. Kao jedan od osnivača i saradnika časopisa Red, objavio je u njemu 1894. godine spoljnopolitičke osvrte: „Otadžbina u opasnosti!“, „Engleska“, „Naši neprijatelji“, „Bugari i Turci“, kao i prvi tekst o Gledstonu, „Gledston“. Vid. Jovanović, Nepoznati radovi 1892–1902, ur. S. Vojinović, Filip Višnjić, Beograd 2005, 179–204. Posle gašenja časopisa Red Ljubomir Nedić je sa nekadašnjim urednikom Reda Pavlom Marinkovićem pokrenuo Srpski pregled, gde je Jovanović objavio rad „O društvenom ugovoru.“ Časopis Red je kritikovao preovlađujući politički radikalizam svog vremena, koji su usvojili skoro svi koji su se krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka vraćali sa studija iz inostranstva. Srpski pregled koji je bio pre svega posvećen književnosti, imao je isto političko usmerenje kao i Red. Vid. Jovanović, „Pavle Marinković“, SD 11, 281; „Ljubomir Nedić“, SD 11, 676–679. Jovanović je sa Ljubomirom Nedićem, profesorom filozofije na Velikoj školi, bio u stalnom kontaktru do Nedićeve smrti 1902. godine. O Nedićevim filozofskim gledištima vid. S. Žunjić, Istorija srpske filozofije, Plato, Beograd 2009, 163–165. 274 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Da bi se razumela Jovanovićeva kritika neposredne demokratije, treba imati u vidu da se demokratija u javnom mnjenju u devetnaestom veku razumevala prema Rusoovom obrascu. Jovanović je u radu „O demokratiji“ pokazao zašto smatra takvo shvatanje demokratije neprihvatljivim. Pri tome, u vreme kada piše svoja prva dva teorijska rada, u Srbiji je uveden parlamentarni režim, za koji se videlo da ima sve mane demokratije shvaćene na Rusoov način.416 Slobodan Jovanović kasnije, u svom učenju o državi, ukazuje na to da je pojam demokratije u svom razvoju prošao kroz tri osnovna perioda. Pošto je u prvo vreme demokratija shvatana kao oslobođenje pojedinca od pritiska vlasti, najviše se vodilo računa o ustavnim garancijama za ličnu slobodu („prava čoveka i građanina“). U drugom periodu razvoja demokratije, kada se ona razumevala kao vladavina većine, najviše se pažnje posvećivalo izbornom sistemu i potrebi uvođenja opšteg prava glasa. U trećoj fazi, demokratija je počela da se shvata kao „organizovana društvena solidarnost“.417 U vreme kada Jovanović objavljuje rad „O društvenom ugovoru“ demokratija se uglavnom shvatala kao što neposrednija vladavina većine. Na početku studije „O društvenom ugovoru“ Jovanović naglašava da su Rusoove ideje imale presudan uticaj na opšte političko vaspitanje javnog mnjenja i da se u sredstvima informisanja podrazumevaju kao definitivne istine i najviše dostignuće društvenih nauka. Rusoove ideje su postale sastavni deo razmišljanja svih koji se teorijski ili praktično bave politikom: „U Evropi, manje ili više svugde, javno ih mnjenje toliko već bez diskusije prima (kao uostalom što čini sa svačim što prima), da se one odista kao jedna vrsta društvenih predrasuda mogu uzeti.“418 Dakle, nekritičko prihvatanje Rusoovih ideja postalo je ne samo društvena predrasuda, već i sastavni deo slike sveta koju pojedinac nesvesno unosi u svoju interpretaciju politike, zbog čega „ni ovde u Srbiji, niko ko o političkim stvarima hoće da razmišlja, nije siguran da u njegovo razmišljanje ne ulaze Rusovljeve ideje kao glavni sastojak“.419 416 Jovanović, „Vladimir Jovanović“, 109. Vid. fn. 27. 417 U trećoj fazi, država je zajednička ustanova svih svojih društvenih redova i ima pravo da zahteva žrtvu od svih svojih članova, zbog čega svima i duguje zaštitu. Vid. Jovanović, Država, 327–328. 418 Jovanović, „O društvenom ugovoru“, SD 12, 175. 419 Isto. Prvi neobjavljeni prevod Društvenog ugovora na srpski jezik iz prve polovine XIX veka je izgubljen. Prevod beogradskog učitelja Koste Petrovića objavljen je 1892: Žan-Žak Ruso, Društveni ugovor M. Valožić, Beograd 1892. Dimitrije Matić, filozof, ministar prosvete i pravde, kao student Liceja, napisao je o Rusou tekst „Besmrti služitelj“, kao prilog Srbskim novinama, (29. 3. 1841), 51–52. U Odboru za prikupljanje dobrovoljnog priloga za izgradnju Rusoovog Boris Milosavljević | RANI RADOVI SLOBODANA JOVANOVIĆA 275 Jovanović kritikuje Rusoovo učenje analizirajući „u njihovom logičkom nizu“420 pojmove prirodnog stanja, društvenog stanja, lične slobode i narodne suverenosti. On naglašava da čovek, prema Rusou, nije samo nedruštveno biće, već je „neudružljivo“ biće,421 odnosno biće koje u svom prirodnom stanju nema urođeni nagon da se udružuje sa drugim bićima. Prema Rusou, čovek je živeo sam za sebe, „inokosno“, kao životinja: „On je tek docnije postao to što Aristotel veli: politička životinja. U početku bio je životinja bez epiteta“.422 Jovanović misli na poznati Rusoov opis usamljenog divljaka koji „lutajući po šumama, nepoznavajući ni veštine ni govor, bez krova nad glavom […] bez potrebe za bližnjim […] pa čak nepoznavajući možda nikoga pojedinačno, […] osećao samo istinske potrebe, gledao je samo ono što mu je korisno da vidi […]. Kad bi slučajno što otkrio, nije mogao to drugom da saopšti, pošto nije prepoznavao ni svoju decu. Veština je izumirala zajedno sa pronalazačem“.423 Pošto se prirodni nesputani čovek udružio sa drugima, prekršio je zakon svoje prave prirode, što je početak njegovog propadanja.424 Zbog toga je istorija cele civilizacije, u stvari, istorija kvarenja prvobitno dobre čovekove prirode. Pošto je izložio osnovnu postavku Rusoovog učenja, Jovanović naglašava da je ona nenaučna, jer je neproverljiva, odnosno nesaznatljiva: „Od kako čovek pamti, on je u društvu. Je li bio u društvu, pre nego pamti; Ko na to da odgovori, kad se o tome i ne pamti? Rusovljeva je pretpostavka već po svome predmetu nenaučna. Na šta se ona odnosi, leži van domašaja našeg znanja“.425 Ne samo da je nemoguće imati bilo kakvo saznanje o Rusoovoj pretpostavci već se o tome „ne može na sigurno tvrditi ništa, a može bez sigurnosti pretpostaviti sve […] To nije nikakva nauka, to je prosto maštanje“.426 Prema Jovanoviću, čovek je oduvek u društvu − porodici, plemenu, narodu zbog čega država nastaje kolektivnim stvaranjem. spomenika u Parizu, koji je osnovalo Srpsko učeno društvo, bila su dva prijatelja Vladimira Jovanovića, ideolozi Liberalne stranke – Alimpije Vasiljević (predsednik Odbora) i Stojan Bošković. Vid. Lj. Monev, Žan-Žak Ruso kod Srba, SANU, Beograd 1990, 25, 61–100, 133–140. 420 Jovanović, „O društvenom ugovoru“, 175. 421 Isto, 176. 422 Isto. 423 Ž. Ruso, „O poreklu i osnovima nejednakosti među ljudima“, Društveni ugovor, prev. R. Stojanović, Filip Višnjić, Beograd 1993, 158. 424 Jovanović, „O društvenom ugovoru“, 176. 425 Isto. 426 Isto. 276 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Jovanović dalje iznosi metodološke primedbe Rusoovoj teoriji, ukazujući na to da je neophodno pretpostaviti postojanje uzročno-posledične veze između jednog istorijskog stanja i stanja koje mu sledi.427 Međutim, kod Rusoa nema razloga za prelazak ljudi iz prirodnog stanja u društveno stanje, već je prava „provalija“ između dva stanja koja su potpuno suprotstavljena. Jovanović zaključuje da bi današnje društvo bilo nemoguće ako u prirodi nije bilo uzroka za nastanak društva. Kao narednu nelogičnost Rusoove teorije Jovanović pokazuje nedoslednost definicije čoveka: „Istina, Ruso dodaje, da se čovek, izašav iz prirodnog stanja, sav preobrazio, i od nedruževnog kakav je lutao po praistorijskim šumama, on je preko noć postao druževan kakva se danas nalazi po civilizovanim gradovima. On je sa stanjem i prirodu promenio“.428 Međutim, ako je čovek potpuno promenio prirodu, onda on više nije čovek u prvom smislu tog pojma, već u potpuno drugom smislu. Odnosno, termin „čovek“ imao bi jednu konotaciju u prirodnom stanju, a potpuno suprotnu u društvenom stanju, pošto promena koja obuhvata celu prirodu nije više samo promena, već stvaranje potpuno novog stvorenja. Prva nelogičnost, dakle, jeste to što je Rusoova pretpostavka o čovekovoj prirodnoj neudružljivosti nesaznatljiva, druga nelogičnost je bezrazložnost prelaska iz stanja nedruževnosti u društveno stanje, a treća, koja proističe iz prethodnih, jeste da termin „čovek“ ne može istovremeno da obuhvata i pojam nedruštvenog bića i potpuno suprotni pojam društvenog bića. Prema Jovanoviću, istorijski i logički je nemoguć skok iz jednog stanja u drugo. On naglašava da su, prema Rusovoj teoriji, promene u čovekovom razvoju toliko velike, da jedno stvorenje takve promene nikada ne bi moglo da izdrži. Zaključuje da je Ruso upravo tako gledao na razvoj: „umesto promena, on je video prevrate, umesto postupnosti, skokove − revoluciju umesto evolucije. Otud kod njega, koliko novih stanja toliko i novih stvorenja. To su metamorfoze i metapsihoze“.429 Zbog toga Ruso, umesto uzročno-posledične evolucije od nedruštvenog u društveno stanje, vidi revoluciju ljudske prirode. Ruso nije objasnio zašto je čovek hteo da stvori društvo. Iz slobode čovekove volje nema razloga za nastanak društva. Jovanović ukazuje na to da pošto nema nekog razloga za nastanak društva, nužno sledi da je društvo nastalo slučajno, odnosno iz „kaprica“ prvobitnog čoveka. Jovanović se slaže da bi kapric, kao pojedinačna slučajnost koja se dogodila u jednom slučajnom trenutku, 427 Isto. 428 Isto, 177. 429 Isto. Boris Milosavljević | RANI RADOVI SLOBODANA JOVANOVIĆA 277 odgovarao Rusoovoj „antidruštvenoj“ teoriji kao objašnjenje. Međutim, ostaje nerazjašnjen problem, kako je jedan pojedinačni slučaj mogao da se dogodi kod više ljudi istovremeno, uzrokujući stvaranje države. Odnosno, ako se slučaj dogodio većem broju ljudi, onda on gubi osobinu slučaja, jer je nešto opštije i postojanije od pojedinačnog „kaprica“. Prema početnom Rusoovom stanovištu, društvo i čovek koji stvara društvo su zlo. Međutim, Jovanović ukazuje na to da je prema drugom, kasnijem Rusoovom mišljenju, pravo društvo ono u kome su ljudi organizovani tako da su, i pored organizacije, svi slobodni. Prema Rusou, u slobodnom društvu ne sme da bude hijerarhije, niti jači sme da zapoveda slabijem, već sve mora da se reguliše dogovorom, sporazumom, slaganjem, konsenzusom. U svim drugim slučajevima reč je o neprikrivenom ili prikrivenom ratnom stanju, gde nema društva. Kada se ljudi slažu oko nečega zajedničkog, oni predstavljaju zajednicu, tj. društvo, jer je suština društva upravo taj susret saglasnih volja: „S toga gledišta za društvo se može reći da nije ništa drugo do jedan ugovor. To je bar ime koje saglasnost u pravu nosi. I pošto opet ugovora samo tako može biti, ako su strane koje ga zaključuju slobodne, to izlazi sasvim jasno, da društvo, ako nije slobodna zajednica, nije uopšte nikakva zajednica. Daleko od toga da isključuje slobodu, društvo je ima kao uslov zacelo najneophodniji. Što je imalo da se dokaže, dokazano je: društvo i sloboda nisu u neprijateljstvu.“430 Jovanović kritikuje Rusoovo shvatanje ugovora odnosno zakona. Pojam ugovora ne isključuje obavezivost izvršenja ugovorenog i u tom smislu ugovor jeste zakon. Čak i u slučaju najslobodnijeg ugovora, izvršenje može biti prinudno. Za Jovanovića je ključno pitanje kako zakon, kada predstavlja samo volju ljudi, može da ima iznudno izvršenje.431 Sam pojam zakona u sebi sadrži opštu obaveznost, a implicira nužnost izvršenja: „Svest da je naša volja izražena u zakonu, ili da bi bila izražena, da je razumna, ne rukovodi nas niukoliko pri ispunjavanju toga što on naređuje; zato ispunjavanje, više nego takva svest, deset puta više, jedan je žandar u stanju da učini. I prema tome ne treba reći kao Ruso, da naša volja stvara zakon, nego treba reći taman obrnuto, da zakon našu volju stvara.“432 Jovanović kasnije dovršava ovaj deo kritike Rusovog učenja u svom učenju o državi, ukazujući na to da je nelogičnost svakog kontraktualizma, pa i Rusoovog, u tome što ugovor ne može da postoji izvan države. Ugovorna teorija smatra da su pojedinci sklopili ugovor iz koga nastaje država, a nemoguće je sklapati ugovore 430 Isto, 186. 431 Isto, 189. 432 Isto, 190. 278 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem sa pravnim dejstvom pre nastanka države, koja garantuje njihovo izvršenje. Pošto, prema kontraktualizmu, pravni poredak postoji pre državne organizacije, ugovorna teorija mora da se utemelji u teoriji o prirodnim pravima.433 Ruso naglašava da je nejednakost veoma duboko ukorenjena, jer su ljudi rođeni nejednaki: „Onaj ko je najbolje pevao ili igrao, ko je bio najlepši, najjači, najveštiji, najrečitiji, bio je najviše i cenjen. To je bio prvi korak prema nejednakosti […]“.434 Upravo zbog toga, neophodno je veštačkim izjednačavanjem onemogućiti potčinjavanje slabijih. Dakle, u unutrašnjim odnosima ravnoteža je moguća jedino ako se nijednom članu ne dopusti da se nesrazmerno izdigne – fizički, moralno ili obrazovanjem. Tako bi se ostvarila ravnoteža, balans sila u društvenim odnosima, poštovanjem zakona koji onemogućuje bilo kakvu nejednakost.435 Jovanović uočava da bi se ceo Rusoov sistem mogao rastvoriti u jedan skup preventivnih mera, sa zadatkom da svakoga ko bi se sa tiranskim sposobnostima i prohtevima pojavio, u klici zatre. Nivelisanje u jednakosti, međutim, protivno je slobodi koja je po definiciji raznovrsnost. Kod Rusoa sloboda se izjednačava sa jednolikošću, a pravo svakoga da bude on sam, postaje dužnost da se svako odrekne samoga sebe, da bi podražavao ostali svet. Dakle, prvobitno shvatanje demokratije kao oslobođenja pojedinca od pritiska vlasti, potiskuje shvatanje demokratije iz drugog perioda njenog razvoja, kada se shvatala kao vladavina većine.436 Jovanović zaključuje: „Veće suprotnosti ne može dakle biti nego što je ta koja postoji između slobode takve kakva jeste, i slobode takve kakvom je Ruso zamišlja.“437 U ime nesputane, „životinjske“, lične slobode, Ruso kritikuje apsolutizam monarhije u kojoj je živeo, propovedajući apsolutizam zakona, koji je za istog pojedinca, željnog nesputane slobode, podjednako apsolutizam. Jovanović ukazuje na to da Rusoova zamisao slobode jeste sloboda koja postoji u manastiru ili u kasarni i zaključuje da apsolutizam zakona može biti teži od apsolutizma monarha: „Za tiranina dolazi celo društvo, a za žrtvu te nove tiranije svaki pojedinac ponaosob, tako da se na svakog 433 Za Jovanovićevu kritiku Rusoovog prirodnopravnog učenja vid. Država, 48−54. Up. Jovanović, Osnovi pravne teorije o državi, D. Obradović, Beograd 1906, 25. 434 Ž. Ruso, „Društveni ugovor“, Društveni ugovor, prev. T. Marković, Filip Višnjić, Beograd 1993, 165. 435 Kada se pokaže da je neko pametniji, njegova reč više vredi „a čim više vredi, ne čeka se dugo, pa da onima od čije reči više vredi, zapovest postane“. Vid. Jovanović, „O društvenom ugovoru“, 191. 436 Jovanović, Država, 327–328. 437 Jovanović, „O društvenom ugovoru“, 194. Boris Milosavljević | RANI RADOVI SLOBODANA JOVANOVIĆA 279 ponaosob svaljuje pritisak sviju ostalih. Taj pritisak sviju na jednoga verovatno je najteži.“438 Jovanović ukazuje na to da u Rusoovoj idealnoj republici gde su svi jednaki, čovek opet ne bi imao svoju slobodnu volju, već bi sledio volju svojih sugrađana, odnosno opštu volju: „Da bi čovek bio slobodan, mora se odreći svoje volje, pa slušati opštu. Međutim, ako čovek traži slobodu, to je zato da bi svoju volju mogao imati.“439 Pri tome, opšta volja koja je vladavina većine, jeste načelo narodne suverenosti, koje su sledeći Rusoa, prihvatili svi zagovornici demokratije. Jovanović smatra da je vladavina puke većine neprihvatljiva, jer glasovi nisu bar približno jednake vrednosti. On smatra da bi svi isto mislili i glasali kada bi imali iste sposobnosti, pa bi samo glasanje bilo izlišno. Vladavina većine je, kako pokazuje Jovanović, vladavina sile, tj. najjače grupe u društvu. Jovanović smatra da je Ruso grešio kada je tvrdio da većina ima uvek pravo i ukazuje na to da je istina možda upravo suprotna, iako ne bi trebalo otići u krajnost pa tvrditi da većina nikad nije u pravu. To što većina jeste ili nije u pravu, ne zavisi od njene brojnosti, koja je samo svedočanstvo puke sile, i to neracionalne sile, jer „u najvećoj osionosti apsolutista ne ide toliko daleko da svoju vladavinu zasniva samo na sili“.440 Prema njemu, vladavina većine hronično pati od nedostatka autoriteta, jer se zasniva na sili, pošto je rezultat bitke u kojoj uvek postoje pobednici, sa jedne strane, a sa druge strane, ne tako malobrojni poraženi. Jovanović ukazuje na to da je biralište bojište na kome se vodi bitka na hartiji: „Reći: glasajte pa kojih bude više, ti će vladati, − ili prostije, pobijte se (jer kao što je već rečeno glasanje je bitka, ili u najmanju ruku jedno merenje snaga) pa koji bude jači, ti će vladati, to još nije organizovati suverensku vlast, to je samo borbu oko te vlasti organizovati“.441 Pošto se kod Rusoa svi otimaju oko najviše vlasti, on nije rešio pitanje kome vlast treba da pripada, zbog čega nije rešio pitanje suverene vlasti. Jovanović ukazuje na to da otimanje oko vlasti po principu „ko je jači“ liči na haotično stanje, i izgleda kao da je Ruso dezorganizovao društvo: „I to stanje društveno u kome prava na najvišu vlast nema niko, ali gde po sili, čim povuče za sobom veći broj, može do vlasti doći svaki, to stanje u kome se sve na kraju krajeva svodi na odnos snaga, takvo stanje, rečju, u mnogome na jedno kaotično stanje opominje“.442 Da društvo ne 438 Isto, 195. 439 Isto. 440 Isto, 205. 441 Isto. 442 Isto, 206. 280 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem bi bilo haotično, potreban je centar koji podjednako svi poštuju, gde se nalazi autoritet, koji je Ruso, dezorganizujući vlast, onemogućio. Jovanović smatra da je Ruso prevideo da za slobodu u društvu nije najvažnije ko vrši vlast, već koliki je obim te vlasti i pitanje njene ograničenosti. Prema Jovanoviću, narodno suverenstvo je robovanje, samo ne nekoj ličnosti, već jednom bezimenom tiraninu: „Sva nam je olakšica što, iako robujemo, ne znamo kome robujemo“.443 On ukazuje na to da se Rusoova teorija i praksa Francuske revolucije u potpunosti poklapaju: „Što se obično kaže za Francusku revoluciju, važi u punoj meri i za Rusoa. I on je preneo apsolutizam s jednog čoveka na celo društvo; apsolutizam je opet zato ostao apsolutizam“.444 Jovanović ukazuje na to da je Ruso baštinik antičke tradicije i da je njegovo shvatanje slobode u starom grčkom i rimskom značenju te reči.445 U antici sloboda nije nezavisnost od uprave, već aktivno učešće u upravi, odnosno zbir političkih prava, jer je sloboda u to vreme bila isključivo javna. Društvo je bilo slobodno, ali ne i pojedinac: „Ukratko, pod slobodom se onda razumevao zbir političkih prava, ili, drugim rečima, sloboda je onda bila isključivo javna.“446 Jovanović smatra da je hrišćanstvo donelo novo mišljenje o slobodi, prema kome društvu ne pripada ceo čovek: „Duh je slobodan, on odgovara onom od koga je, a to je Bogu“.447 Pošto je duh pretežniji od tela, važnije su i dužnosti koje on nalaže, od dužnosti zemaljskih zakona. Dužnost prema državi dolazi tek na drugo mesto, nakon dužnosti koje nalaže savest. Važnije od dužnosti prema državi jeste: „negovati ono moralno biće koje se u nama nalazi. Umesto da bude sredstvo, čovek postaje cilj“.448 Razlika između antičkog shvatanja slobode i hrišćanskog, prema Jovanoviću, može se videti i u razlici između ustavnosti francuskog naroda, koji se u pogledu državne uprave drži rimskog predanja, i ustavnosti engleskog naroda, za koji smatra da je u tom pogledu bio više pod uticajem hrišćanske civilizacije. U tako shvaćenom razvoju pojma slobode, francusko shvatanje 443 Isto, 195. 444 Isto. 445 Stanovčić, „Apsolutna vladarska vlast“, 641, ukazuje na to da je u vreme kada je Jovanović objavio rad O društvenom ugovoru, u Beogradu objavljena de Kulanžeova (Fustel de Coulanges) knjiga pod naslovom Država Starog veka (La Cité antique, Durand, Paris 1864) u kojoj je „razbijao zablude kakve su imali mnogi francuski revolucionari veka, pokazujući da je u antičkoj Grčkoj na vrhuncu njene demokratije tzv. slobodan čovek bio rob države“. 446 Jovanović, „O društvenom ugovoru“, 197. 447 Isto, 197. 448 Isto. Boris Milosavljević | RANI RADOVI SLOBODANA JOVANOVIĆA 281 slobode bilo bi opšte pravo glasa, jer je prvi interes rešiti ko će da bude suveren, dok je nepisana engleska ustavnost nastala od ustupaka koje su pojedinci, ili pojedina privatna udruženja iznudili od predstavnika državnog autoriteta. Prema engleskom shvatanju, sloboda nije opšte pravo glasa, već jedan krug rada gde su ruke odrešene, sloboda je habeas corpus. Jovanović smatra da je razlika između dve ustavnosti, kontinentalne i anglosaksonske, ta što po francuskom shvatanju sloboda znači da svi vladaju, a po engleskom, da se pojedincem što manje vlada.449 Ruso je „klasičan duh“ i njegova sloboda je suverenost naroda, a ne nezavisnost pojedinca. On nije ograničio vlast, niti je oslabio, on je zadržao bezgraničnu, ali svima dostupnu vlast.450 Nije izvršena podela vlasti, niti je postala ograničena, tj. odgovorna, već je ostala jedinstvena. Da bi se shvatila Rusoova teorija, prema Jovanoviću, potrebno je pored značenja termina „priroda“, razumeti i konotacije njegovog pojma „narod“. Ruso pod narodom nije podrazumevao sve ljude jednog naroda, već samo ljude koji žive na selu i obavljaju poljoprivredne poslove, kao i one koji nisu bogati. Njihov poseban kvalitet je u tome što su bliži prirodi od ostalih ljudi. Poljoprivrednici žive na čistom vazduhu, a siromašni nemaju sredstva koja bi ih iskvarila zadovoljavanjem veštačkih potreba koje je stvorilo „zlo“ društvo: „Jer baš zato što su najdonji, civilizaciji treba najduže dok do njih prodre, a posle i kad prodre, ona se uz put, probijajući slojeve nad njima, toliko procedi da na njih tek ispijenom snagom može dejstvovati“.451 Jovanović naglašava da je polazište sveukupnog demokratskog pokreta bilo uverenje da je potrebno ceo svet okrenuti naopačke, jer se prirodna dobrota sačuvala jedino kod onih koje civilizacija nije dotakla, dakle kod najprostijih: „Ili, drugim rečima, polazna mu je tačka bila ta pastirska moda, po svojoj osnovi tako lažna, koja je vladala u XVIII veku“.452 Jovanović ukazuje na to da je upravo zbog specifičnog shvatanja prirode kao najvišeg dobra i naroda kao grupe koja je najbliža prirodi, Ruso smatrao da ta društvena grupa pod nazivom „narod“ treba da ima suverenu vlast. Sve prethodne teorije o suverenskoj vlasti imale su kao poslednji razlog pretpostavku da je suveren onaj koji je bolji od ostalih, i zato se „ne samo u prvim monarhijama za vladaoca držalo da dovodi poreklo s neba, nego da se šta više i u poslednjem obliku apsolutne 449 Isto, 198. 450 Zbog toga je ideal svakog građanina u Francuskoj da bude nešto u državnoj upravi: „Kao što je Benžamen Konstan primetio, to i nije sloboda, nego despotizam, ali vulgarisan“. Vid. Jovanović, isto. 451 Isto, 200. 452 Isto. 282 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem monarhije, u monarhiji XVII i XVIII veka, to isto posrednim putem držalo, kad se za osnovu njegove vlasti uzimala milost Božija“.453 Na isti način, pošto se u Rusoovo vreme, pod raznim izgovorima, obožavala priroda, „i on je suverena svojih želja, narod, gledao da kako god s tim božanstvom u vezu dovede“.454 Prirodna dobrota prostog naroda bila je shvatana kao proizvod njegovog bliskog odnosa sa prirodom. Dakle, u monarhiji je kraljeva suverenost utemeljena u Božijoj volji, dok bi prema Rusoovoj pretpostavci, suveren bio onaj deo naroda koji je najbliži prirodi, tj. najprimitivniji deo društva. Jovanović kritikuje Rusoovu definiciju naroda jer sužava pojam naroda. On naglašava da narod nisu samo oni koji se „na podnožju stepenica nalaze“, nego ceo narod, „narod to smo svi“, celina sastavljena od različitih „društveni redova“.455 U stvari, iza Rusoovog shvatanja naroda ne nalazi se pojam naroda, već pojam klase. Pošto se u demokratiji slede Rusoove predrasude, obično se pod narodom podrazumevaju donji društveni redovi, kojima treba dati pravo da se podignu na gornje slojeve: „Iza te reči demokratija krije se dakle isto tako samo jedna klasa, kao i iza te druge reči aristokratija.“456 Zbog toga, umesto izmirenja u narodu, dolazi do sukoba, jer se cela demokratizacija svodi na lično uspinjanje u vlasti, na mogućnost uspinjanja na gornje slojeve radikalnim putem: „I kad se uoči to, da u praktici demokratija vrlo često izlazi na jednu obrnutu tiraniju, tiraniju siromašnih nad bogatima, onda je odista vrlo karakteristično da je i Ruso toj reči narod dao tako uzak smisao da se pod njime mogu razumeti samo oni donji slojevi u društvu do kojih civilizacija još nije ljudski prodrla.“457 Jovanović ukazuje na to da nije ispravno idealizovati jednu klasu. Svaka klasa i svaki stalež imaju zasebne interese i nema razloga da jedan poseban interes u odnosu na celinu bude simpatičan, a drugi antipatičan. Jovanovićeva kritika predrasuda o demokratiji, neposredne demokratije i Rusoovog učenja, jeste jedna ista kritika. On naglašava da se, upravo u svojim nedoslednostima i protivrečnostima, Rusoova teorija slaže sa praksom savremene demokratije. Ističe takođe da je od načela Francuske revolucije – slobode, bratstva i jednakosti, ostalo samo načelo jednakosti, dok su načela bratstva i slobode zapostavljena. Nema slobode, jer iako izgleda da svako sam sobom upravlja, 453 Isto, 200–201. 454 Isto, 201. 455 Isto. 456 Isto. 457 Isto. Boris Milosavljević | RANI RADOVI SLOBODANA JOVANOVIĆA 283 kao pojedinac se, neminovno, nalazi u zavisnom položaju. Bratstva ima još manje, jer nigde ljudima nije tako malo stalo jednima do drugih, nigde nema većeg nepoverenja i egoizma, nego u demokratiji.458 U meri u kojoj je lična sloboda opadala, jačao je lični interes. Jovanović smatra da je Ruso pao „u zabludu demokratije“ najviše zato što je „jednakost i suviše apsolutno uzeo, pa onda vrh svega još sve ostalo njoj potčinio“.459 Svođenje ljudi na isti tip potpuno je suprotno slobodi, jer „shvaćena malo dublje, ona znači nesprečeno ispoljavanje raznovrsnosti koja postoji među ljudima“.460 Iz preteranog naglašavanja jednakosti, svima je priznao jednako pravo na vrhovnu vlast, čime je neminovno bilo podsticanje želje u svakom pojedincu da društveni autoritet njemu pripadne.461 Jovanović u radu „O društvenom ugovoru“, kao što je bio slučaj i u raspravi „O demokratiji“, zbog načela poštovanja podele vlasti, kritikuje Rusoovu neposrednu demokratiju. Za razliku od Rusoa, Monteskje (C. L. de Montesquieu) je u nameri da je ograniči, razdvojio vlast, tako da se različite grane vlasti uzajamno ograničavaju. Tako ograničene, one u rezultatu daju slobodu, jer nijedna iz rivalstva neće dopustiti da bude uništena. Jovanović zaključuje da bezgranična vlast poništava slobodu: „Jaka vlast i velika sloboda nikad ne idu zajedno. Da bi se sloboda ujemčila, neophodno je da se vlast ograniči; ali da bi se ograničila, neophodno je da vlast ne bude samo jedna, jer čim je jedna, ona je bezgranična. Nego što treba to je, da ima vlasti više, tako da se uzajamno ograničavaju. I onda, tako kombinovane, one će dati u poslednjem rezultatu slobodu, već i zato što nijedna iz rivalstva prema drugoj neće dopustiti da je ova satre“.462 Potrebno je, dakle, izvršiti podelu vlasti, potom je ograničiti i učiniti je odgovornom. Jovanović nije dao odgovore na sva pitanja koja su postavljena u kritici Rusoovog društvenog ugovora. Na početku analize Rusoovog učenja razmatra prirodno stanje i pokazuje koje su kontradikcije, ali ne pominje teoriju prirodnih prava. Nejasno je zašto nije razmatrao teoriju prirodnih prava, kao temelj društvenog ugovora, što je pitanje koje analizira već u narednom spisu „O suverenosti“. U radu „O društvenom ugovoru“ on ne izlaže svoje stanovište, već samo kritikuje Rusoovo učenje. Jedina naznaka rešenja koja je u skladu sa zaključcima spisa „O demokratiji“, jeste da je za zaštitu slobode neophodna podela, ograničenje i 458 Isto, 207. 459 Isto, 208. 460 Isto. 461 Isto. 462 Isto, 199. 284 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem odgovornost vlasti. Drugi odgovori usledili su kasnije u Državi, gde se ponovo vraća na Rusoovu teoriju i gde obrazlaže organizaciju države zahvaljujući kojoj je moguće izbeći slabosti koje je prigovorio Rusoovoj teoriji, narodnoj suverenosti, neposrednoj demokratiji i savremenoj demokratiji uopšte. PITANJE SUVERENOSTI Dve godine nakon objavljivanja rada „O društvenom ugovoru“ Jovanović je postao profesor Pravnog fakulteta, zbog čega je bio u obavezi da održi uvodno predavanje. Svoje uvodno predavanje, koje nosi naslov „O suverenosti“, objavio je iste, 1897. godine.463 Jovanović je mišljenja da možda nijedno pitanje u nauci o državi nije toliko sporno, kao pitanje o suverenosti, odnosno o prirodi državne vlasti, njenim granicama, odnosno njenoj osnovi. On ukazuje na mogućnost da pitanje o suverenosti uvek ostane otvoreno i nerešivo. Prema Jovanoviću, razmatranje same po sebi suverene vlasti, moguće je, jer se ona ne menja u raznim oblicima vlade, i ostaje ista u autokratskoj državi, kao i u republici: „jedina karakteristika suverene vlasti ostaje to, da je nevezana zakonima, drugim rečima da je neograničena, apsolutna“.464 Iako suverena vlast isključuje mogućnost svake pravne granice, Jovanović ukazuje na to da se od renesanse pronalaze različita ograničenja. On ukazuje da je ograničenje kakvo je „apsolutistička škola“ postavila suverenosti u Božijem autoritetu, prirodnopravna škola postavila u osamnaestom veku prirodnim pravima, kojima je nastojala da ograniči državnu vlast u njenoj nadležnosti. Prema pripadnicima prirodnopravne škole, prirodna prava proističu iz same čovekove prirode i čovek se sa njima rađa, pa su ona starija od društva i državne vlasti, zbog čega državna vlast ima pravo da menja samo pozitivne zakone, dok su za nju prirodna prava neprikosnovena. Monarhističko i demokratsko shvatanje su za Jovanovića formalno isto, moralna načela koja se razlikuju po tome što su izražena u teološkoj ili u racionalističkoj formuli. Na pitanje ko je suveren, tradicionalni odgovor je bio da je monarh suveren, a prosvetiteljski, rusoovski odgovor, da je suveren jedan deo naroda, nazvan „narod“. Jovanović smatra da je nemoguće dati odgovor na ovako postavljeno pitanje, jer se on nalazi izvan države i prava. Ne treba ni tražiti odgovor na pitanje ko je suveren, već šta je suverenost. Jedino valjano postavljeno pitanje je pitanje šta je suverenost, i odgovor na to pitanje mora da bude 463 Jovanović, O suverenosti, Gradina, Niš 1996. Vid. i fn. 3. 464 Jovanović, O suverenosti, 14. Boris Milosavljević | RANI RADOVI SLOBODANA JOVANOVIĆA 285 primenljiv pravni odgovor. Božija milost, sa jedne strane, i prirodna prava, sa druge strane, za Jovanovića su izvan razmatranja pravnog i državnog pitanja najviše vlasti u državi. Jovanović naglašava da se suverenoj vlasti ne mogu naći pravne granice: „Sve vreme od Renesansa do Francuske revolucije jeste jedna duga evolucija u državno-pravnim idejama, koja je imala za rezultat da tu istinu obelodani. U tome pogledu, Makjaveli, Boden, Hobs, iako svaki na svoj način, rade na istom poslu.“465 Hobs (T. Hobbes) je utvrdio da zakon vezuje svakoga osim zakonodavca koji je vlastan da ga promeni. Ta škola izjednačuje vlast sa njenim vršiocem, kao i kod Bodena ( J. Bodin), i završava postavljanjem jednog čoveka iznad cele države, tako da je Luj XIV u logici njenih ideja kada kaže: „Država to sam ja“. Jovanović ukazuje, međutim, da je dovoljno oduzeti suverenoj vlasti svaki lični karakter, da bi se videlo da za nju i danas važi mišljenje koje je Hobs definisao.466 U vezi sa teorijom prirodnih prava Jovanović kaže da je u njegovo vreme, krajem devetnaestog veka, pravna nauka došla do mišljenja da nije moguće imati tačne ideje o pravnoj osnovi državne vlasti, dok se ne napusti pretpostavka da je pre organizovanog društva postojalo pravo. Jovanović delom ponavlja svoju kritiku Rusoovog učenja iz rada O društvenom ugovoru, dok sa druge strane, ukazuje da sledi Vilobijevu (W. W. Willoughby) argumentaciju.467 On naglašava da je pretpostavka o prirodnim pravima pogrešna, jer čovek u prirodnom stanju nema slobodu, već samo snagu, i trpi pritisak isto kao i u društvu. Zbog toga je netačno da se stvaranjem državne vlasti u slobodne ljudske odnose unosi pritisak i sila, već se jedna sila zamenjuje drugom silom. Umesto neizvesne, proizvoljne lične sile, postavlja se određena, opšta sila koja je iznad svih. Jovanović konstatuje da je nemoguće zamisliti zajednički život bez antagonizama ličnih interesa. On se razlikuje samo po tome da li će ih pojedinci rešavati između sebe ili će ih raspravljati država koja garantuje više nepristrasnosti nego zainteresovane strane. U prirodnom stanju pravo bi imali samo oni koji su jači u tom trenutku, dok u državnom stanju postoje granice za delovanje svakog pojedinca prema ostalim članovima društva. Svako je nezavisan od nadmoćnijih od njega, ali i sam se ne meša u tuđe poslove, zahvaljujući državi kao regulatoru odnosa između ljudi: „Da od drugih ne budemo sprečavani u našoj radnji, država nam može samo tako 465 Isto, 22. 466 Isto, 23. 467 V. Vilobi (W. W. Willoughby) ukazuje na to da se u terminu „prirodni zakon“, zakon može koristiti samo u prenesenom značenju. Vid. W. Willoughby, An Examination of the Nature of the State: A Study in Political Philosophy, Maxmilan & Co, New York – London 1896, 91–97. 286 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem izdejstvovati, ako nas u isto vreme obaveže, da se ni mi sami u tuđe poslove ne mešamo. Ograničenje koje nam ona dakle nameće nije nikako potiranje naše slobode; to je naprotiv uslov pod kojim nam se ona jedino može obezbediti. Takvo ograničenje i naše pravo slobode, to su u stvari lice i naličje jedne iste stvari“.468 Zbog toga je, tvrdi Jovanović, sasvim izlišno da se traži opravdanje državne vlasti. To bi imalo smisla da je pojedinac izvan države slobodniji. Pravo prisile država izvodi iz toga što je i sloboda pojedinca njeno delo. Isti je slučaj i sa ostalim ličnim pravima. Pojedinac pre države ima interese, ali oni tek u državi postaju pravo, jer je tek u državi jedna viša sila od pojedinačnih interesa pribavila uvažavanje od drugih pojedinaca i time postala pravo: „Pravo i država tako su nerazdvojno povezani, da bi bilo apsurdno tražiti ovoj pravnu osnovu van nje same“.469 Jovanović zaključuje da pojedinac može da crpe svoja prava iz jedne organizacije koja je iznad njega, ali državna vlast ne bi bila suverena, kad bi se morala pozivati na ma šta više od sebe, pa makar to bilo samo zato da bi svoj nastanak opravdala: „Njena je veličina u tome što joj opravdanje ne treba.“470 Jovanović je mišljenja da će se, ma koliko daleko se išlo sa podelom vlasti, uvek doći do jedne vlasti koja ima zadatak da reguliše sve odnose, odnosno propisuje svima njihov način postojanja, po čemu je ta vlast iznad drugih; ona je, dakle, suverena. Suverenost nije, prema Jovanoviću, skup atributa vlasti kao što je davanje zakona, suđenje, izvršnost, već moć da se izrazi jedna volja kojom se svi članovi nekog političkog društva obavezuju. Suverenost se ne može deliti jer se i sama volja ne može deliti i mora pripadati jednoj vlasti. Najviša volja nalazi se u zakonodavnoj vlasti i sa njom ostale vlasti ne mogu da budu koordinisane, već su joj subordinirane.471 Prema Jovanovićevom tumačenju, Monteskje je mislio da je podelio državnu vlast, a u stvari je podelio organe državne vlasti.472 Pokazalo se da oni nikako ne mogu da budu ravnopravni i jednaki, jer uvek jedna vlast nadvladava druge. Ta vlast koja nadvladava druge jeste zakonodavna vlast, jer od nje uvek zavise izvršna i sudska vlast. Jovanović kao ključno pitanje vidi usaglašavanje principa 468 Jovanović, O suverenosti, 35. 469 Isto, 36. 470 Isto. 471 Isto, 43. 472 Kasnije, u Državi, Jovanović iznosti gledište prema kome Monteskje, kome je za uzor služila Engleska, nije shvatao deobu vlasti apsolutno, i dopuštao je jednoj vlasti da se meša u poslove druge, ukoliko bi jednoj vlasti bilo potrebno da se od druge brani. Međutim, pošto je Monteskje govorio o uspostavljanju tri odvojene vlasti, francuska ustavotvorna skupština 1789. godine nije protumačila podelu vlasti kao podelu funkcija, već kao podelu suverenosti. Jovanović, Država, 253. Boris Milosavljević | RANI RADOVI SLOBODANA JOVANOVIĆA 287 slobode, koji želi da ograniči vlast, sa principom vlasti, sile koja je neograničiva. On ukazuje na to da je za razliku od Monteskjea, Lok ( J. Locke) uviđao nadređeni položaj zakonodavne vlasti: „Zakonodavna vlast mora biti najviša, a svi ostali delovi i članovi društva potiču iz nje i njoj su podložni.“473 Skreće pažnju na to da se i u praksi pokazalo da je nemoguće jednako podeliti vlast kako je Monteskje zamislio, o čemu svedoči i primer SAD gde je takav pokušaj ozbiljnije i učinjen. Jovanović upućuje na Vilsonova (T. W. Wilson) istraživanja o odnosu vlasti u SAD, u kojima se dokazuje da je zakonodavno telo, i pored stroge podele vlasti, svojim stalnim odborima, potčinilo ostale vlasti.474 U Evropi, ukazuje Jovanović, parlamentarizam je onemogućio, sa malim izuzecima, svaku strogu podelu vlasti po izvornoj Monteskjeovoj zamisli. Posredstvom vlade (kabineta), izvršna i zakonodavna vlast dovedene su u stalne odnose i umesto da svaka za sebe nezavisno funkcioniše, one međusobno utiču jedna na drugu jer su upućene na saradnju. Zbog toga se parlamentarni sistem sa kabinetskom vladavinom može definisati kao fuzija vlasti.475 Jovanović je mišljenja da promene kroz koje je u svim zemljama prošla skupština, svedoče o nadmoćnosti zakonodavne vlasti. Zakonodavna vlast preuzima mesto same vlade, iako bi teorijski imala samo pravo nadzora. Prema Jovanoviću, država je u hobsovskom smislu apsolutna, ali ne i slepa sila. On ukazuje na to da se često smatra da „između jedne državne vlasti, koja ne zna za pravne granice i koja sama sebi služi […] i proste sile nema više nikakve razlike; da je najviša vlast u državi samo sila koja je u poslednjem rezultatu pobedila; da teorija o apsolutizmu državne vlasti na kraju krajeva zna samo za pravo jačega. Nu, to je daleko od toga da bude tačno.“476 Država je sila, ali uređena sila, kao što je i suverena vlast sila, ali regulisana sila, jer je njeno dejstvo podvedeno pod pravila koja su unapred poznata. Državna vlast nalazi moralno opravdanje za potčinjavanje pojedinca time što se istim pravilima i sama potčinjava: „Ma koliko bila neograničena po svojoj definiciji, sila, koju državna vlast predstavlja, sama sebe ograničava bez prestanka; svaki je zakon jedan akt njena samoograničenja.“477 473 Dž. Lok, Dve rasprave o vladi, 2, prev. K. Čavoški i N. Savčić, Mladost, Beograd 1978, 84. 474 T. W. Wilson, „Government under the Constitution“, An Old Master and Other Political Essays, Charles Scribner's Sons, New York 1893, 141–181. 475 Bedžet (W. Bagehot) naglašava da u Engleskoj ne apsorbuje parlament kabinet, već dolazi do fuzije, sjedinjenja izvršne i zakonodavne vlasti. On ističe da je vladu stvorila skupština, ali da on može da je raspusti. Vid. W. Bagehot, English Constitution, Chapman and Hall, London 1867, 17. Već 1897, Jovanović ima obrise cele svoje teorije koju izlaže u Državi. 476 Jovanović, O suverenosti, 50. 477 Isto, 51. 288 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Sledeći Jelineka (G. Jellinek), Jovanović državu određuje kao „samoograničavajuću neograničenost“.478 U pojmu samoograničavajuće neograničenosti podrazumeva se da je parlament suveren, jer on donoseći zakone, samog sebe ograničava. Na taj način, sintetisanjem Hobsovog učenja i nemačke teorije o državi, Jovanović rešava pitanje pomirenja države i slobode, u ranom radu „O suverenosti“. Kasnije, međutim, prestaje da koristi Jelinekov termin „samoograničavajuća neograničenost“. Bez obzira na razloge zbog kojih je odustao od ove sintagme, kao i razloge zbog kojih nije u svoja Sabrana dela uvrstio i spis „O suverenosti“, u kojem su prisutni svi osnovni elementi teorije o državi koju će kasnije izložiti. RAZVOJ JOVANOVIĆEVE MISLI U radu „O demokratiji“ Jovanović kritikuje neposrednu i parlamentarnu demokratiju i obrazlaže zašto je posredna neparlamentarna demokratija, kao sistem doslednog poštovanja podele vlasti, najviše u skladu sa demokratijom. U raspravi „O društvenom ugovoru“ kritikuje neposrednu demokratiju i ukazuje na to da je i posredna parlamentarna demokratija slična neposrednoj demokratiji, jer je skupština, zapravo, nalik na agoru neposredne demokratije. U stvari, tek rad „O suverenosti“ ukazuje na pravi pomak u političkom mišljenju, jer u njemu, uočavanjem slabosti i nemogućnosti stroge podele vlasti, Jovanović redefiniše svoja gledišta. Nemoguće je podeliti vlast koja je po definiciji jedna, već samo organe vlasti. Zbog toga nije ispravno podrazumevati podelu vlasti, već podelu organa vlasti, dok vlast ostaje ista. Suverenost kao vlast je neograničena, nedeljiva, i nalazi se kod zakonodavne vlasti, kao jedine prave vlasti. Zakonodavna vlast koja je neograničena, prava vlast, međutim, može biti ograničena. Neograničljiva vlast može biti ograničena samo ako samu sebe ograničava, što zakonodavna vlast stalno i čini, donošenjem zakona koji je obavezuju. Ovim definisanjem zakonodavne vlasti, kao „samoograničavajuće neograničenosti“, Jovanović je prihvatio parlamentarizam. „Samoograničavajuća neograničenost“ jeste sama država koja je suverena. Suveren nije ni vladar, niti narod, već država. Pri tome, suverenost države nalazi se kod zakonodavanog tela. Od posebnog su značaja Jovanovićevi spisi o engleskoj političkoj teoriji i praksi. U radu „Engleski parlamentarizam“ (1902)479 uočio je sve najvažnije aspekte engleskog sistema koje će inkorporirati u svoje učenje. Spisi „Gledston“ 478 G. Jellinek, Allgemeine Staatslehre, O. Häring, Berlin 1914, 482. 479 Jovanović, „Engleski parlamentarizam“, SKG, 2/1902, V/6, 455–463; 7, 523–534; 8, 590–692; VI/1, 63–685. Vid SD 2, 611–649. Boris Milosavljević | RANI RADOVI SLOBODANA JOVANOVIĆA 289 (1894),480 „Džon Morli“ (1901),481 „Artur Balfur“ (1903),482 i „Toma Karlajl“ (1904)483 neposredno su vezani za „Engleski parlamentarizam“. Nakon ovih radova i besede „O suverenosti“, uobličeni su svi osnovni elementi Jovanovićevog političkog učenja. Potrebno je bilo da se povežu u jedinstvenu celinu teorije o državi. U Državi se na sistematičan način izlaže najvlastitije Jovanovićevo mišljenje, koje je pre toga u glavnim crtama već osmišljeno.484 Posle analiziranih radova u kojima se mogu pratiti određene promene u razvoju Jovanovićevog mišljenja, u narednom periodu njegove naučne delatnosti, koji je obeležen učenjem o državi, nema posebnih promena, već je pre reč o produbljivanju i razvijanju već usvojenih osnovnih pretpostavki vlastite teorije.485 I u drugoj fazi razvoja njegove naučne misli mogu se uočiti određene promene, kako u pristupu pojedinim problemima, tako i u usredsređenosti na određena pitanja.486 To su ujedno i najveće izmene koje se mogu uočiti, dok većih skokova ili obrta nije bilo.487 480 Jovanović, „Gledston“, Red, 1/1894, 14 (24. 2). 1 –2; Nepoznati radovi ur. S. Vojinović, Filip Višnjić, Beograd 2005, 192–200. 481 Jovanović, „Džon Morli“, SKG, 1/1901, II/4, 266–273; SD 2, 682–687. 482 Različit od studije napisane 1930. godine povodom Balfurove smrti. Up.„Artur Balfur“, Srpski književni glasnik (SKG), 3/1903, VIII/1, 36–45, sa „Artur Balfur“, Nova Evropa, 1930, XXI, 225–234. 483 „Toma Karlajal“, SKG, 4/1904, XII/4, 903–914; 5, 988–1000; SD 2, 655–672. 484 Od drugih radova vezanih za političku teoriju, treba ukazati na Jovanovićevu kritiku ličnog režima i militarizma, koja je indentična sa istom kritikom njegovog oca Vladimira Jovanovića. Rad o Bizmarku oštra je kritika apsolutizma i ličnog režima nemačkog kancelara. Jovanović, „Bismark“, SD 12, 209–214. Međutim, Jovanovićeva ocena Bizmarka iz ranih radova, ipak je, i pored nesumnjivo dosledne odbojnosti prema ličnom režimu, unekoliko ublažena u poznijem radu o Nemačkoj, gde ističe i vrline Bizmarkove epohe. Jovanović, „Bismarkovo doba“ u: Primeri političke sociologije, Engleska, Francuska, Nemačka 1815–1914, 234–249. 485 Up. i A. Pavković, Slobodan Jovanović. Jedan nesentimentalan pristup politici, drugo izmenjeno izdanje, Pravni fakultet, Službeni glasnik, Beograd 2008, 7. 486 Na primer, posle iscrpnih analiza marksizma, koji je, za razliku od individualističih tumačenja društva, ukazao na značaj društvenih grupa u državi, u narednim Jovanovićevim radovima, pored termina društvena grupa i red, pojam klase prisutniji je nego što je ranije bio. Može se pretpostaviti da, između ostalog, i na ovo misli J. Đorđević, „Sociolog“, Savremenici o Slobodanu Jovanoviću, ur. J. Trkulja i M. Vučinić, Pravni fakultet, Službeni glasnik, Beograd 2009, 229. 487 Ako je Jovanović i imao neke dileme u pogledu unutrašnjeg uređenja države, njegov dosledan i principijelan stav u vezi sa spoljnom politikom, nije se menjao tokom celog života. Gledište ranog Jovanovića o srpskoj spoljnoj politici može se videti u njegovim ranim osvrtima objavljenim u časopisu Red 1894. godine: „Otadžbina u opasnosti!“, „Engleska“, „Naši neprijatelji“, „Bugari i Turci“. Vid. Jovanović, Nepoznati radovi, 179–187; 201–204. Vid. i Slobodan Jovanović i 290 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem LITERATURA Jovanović, Slobodan, „O demokratiji“, Sabrana dela 12, ur. R. Samardžić i Ž. Stojković, BIGZ, Jugoslavijapublik, SKZ, Beograd 1990, (dalje SD) 795–811. „O društvenom ugovoru“, SD 12, 175–208. O suverenosti, Gradina, Niš 1996. „Bismark“, SD 12, 209–214. Osnovi pravne teorije o državi, D. Obradović, Beograd 1906. Država, SD 8. Nepoznati radovi 1892–1902, ur. S. Vojinović, Filip Višnjić, Beograd 2005. „Artur Balfur“, SD 2, 673–681. „Toma Karlajl“, SD 2, 655–672. „Džon Morli“, SD 2, 682–687. „Benžamen Konstan“, SD 9, 359–365. „Ljubomir Nedić“, SD 11, 665–700. „Pavle Marinković“, SD 11, 267–296. „Bismarkovo doba“ u: Primeri političke sociologije, Engleska, Francuska, Nemačka 1815–1914, SD 10, 234–249. „Ravnoteža na Jadranskom moru od Šarla Loazoa“, SD 12, 389–393. „Vladimir Jovanović“, SD 11, 81–115. Bagehot, Walter, English Constitution, Chapman and Hall, London 1867. Bluntschli, Johann Caspar (Kaspar), The Theory of the State, Authorised Englishtranslation from the sixth German edition, trans. D. Richie, P. Matheson, R.Lodge, The Clarendon press, Oxford 1895. Đorđević, Jovan, „Sociolog“, Savremenici o Slobodanu Jovanoviću, ur. J. Trkulja i M.Vučinić, Pravni fakultet, Službeni glasnik, Beograd 2009, 228–230. Hinsli, Frensis H, Suverenost, prev. I. Vujačić, Filip Višnjić, Beograd 2001. Jellinek, Georg, Allgemeine Staatslehre, O. Häring, Berlin 1914. Mihailo Gavrilović, „Spoljašnja politika Srbije u XIX veku“, SKG, 1/1901, IV/2, 114–121; 3, 185–195; 4, 278–286; 5, 367–378; 6, 460–475, temeljni prikaz rasprave „Ravnoteža na Jadranskom moru od Šarla Loazoa“, SD 12, 389–393, kao i prikaz rasprave Pavla Orlovića (pseudonim Svetislava Simića, vlasnika SKG), „Skopaljsko vladičansko pitanje 1897–1902“, SD 11, 600–603. Boris Milosavljević | RANI RADOVI SLOBODANA JOVANOVIĆA 291 Lok, Džon, Dve rasprave o vladi II, prev. K. Čavoški i N. Savčić, Mladost, Beograd1978. Monev, Ljubiša, Žan-Žak Ruso kod Srba, SANU, Beograd 1990. Monteskje, Šarl de, O duhu zakona I, prev. A. Mimica, Filip Višnjić, Beograd 1989. Pavković, Aleksandar, Slobodan Jovanović. Jedan nesentimentalan pristup politici, drugo izmenjeno izdanje, Pravni fakultet, Službeni glasnik, Beograd 2008. Ruso, Žan-Žak, „Društveni ugovor“ u Društveni ugovor, prev. T. Marković, Filip Višnjić, Beograd 1993. Stanovčić, Vojislav, „Apsolutna vladarska vlast, birokratija, demokratija i ustavna vlada“, Slobodan Jovanović, Ličnost i delo, ur. M. Jovičić, SANU, Beograd 1998, 619–649. Stojković, Živorad, „Slobodan Jovanović, 1869–1958, Biografski podaci i prilozi“, SD 12, 719–794. Tokvil, Aleksis de, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, S. Karlovci – Novi Sad 2002. Willoughby, Westel Woodbury, An Examination of the Nature of the State: A Study in Political Philosophy, Maxmilan & Co, New York – London 1896. Wilson, Thomas Woodrow, „Government under the Constitution“, An Old Master and Other Political Essays, Charles Scribner's Sons, New York 1893 Boris Milosavljević EARLY WRITINGS OF SLOBODAN JOVANOVIĆ Summary: The paper analyzes to what extent Slobodan Jovanović's early writings already contained the postulates of his political theory. Jovanović's early writings indicate that his original theoretical interest was primarily tied in with politics and, thus, political. The paper attempts to demonstrate that it is precisely the early writings where answers to the questions of his thought's development could be sought. While the earliest works could trace certain alterations in Jovanović's viewpoints, there are no special novelties in the following period of his scholarly activities, marked with the theory of state. It is rather a deepening and elaboration of the already adopted basic principles of his own theory of state, systematized in his main work, The State. Key words: democracy, social contract, sovereignty, state, parliamentary system Radivoje Jovović, MA488 UDC 323.2(450) 316.334.3 UZROCI HRONIČNE NESTABILNOSTI ITALIJANSKE IZVRŠNE VLASTI489 Sažetak: Tema ovog rada usko je vezana za pitanje u kojoj meri neka izvršna vlast ima mogućnost za operacionalizaciju svojih srednjeročnih i dugoročnih planova i programa. Problem česte nemogućnosti funkcionalnog rada italijanskih vlada, još od proglašenja Italije republikom 1946. godine, intrigira kako političare i politikologe, tako i praktičare i teoretičare drugih naučnih oblasti. Rešenje pitanja „nervozne vlade“ (governo debole), sa ciljem kreiranja adekvatnih uslova za stabilnu i produktivnu vlast u dovoljno dugom mandatu, još nije definitivno postignuto. U radu ćemo detaljno analizirati uzroke takve nestabilnosti, među kojima neke nedovoljno poznate naučnoj zajednici, nedovoljno istaknute u okviru iste ili dosad obrađivane s drugačijeg aspekta. Obrazložićemo i zašto su se pokušaji da se stabilizuje izvršna vlast ukrupnjavanjem parlamentarne scene putem reforme izbornog sistema pokazali neuspešno zamišljenim i neprilagođenim italijanskim kulturnim i političkim prilikama. Kao važan razlog za obradu ove teme ističemo mogućnost učenja na greškama jednog političkog sistema, čime možemo preduprediti nastanak sličnih problema u političkoj zajednici u kojoj živimo. Ključne reči: Italija, izvršna vlast, nestabilnost, uzroci. „Moto nove Republike bio je uvek onaj isti: ‚Neprijatelji mojih neprijatelja, moji su prijatelji.‘“ (Serđo Romano) 488 Asistent, Fakultet za pravne i poslovne studije, Novi Sad. Student doktorskih studija na Univerzitetu Beogradu – Fakultetu političkih nauka. e-mail: radivojejovovic@gmail.com 489 Tekst primljen 19. oktobra 2010. godine. 294 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem UVOD Ciljevi naučnog izučavanja savremenih političkih sistema odnose se na sticanje novih saznanja o njihovom državnom uređenju, obliku vladavine, organizaciji državne vlasti, dinamici i karakteru političkih odnosa, kao i interpretaciji ovih pojmova od strane političkih aktera tih sistema. Ova saznanja pomažu nam u širenju shvatanja polja politike, pomoću njih afirmišu se i reafirmišu pristupi u političkoj teoriji i praksi, često sa ciljem implementacije nekih pozitivnih odrednica tih sistema u nekom drugom sistemu. Takođe, izučavanje političkih sistema može nam pružiti sliku političke pojave koju bismo mogli okarakterisati kao non grata u kontekstu tog drugog sistema čijem poboljšanju težimo. Odličan primer za proučavanje raznih, što uspelih što neuspelih, političkih eksperimenata svakako jesu velike savremene demokratije gotovo idealtipskog karaktera, među kojima svoje nepobitno mesto ima Italija. Zanimljivosti i specifičnosti političkog ustrojstva italijanske republike su mnoge. Za početak, Italija je država koja primenjuje koncept duboke regionalizacije i decentralizacije, što doprinosi i vrlo visokom stepenu političke participacije njenih građana. Zatim, Italija je jedna od retkih evropskih tradicionalističkih parlamentarnih demokratija. Tu su i ustavna i zakonska rešenja kojima su na raspolaganje građanima pruženi mehanizmi poluposredne demokratije koji se mogu smatrati samo retkim (ili gotovo endemskim, kada je u slučaju referendum poništenja, procedura kojom građani na referendumu mogu da ukinu neki parlamentarni akt!) faktorom podsticanja građanske inicijative. Međutim, na vrhu liste italijanskih političkih nesvakidašnjosti nalazi se čuveni sistem „nervozne vlade“, 63 godine duga istorija kratkotrajnih vlada i započetih pa napuštenih vladinih programa. Upravo je ta specifična karakteristika tema ovog rada, čije je nalaženje rešenja predmet višedecenijskih rasprava naučnih i političkih krugova Italije. U ovom radu osvetlićemo neke faze i momentume stvaranja i razvitka italijanske države i republike, koji su od važnosti za sticanje uvida u kauzalne odnose čija je nestabilnost vlade posledica. Prikazaćemo, hronološki, osobine izbornih sistema, generalnu sliku partijske scene i načine funkcionisanja vertikalne organizacije vlasti. I na kraju, ukazaćemo na mnogobrojne faktore uticaja, društvene, kulturne, istorijske provenijencije, sa ciljem dobijanja odgovora na pitanje koji su uzroci doveli do stvaranja hronično nestabilne izvršne vlasti Republike Italije. Radivoje Jovović | UZROCI HRONIČNE NESTABILNOSTI ITALIJANSKE IZVRŠNE VLASTI 295 UZROCI HRONIČNE NESTABILNOSTI ITALIJANSKE IZVRŠNE VLASTI Istorijsko i kulturno nasleđe italijanske države Tražeći temeljne uzroke izraženog političkog partikularizma i posledične nestabilnosti italijanskih vlada490, moramo prikazati kakva je bila Italija u periodu pre i nakon konačnog ujedinjenja 1870. godine. Još od početka srednjeg veka Italija je bila zona interesa raznih osvajača koji su sa sobom donosili različitu koncepciju društvenog života, političkog uređenja, običaja, navika, pa čak i različitu religijsku orijentaciju (primer je Ravenski egzarhat u ranom srednjem veku, pod vlašću Vizantije). U 19. veku na teritoriji današnje Italije postoji niz država: Pijemont, Toskana, Parma, Modena, Kraljevina Dveju Sicilija, Papska država, dok su oblasti Lombardije i Venecije pod austrijskom vlašću. Sve do druge polovine 19. veka Italija postoji samo kao ideja, san vladajuće klase, revolucionarnih i intelektualnih krugova491 o ujedinjenju ovih teritorijalnih celina. Do prvog koraka u ujedinjenju dolazi akcijom Pijemonta i dobrovoljačkih odreda pod komandom generala Đuzepea Garibaldija, 1860, kada su pomenute države, sa izuzetkom Papske države i oblasti Venecije, prisajedinjene Pijemontu. Serđo Romano u svojoj knjizi Istorija Italije: od Risorđimenta do naših dana opisuje situaciju u novostvorenoj državi: „Ali ta država, krajem 1860. godine, predstavljala je u stvarnosti nesuvislo šarenilo zakona, pravila, pravosuđa, upravnih običaja i mesnih tradicija.“492 Vekovno stvaranje i razvijanje odvojenih društveno-političko-ekonomskih celina, kulturnih obeležja i tradicija, dovele su do razvitka snažne regionalističke i lokalističke svesti kod Italijana, što je, prema prvobitnom planu i parlamentarnom predlogu Kamila Kavura i ministra iz njegove vlade Mingetija, trebalo da rezultira regionalizacijom Italije. Međutim, ubrzo dolazi do Kamilove smrti, i odstupa se od početnog plana; stvara se izrazito centralizovana Italija, sa, od strane državnog centra imenovanim prefektima, kao nosiocima vlasti u provincijama. Razloga za ovakav potez bilo je više. Jedan od najvažnijih bio je smirivanje situacije u državi u kojoj je još bilo vojnih odreda starih režima i njihovih pristalica u društvenim elitama. Pored prisutnih vojnih 490 Zvanični naziv italijanske vlade je Consiglio dei Ministri (Savet ministara). 491 Istaknuti zastupnici italijanske ideje bili su Kamil Kavur, pijemontski političar i kasnije prvi predsednik italijanske vlade, i Đuzepe Macini, jedan od idejnih pokretača ujedinjenja i vođa više početnih, ali neuspelih pokušaja italijanske revolucije. 492 Romano, Serđo, Istorija Italije: od Risorđimenta do naših dana, 2006, Beograd, Izdavačko preduzeće „Filip Višnjić“, strane, str. 22. 296 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem formacija, Jug Italije bio je i poprište banditizma. Bilo je potrebno jedinstveno političko uređenje, snažna centralna vlast sa monopolom nad sredstvima fizičke sile kako bi se održale u pokornosti moguće reakcionarne snage. Takođe, cilj pijemontskih monarhista bio je ujediniti ne samo teritoriju, već i pojam države i nacije. Fatta l‘Italia, dobbiamo fare gli italiani493, bilo je geslo ujedinitelja, koji je počeo sa sprovođenjem standardizacije pravnog sistema, političkog uređenja, jezika i raznih drugih društvenih i kulturnih obeležja. U takvoj situaciji teško se moglo očekivati uporedno popuštanje konceptu regionalnih identiteta, ma koliko oni bili očigledni. Nakon konačnog ujedinjenja 1870, sledećih 77 godina Italija će biti centralizovana država, što sa formalno-pravnog aspekta, što sa stanovišta prakse. Međutim, pomenuta centralizacija će omogućiti lak ostanak na vlasti nehumanog fašističkog režima u periodu od 1922. do 1943, što italijanske političke partije u svojstvu novog ustavotvorca neće zaboraviti. Reakcija na unitarno uređenje javlja se nakon Drugog Svetskog rata, kada će partije (od kojih su neke, starije, delovale u ilegali za vreme najvećeg dela vladavine Benita Musolinija, od 1926. do 1943) doneti Ustav (nešto pre, 2. juna 1946, održan je i referendum, kojim je Italija proglašena republikom, a u međuvremenu je vlast bila u rukama nekoliko prelaznih vlada) kojim se stvara regionalna država (za početak de iure), kao i izborni zakon kojim se stvara destabilizovana izvršna vlast. Nestabilnost izvršne vlasti u periodu od 1947. do 1993. godine Italijanski Ustav donet je 22. decembra 1947. godine, od strane političkih partija koje su u toku rata oformile svoje oslobodilačke odbore. Ustav je očigledan kompromis partija liberalne, konzervativne, republikanske, socijalističke i komunističke orijentacije, što se ogleda u priznavanju „tradicionalnog predstavničkog i parlamentarnog režima i za uzvrat u izričitom navođenju načela socijalne države i jedinstva istovremeno sa socijaldemokratijom i neposrednom demokratijom, vlašću ustavnog sudije i načelom regionalne države.“494 Kao jedan od razloga za stvaranje Italije kao regionalne države ističe se strah tadašnje političke elite od ponovnog uspostavljanja neke nove diktatorske vlasti, te su, poučene iskustvima iz perioda tiranske vladavine Saveza za revolucionarnu akciju (Fašistički pokret), partije odlučile da formiraju određenu protivtežu centralnoj vlasti, formiravši autonomne regione (koji će, doduše, usled razvoja događaja između dve najveće 493 Napravili smo Italiju, moramo da napravimo Italijane (Putnam, Robert, Making democracy work: civic traditions in modern Italy, 1993, Princeton, Princeton university press, str. 18). 494 Lovo, Filip, Velike savremene demokratije, 1999, Sremski Karlovci, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, str. 428. Radivoje Jovović | UZROCI HRONIČNE NESTABILNOSTI ITALIJANSKE IZVRŠNE VLASTI 297 partije tek 1977. dobiti svoje pune nadležnosti). Drugi razlog su bili snažni separatistički pokreti koji su se javili krajem rata na ostrvima Sicilija i Sardinija, kao i u pograničnim oblastima Dolina Aoste, Friuli-Julijska Venecija i Južni Tirol (tj. Trentino Gornja-Adiđa). Ovi pokreti su dobijali sve veću podršku među stanovništvom, te su partije odlučile da tim oblastima Ustavom zagarantuju specijalne regionalne povlastice sa ciljem smirivanja žarišta, što su najvećim delom i uspele. Međutim, i pored pobuna u ovim regijama, građani širom drugih (budućih) regiona su vršili politički pritisak sa ciljem priznavanja njihovih, vekovima stvaranih kulturnih i društvenih specifičnosti, razlika u mentalitetu, a time i prava na veći stepen slobode odlučivanja u užoj životnoj zajednici. I građanima i političkim partijama je, uglavnom, bilo dosta centralizma i prenebregavanja faktičkih posledica izuzetno duge političke, društvene i ekonomske zasebnosti. Regionalizacija koja je čekala od ujedinjenja uvedena je za ove preostale regione, mada za početak sulla carta495, što je stvaralo osnovu za dalju borbu za prava regiona. Regionalizacijom je, postepeno i u praksi, stvoreno 20 regiona, od kojih 5 sa specijalnim statutom (odnosno statusom) i 15 sa običnim. Ovakva vertikalna reorganizacija vlasti i nepobitno regionalistički karakter Italijana podrazumevali su stvaranje, pored nacionalnih, i velikog broja partija regionalnog karaktera od kojih su neke, usled za njih povoljno ustrojenih izbornih sistema, aktivno učestvovale u parlamentarnom životu i širokim koalicijama izvršne vlasti, što je za posledicu imalo destabilizaciju iste. Regionalizacija je bila (i još uvek jeste) važan uzrok „razdrobljenom“ parlamentarnom predstavništvu i nestabilnim vladinim koalicijama. Međutim, izborni zakoni su institucije koje su omogućile visok nivo participacije regionalističkih partija, i generalno, sitnijih političkih aktera. Prvi izborni zakon Republike Italije, koji je donet 1947, predviđao je proporcionalno predstavništvo u oba doma, Veću poslanika (Camera dei Deputati – donji dom) i Senatu (Senato – gornji dom). Ovim zakonom nije bila predviđena ni klauzula o minimalnom procentu osvojenih glasova, tako da su mnogi „politički patuljci“ često igrali bitnu ulogu u političkom životu Italije. Može se zaključiti da su zakonodavci bili vođeni sa dva interesa. Prvi interes je već pomenut; partije su bile sklone trajnoj destabilizaciji izvršne vlasti usled straha od obnove stabilne autoritarne vlasti. Drugi interes su očevidno imale sitnije stranke, strepeći za svoju parlamentarnu ulogu i poziciju u vlasti, te su verovatno mogle da uslovljavaju donošenje Ustava ustupcima od strane snažnijih partija pri donošenju ovog zakona. Cilj je postignut, na snagu je stupio proporcionalni izborni sistem uz 495 Na papiru. 298 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem nepostojanje cenzusa, što je stvorilo il sistema del governo debole496. Takođe, podela parlamenta na dva doma ispostavila se kao dodatni generator „nervozne vlade“ (naročito u sadašnjici, o čemu će u daljem tekstu biti više reči). U tom periodu, od 1947. do 1993, Veće se biralo na nacionalnoj a Senat na regionalnoj osnovi497, dok je za formiranje vlade bilo (i još uvek je) neophodno izglasavanje poverenja od strane oba doma (Italija je, naime, školski primer gotovo savršenog bikameralizma), te je ponekad dolazilo do krize u domu u kom je vladajuća koalicija imala slabije izraženu većinu. Navedeni razlozi, a ponajviše „čist“ proporcionalni izborni sistem, doveli su do krajnje fragmentisane parlamentarne scene, tako da je sastav italijanskog parlamenta, koji je 1948. godine sačinjavalo 8 partija, posle izbora 1963. činilo 9, da bi se taj broj 1979. popeo na čak 16 partija498. Tokom osamdesetih prekomerni partikularizam u Veću i Senatu će biti svakodnevnica: u parlamentarnom sastavu nakon izbora 1983. bilo je 15 partija, dok je na izborima 1987. godine 13 političkih partija uspelo da dobije parlamentarni status499. Pored pomenutih razloga, vlade su često padale i usled čudnog odnosa snaga na partijskoj sceni; dominantna je bila blaga desnica, Hrišćanska demokratija, dok je druga partija po popularnosti bila Komunistička. Stožer okupljanja vlada bili su demohrišćani, a u vladama su orbitirale i smenjivale se Socijalistička, Socijaldemokratska, Republikanska i Liberalna partija (npr. period 80-tih poznat je, s obzirom na sastav vlada, pod imenom Pentapartito – Petopartijski). Usled straha od potencijalnog dolaska na vlast komunista (koji su u kapitalističkim sistemima Hladnog rata poistovećivani sa zloglasnim staljinizmom i totalitarizmom), najveći broj građana se opredeljivao za prethodno pomenute partije (birajući često po sistemu „manjeg zla“). Preciznije rečeno, partijska scena Italije je sa snažnom Komunističkom strankom, čiji je bila „talac“, mogla imati samo još snažniju Demohrišćansku. U ovakvom odnosu snaga Demohrišćanska i ostale partije su mogle biti sigurne da će na izborima iznova i iznova osvajati većinu potrebnu za formiranje vlade. Time je razvijena praksa čestog raskidanja koalicionih sporazuma, samo da bi se pristupilo rekonstrukciji vlade ili novim pregovorima (nakon izbora) kojim bi manji koalicioni partneri zahtevali još veće programske ali i materijalno-interesne ustupke. Za potkrepljivanje ovakve tvrdnje dovoljno je spomenuti da su demohrišćani 496 Sistem nervozne, slabe vlade. 497 Sa ciljem da se ispoštuju interesi regiona i principi regionalne države. 498 Izvor: http://www.parlamento.it/ 499 Ibid. Radivoje Jovović | UZROCI HRONIČNE NESTABILNOSTI ITALIJANSKE IZVRŠNE VLASTI 299 bili nosioci vlasti 47 godina i da je raspad ovakvog političkog sistema posledica afere Tangentopoli500 iz 1992, kada je sistemska korupcija kompromitovala sve partije u vlasti. I, na kraju ovog širokog dijapazona uzroka nestabilnosti italijanske vlade u pomenutom periodu, mora se pomenuti i krajnje neobično parlamentarno pravilo tajnog glasanja. Tajno glasanje u parlamentu je omogućavalo istovremeno širenje korupcije i držanje vlade u grču. Procedura tajnog glasanja pravdala se načelom zabrane imperativnog mandata. Naime, Ustav iz 1947. propisuje načelo zabrane imperativnog mandata, tj. mogućeg kontrolisanja i opoziva predstavnika u parlamentu. Zabrana imperativnog mandata je demokratska vrednost proklamovana još od Francuske buržoaske revolucije i podrazumeva to da član parlamenta ne predstavlja samo svoje birače i partiju, već celu naciju, te da prema tome mora imati slobodu u svom radu. Nemogućnost opoziva je suština zabrane imperativnog mandata, što je sadržano i u Ustavu Italije: „Svaki član Parlamenta predstavlja Naciju i obavlja dužnost neograničen mandatom.“501 Međutim, često je primena demokratskih, naizgled tako humanističkih ideoloških načela, nailazila na teškoće u praksi; zakonodavac nije (bar deklarativno) imao nameru da tajnim glasanjem proširi korupciju, već da poslanike i senatore zaštiti od partijskih pritisaka, te da im omogući delanje u skladu sa sopstvenom savešću. Parlament je proceduru tajnog glasanja ukinuo tek 1988. godine. Neuspešan eksperiment: većinski izborni sistem (1993-2005) Od kraja Drugog Svetskog rata do perioda o kom je reč, Italija je promenila, ni manje ni više, nego 50 vlada502. Početkom devedesetih godina problemi italijanske politike konačno počinju da izlaze na videlo; tada će se desiti ono što se danas naziva krah Prve republike (Prva republika – period od 1947. do 1993). Međutim, dešavanja u Komunističkoj partiji će nešto ranije najaviti hiperfragmentaciju partijskog sistema, budući da komunisti više nisu mogli da odlažu organizaciono razjedinjavanje. Nakon teških (ali prevaziđenih) ideoloških sukoba po pitanju pravca kojim treba da nastave italijanski komunisti, 1956. i 1968. (što je bilo posledica spoljnopolitičkih poteza SSSR – gušenja revolucija u Mađarskoj 500 Afera s podmićivanjem, masovna korupcija. 501 Bobio, Norberto, Budućnost demokratije: odbrana pravila igre, 1990, Beograd, Zavod za izdavačku delatnost „Filip Višnjić“, str. 47. 502 Izvor: http://www.governo.it/Governo/Governi/governi.html 300 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem i Čehoslovačkoj503), pad Berlinskog zida će dovesti do konačnog kraja nesavršenog bipolarizma u Italiji. Komunisti, koji su (najvećim delom) te 1968. raskrstili sa tvrdim kursom i saradnjom sa Sovjetima, ipak neće uspeti da prevaziđu nesvakidašnju 1989. godinu. Godine 1991. partija menja ime u Demokratska partija levice (kasnije Demokrate sa levice), dok manji broj članova osniva stranke ortodoksnijeg usmerenja, pod nazivom Italijanski komunisti i Komunistička obnova (kasnije dolazi do dodatnih podela i u ovim partijama). Ovakva partogeneza je, dakle, podrazumevala nekoliko novih partija respektabilne snage, koje će u budućnosti biti članice više vladinih, izuzetno širokih koalicija. Dešavanja 1992. će u potpunosti kompromitovati i politički uništiti Pet partija. Udobna višedecenijska vladavina demohrišćana, po sistemu čestih i širokogrudih davanja ustupaka koalicionim partnerima, bez faktičke smene i kontrole izvršne vlasti, ukorenila je korupciju kao sistemski faktor italijanske politike. Zaposedanje svih institucija od strane partija i korišćenje tih institucija za partijsko tajno finansiranje, u atmosferi u kojoj je konstantno moguć pad i rekonstrukcija vlade (što je samo ubrzavalo brzinu nelegalnog iskorišćavanja državnih finansija) stvorilo je pogrdan izraz za politički sistem Italije – partitocrazia504. Te godine, 1992, formiran je istražni tim koji se sastojao od uglednih advokata i sudija, među kojima je najpoznatiji Antonio di Pjetro (predsednik današnje partije Italija vrednosti), koji je u februaru iste godine izdao nalog za hapšenje italijanskog predsednika Maria Kjeze, inače člana Socijalističke partije, zbog primanja mita. To je bio početak istražnog procesa predvođenog od strane tima pod imenom „Čiste ruke“ (Mani pulite), u kom je razotkrivena korupcija i zloupotrebe državnih funkcija u najvišim nivoima vlasti. Ubrzo je istraga dovela do hapšenja mnogih političara i industrijalaca, pa i do tadašnjeg predsednika socijalista i bivšeg predsednika vlade, Betina Kraksija, koji je ubrzo postao simbol ove afere. Afera, koja je trajala i tokom 1993, dobila je (već pomenuto) ime Tangentopoli, a kao posledica iste došlo je do raspada stare konstelacije političkih snaga. Partikularizacija je uzela maha više nego ikad. Podršku su izgubile sve partije na vlasti, demohrišćani, republikanci, liberali i socijaldemokrate, i, u najvećoj meri, socijalisti. Neke od ovih partija su prestale sa radom, poput socijalista, neke su se podelile na više frakcija, poput demohrišćana, a sve su bile izvor 503 Sukob je predstavljao dilemu da li da se nastavi saradnja sa sovjetskom državom. Jedan od istorijski najznačajnijih generalnih sekretara Komunističke partije Italije, Enriko Berlinguer, žestoko je kritikovao sovjetsku invaziju na Čehoslovačku, nazivajući je „Praškom tragedijom“, i time najavio proevropski, kao i socijaldemokratski kurs svoje partije (izvor: http://www.enricoberlinguercardano.org/biografia.htm). 504 Parti(jo)kratija. Radivoje Jovović | UZROCI HRONIČNE NESTABILNOSTI ITALIJANSKE IZVRŠNE VLASTI 301 članstva i jačanja novoformiranih desničarskih partija. Na taj način su dva neočekivana politička potresa, pad Berlinskog zida i korupcionaška afera, stvorile haotično stanje na partijskoj sceni Italije, te se pribeglo traženju rešenja, ukrupnjavanju parlamentarne scene novim izbornim sistemom, što je ujedno imalo za cilj borbu protiv partikratije. Javno mnjenje i važne ličnosti iz sudske vlasti vršili su snažan pritisak na izvršnu i zakonodavnu vlast (u pitanju je parlamentarni sastav formiran 1992, sa 15 partija505) da se promeni izborni sistem. U junu 1993. održan je referendum na pitanje da li treba ukinuti postojeći izborni zakon, što je podržalo 80% birača. U avgustu je parlament izglasao novi izborni zakon, koji je inaugurisao jednokružni većinski izborni sistem u Italiji. Parlament je proporcionalni izborni sistem zamenio sistemom koji prednost daje izboru ličnosti kandidata a ne liste određene partije. Uveden je jednokružan većinski izborni sistem za 75% mesta u Senatu i Veću poslanika, dok je proporcionalni sistem ostao važeći za 25% mesta, uz (konačno) cenzus od 4%. Uz to, izbori za Senat više nisu bili na regionalnoj, već na nacionalnoj osnovi. Takođe, ostatak mesta po proporcionalnom sistemu glasanja za Senat dodeljivan je strankama nacionalnih zajednica u manjinskom položaju (poput Narodne partije Južnog Tirola kao reprezenta austrijske nacionalne zajednice u tom regionu). Senatori i poslanici su birani na mandat od 5 godina, što važi i danas. Međutim, ispostaviće se da će period Druge republike biti još komplikovaniji; nekadašnje partije-stožeri političke scene Italije nestale su, a nesavršeni bipolarizam počeo je da dobija odlike polarizovanog pluralizma. Fragmentisana levica se počela okupljati oko naslednika komunista, Demokratske partije levice, a desnica oko novoformirane partije Napred Italija. Liderima ovih partija postalo je očigledno da je podrška birača levici i desnici relativno podjednako podeljena, te da će, ukoliko žele pobedu na izborima po jednokružnom većinskom sistemu (first past the post), morati maksimalno iskoristiti mogućnosti koalicionih kapaciteta i formirati široke predizborne koalicije (naročito u slučaju rasparčane levice) u koje će uključivati razne sitne frakcije i partije regionalnog karaktera. Postojeću situaciju najbolje je oslikao Đovani Sartori: „Na nacionalnom nivou Maslina506 da ne bi izgubila mora da uključi Partiju obnovljenih komunista, zelene, senjijevce, narodnjake i, kad već krene, čak i Bosija (Umberto Bossi), ili u suprotnom Di Pjetra (Antonio Di Pietro). Isto važi za Pol507, koji 505 Izvor: http://www.camera.it/ 506 Levičarska koalicija čiji je centar okupljanja bila Demokratska partija levice. 507 U pitanju je koalicija pod vođstvom stranaka Napred Italija i Nacionalna alijansa, kasnije ujedinjena u Narod slobode. 302 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem se već rađa dvoglav (Fini je dovoljno jak da čini glavu za sebe), i koji dalje mora da prihvati Butiljonea (Rocco Buttiglione), Kazinija (Pierferdinando Casini), Kostu (Costa), možda još i Panelu.“508 Jasno je da je ovakav odnos snaga predstavljao „Meku“ za sitne političke aktere. Prelazak cenzusa (u okviru 25% po proporcionalnom izbornom sistemu) nije bio problem, a često ni pobeda u ponekoj izbornoj jedinici (po koalicionom dogovoru) po većinskom sistemu, s obzirom na pripadanje snažnoj predizbornoj koaliciji. Veliki broj demohrišćanskih i komunističkih „naslednika“ je učestvovao u svim predizbornim koalicijama, naročito na polju levice, koje je predstavljalo i još uvek predstavlja stecište razjedinjenosti i frakcionaštva. Period posle 1994. godine je period smenjivanja na širokom kompromisu baziranih levih i desnih koalicija, uz učešće regionalnih i interregionalnih partija (primer je Liga Sever – zalaže se za podelu Italije na tri federalne jedinice), dok je naklonjenost načina biranja partija nacionalnih zajednica za Senat mogla samo dodatno pogodovati destabilizaciji vlada. Na izborima iz 1994. godine 10 partija509 (uz veliki broj nezavisnih deputata) je ušlo u parlament, a vladu je formirala partija Napred Italija sa 4 koaliciona partnera510. Otpočeta praksa formiranja predizbornih koalicija dovela je do, već na sledećim izborima, znatno šire vladine koalicije i nastavka trenda čestih rekonstrukcija. Pa tako, školski primer nervozne vlade je levičarska koalicija koja je pobedila na izborima 1996, pod imenom Maslina. Na čelu vlade bio je Romano Prodi, a vlada se sastojala od čak 11 partija, uz 4 partije koje su pružale eksternu, odnosno parlamentarnu podršku bez participacije u izvršnoj vlasti511. U odnosu na period Prve republike fragmentacija se značajno povećala; nijednu od sledećih vlada u ovom periodu neće činiti manje od 7 koalicionih partnera. Proporcionalni izborni sistem, na snazi od 2005. godine Danas važeći izborni zakon izglasan je 15. decembra 2005, od strane parlamentarne koalicije koja je dala poverenje trećoj vladi Silvija Berluskonija. Ovaj izborni sistem nema jasnu logiku ni ciljeve, te je kao takav često bio predmet žustrih kritika. 508 Sartori, Đovani, Uporedni ustavni inženjering: strukture, podsticaji i ishodi, 2003, Beograd, Izdavačko preduzeće „Filip Višnjić“, str. 236. 509 Izvor: http://www.camera.it/ 510 Izvor: http://www.governo.it/Governo/Governi/governi.html 511 Ibid. Radivoje Jovović | UZROCI HRONIČNE NESTABILNOSTI ITALIJANSKE IZVRŠNE VLASTI 303 Izborni zakon predviđa povratak na proporcionalni izborni sistem512, u kom se Senat bira na regionalnoj osnovi, a Veće poslanika na nacionalnoj. Mandat nije promenjen, on iznosi 5 godina za članove oba doma. Ustanovljena je i većinska premija za stranku ili koaliciju koja osvoji relativnu većinu, u cilju obezbeđenja stabilne parlamentarne vlasti (bar u slučaju Veća, kao što ćemo videti). Kada je reč o izborima za Veće poslanika, oni se održavaju u 26 izbornih jedinica. Za svaku od izbornih jedinica važe sledeći cenzusi: •• 10 % za koaliciju; •• 4% za samostalno nastupajuću partiju; •• 2% za svaku partiju unutar koalicije (čime je obeshrabreno pravljenje širokih saveza malih aktera); •• 20 % za partije nacionalnih zajednica u manjinskom položaju. Kada se saberu glasovi na nacionalnom nivou, koalicija ili partija koja je osvojila relativnu većinu dobija većinsku premiju; njoj je namenjeno 340 mesta u Veću poslanika ili oko 54 % izašlog biračkog tela (ukoliko već na izborima nije prešla taj procenat). Ostale partije dele mesta u Veću srazmerno procentu osvojenih glasova. Naravno, cilj većinske premije je stvaranje stabilne većine u Veću, što je ovom reformom svakako postignuto. Međutim, problem se javlja kod sistema biranja senatora, kao što ćemo i videti. Izbori za Senat se održavaju u 20 izbornih jedinica, odnosno svaki region predstavlja jednu izbornu jedinicu. Sistem je takođe proporcionalan, ali predviđa drugačiji cenzus nego što je slučaj kod izbora za Veće poslanika. Cenzus na regionalnom nivou iznosi: •• 20 % za koaliciju; •• 8 % za samostalnu partiju; •• 3 % za svaku partiju unutar koalicije. Ista pravila važe i za partije nacionalnih zajednica. Problem izbora za Senat je pitanje većinske premije. Naime, izbori za Senat nisu određeni tako da stvaraju jasnu većinu, jer ne postoji sistem koji dodeljuje većinsku premiju na nacionalnom, već na regionalnom nivou. To znači da partija ili koalicija koja osvoji relativnu većinu u određenom regionu dobija 55% senatorskih mesta namenjenih tom regionu. Ipak, kako određena koalicija ili partija može osvojiti većinske premije u nekim regionima, tako i njeni direktni suparnici mogu osvojiti premije u drugim regionima. Na taj način može doći do stvaranja 512 Izvor: http://www.senato.it/istituzione/29374/29385/84705/genpagspalla.htm 304 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem nejasne, slabe većine koalicije koja je stabilna u donjem domu. Ili, čak, do stvaranja različite većine, u kom slučaju bi se moralo ići na nove izbore s obzirom da oba doma moraju da izglasaju poverenje sastavu nove vlade. Prvi dokaz za potencijalno stvaranje slabe većine u Senatu je vlada formirana neposredno posle donošenja ovog izbornog zakona, treća vlada Romana Prodija (april 2006). Pobednička koalicija, pod imenom Unija (prethodno Maslina), na izborima za Veće dobila je 49,8% glasova, time pobedivši Kuću slobode (danas Narod slobode, pod vođstvom Silvija Berluskonija) koja je osvojila 49,7%513! Razlika je bila minorna, ali je Unija na osnovu relativne većine dobila većinsku premiju i oformila stabilnu koaliciju u donjem domu (340 mesta, dok je Kuća slobode dobila 277 poslaničkih mesta, pri čemu su obe opcije dobile po još nekoliko poslaničkih mesta na osnovu ostatka514). Međutim, izbori za Senat su pokazali problem sistema. Kada su sabrani regionalni rezultati i na njima bazirane većinske premije, ispostavilo se da je levica pobedila desnicu odnosom 159:156515, dakle, razlikom od samo 3 senatorska mesta516! Epilog je pad vlade posle nepune dve godine, kada je došlo do korupcionaške afere u koju je bila upletena supruga ministra pravde (Klemente Mastela) koji je tada odlučio da povuče podršku svoje partije (UDEUR, sitna partija sa juga Italije) vladi. Vlada je izgubila na glasanju za poverenje 161 prema 156 (3 senatora su bila odsutna, a jedan uzdržan od glasanja). Na sledećim izborima glatku pobedu je odnela koalicija pod vođstvom Naroda slobode Silvija Berluskonija (levica se mahom ujedinila u Demokratsku partiju, čiji prvi predsednik je bio Romano Prodi, a trenutni je Dario Frančeskini), čiji mandat je trenutno u toku. Kao što smo već prikazali, Republika Italija nije imala mnogo sreće sa izbornim sistemima. Međutim, parlament je prva dva izborna sistema uveo sa jasnim namerama (i konsenzusom među partijama), odnosno, želeći da promeni 513 Izvor: http://www.repubblica.it/speciale/2006/elezioni/camera/riepilogo_nazionale.html. 514 Veće poslanika ima 630 mesta. 515 Senat formira 315 senatora izabranih na parlamentarnim izborima i nekoliko doživotnih senatora (senatori a vita), koje imaju pravo da imenuju predsednici republike (svaki predsednik ima ustavno pravo imenovanja 5 doživotnih senatora). Doživotni senatori mogu biti zaslužne i ugledne osobe koje su ostvarile važan doprinos na polju nauke, književnosti, umetnosti i socijalnog rada. Takođe, svaki predsednik Italije po završetku svog predsedničkog mandata postaje doživotni senator (ova funkcija se naziva senatore di diritto e a vita – senator po pravu i do kraja života). Premda institucija doživotnog senatora podrazumeva dalje razuđivanje parlamentarne scene, usled neznatnog broja doživotni senatori nisu imali bitan uticaj na (ne)stabilnost izvršne vlasti, sve do poslednje Prodijeve vlade. 516 Izvor: http://www.repubblica.it/speciale/2006/elezioni/camera/riepilogo_nazionale.html. Radivoje Jovović | UZROCI HRONIČNE NESTABILNOSTI ITALIJANSKE IZVRŠNE VLASTI 305 određenu političku situaciju sa kojom je imao negativno iskustvo. Dakle, uzroci takvim aktima, kao i ciljevi kojima se težilo, potpuno su jasni. Međutim, kada je reč o ciljevima izbornog sistema koji je inkorporiran 2005, ne postoji konsenzus među partijama niti u javnom mnjenju u Italiji. S jedne strane, desna koalicija na vlasti je tvrdila da je izborni sistem dobar jer će dovesti do ukrupnjavanja parlamentarne scene, a time i do stabilnijih vlada. S druge strane, levica je tvrdila da je pitanje izbornog sistema pitanje opšte saglasnosti pravila igre, koje treba da bude rešeno konsenzualno, ili bar izraženijom (kvalifikovanom) većinom, a ne apsolutnom većinom vladajuće koalicije.517 Apropo pomenutog, levica je optužila Berluskonijevu vladu da je, cenzusima u okviru koalicije, cilj izbornog zakona eliminacija sitnih partija na levom krilu. Primarni cilj nije generalno ukrupnjavanje parlamenta, već „veštačka“ eliminacija konkurenta na sledećim izborima, tvrdili su predstavnici Unije. To, možda, pokazuje i sistem izbora za Senat, koji ne pravi korak unapred u formiranju stabilne većine, već je u tom smislu nepredvidiv i potencijalno regresivan. Poslednji izbori su, istina, dali usku parlamentarnu koaliciju (u kojoj učestvuju 3 partije, Narod slobode, Liga Sever i Pokret za autonomiju), dok su se mnoge partije ujedinile u homogene „teškaše“, pomenuti Narod slobode i Demokratsku partiju. Ipak, manjkavosti ovakvog sistema ima, po mišljenju levičarskih partija, mnogo518, i sve su posledica smišljenog plana za nekorektnu izmenu političke igre. Izborna pravila moraju biti formulisana sa jasnim ciljem, opšteprihvaćena i u skladu sa ustavnim odredbama, što, za razliku od prethodnih izbornih sistema, nije slučaj sa sistemom iz 2005. godine, smatraju njegovi kritičari. Ono u čemu je ovaj sistem definitivno omanuo, pored eventualne problematike sa senatskom većinom i time povezanom stabilizacijom vlade, jeste stabilizacija političkog sistema u njegovoj sveukupnosti, time što je pokrenuo rasprave o ustavnosti i demokratičnosti ovog zakonskog rešenja. 517 Na primer, Prodi je, na pres konferenciji u Senatu, 14. decembra 2005, žestoko kritikovao predloženi izborni sistem nazivajući ga napadnim po demokratiju. Naveo je da su većinske premije protivustavne, jer će iskriviti rezultate, bez obezbeđenja stabilnosti. Najavio je da će, ukoliko njegova opcija dođe na vlast, vratiti na snagu stari izborni sistem, dok ne nađe novi, izbalansiran izborni sistem, koji će podržati i opozicija (izvor: http://www.makemyvotecount.org.uk/blog/archives/200/12/prodi_well_scra.html). 518 Kritika je bila upućena i sistemu glasanja za zatvorene liste (prvi put uvedenom u Italiji) s obzirom da omogućava jačanje partikratije i razvijanje poslušničkog unutarpartijskog sistema, kao i nekim drugim, manje važnim elementima izbornog sistema. 306 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem ZAKLJUČAK Partijska scena republikanske Italije može se, zahvaljujući uzrocima koje smo u radu obrazložili, okarakterisati kao komplikovana, konfuzna, nestabilna i nesvakidašnja. Regionalizacija kao posledica istorijske diverzifikacije grupnih identiteta, proporcionalni izborni sistem bez cenzusa kao posledica lošeg iskustva sa jakom centralnom vladom, specifičan položaj „birača u grču“, prisiljenog da glasa češće iz straha nego iz želje, obeležja su Prve republike i dominacije Demohrišćanske partije. Takođe, kao što smo prikazali, bilo je i više sitnijih uzroka, a sve je to zajedno vodilo izuzetno specifičnom rezultatu. Ovaj period je period vrlo čestih rekonstrukcija izvršne vlasti bez dolaska na vlast neke druge opcije. Ovo je omogućilo razvoj partikratije i posledično dovelo do raspada Pet partija Prve republike. (Ne)očekivani događaji poput pada Berlinskog zida i afere Tanđentopoli sa posledicama partijskih podela, i, na kraju, nemoć jednokružnog većinskog izbornog sistema da zauzda prekomernu fragmentaciju, razlozi su destabilizaciji italijanskih vlada u periodu Druge republike. Sistem postizbornih koalicija zamenio je šablon predizbornih, a relativno podjednaka zastupljenost u biračkom telu primoravala je krupne partije levice i desnice da čine koalicione ustupke sitnim partijama. Na kraju, 2005. godine ustanovljen je novi proporcionalni izborni sistem, po nesvakidašnjoj proceduri, bez opšteg političkog pristanka, i sa izraženom sumnjom mnogih političkih aktera i dela javnosti da je u pitanju zloupotreba vlasti. Uz to, sistem ne garantuje stabilnu parlamentarnu većinu, što je pokazao slučaj senatske većine formirane na izborima ubrzo nakon donošenja ovog izbornog zakona u parlamentu. Italija je od svog nastanka kao republika promenila 66 vlada, što znači da je prosečno vek jedne vlade manje od godinu dana. Možemo zaključiti da su svi pomenuti razlozi igrali određenu ulogu u formiranju ovakvog obrasca funkcionisanja vlasti, atipičnog, i nepojmljivog za neupućenog u istorijski razvoj političke kulture ovog društva. Međutim, novija dešavanja nas upućuju i na zaključak da nestabilnost izvršne vlasti više nije dominantan problem italijanskog političkog sistema, već da postoji opasnost od nestanka konsenzusa o elementarnim pravilima političkog života. Tvrdnje brojnih opozicionih partija da su na delu političke zloupotrebe i protivustavni zakoni, mogu, nažalost, voditi korenitim društvenim podelama i opštoj nestabilnosti političkog sistema Italije, kom se može desiti da poznatu frazu o nervoznoj vladi zameni novom – lo stato debole. Radivoje Jovović | UZROCI HRONIČNE NESTABILNOSTI ITALIJANSKE IZVRŠNE VLASTI 307 LITERATURA Bobio, Norberto, Budućnost demokratije: odbrana pravila igre, 1990, Beograd Bobio, Norberto, Liberalizam i demokratija, 1995, Beograd Gudac, Žarko, Đorđević, Miroslav, Novija politička istorija, 1989, Beograd Hejvud, Endru, Politika, 2004, Beograd Jovičić, Miodrag, Veliki ustavni sistemi, 1984, Beograd Karpinski, Jakub, Demokratski politički sistemi, 1998, Beograd Kršev, Boris, Istorija pravnih i ekonomskih odnosa, 2008, Novi Sad Lovo, Filip, Velike savremene demokratije, 1999, Sremski Karlovci Mur, Barington, Društveni koreni diktature i demokratije, 2000, Beograd Orlović, Slaviša, Politički život Srbije: između partokratije i demokratije, 2008, Beograd Podunavac, Milan, Princip građanstva i poredak politike, 1998, Beograd Putnam, Robert, Making democracy work: civic traditions in modern Italy, 1993, Princeton Radosavljević, Duško, Savremeni politički i pravni sistemi, 2006, Novi Sad Radosavljević, Duško, Osnovi javne uprave, 2008, Novi Sad Romano, Serđo, Istorija Italije: od Risorđimenta do današnjih dana, 2006, Beograd Sartori, Đovani, Uporedni ustavni inženjering: strukture, podsticaji i ishodi, 2003, Beograd Ustav Republike Italije Vrkatić, Lazar, Jakšić, Miomir, Istorija ekonomskih i pravnih odnosa moderne epohe (od XVI do XXI veka), 2004, Novi Sad Internet izvori: http://www.camera.it/, stranica poslednji put posećena oktobra 2010. godine http://www.enricoberlinguercardano.org/biografia.htm, stranica poslednji put posećena oktobra 2010. godine http://www.governo.it/Governo/Governi/governi.html, stranica poslednji put posećena oktobra 2010. godine http://www.governo.it/Governo/Struttura /struttura.html, stranica poslednji put posećena oktobra 2010. godine http://www.makemyvotecount.org.uk/blog/archives/200/12/prodi_well_scra.html, stranica poslednji put posećena oktobra 2010. godine http://www.parlamento.it/, stranica poslednji put posećena oktobra 2010. godine 308 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem http://www.quirinale.it/, stranica poslednji put posećena oktobra 2010. godine http://www.quirinale.it/qrnw/statico/costituzione/costituzione.htm, stranica poslednji put posećena oktobra 2010. godine http://www.repubblica.it/speciale/2006/elezioni/camera/riepilogo_nazionale.html, stranica poslednji put posećena oktobra 2010. godine http://www.senato.it/istituzione/29374/29385/84705/genpagspalla.htm, stranica poslednji put posećena oktobra 2010. godine Radivoje Jovović CAUSES OF CHRONIC INSTABILITY OF ITALIAN EXECUTIVE GOVERNMENT Summary: The subject matter of this paper is closely related to the question of the possibilities for implementation of an executive government's medium and long-term plans and programmes. The problem of Italian governments' frequent impossibility to work functionally, ever since Italy was proclaimed a republic in 1946, has been intriguing for politicians and political scientists alike as well as for practitioners and theoreticians in other fields and finally, the citizens of Italy. The solution to the issue of ‚a nervous government‘ (governo debole) with the aim of creating adequate conditions for a stable and productive government in a sufficiently long mandate has not yet been reached. The paper analyzes in detail the causes of such instability, some of which are either little known in the scientific community, not stressed enough or have been approached from a different angle. Furthermore, the paper outlines the reasons why the attempts to stabilize executive government by reforming the electoral system and bulking the parliamentary scene have proven unsuccessful and unsuited to Italian cultural and political conditions. An important reason for studying this subject matter is the possibility of learning from the errors of a political system in order to prevent the occurrence of similar problems in the political community in which we live. Key words: Italy, executive government, instability, causes. Dr Sreten Sokić519 PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA520 UDC 336.76 338.2 330.322 Sažetak: Akumulacija je ekonomski najfiniji i najčistiji oblik investicija. Ona je trajna ekonomska zakonitost. Stalno potčinjavanje zakonu akumulacije kao ekonomskom zakonu progresa kapitala je ovde u funkciji uvećanja njegove vrednosti. Ovim se u prvi plan stavlja sposobnost jednog preduzeća ili društva za uvećavanje proizvodne osnove, a to podrazumeva i mobilnost akumulacije kao pojavnog oblika rasta ekonomije. Iz analize u ovome tekstu proizilazi zaključak da su modeli tržišta kapitala egzistentni, da se finansijska tržišta pojavljuju kao regularni segment investicija. Niz je faktora ekonomije koji su u isto vreme preduzetni, nacionalni ali oblik ekonomske integracije sveta. Savremeno svetsko tržište je preovlađujući oblik mada ima i tržišnog fundamentalizma u kome je presudna neekonomska osnova „vladajućeg modela globalizacije“. Ipak kapital u savremenim uslovima pronalazi mogućnost i značajne forme samostalnog kretanja i, nezavisno od geopolitičkih napora, opštih vrednosnih (sa aspekta ekonomske racionalnosti) tendencija. Ali takvih koje nisu van regularnih i nužnih tokova globalizacije. U tom kontekstu su i nužnosti intenzivne društvene akumulacije u Srbiji i projektovanja novog modela razvoja. Ključne reči: Akumulacija, Investicije, Finansijsko tržište, Ekonomija kapitala, Savremeno svetsko tržište. Svakodnevno egzistencijalno premeravanje ekonomskih subjekata (država, regiona) zbog niza tržišnih i ekonomskih neizvesnosti ističe u prvi plan pretpostavke racionalnog, produktivnog, modernog pa do svih vrsta usavršavanja, 519 Profesor, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. e-mail: sreten.sokic@fpn.bg.ac.rs 520 Tekst primljen 18. oktobra 2010. godine. 310 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem proširenja i osavremenjivanja proizvodnje, poslovanja, upravljanja. Savremena tendencija materijalne produkcije jeste ekonomija i razvoj kapitala. Arsenal racionalnosti i ekonomičnosti je gotovo neiscrpan ali je dilema trajna. Ona glasi: „modernizacija ili propadanje“. Sopstvena efikasnost prevazilazi inherentne teškoće koristeći savremene procese akumulacije, mogućnosti finansijskih tržišta praveći optimalni skor kapitala za investiranja na najmodernijim principima. Pojavni oblici savremenog tržišta sile (prirodne tržišne snage) na ubrzane oblike preobražaja kapitala u celosti a posebno njegovih najvažnijih segmenata. U ovim uslovima afirmacija akumulacije, štednje, modernih investicija i inovacionog puta razvoja predstavlja preduslov stabilnosti u sadašnjosti i budućnosti. Ne kao neartikulisana mogućnost već „sinhronizovani“ put zasnovan na akumulaciji (preduzetna, svojina građana, državni) i preobražalačkih procesa investicija. To je put da akumulaciono samopouzdanje bude kruna razvoja. PRISTUP MODERNOM DEKODIRANJU Investicije su glavni potencijal privrednog rasta i razvoja ukoliko neposredno doprinose uvećavanju realnog kapitala. Nauka o investicijama i principima investiranja afirmisala je odlučujuće poluge razvoja i valorizovala originalne postupke i instrumente (precizne, pouzdane, nezaobilazne), kriterije i principe koji u savremenosti zauzimaju mesto bez kojih nema visokog stepena pouzdanosti pojedinih aktivnosti i njihove perspektive. Ali ipak u osnovi leži ekonomska i društvena sposobnost za akumulaciju (uz zadovoljavajući koeficijent stalnosti i kvantiteta) bez čijeg razumevanja i praktične primene nema povezivanja u širu celinu razvoja kao ekonomsko socijalnih osnova perspektive kroz ubrzavanje privrednog rasta. Otuda se akumulacija i investicije javljaju i kao makroekonomska kategorija u celini složenih odnosa stvaranja i raspodele bruto domaćeg proizvoda. Praktične manifestacije i ekonomska emancipacija poprimaju neminovnu ekonomsku valorizaciju na duži rok. Makroekonomski fenomen privrednog razvoja i (po tom osnovu) progresa jedne zemlje zasniva svoju realnost i perspektivu na ponovnoj afirmaciji intenzivne akumulacije i optimalnoj poziciji investicija u postizanju makro ekonomskih ciljeva. Dugoročni ekonomski razvoj zasnovan na svojim akumulacionom potencijalima nezadrživa je sila ekonomskog prestiža svake zemlje. Sa aspekta razvojnih ciljeva pojavljuje se kategorijalna „pozicija“ i praktična manifestacija ekonomske politike u kojoj jedno od ključnih mesta pripada investicionoj politici zasnovanoj na nizu konkretnih mogućnosti, komparativnih prednosti i savremene alokacije investicija. Ipak, akumulacija ovde (i na duži i na kraći rok) zauzima ekonomski najvažnije mesto u smislu potencijala za razvoj i Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 311 progres koji su presudni kako za sudbini pojedinačnih kapitala i privredne grane tako i za državu u celini. Na mikroekonomskom nivou akumulacija je uslov i polazni kriterij novog investicionog poduhvata i najvažniji faktor mobilnosti drugih izvora (amortizacija, kredit, dokapitalizacija i dr.). U savremenim globalnim tokovima kapitala investicije poprimaju širok spektar monetarnih i berzanskih poslova u traganju za raznovrsnim oblicima novca i novčanih recidiva odnosno derivata u projektovanju celine investicionog stoka kapitala. Ovi investicioni resursi stvaraju posebnu ekonomsku filozofiju u kojoj raznovrsne forme pozajmica postaju marginalni trošak. Ova praksa razvija svoje sadržaje decenijama. Krediti i druge „pozajmice“ uslovljavaju složene odnose kamata i umnožavaju akcijsko-berzanski aspekt a sve u sklopu potrebe traganja za optimalnim stokom investicija. Poslednje decenije se povećavao značaj tržišta hartija od vrednosti, jačala njegova uloga u širenju oblika kreditnih izvora (sve do raznih kreditnih, kamatnih i drugih derivata). U ovom ujedinjavaju investicionih potencijala specifična je i investiciona uloga akcija. Otuda su oko cena akcija nezaobilazni polazni kriteriji vezani za tržišnu procenu visine profita koji treba da donese buduća investicija i u tom prostoru da se nalazi opravdanost za odnos sopstvene akumulacije i pozajmljene. Obuhvatna mreža berzansko-monetarne prakse dominira praksom investiranja u svetu „nacija“ i globalnim tokovima. To je i osnovni razlog što savremena teorija zanemaruje kategorijalno razmatranje i praktičan značaj akumulacije kao osnove privrednog (i društvenog) razvoja u celini obima i same strukture investicija. Ovaj rad je posvećen značaju novčanog kapitala odnosno akumulacije i investicionog odlučivanja koje potvrđuje Kejnzovu tvrdnju o značaju preduzetničkog instinkta onih koji donose odluke o investicijama – od strukture investicionog kapitala, troškova i budućih (očekivanih) prinosima od date investicije. Ipak je nužna reafirmacija intenzivne društvene akumulacija (privrede, poslovnih subjekata, države, građana). INTENZIVNA DRUŠTVENA AKUMULACIJA, BUDUĆNOST MODERNIH POJAVNIH OBLIKA KAPITALA I NEPOSREDNA ANTIINFLACIONA TENDENCIJA Akumulacija je osnova samorazvoja privrede i svakog privrednosnog subjekta posebno. U savremenim tokovima kapitala ona je ekonomski i društveno usmeravana u razmerama koje obilje izvora pretvara u proces kontinuiranih investicija jedne ekonomije. Brojne mogućnosti mobilizacije vrednosnih oblika i pretvaranje u investicije ne „poništavaju“ njenu ekonomsku funkciju i potenciju kapitala sadržanu u njoj. Teorija je saglasna u nezamenjivom značaju akumulacije i akumulativne sposobnosti koja neposredno omogućuje razvoj proizvodnje dobara i usluga u budućnosti. Definisanje i poimanje akumulacije ne 312 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem nosi sa sobom dileme i nepoznanice, nove sastavne elemente ili sadržaje. Ona je u smislu opšte definicije nagomilavanje materijalnih i novčanih sredstava koje se namenski upotrebljavaju proširenje proizvodne i poslovne aktivnosti. Sa takvim sadržajem ona je na nivou privrede, porodice, pojedinca raspoloživa razvojna realnost, potencijal poboljšanja kvaliteta. Sa aspekta potražnje akumulacija je odložena potrošnja. U društvenim razmerama akumulacija je uslov ekonomskog rasta i progresa. Do samog čina upotrebe u sopstvene svrhe i namene ona može da se koristi na raznovrsne načine kao finansijski resurs koji donosi prihod. Plasira se kao finansijska aktiva i za taj period donosi profit tj. samooplođuje se i uvećava. Akumulacija je složeni ekonomski fenomen koji nužno nameće uvećanje nepredvidive sigurnosti i vrednosti firme u stalnom naporu da se ostvari optimalni stok kapitala. U realnoj proizvodnoj situaciji očekivanja su da investicije optimizuju potencijale pet nerazdvojnih segmenata kapitala: •• Fizičkog kapitala kao naučno-tehnološke osnova proizvodnje, (zgrade, hale, poslovno prodajni prostori, druge materijalne pretpostavke proizvodnje…), •• Kapital oličen u informaciono-kompjuterskoj, programsko imputnoj i autputnoj osnovi egzistentnih procesa proizvodnje i usluga … drugim rečima kapital primenjenog znanja, •• Kapital oličen u menadžersko-upravljačkoj strukturi, koji je istovremeno i deo ljudskog kapitala, … prednosti optimalne menadžerske funkcije, •• Kapital oličen u svim sferama koje su predmet upravljanja kvalitetom, •• Qudski kapital – obrazovni nivo, prema ekonomskim uslovima organizovan sistem „živog rada“. Kod dela savremenih makroekonomista akumulacija se vezuje za deo dohotka od kapitala – odnosno svih faktora proizvodnje u složenom sistemu ponašanja ekonomskih subjekata i meri „doprinosom“ procesima stvaranja povoljnije ekonomske pozicije kapitala. Dominira stav da akumulacija spaja interes vlasnika i ljudskog kapitala u njemu. Ekonomski sistem mora da omogući u društvenim razmerama da akumulacijom proizvodni kapital stalno narasta s tim da se njegova ekonomska funkcija ostvaruje pretvaranjem u dodatni kapital na trajno višoj produktivnoj potenciji i sa potencijama optimalne strukture i kvaliteta. Akumulacija se trajno afirmisala kao originalna zakonitost ekonomske funkcije po svojoj prirodi kao minimalni kvantum progresa. Ona ostaje „samonikli rezultat“ kapitala u funkciji, suštinska poluga njegovog dvostrukog dejstva (u proizvodnom i potrošnom smislu). Akumulacija postaje opšti interes pojedinačnog kapitala i opštedruštvenog progresa. Objektivna sila svoga vlasnika i njegovog budućeg opstanka u tržišnoj konkurenciji. Ona zaista jeste „duša celog ekonomskog života društva“ ali i globalnih internacionalnih tokova kapitala. Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 313 Otuda je akumulacija budućnost onih pojavnih oblika kapitala koji imaju ekonomske i druge prednosti samorazvoja i razvoja kroz investicije progresivnih i ekonomski validnih finansijskih instrumenata. Smisao akumulacije u svoj svojoj istorijskoj i savremenoj funkciji je njena ekonomska uloga, njena sila ka razvoju – ali i snaga koja „prisiljava“ na štednju i ekonomisanje pojavnim oblicima kapitala. Nezamislivo je na dugi rok samokretanje kapitala bez akumulativne sposobnosti. Nazivamo ovu pojavu intenzivnom akumulacijom i najproduktivnijom investicijom kojima se stvaraju ekonomsko-vrednosni uslovi za komparativne prednosti u okviru grana i na tržištu u najširim razmerama. Komparativne prednosti kao mogućnosti produkcije. To je jedinstveni tok iskazan kao akumulacioni fond društva i razvojna poluga individualnog kapitala. Značaj akumulacije u svojoj ekonomskoj funkciji ostaje trajno aktuelan i sili na stalnu svestranu pažnju kako vlasnika kapitala tako nosilaca sistemske (radi se o ekonomskom sistemu) strategije države za trajno društveno opredeljenje vezano za njeno maksimiranje i intenzivnost. Intenzivna društvena akumulacija razotkriva sve elemente razumevanja jedne ekonomije, pojedinačnog kapitala, složenih celina pozicioniranja ili integracije, a sve u funkciji optimiziranja datog ekonomskog poretka kapitala i validnog ekonomskog sistema. Ona predstavlja temelj mogućeg (osim „delotvornosti kredita, udruživanja akumulacije, zajedničkih ulaganja i dr.), realnog i budućeg. Najsažetije intenzivna akumulacija jedne ekonomije je nosilac budućeg društvenog bogatstva zasnovanog na ekonomskoj funkciji kapitala. Podrazumeva se trajni napor i konkretna rezultanta privrednih i dugih subjekata u ovoj sferi ekonomskih poslova. Ona bi trebalo da se u savremenosti afirmiše kao pijedestal realnog, ekonomski stabilnog i sigurnog sa fizionomijom egzaktne uloge u kratkoročnom i dugoročnom razvoju kako na makroekonomskom tako i mikroekonomskom nivou. Moderni pojavni oblici kapitala računaju na ova svojstva, suštinu, obim i perspektive upotrebe akumulacije. Otuda i naučni pojam „agregatna proizvodna funkcija“ složenijeg i potpunijeg značaja od „autputa pojedinačne firme“ i autputa „celokupne privrede“. Akumulacija se kao investicioni čin pojavljuje na tržištu kao „potražnja“ u raznovrsnim oblicima. Ali je jedna zakonitost više nego sigurna: uvećava tražnju i to za svrhe proširenja produkcije čime ima dvostruko dejstvo u tokovima reprodukcije. Sa aspekta kapitala funkcija akumulacije je da razvija uslove za realizaciju postojeće proizvodnje i ujedinjuje interes individualnog i kapitala u društvenim razmerama. Od ne manjeg razvojnog značaja i investicionih aktivnosti je segment štednje (lična štednja, javna štednja, nacionalna štednja) i po tom osnovu razvijanje formi i mogućnosti izvora za zajmovnim sredstvima. Ako se tome doda i vladajuća praksa bankarsko-berzanskog ujedinjenja pojedinačnih akumulativnih 314 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem kapaciteta onda je u celini pojave leži tendencija društvenog progresa. U tim uslovima stupa na scenu ekonomije poseban mehanizam tržišnog modela privređivanja u smislu igre u korist velikih i optimalnih promena tehnoloških i drugih procesa i koje se akumulacija ulaže. Savremeni oblici kapitala imaju posla i sa marginalnom produktivnošću kao sintezom niza faktora proizvodnje. Na nivou zemlje to je celina performansi privrednog rasta. Naravno da savremena teorija akumulacije (u funkciji „ekonomije u perspektivi“) uvodi ovde i „tržište kapitala“, tj. svih njegovih pojavnih oblika. Tu se akumulacija „susreće“ sa mogućnostima investicionog (u najširem smislu reči) potencijala u sferama finansijksog tržišta, „tržišta intelektualnog kapitala“, tržišta novca i kredita. Rečju svim tipovima i pojavnim oblicima finansijske aktive. Tu su i mogućnosti fuzija, fisija, integracija, udruživanje tj. sve savremene svetske komponente i potencije stvaranja jedinstvene sile investicionog poduhvata. Radi se o složenim i, na momente, komplikovanim savremenim komponentama ujedinjavanja akumulacije i drugih investicionih potencijala. Ovim procesima bavićemo se posebno u daljem razmatranju. Ali je važno ovde podvući da na tom terenu (inače i konfliktnom u široj mobilizaciji akumulacije) treba da preovlađuje ekonomska logika investicija tj. upotrebe akumulacije. U sferi novih oblika finansijskog kapitala, kao potencije razvoja, potrebno je istaći uvek prisutne i aktuelne realnosti kredita, rada berzi, investicionih fondova i drugih izvora globalno usmeravanih tržišnih šansi za posezanjem dodatnih uslova i pretpostavki razvoja. U svim savremenim izazovima, međusobno neposredno praktično povezanim, ekonomski razvoj nameće egzaktna ekonomska procenjivanja raznovrsnih mogućnosti (koja se nude) sa ciljem optimizacije svojih razvojnih planova. Radi se o tržištu, pojedinim kompanijama, prirodnom kapitalu, komparativnim prednostima i nizu drugih konponenti (preduslova) akumulativnog i razvojnog uspeha prema kriterijum svetskog tržišta. Kontinuitet teorijskog poimanja ovih (odlučujućih…) složenih uslova razvoja (firmi, privrednih grana, država…) nije ostao bez novih naučnih doprinosa – od novih i složenih ekonomskih faktora privređivanja i akumulativnosti do mobilizacije svih izvora kapitala „po viđenju“, ali i strategije predviđanja budućeg ekonomskog razvoja. Ipak teorijski i metodološki aspekti akumulacije, štednje i investicija (koji) su prisutni u rezultatima preovlađujućeg naučnog stvaralaštva nisu celoviti, obuhvatni, i kao takvi opšteprihvaćeni u ekonomskim aktivnostima i ponašanjima. Dominira zagovaranje i „teorijska obrada“ koja se opredeljuje za analizu na makro nivou i to „bruto domaćih privatnih investicija“ da bi se novčana akumulacija uputila ka bankarsko- berzanskoj transmutaciji. Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 315 Za razliku od zakonite ekonomske intencije po kojoj je akumulacija osnovna realna poluga investicija a njena mobilnost uslovljena karakterom preovlađujućih ekonomskih odnosa prednost se daje „kockanju sa budućnošću“. Masovnu odnosno dominantnu prevagu dobija „optimalni stok kapitala“ namenjen investicijama kroz šire angažovanje svih izvora (tj. raznih vrednosti) koji se mogu mobilisati. Ne pita se za oblike transakcija i veoma razuđene forme već za izvor i sadržaj investicione konstrukcije. Alokacija aktive je u drugom planu. U tom kontekstu gotovo da bezbroj knjiga veliča različitost finansijskih instrumenata i tržišta „na kojima se sa njima trguje“ i formi finansijske aktive (glavnica i kamata). U ovim analizama važne su finansijske institucije koje će omogućavati da se u bezbroj finansijskih tržišta i sa armijom finansijskih posrednika prikuplja i plasira akumulacija i štednja uz kriterij nisko ili visokokamatne „privlačnosti“ kao „način finansiranja investicija“. Sa istim ciljem je obilje finansijskih instrumenata i tzv. bankarskog diskonta. Zatim, bezbroj oblika hartija od vrednosti sve do nekontrolisane rasprostranjenosti (u savremenosti je to potpuna eksplozija) „tržišta fjučers ugovora i opcija“ kao derivatnih instrumenata (stavovi: Bodia, Kan, Markusa, Mankjua, Varijana … kod nas Labusa i drugih neomonetarista i dr.) Retki su zastupnici teorije celine društveno-ekonomskih razloga za samosvojstvo akumulacije kao objektivne sile samokretanja kapitala (o ovome opširnije u narednom delu ove teme). Ipak jenjavaju pokušaji usavršavanja ovakvog teorijskog pristupa zbog najsavremenijih tokova upravo onog dela uzroka svetske ekonomsko- finansijske krize a koji se zasniva na monetarnoj, kreditnoj i berzanskoj manipulacijama i špekulacijama. Realne ekonomske osobenosti i tokovi akumulacije, i pored gore navedene prakse, upućuju na razdvajanje akumulacionog potencijala na nivou jedne ekonomije od akumulacionog fonda proizvodnog subjekta. Ovo razlikovanje nameće nužnost i razumevanja i prihvatanja diferenciranog uvažavanja razlaza između novčanog dela (štednja i novčani potencijali kredita kao mogućih potencijala, uvećavanja akumulacije) i onog dela akumulacije koji ne egzistira samostalno u bankama. U ovoj kombinaciji procesa udruživanja i uvećavanja akumulacije leži realnost inflacionih tendencija u realizaciji stvarne akumulacije i datog optimalnog stoka investicionog centralizovanja akumulacije uz marginalni trošak. U zavisnosti od ekonomskih uslova i mogućnosti vrednost pozajmljene akumulacije nosi sa sobom realnu inflacionu polugu. Finansiranje dela ove pozajmljene akumulacije bankovno-berzanskim oblicima (koji sežu sve do fiktivnog kapitala) transakcija je sa aspekta stabilnosti ekonomsko-finansijskih tokova trajna inflaciona opasnost. Posebno u uslovima kada ovaj pozajmljeni deo stalno narasta izvan akumulativne sposobnosti što predstavlja izvorište inflacije a manifestuje se kroz veštačku potražnju, cenovni oblik direktne inflacije. U ovim uslovima investicije otkazuju kao faktor optimizacije razvoja. 316 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Inflacija razotkriva još jedan krizni momenat ekonomske (ne)ravnotežne tendencije: to je krizni odnos štednje, akumulacije i investicija. Ova neravnotežna tendencija se iskazuje i kao protivurečna i stihijna upotreba akumulacije bez adekvatnih ekonomskih kriterija za sadašnje i buduće investiranje ili njegovo odsustvo. Nužnost intenzivne akumulacije se zanemaruje u ovim inflatornim operacijama. A sada nekoliko napomena o obimu akumulativnosti kao faktoru uspešnosti razvoja. Svaka teorijska koncepcija zasnovana na predominatnom značaju i ulozi takozvanog savremenog ekonomskog razvoja, kao univerzalni faktor i mera uspešnosti jedne države, ipak ostaje u sferi spekulacija (nekada i naučno argumentovanog sa aspekta „sile“ globalizacije i njenog značaja) bez optimalne prakse akumulacije (na primer kako se troše, da li i gde se investira …). Kapital sa svojim ekonomskim logikama ostaje nezamenjiv u sferi racionalnosti i ekonomije upotrebe akumulacionih potencijala. Akumulacija se u ovim savremenim svojstvima kretanja ekonomije i oblika kapitala apsolutno suvereno ponaša. To je „finansijska osnova“ sa kojom se polazi ka svim šansama „koje se nude a imaju svoju cenu“, ka svim obrtima kapitala za sve vrste i oblike investicionih programa i konkretnih aktivnosti. Pre svega ka susretu sa „pasivnim investiranjem“. Bilo kakva struktura investicija zasnovana na akumulativnim portfolijima (pre svega svojim sopstvenim) potrebno je da uvaži koncepcije teorije alokacije buduće investicije, teorije i praktike privrednog (i drugog) razvoja, sa punom opreznošću u tendencijama tržišta kojima treba pristupati (u ovom slučaju) kao efikasnim. Treba ovde istaći da je veoma važna i amortizacija kao zbir otpisa osnovnih sredstava i nematerijalne imovine jednog subjekta. Ona u sebi sadrži razvojni aspekt kao deo koji se uključuje u bruto investicije sopstvenog razvoja (nju apstrahujemo u ovoj analizi). Pored toga šta i u kojim količinama proizvoditi (kao polaznom kriterijumu aktivnog upravljanja portfolijom) nameće se i razmatranje i izučavanje investicionih mogućnosti koje nosi više polaznih kriterija: A) gde proizvoditi – kakva je, na primer, proizvodno-prodajno-poslovna infrastruktura, B) kakva je celina efekata ujedinjenja akumulacije, V) kakva je zbirna cena pozajmljenog (u smislu celovite strukture – dinamike dospevanja, visine kamate, strukture i dr.) – kapitala uz precizan računovodstveni identitet – način kombinacije ugovorenih izvora, G) prostorni raspored investicije uz temeljnu proveru projektovanog koncepta sa najnovijim empirijskim pokazateljima rasporeda investicija u ovoj oblasti koje su u toku, D) ocenu različitih rizika i „implikacija za ocenjivanje performansi“, E) realnost optimalne rentabilnosti dobiti – imajući u vidu dužinu trajanja investicione aktivnosti i sve druge ekonomske i druge sposobnosti novog kapitala da ostvari projektovane funkcije ne samo u sferi dodatnog prinosa već i njegove ukupne vitalnosti u vremenskoj dinamici, Ž) zadovoljavanje kriterija Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 317 savremenosti i optimalnosti i dr. Nauka je uvažila Sharpeov koeficijent koji se uspešno koristi za rangiranje ovih i drugih performansi. Svi posebni izvori „kapitalnog razvoja“ su u funkciji najsavremenijih kretanja u savremenim svetskim tokovima kada je u pitanju određena upotreba akumulacije. Ona ima svoju valorizaciju „rizika upotrebe“ u nadmašivanju najaktuelnijih tržišnih kriterija. Neposredno se reflektuje u metamorfozama „slike“ kapitala na ceo sistem ekonomije svake zemlje i njene ekonomske politike ali i sintetičkom izrazu korišćenja „ovih mogućnosti“ u međunarodnim razmerama. Savremenost ekonomije i pojavnih oblika uvećanja razvojne potencije vraćaju nas ka fundamentalnom značaju sposobnosti za akumulaciju u preduzetnom i društvenom obliku. Ali ka savremenom akumulacionom identitetu sa one strane uzroka aktuelne svetske finansijsko-ekonomske krize. Ipak je najveća „ekonomska snaga“ y realnostima akumulacije, čak i u oblicima savremenosti raznovrsnih fondova i svim kreativnostima u umećima njene upotrebe van izvora stvaranja ali van „prenapregnutog i nerealnog“ događanja na finansijskom tržištu. I u upotrebi onih performansi „pravih“ akcija od vrednosti i karakteristika ponuđenog novčanog iznosa kredita koji, u krajnjoj liniji, nisu najbitnija sila progresa i razvoja. Povratiti iskonsko samosvojstvo akumulaciji u savremenim uslovima šansa je za budućnost kapitala u celini. Van ekvilibristike monetarizma i slike sveta bez kapitala i akumulacije kao suštine, kao globalnog, jedino održivog na duži rok. Akumulativnost se sukobljava sa establišmentom subjektivističkog u odnosu na ekonomiju produktivnog progresa i potencije tržišta – potencije ka samorazvoju – ekonomski najopravdanije u složenim procesima društvenog i privrednog razvoja. Jedna od bitnih odlika savremenih tokova kapitala iskazana kao kapitalne mogućnosti sa odloženim „cenama“, nema nikakve veze sa kapitalom u celini već je njegova je iracionalna komponenta. Ali ipak u savremenosti ekonomski funkcionalna i nezamenljiva. To je pojava različitih tipova i izvora „tržišta kapitala“ (kriterij prinosa) kao performansa koja se mora raščlaniti i pojedinačno sagledati. Razmere mogućnosti apsorbovanja raznovrsnih egzistencija „ponude akumulacionih sredstava“ u formi probijanja realnih mogućnosti su bez presedana u aktuelnom stoku kapitala i „portfolijima“ investicija. Akumulacija se u savremenosti pojavljuje u složenim ekonomsko-finansijskim tokovima i konvulzijama. Pogledajmo najvažnije trendove i osobenosti. ZNAČAJ AKUMULACIJE ZA RAZVOJ PROIZVODNO POSLOVNIH SUBJEKATA Akumulacija se u savremenosti afirmiše kao konstanta razvijanja ekonomske reprodukcije privrednih subjekata. Ona ja i polazni motiv ekonomisanja i raspolaganja profitonosnim i dohodovnim uspehom preduzeća koja ih kao adekvatna 318 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem zakonita pojava međusobno povezuje, prepliće, razvija. Iz njih se afirmišu progresivne potencije niza komponenti među kojima prednost (sa našeg aspekta analize) dajemo materijalnim, razvojnim i ljudskim faktorima razvoja. Akumulacija je uslov zadovoljenja razvojnih potreba kako na mikro tako i na nivou jedne društvena zajednice. Na podlozi takvog značaja akumulacije, a posmatrajući je u sistemu individualiziranih (preduzetnih) odnosa, za potrebama razvoja i usavršavanja uslova datog proizvodnog toka, postoji čitav niz povezivanja (kreditnog, berzanskog, udruživanje i dr.), koncentracije i preplitanja na svom putu ka postvarenju u obliku date investicije. Zbog toga se akumulacija pojavljuje i u iracionalnim oblicima kao što je sopstvena cena, kamata, cena rada. Ekonomski sistem i niz vrednosnih parametara kapitala afirmišu samu širu društvenu podlogu akumulativne sposobnosti uvažavajući čitav niz suprotnosti ekonomske i socijalne prirode u usmeravanju učešća brojnih subjekata u raspodeli i preraspodeli vrednosnih osnova akumulativne sposobnosti. Društveno usmeravanje domaćeg proizvoda (maksimalna realna vrednost koju jedna zemlja može da potroši) na četiri komponente : a) potrošnju, b) državne izdatke, v) investicije, i g) neto izvoz, očigledno može jednu zajednicu da usmeri ka rastućoj sili ekonomije i ekonomskoj ulozi akumulacije. Naravno, vodeći ekonomsku politiku ekonomije upotrebe akumulacije na makro nivou, ne zanemarujući ili podređujući bilo koji od parametara komponenti lične i javne potrošnje. Ovim se zasniva kategorijalno opredeljenje održive vaninvesticione potrošnje. Ekonomska realnost i tendencije složenih odnosa potrošnje i okvirima BDP prestavlja rezultantu ekonomske politike i dugoročne pozicije ekonomije. Ekonomije čiji se progres zasniva pre svega na potencijama nove akumulativnosti, štednje i investicija. Ekspanzija proizvodno poslovnog ciklusa mora biti polazni (ali ne i jedini) faktor potrošnje. Stoga je ekonomski dugoročno i validno da porast potrošnje proizilazi iz kontinuiteta uvećavanja akumulacije i takve alokacije i intenziteta investicija koje stvaraju progresivne uslove za porast agregatne tražnje. Tu je Ernest Engel zasnovao poznate zakonitosti kao tokove o odnosu dohotka i potrošnje – njihovog uvećavanja i smanjivanja i pravila međusobnih odnosa i međuuticaja. Savremena teorijska misao pridaje ogroman značaj odnosu potrošnje i štednje, akumulacije i razvoja, mobilnosti svih izvora akumulacije i investicija. Naravno da su tu veoma važni međuodnosi i veze odnosa potrošnje i štednje sa aspekta širenja akumulativne sposobnosti i pospešivanja investicionog ciklusa. Državno pospešivanje potrošnje izvan adekvatnog uvećanja nacionalnog dohotka teško može (ili tačnije nikako) na nivou makroekonomskih tokova da blagotvorno deluje na porast proizvodnje i zaposlenosti. Državna politika je ograničenih dometa kada su u pitanju vladajući ekonomski modeli oporavka produkcije i uvećanja raspoloživog dohotka. Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 319 Na ovom polju analize zasnovani su osnovi makroekonomije. Svi makroekonomski parametri iskazuju se u krajnjoj liniji kroz ubrzavanje ili usporavanje rasta. Kategorije trajnog dohotka se ovde nameće kao potreba otklanjanja svih povremenih ili vanrednih kolebanja (neočekivano uvećanje – donacije i dr),neočekivani gubici (elementarne nepogode). Na zakonitost potrošnje i njen dugoročni trend nemaju uticaja ova i druga kolebanja koja su van ekonomskih parametara povećavanja dohotka. U tom kontekstu tokova su neophodnosti stalnog trenda akumulacije i investicija kao osnove stalnih domaćih ulaganja (ovde se apstarhuju: strane direktne investicije, državne investicije, investicije u ljudski kapital i nauku i znanje i dr.). Neodložne potrebe za kontinuiranom akumulacijom privrednih subjekata (proizvođača roba i usluga) ne mogu biti u sukobu sa drugim učesnicima u zahvatanju domaćeg proizvoda. Ali ipak međusobni složeni i na momente protivurečni odnosi sa državnom ambicijom svekolike distribucije unose određenu stihiju i nedoslednost. Jasno je da na duži rok država stvara takav sistem ekonomskih odnosa koji konstituišu uslove za proizvodnju proizvodnih subjekata. Ali državi ne pripada ta privilegija da, bilo normativno bilo ekonomskom politikom, ostavlja te iste subjekte bez sopstvene akumulacije otržući je na razne načine od izvora stvaranja. Polazno opredeljenje je da agensi reprodukcije imaju stabilne uslove privređivanja, proizvodnje i prometa u funkciji vrednosnih parametara u kojima „planomernost“ države i društvene zajednice ima poziciju koja je odraz kriterija savremenih tržišnih odnosa i adekvatnih – razvijenih-oblika robne proizvodnje. To su i ekonomske granice „postvarivanja“ i „otuđivanja“ akumulacije. Jedan od ključnih ekonomskih kriterija koji kontinuirano vlada na tržištu (iskazuje se kao složenost uslova uspešnosti) je stalno ulaganje u osnove proizvodnje privrednih subjekata. Radi se o svim segmentima koji učestvuju u ekonomskim prednostima i unapređenjima. Kako povećanju obima, kvaliteta i svim drugim pretpostavkama boljeg poslovnog i finansijskog uspeha. Stalnost akumulativnih osnova razvojnih mogućnosti iskazuje se i kao zasnivanje novih proizvodno-poslovnih pogodnosti i prednosti ali i na pretpostavci stalnog uspešnog ulaganja zarad niže cene i boljeg kvaliteta, sigurnije prodaje i kontinuiranosti progresivne ponude kroz koji se prolazi na tržištu. Ovaj segment poslovne i ekonomske politike kapitala je epicentar nezamenjivog stalnog korišćenja svih ekonomskih mogućnosti na kontinuiranoj kombinaciji (optimalnoj) potencijala za tržišne prednosti. U osnovi ovih stalnih napora kapitala leže izvori, mobilizacija i drugi procesi akumulacije. Stalno ulaganje u faktore proizvodnje na ekonomskim principima potvrđuje se na tržištu ponudom povećane produkcije i uz bolji kvalitet proizvoda. Istovremeno su tu i neiscrpne mogućnosti nižih cena proizvoda,. Ovi zakoniti procesi vode ne samo uspešnosti poslovanja proizvodnih subjekata već donosi 320 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem i društvu pogodnosti ali i obaveze u razvijanju adekvatnih oblika angažovanja celokupnog društvenog dohotka. Sa druge strane, velika produkcija stvara zasićenje što dovodi do smanjivanja dobiti preduzeća. Kako se u svakom sistemu organizacije reprodukcije koji povećava potrošnju pre ili kasnije može očekivati stagnacija ili pad interesa tako je svaki ekonomski sistem prinuđen da ekonomske potrebe za akumulacijom i njenom optimalnom upotrebom pretvori u trajno stanje ne samo za pojedinog proizvodnog subjekta već i društva. Pol Samujelson argumentovano se zalaže za ekonomsko odnosno vrednosno usmeravanje „nacionalne potrošnje“ u kojoj treba uvažavati tekući raspoloživi dohodak – koji teorijski objašnjava dohotkom namenjenim za potrošnju tekuće godine – koji povremeno omogućuju izdašniju potrošnju. Ali na duži rok nacionalna potrošnja mora biti „omeđena“ raspoloživim dohotkom a to znači mogućnostima ekonomisanje i uvećavanja upravo njega. Ovde ne postoji alternativna varijanta. Nema tog efekta dohotka u dužem razdoblju na nivou zajednice koji se stalno uvećava osim efekta većeg bogatstva. Ovde je bitno da se uvećanje dohotka zasniva na ekonomskim osnovama u okviru kojih treba razlikovati poslovne cikluse i dugoročni trend ekonomskog rasta koje opredeljuje sposobnost za pospešivanje akumulativne i investicione sposobnosti. Zovimo ih ekonomske osnove akumulacionih i investicionih kapaciteta. Nema, znači, emancipacije raznovrsnih segmenata društvene i socijalne organizacije bez ekonomskih uslova emancipacije akumulacije i razvoja. Time se društvene potrebe najefikasnije prilagođavaju jasnom i jedino mogućem sistemu upotrebe dohotka. Naravno radi se o nužnosti da uvećanje potrošnje (uvažavajući graničnu sklonost ka potrošnji) prati uvećanje dohotka. Ne potcenjujući vezu bogatstva i potrošnje. Kao i štednje i potrošnje. Zatim potrošnje i stranih direktnih investicija. Ali i realnosti i sudbine (dugoročne i kratkoročne) kapitala. Ukoliko prihvatimo rezultate empirijskih pokazatelja i analize uočavamo da je raspoloživi dohodak na makro nivou ograničavajući faktor potrošnje a u samoj veza subjekata učesnika u njoj (agregatna potrošnja) opredeljuje poziciju akumulativne i investicione sposobnosti. Analiza potrošnje čitave zajednice razotkriva presudan značaj ekonomske politike. Usmeravanje potrošnje u okvirima državnih ekonomskih funkcija opredeljuje (u ovom aspektu analize) ekonomski rast i razvoj. Međutim, svaki sistem ekonomskih funkcija države, koji ima presudan uticaj na formiranje politike razvoja privređivanja proizvodnih subjekata na kraći ili duži rok, veoma često reprodukuje krizu koja kulminira na dva najbitnija načina: a) sukobom ekonomskih tokova i neminovnosti sa pravno-ekonomskom praksom raspodele nacionalnog dohotka, i b) tendencijom nezadrživog razaranja tkiva proizvodno – poslovnih subjekata. U ovim uslovima neminovno je i bujanje raznovrsnih centara ekonomske moći i monopolskog ponašanja (u sferi privrede, Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 321 trgovine, bankarske politike odnosno ekonomije u celini). Stvarati normativne i političke uslove za jednu državnu ili anarhičnu konvencijsku formu egzistencije politike razvoja, privređivanja, prelivanja akumulacije zasniva protivurečne elemente makroekonomske politike koji sami po sebi postaju epicentar krize uz neminovnost nazadovanja i otsustvo stabilnosti. Egzistencija ekonomskog sistema koji se zasniva na ovim koncepcijama i praksi je besperspektivna i može opstati (i to na kraći rok) samo kao izolovana „ekonomska celina“ bez adekvatne integracije u međunarodne tokove kapitala. U ovim složenim i protivurečnim osnovama ekonomskog sistema i njegove praktične egzistencije moraju se izgraditi ekonomski kriteriji upotrebe nacionalnog dohotka koji novčanoj akumulaciji proizvodnih subjekata određuju odgovarajuće mesto od najšireg značaja i sposobnosti za investicione i razvojne poduhvate višeg stupnja. Bez zasnivanja i pothranjivanja prakse međusobnih sukoba, antagonizama i konflikta sa drugim učesnicima u preraspodeli. Odnos novčane akumulacije proizvodnih subjekata u odnosu na novčana sredstva namenjena potrošnji moraju se utvrđivati uz dominaciju politike kvantitativnog značaja akumulacije. Sužavati ekonomske potencije preduzetnih subjekata izaziva konstantnu sumnju da se subjektivistička upotreba mase akumulacije nedomaćinski troši izvan ekonomskih kriterija i stvarnih potreba. U uslovima ograničene količine nacionalnog dohotka svaka ekstenzivna potrošna filozofija ima neposrednog uticaja na akumulativnu i razvojnu sposobnost proizvodnih subjekata. U ovoj ograničenosti pozicije stvarne akumulacije racionalno se treba odnositi prema obilju društvenih i čisto državnih potreba kako ona ne bi iščezla i pre samog čina utvrđivanja kriterija preraspodele. Praksa sudbine društvenog akumulacionog potencijala koja ga udaljuje od izvora stvaranja i neophodnog uticaja subjekata koji trebaju da ga još jednom iz osnova stvaraju pretvara ovu presudnu polugu progresa u izvorište snažne tendencije krize. Centralizovana upotreba akumulacije stvara niz samoniklih nerealnosti u razvijanju uslova za trošadžijski mentalitet. Samostalna egzistencija akumulacije van emancipacije proizvodnih subjekata pretvara se u svoju suprotnost. Da bi se izbeglo nastajanje stihijne ekonomske politike u ovoj sferi svi ekonomski kriteriji i parametri upućuju na stvaranje ekonomskog prostora za samokonstituisanje kapitala koji treba da omogući razvoj osnova progresa a da se krajnje racionalno usmeravaju sredstva za druge učesnike u preraspodeli dohotka na makro nivou. Ovakva ekonomska politika upućuje na one ekonomsko-azvojne procese koji omogućuju uslove privređivanja proizvodnih subjekata tj. njihovog kapitala na osnovama objektivnih zahteva savremenog tržišta. Samo ovim tokovima može se osigurati povećanje mase sredstava namenjene drugim vidovima potrošnje. Ove rezultate i akumulativne neminovnosti omogućiće ekonomski sistem koji opredeljuje ove potencije funkcionalnog i efikasnog tržišta. 322 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem PRIVREDNI RAST KAO MERA USPEHA EKONOMIJE, AKUMULACIONE I INVESTICIONE REALNOSTI Teorijska misao se nije posebno ali ni dovoljno bavila privrednim rastom kao sintetičkom merom ili neposrednim pokazateljem uspeha jedne ekonomije a posebno reformi u zemljama tranzicije. U tranzicionim promenama u periodima kvalitativnih ekonomskih izmena sistema ka savremenoj tržišnoj privredi konstantno je prisutna sva složenost ekonomskog rasta. Niz dilema, nepoznanica, kolebanja ali i teških promašaja mogu se raspoznati i identifikovati u sferi ekonomskog rasta. Ali i tendencijama u odnosu ekonomskog rasta i inflacije, kredita i sopstvene akumulacije, tržišta hartija od vrednosti i samoniklog pozajmljivanja akumulacije. Teško je u savremenim preovlađujućim tendencijama kapitala, tržišta i ekonomije projektovati tržišnu ekonomiju sa izraženim socijalnim elementima i održivim razvojem bez reafirmacije izvornih osnova akumulacije kao neprikosnovenog i najvažnijeg razvojnog potencijala. Na duži i kraći rok to je jedinstven (uslovno-posledični) proces. Ipak savremena koncepcija razvijenih ekonomija koja omogućuje „maksimum blagostanja svima“ (V. Bajkić)može da se suprotstavlja koncipiranoj tržišnim metodama i pravcima rasta i ekonomskoj logici akumulacije. Prelivanje nacionalnog dohotka sa opredeljenjem za širok nastup socijalnog ambijenta nosi sa sobom opasnost neposrednog umanjenja mase akumulacije, umanjenje investicione sposobnosti i tempa razvoja. Otuda kategorija održivi razvoj poprima ne samo socijalni nego i ekonomski sadržaj. Radi se o veoma aktuelnom i značajnom „prostoru“ ekonomskih funkcija savremene države u kojima se samo usmeravanje dohotka iskazuje kao opredeljujući preduslov kombinacije i interakcije niza faktora. U njima dominira (ili bi trebalo da dominira) faktor kontinuirane orijentacije za ekonomski značaj akumulacije, investicija, rasta i razvoja. Kapital i nezaobilazna nužna akumulacija postaju osnova jedinstva razvojnih i socijalnih vrlina jedne ekonomije, države i njene ekonomske politike. Socijalna politika i politika dohodaka je osnova stabilne i dugoročne tražnje koja u jedinstvu sa politikom intenzivne akumulacije usmerava tržišni karakter ekonomije i investicija, ekonomsku suštinu savremene preraspodele dohotka. U našim uslovima svako povećanje javne potrošnje i državno stimuliranje porasta plata, subvencija ili penzija neposredno doprinosi uništenju održivog privrednog rasta. U savremenim tržišnim odnosima se još uvek uspostavljaju egzistentni odnosi između aktivne politike državnog regulisanja i usmeravanja „nosećih ili glavnih“ investicije i tržišnih odnosa u kojima ovi segmenti buduće ekonomije moraju da dostignu ekonomski vrhunac svoje egzistencije. Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 323 Naravno, da mikroakumulativnost ima velikih problema sa političkom podrškom na lokalnom i makro nivou. Savremeni ekonomski teoretičari ne naoružavaju svoje stavove silom i snagom akumulacije već koketiraju sa političkim teoretičarima tragajući za konsenzusom koji se uvek svodi na dominaciju ideološke fraze. Ipak nema zamene za kvalitativne ekonomske osobenosti produkcije i privrednog rasta u smislu da su ovo glavna pokretačka sila progresivne ekonomije. Akumulacija se ovde nameće kao konkretna mera a savremeno tržište zajmovnih sredstava (kao kapitala) forma optimizacije rasta i razvoja. AKUMULACIJA I SAVREMENO TRŽIŠTE KAPITALA Poslednje decenije dvadesetog veka zapamćene su u sferi akumulacije i kao vremenska dimenzija koja je ponudila afirmaciju mogućnosti brojnih udela u investicionom razvoju proizvodno poslovnih subjekata. Naravno i u drugim investicionim poduhvatima. Osim finansiranja sopstvenim sredstvima (akumulacija) susrećemo dokapitalizaciju(emitovanje deonica) ili posezanje (putem zaduživanja) za akumulacijom drugog subjekta. Već više decenija prisutno je pozajmljivanje (pod specifičnim ekonomskim uslovima) akumulativne aktive. Praksa je prikupljanje dodatne sume (akumulacije i štednje drugih) radi finansiranja investicionog projekta. Na makro nivou radi se o ukupnim neto investicijama. One postaju (manje-više) predmet efikasne diverzifikacije u za to adekvatnom monetarnom sistemu (regulisani sistem korišćenja svih vrsta akumulacije-štednje za investicione poduhvate) ili tačnije na finansijskim tržištima zajmovnih sredstava. Savremeno tržište kapitala je složen i protivurečan tok upotrebe raspoložive akumulacije i način njene mobilnosti. Putem obveznica i emisije akcija vrši se dodatno prikupljanje novčanog kapitala u njihova upotreba u investicione svrhe. Na tržištu hartija od vrednosti pojavljuje se aktiva raznih oblika i izvora. Teorija je razvila raznovrsne modele upravljanja rizikom i stepen korisnosti prilikom plasmana novca (državne obveznice, depozitni sertifikati, komercijalni zapisi, sredstva komercijalnih banaka, i dr.). Zatim, prisutne su raznovrsne metode raščlanjavanja performansi kod selekcije hartija od vrednosti koje kupac kupuje. Alokacija aktive, u kojoj odlučujući značaj ima odnos rizika i prinosa, uz pomoć posrednika (banke, investicioni fondovi i dr.). Procesi analize brojnih oblika hartija od vrednosti koje se nude zavise od brojnih finansijskih i drugih uslova. Otuda i aktivno upravljanje investicijama i naučno-stručni uputi za njihovu selekciju. Savremene investicije su, znači, sintetizovane kao raznovrsnost u integraciji sopstvenog i željenog stoka akumulacije i finansijske aktive. 324 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Kombinovanje ovih (i drugih brojnih) mogućnosti dominira u savremenoj tržišnoj ekonomiji i na početku dvadeset prvog veka. Razuđeni su koncepti i forme. Sopstvena akumulacija postaje samo jedna od sastavnih delova neke investicije, razvoja, modernizacije i dr. Raznovrsni su manifestantni vidovi procentualnog odnosa ali veoma često su sopstvena sredstva simbolična (zavisi od pravnog i ekonomskog uređenja ove oblasti razvoja). Javlja se niz negativnih ekonomskih procesa ukoliko je struktura investicija takva da dominiraju pozajmljena sredstva ili forma dokapitalizacije. Ako su „u igri“ i razuđeni i finansijskih derivata tendencija ka krizi je izraženija. Dovoljno je kritički analizirati uzroke najsavremenije finansijske krize u svetskim razmerama kao ključnog epicentra, širokog nastupa, haosa i niza negativnih trendova. Zalažemo sa za reafirmaciju akumulativne sposobnosti kao polaznom motivu svakog investicionog poduhvata. Sopstvena akumulacija je, vremenom, dobila tretman izvora dividendnog dohotka plasiranjem u razne berzanske ili zajmovne poslove. Radi se o vremenu kada se na ulaže u svoje investicije. Poreski propisi nisu već dugi vremenski period stimulisali akumulaciju i njihovu sopstvenu dokapitalizaciju (dividendsko i drugo uvećanje) već su sve oblike dobiti koja se javila kao upotreba sopstvene akumulacije visoko oporezivali. Bilo kao dobit preduzeća ili prihod od akumulacije su najčešće podložni dvostrukom oporezivanju. Isto je i sa prihodom odnosno dohotkom. Može se uopštiti da su savremenim poreskim oblicima poreski tretmani dividendi oštriji od poreskog tretmana kamata na pozajmljena sredstva (smatraju se gotovo uvek trošak poslovanja). Investicije zasnovane na nacionalnom kvantumu akumulacije uvećane za kvantum kredita koji ne utiče na sudbinu dugoročne politike angažovanja kapitala za investicije (krediti danas ne mogu pojesti akumulaciju budućnosti) su u neposrednom sukobu sa svim vidovima mitologizacije i ideologizacije (na globalnom, nacionalnom, regionalnom i mikro) finansijskih ekvilibristika odnosno svemoći. Sve idealizovane forme ekonomske politike i političke strategije koja troši akumulaciju a nema neposredne veze i ne pokazuje razvojne rezultate (u ovoj sferi) predstavljaju autentičnu prepreku ekonomskoj logici. Konsenzus ovde može da bude ravan nacionalnom samoodricanju progresa i budućnosti zarad ničega ili nekog modela u čiji uspeh ne veruju svi oni koji ga „promovišu, jačaju, kamufliraju, zamagljuju“. A sve u skladu sa vladajućim političkim konsenzusima koji se ne zasnivaju na realnostima. Za svaku zemlju je veoma važan pokazatelj sposobnost njenih proizvodnih subjekata (uključujući i proizvodne usluge) za razvoj sopstvenog kapitala. Akumulacija je ekonomska mera da se nadmaši postojeće stanje produkcije. Naravno, kao ekonomska neminovnost sadržana je u logici akumulativnosti sopstvene privrede u jednom vremenskom periodu (npr. godina, pet i deset godina). Otuda i posebna briga o odnosima u akumulativnoj dohodovnosti i Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 325 načinu njegove upotrebe. Na makroekonomskom planu to je onaj deo Bruto domaćeg proizvoda (BDP) – koji predstavlja bruto domaće investicije. Ovde se prepliće interes individualnog kapitala za sopstveni razvoj (kao ekonomska neminovnost opstanka i progresa, većeg profita i ekonomsko-dohodovne sigurnosti na duži rok) i društvenog usmeravanja ekonomskom odnosno investicionom politikom ka ulaganju u razvoj na osnovu sopstvenih potencijala. Ne zaboravimo da se u naše vreme, kada se razmatraju otvorene privrede sa aspekta makroekonomskih parametara BDP deli na četiri komponente (vidi deo o globalnim kategorijama u ovoj knjizi) – (potrošnja, investicije, država – javna potrošnja, neto izvoz). Odnosi između ovih izdataka su veoma složeni ali su i značajno izvorište štednje na nacionalnom nivou. Tim pre jer su ovi oblici potrošnje jedinstvena celina jedne ekonomije. Ovde treba razgraničiti štednju kao potencijal finansijskim institucijama da ih usmere u investicije od neophodnosti štednje kada su u pitanju svi izdaci iz BDP (pokušaj izbegavanja neekonomskog, nedomaćinskog i neracionalnog rasipanja). Sama analiza akumulacione sposobnosti zavisi od složenih mehanizama odluka o potrošnji i odluka o značaju stoka akumulacije jedne ekonomije. Odluke o akumulaciji su zavisne ne samo od uspešnosti proizvodno-poslovne politike već i tendencije i osobenosti ekonomsko-socijalnih tokova. Ipak akumulativna sposobnost je u funkciji proizvodnih subjekata i opšta je rezultanta njihovog uspeha. Sopstvena akumulacija ima neprikosnovenu prednost od bilo kojih oblika pozajmljivanja unutar finansijskog sistema zemlje i svetskih tokova finansijskog i drugog oblika kapitala namenjenih pozajmljivanju. Stalno uvećanje akumulacije ekonomska nužnost je za svaki kapital proizvodno-poslovnih subjekata. Nije manja važnost intenzivne (progresivne) akumulacije i za ekonomiju kao celinu. Ako bez nje nema realnog rasta i razvoja onda se ona iskazuje kao kvantitativna strana tendencija društvenog progresa. Ekonomska politika rezultira jednim (najvažnijim) segmentom svoje realnosti i progresivnosti kroz određivanja opšteg okvira, uslova privređivanja i načina prikupljanja akumulacije koji trebaju da iskažu objektivne mogućnosti i društvenu efikasnost na ovom planu. Ekonomka politika ekonomskog rasta potrebno je i da pruža okvire za ekonomske momente poboljšanja regulisanih uslova za pospešivanje akumulativnosti i njene adekvatne (usmeravajuće) mobilizacije na makroekonomskom nivou. Istovremeno da efikasno ispravlja nedostatke instrumenata tržišta novca. Da se suprotstavlja neadekvatnim uslovima prodora inflacionih tendencija i drugih neracionalnih parametara sa međunarodnog tržišta novčanog kapitala. U tom kontekstu analize odluke o „investiranju i neinvestiranju“, strategiji investiranja, dinamici i fazama, tendencijama napora individualnih kapitala i opštedruštvenih pravaca razvoja rezultiraju u protivrečnostima brojnih interesa. 326 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Od državne strategije, napora pojedinačnih kapitala koji je značajan u sferi akumulacije, ali i interesa koji se iskazuje u skoro svim sferama mobilizacije pojedinačne akumulacije i pripremi (finansijska konstrukcija, vrednosna i druga opravdanost) ukupnih parametara neophodnih za jedan konkretni investicioni ciklus. Ne postoji egzaktno razgraničenje (makro usmeravanja i interesa pojedinih subjekata produkcije) o kontinuitetu, kvantitetu ali i ekonomskoj opravdanosti ili lokaciji savremenih investicija odnosno razvoja. U savremenim uslovima razvoj ima niz komponenti koje su nerazdvojne i predstavljaju ekonomsko-socijalnu celinu kriterija i pravaca razvoja i upotrebe akumulacije i drugih delova BDP. Ipak ulaganje u investicione zahvate u sferi kapitala ostaje presudan – u smislu veličine, usmeravanja. Isprepletanost tendencija kapitala ne može apsorbovati akumulaciju u celini bez društvenog usmeravanja tako da predominantne odluke polaze od ekonomsko-društvenorazvojnih strateških opredeljenja vezanih za dugoročne komparativne prednosti i perspektive uvećavanja kapitala. Stoga je ovde prisutna i tendencija seljenja kapitala putem investicija i moguće restrukturiranje privrede. Ekonomska optimizacija se ne može postići ukoliko se prate ekonomski tokovi u takvim uslovima u kojima je zvanična statistika „ostavila iza sebe“ veoma značajne kategorije kao što su: a) stopa akumulativnosti jedne zemlje, i b) kapitalni koeficijent kao mera efikasnosti uloženih sredstava u sve sastavne delove kapitala (uračunavajući tu i prirodni i ljudski kapital) i druge računovodstvene identitete koje akumulativnu sposobnost društva usmeravaju van domašaja neekonomskih sklonosti i apetita. Kapitalni koeficijent se, na primer, u svakoj konkretnoj analizi može staviti u odnos prema bilo kome od ovih izvora investicija ali u jedinstvu sa troškovima investicija, vremenom investiranja i nizom drugih ekonomskih varijabli, koje konkretizuju svaki investicioni efekat posebno. Nivo investicija nije automatska mera razvoja. Svetska ekonomija i ekonomska istorija svake zemlje su krcate takozvanim promašenim investicijama. Tu su i svi aspekti analize popularne štednje – recimo da je ona jednaka kao potencija „domaćim investicijama i neto odlivu kapitala“ u inostranstvo. Ceneći ekonomsku neophodnosti stalnog prisustva razvojne komponente svaka zemlja bi trebala, u datim uslovima, prednost dati investicijama a ne štednji. Prema tome „štednja mora da bude manja od investicija“, u njenoj funkciji ali sa realnom ekonomskom cenom za investitore (Kejnsov „dohodak od investicija“). Danas neokejnzijanci ne odustaju od značaja štednje za nove investicije. Naravno, da je takav stav opravdan jer je štednja novčana akumulacija, dok investicije predstavljaju drugi segment akumulacije koja je uložena u elemente procesa proizvodnje radi organizovanja proizvodne upotrebe. Najgore stanje po ekonomsku budućnost jedne zemlje je ako nema ni štednje a ni izvorne akumulacije. Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 327 Veoma je aktuelno finansiranje investicija privatnih kapitala. U njima je sadržan jedan od odlučujućih kriterija (koje je Kejns posebno obradio) to je: očekivani budući prihod od investicija. Ovakvo opredeljenje upućuje da investicije treba razumeti kao ulaganje u rast dohodaka (od preduzeća, raznovrsnih integracija do državnog nivoa). Sa toga aspekta nivo investicija nije jednak samo nivou akumulacije i povoljnosti na tržištu zajmovnih sredstava već može sadržati i bespovratnu stimulaciju državnih fondova i druga sredstva. Teorija i praksa sadržaja i lokacije investicija veoma je razvijena. Obuhvata obilje naučnih obrada istorijskih iskustava i egzaktnih mogućnosti. U savremenom kretanju kapitala i tržišta bitni su a istovremeno odlučujući kriteriji koji kombinuju odnos kapitala i tržišta u nacionalnim, regionalnim i svetskim razmerama. Indikator porasta proizvodnje nameta i porast tržišne tražnje. Dislokacija proizvodnje ili promena proizvodnih programa, grin fild investicije i dr. nose sa sobom kriterije za preciznije utvrđene preduslove realno očekivanog prinosa odnosno predviđanja tražnje. U ekonomijama u kojima prisustvuje ekonomska politika odsustva stimulacije akumulativnosti, štednje i samoinvestiranja prisutno je grčevito urušavanje ekonomije razvoja ali i tržišnih odnosa a sve to pospešuje tendencije ekonomskog pada koje na duži rok ne mogu ničim nadomestiti. Radi se o izgubljenim mogućnostima i propuštenim šansama koje ubrzavaju zaostajanje. Ubrzati razvoj van veličine akumulacije može se postići sa raznovrsnim metodama koje se danas koriste ali vrlo kontrolisano u brojnim ekonomijama. Na nivou ekonomske politike naše zemlje to su raznovrsni zajmovi, donacije, državna i bankovna zaduživanja zarad novih investicija, usmeravanje doznaka radnika koji rade u inostranstvu i dr. Značajna stavka u ekonomskoj istoriji Srbije su bila zajednička ulaganja sa inostranim kapitalom. Danas su strane direktne investicije faktor velikih očekivanja. Bilo je i perioda kada je deficitno finansiranje predstavljalo značajan faktor razvoja ali i inflatornih tendencija. Ipak je progresivna i intenzivna tendencija akumulacije dominirajuća osnova da se kapital konstantno osposobljava i investiciono razvija i širi. INTENZIVNA AKUMULACIJA KAO AFIRMACIJA INVESTICIONIH PRINCIPA KAPITALA Rezultanta ekonomskih nastojanja kapitala u formi svoga „optimalnog skoka“, ima polazni razvojni ekonomski-poslovni sadržaj, zakonito učvršćuje agregate investicija ispoljavajući svoju najsnažniju potenciju kroz sposobnost za intenzivnu akumulaciju i sprovođenje definisanih (projektovanih) ciljeva u razmicanju i uvećavanju svojih mogućnosti na svojoj osnovi. Ovi kapitali sadrže u sebi zakonitu tendenciju pri uključivanju dodatnih izvora investicija gde 328 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem se pojavljuju kao racionalni potrošači. Kako će i kada da pozajmljuju neposredno vezuju za ekonomsku polugu budućih investicija tj. za parametre vrednosti tekućih i budućih dohodaka. Afirmacija investicionih principa kapitala, pored visine svoje akumulacije njene optimalne upotrebe, omeđava mogućnosti prirasta investicija sa tržišta hartija od vrednosti (ne samo zbog kamate za pozajmljenu akumulaciju). To se i odnosi na one investicije koje se delom finansiraju izdavanjem sopstvenih obveznica ili kreditima. Postoji značajna negativna korelacija između investicija i kamatne stope na pozajmljena sredstva. Stoga, način i uslovi prikupljanja novca kao i sam čin investicije prolaze kroz zamršene odnose i kriterije optimalnosti celine odnosa materijalne i finansijske aktive i realnosti uvećanja. Tendencije akumulacije kao osnove investiranja doživljavaju, u naše vreme, reafirmaciju kao dugoročni proces. Proces bez koga je svaki individualni ali i nacionalni kapital osuđen na stagnaciju ili propast. Funkcija investiranja akumulacijom postaje (i u stvarnosti ali i psihološkom reagovanju) kvintesencija novih investicija koje obećavaju optimalne dohodovne rezultate. Proces emancipacije akumulacije ima svoju istorijsku genezu vezanu za evoluciju kapitala u funkciji ali i promene njegove svojinske i egzistentne strukture. I danas i u budućnosti to ostaje presudna zakonitost progresivne reprodukcije. U pitanju je „ekonomsko omeđavanje“ struktura inputa proizvodnih procesa mobilisanog sa finansijskog tržišta i upravljanje rizikom) i optimizacije kapitala kao neto bogatstva. Sa izuzetno izraženim značajem vrednosti preduzeća kao njegovog bogatstva i odnosa prema svim varijacijama njegove vlasničke strukture. Procesi intenzivne akumulacije kapitala su, pre svega, proizvod nekoliko realnosti: a) troškovna realnost (granični i stvarni troškovi proizvodnje), b) tehničko-tehnološko-proizvodna realnost, v) ekonomska realnost (složena pitanja strukture datog kapitala, visine poreskih i drugih – na primer kreditnih- ograničenja, g) tržišna realnost – tržišno okruženje u nacionalnim, regionalnim i širim okvirima kao i odgovarajući problemi konkurencije, i d) složena pitanja raspodele i statusa akumulacije u „ekonomskom uređenju i vladajućoj ekonomskoj politici) i dr. Ovim pojavnim oblicima maksimiranja dohotka posmatrane kapitalne celine treba dodati komparativne prednosti strategiju optimalne tržišne alokacije. Postoji niz drugih uslovljenosti koje (objektivno ili subjektivno) kvantitativno i kvalitativno menjaju obim i strukturu akumulacije. Pomenimo ovde karakter i osobenosti ekonomskog sistema, ulogu države u ekonomskim poslovima, osobenosti šireg globalnog i regionalnog okruženja koji imaju neposredne veze sa uspehom ili neuspehom u ostvarivanju tendencije intenzivne akumulacije. Problemska analiza sistemskog odnosa na makro nivou prema celokupnoj akumulaciji upućuje na složena pitanja preraspodele na subjekte potrošnje, Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 329 ekonomski sadržaj i razvojni karakter domaćeg bruto proizvoda odnosno nacionalnog dohotka uz kontinuirane politike potrošnje svih vidova (od države do zaposlenih) koja tendira ka konstanti potrošačke štednje, realno-ravnotežnom odnosu poreske politike kojom se zadovoljava i ekonomska funkcija poreza, štedljive i racionalne države u svim svojim pojavnim oblicima javne potrošnje uz mogući državni oblik investicija koji pospešuje povećanje akumulativne sposobnosti proizvodnih subjekata. Ovim složenim i protivurečnim procesima prethodi organizacija onoga segmenta privrednog sistema koji obezbeđuje i garantuje ujednačene ekonomske uslove privređivanja, tržišne odnose i sve one pretpostavke samokretanja i intenzivnijeg impulsa materijalnih uslova kapitala iz koga se stvara sposobnost progresivnog akumuliranja, samokretanja i samorazvoja. Suštinska opredeljenja su vezana za karakter i intencije ekonomskog uređenja koje se zasniva tržišnoj privredi, slobodi preduzetništva, samostalnosti proizvodnih subjekata, samostalnosti i ekonomskoj poziciji osnovnih privrednih subjekata i sistemskog usmeravanja održivog razvoja. Potrebno je razrešiti stalnu protivurečnost dohotka i akumulacije (sve ostale faktore sada zanemarujemo) odnosno štednje i investicija na potencijama kapitala u celini svojih relativno konstantnih prednosti ekonomskog proširenja, značaja ekonomije obima, proširenja tržišta, uvođenja nove tehnologije, povoljnijih – očekivanih cena. U savremenosti se ona ispoljava kao ekonomska karakteristika (polazna ekonomska ocena svih troškova) investicija (a ne samo razmatranje bruto i neto investicija ili investicija i realnih investicija – kako to klasična teorija čini) kojima se uvećava raspoloživi kapital. Ovim se ispoljava suština investicionih principa kapitala. Podvlačimo, na obim akumulacije utiču svi parametri ekonomije i raspodele, a njeno pretvaranje u investicije vezano je za niz determinanti u kojima je potrebno da dominiraju ekonomski. I to pre svega oni koji iz kojih proizilaze ekonomski razvoj i tekući poslovni ciklus. Znači da novo kruženje kapitala započinje kao „uvećani kapital“. Osnovni izvori akumulacije sadržani su u samom pojavnom obliku efikasnosti kapitala. U vrednosnim i drugim osnovama proizvodnje, u realizaciji proizvedenog i dohodivnoj uspešnosti iz koje može da se akumulira. Ovde poslovni ciklusi orijentisani ka investicijama imaju relativno odlučujuću, ali istovremeno, ekonomski najneizvesniju ulogu. U ekvivalentnoj varijaciji odnosa cena ili kamata (na tendenciju ulaganja u štednju) sistemska polazna osnova i tendencija ekonomske politike treba da izrazi promenu ka razvojnoj korisnosti a pre svega na uštrb „budžetske“ ambicije. Koja svojim uslovljavanjem i (na momente neekonomskim a politički nasilnim) mnogim neekonomskim prinudama opredeljuje sudbinu i usmerenost upotrebe bruto domaćeg proizvoda. 330 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Intenzivna akumulacija nije ni u kakvom konfliktu ili nepremostivim preprekama sa odnosima na finansijskom tržištu, niti funkcijom kredita u investicijama. Ali su uloga i razlike ekonomski i sadržajno potpuno različite. Pozajmljena akumulacija i krediti su investicione transakcije koje neposredno opredeljuju dohodovnu perspektivu, a modeli očekivane korisnosti ili prinosa su podložni teorijskoj i praktičnoj proceni. TRŽIŠTE KAPITALA U FUNKCIJI FORMIRANJA OPTIMALNIH INVESTICIJA I RAZVOJA Tendencija ekonomske pozicije kapitala i njegove konstantne komparativne prednosti (u uslovima privređivanja u kojima je kriterij konkurencija) afirmiše neminovni proces akumulacije i njegovo obavljanje sa proširenjem. Investicije su napor iz koga treba da rezultira optimalna struktura i nova produktivno-poslovna sinteza kapitala. Wima se nadoknađuje i zamenjuje kapital koji se fizički i ekonomski amortizovao. Uticaj investicija u makroekonomije su raznovrsno blagotvorne: od povećavanja agregatne tražnje (čime se pospešuje proizvodnja odgovarajućih proizvoda – na primer potražnja u građevinskoj industriji povećava proizvodnju svih onih komponenti koji se u gradnji ugrađuju) do više agregatne ponude, povoljniji položaj zaposlenih i drugih pozitivnih impulsa produkciji i životnom standardu što sve u celini vodi rastu proizvodnje. Praksa investiranja je u svom istorijskom razvoju evoluirala od pojedinačnog akumuliranja do mogućnosti njenog pozajmljivanja (nastala iz raznovrsnih izvora). Savremeni oblici mobilnosti akumulacije iz svih izvora imaju zajedničku osobinu da se nalaze na tržištu hartija od vrednosti. Ponuda i potražnja za ovim izvorima investicija uslovljava njihovu buduću proizvodnu funkciju. Istovremeno se (i to je objektivna potreba) pojavilo obilje literature, stavova, koncepcija, strategija koje analiziraju mogućnosti prilikom zasnivanja (projektovanja) onih investicija zasnovanih na pozajmicama. Radi se o pozajmljenom kapitalu koji je dopuna sopstvenog akumuliranog. U ovom kontekstu analize pomenimo neke najvažnije mogućnosti formiranja stoka kapitala za investicije: In = Ak+Am+Kr+Dk+Str+Dri+Np In – investicije Ak – sopstvena akumulacija Am – amortizacije pojedinačnog subjekta Kr – kredit (domaći i ino) Dk – dokapitalizacija Str – strane direktne investicije Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 331 Dri – državni oblici investiranja uloženi u jednu investiciju Np – takozvane neopipljive investicije koje su drugi uložili u ljudski kapital. Same odluke o formiranju finansijske celine jedne investicije treba da zadovolji obilje kriterija i uslova. Posebno je to važno za segment pozajmljene akumulacije na kome vladaju metode i „matrice“ najnovijih razvijenih ekonomsko-finansijskih instrumenata i kriterija. Poznavanje „filozofije“ pojavnih oblika instrumenata koji su prisutni u datom finansijskom sistemu presudne su za odluke u ovoj sferi koje donose investitori. Deo ovog sistema koji se tiče funkcionisanja i ponašanja bankarsko-berzanskih segmenata sistema ekonomije. U ovim procesima posebno je značajan skor investicija na makronivo kojim se bave teoretičari ekonomskog sistema, ekonomske politike, makroekonomije i dr. Ova komponenta dela BDP (bruto domaćeg proizvoda) mera je investicione orijentacije (ovde zanemarujemo strana ulaganja, državne investicije, donacije namenjene investicijama) jedne ekonomije u određenom vremenskom periodu. Ukupne bruto investicije pokazatelj su i osposobljenosti za budućnost. U uporednim merama cenimo razvoj ekonomije jedne zemlje prema drugoj zemlji. Pošto se investicijama povećava skor porasta kapitala u smislu povećavanja potencije i kvaliteta produkcije (obim, kvalitet, ekonomske i druge prednosti) one su najrealnija mera rasta i razvoja. Pošto nisu sve investicije istog značaja za razvoj zemlje, zatim ne ostvaruje se sve pod istim ekonomskim uslovima i sve ne traju isti vremenski period gotovo je nemoguće izmeriti doprinos svake od njih. Ipak, zemlja koja više investira brže se razvija od onih drugih sa manje razvojnom perspektivom. Otuda je neophodno usmeravanje investicija na nivou ekonomije kao celine. Podele investicija su raznovrsne od proizvodnih i neproizvodnih do investicija i pojedine grane (industrija, saobraćaj, infrastrukturu, poljoprivredu, turizam i dr.). Tu su presudna ponašanja u okviru odgovarajućih mera ekonomske politike i date egzistencije državnih investicija. Ipak je neposredna mogućnost u makroprelivanju BDP i usmeravanju u investicije vezana za poresku (posebno mogućnost smanjivanja poreza u granama koje treba da budu nosioci progresa jedne zemlje) i monetarnu politiku (selektivni krediti pod posebnim uslovima, stabilnost novčane valute i dr.). Konstituišu se u celinu koja se naziva investiciona politika. Meri se stopom neto investicija kao pokazateljem relativnog učešća investicija u BDP koje su namenjene uvećanju ukupnog kapitala u nacionalnim razmerama. Dominantni uticaj na stanje i dinamiku investicija imaju tendencije privrednih tokova. Gotovo je postala ekonomska zakonitost da se investicije smanjuju u ekonomskim krizama i obrnuto. Za sve ekonomija su najznačajnije investicija vezane za povećanje kapitala u sferi proizvodno-poslovnih aktivnosti. Svaka zemlja ima različit stepen razvoja pojedinih delatnosti u pojedinim periodima i različit razvoj pojedinih investicija. 332 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Ipak je u savremenosti investiranja omer ukupnih investicija mera pozicije razvoja. U njima dominira uloga i ekonomska potencija investicija u proizvodnoposlovni kapital. Investicije se projektuju na osnovu raspoloživih izvora; sopstvenih, domaćih, inostranih. Kompanije prikupljaju novac prema svojoj strategiji investiranja za izdatke prilikom realizacije svojih investicija. U vremenu koje prethodi ili posle završetka neke konkretne investicije kompanije svoju akumulaciju (ne retko i amortizaciju) ulažu u hartije od vrednosti zbog njihovog okamaćivanja odnosno prihoda koje one donose. Ova sredstva se „dopunjuju“ i drugim izvorima finansijske aktive. Ulaganje u hartije od vrednosti između investicionog ciklusa nosi tendenciju uvećanja kapitala i mogućeg ulaganja u budućnost. Isti položaj imaju i domaćinstva i pojedinci koji na ovaj način „okamaćuju“ svoju ušteđevinu, aktivu, porodičnu akumulaciju. Eksplozija ovih hartija se širi i na državne hartije od vrednosti. Sve je više hartija od vrednosti, sve je više njihovih oblika i vrsta. Na ovome poslu razvila se skoro do gotovo neslućenih razmera bankovno-berzanska aktivnost. Razvoj bankarskog i berzanskog tržišta dostigao je u poslovima finansijske aktive, zajedno sa osiguravajućim društvima, fondovima (investicionim, penzionim, zdravstvenim, hedžing), brokerskim i dilerskim firmama pravu eksploziju mogućnosti. One su u poslednjoj deceniji i pol osnovne poluge ukrupnjavanja i koncentracije investicionog kapitala, usložnjavanja tržišta hartija od vrednosti pa sve do pojave i svojevrsnog divljanja finansijskih derivata. Razuđenost ovih oblika i formi tj. finansijskih instrumenata plasiranja i prikupljanja ukupnog iznosa jedne investicije za određenog proizvodnog subjekta izaziva razne procene – od hvale do velikih rezervi. Od ocene da su one neminovni pratilac savremene privrede do ocene da je upravo njihova pojava i upotreba dovela do sadašnje svetske ekonomske i finansijske krize. Ipak u sferi investicionih ciklusa kompanije u prikupljanju novca za investicije ocenjuju raznovrsne mogućnosti i odmeravaju sa raspoloživim mogućnostima ceneći do detalja konkretne okolnosti u funkciji budućih rezultata ovoga poduhvata. U kontekstu ovoga (radi se o ekonomskim aspektima investicija i akumulacije) teksta za nas su najznačajniji odnosi na tržištu kapitala na kome se nude i pozajmljuju dugoročni finansijski instrumenti. Najizraženija su: a) kreditna tržišta, b)hipotekarna tržišta, i v) tržišta vlasničkih hartija. Banke udružene u konzorcijume (globalnog nivoa) unose svoju koncepciju u ekonomsku politiku vlada, u kojoj gotovo da nema mesta akumulaciji jednog investitora kao osnovnom izvoru razvoja, već „mešetarenju svih vrsta“ a naravno uključujući i složena vrednovanja hartija od vrednosti kao dominantne osnove strategije indeksnih modela mogućeg investiranja. Alokacija aktive kapitala se udaljuje od zasnivanja portfolija u jednom investicionom poduhvatu. Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 333 Sopstvena novčana aktiva pretvara se u „prinos u periodu investiranja“ a kao izvor finansiranja investicione aktivnosti postaje samo jedan od delova drugih klasa aktive (akcije, obveznice, nekretnine i dr.). Stoga se i usložnjava „sastav“ jednog investicionog poduhvata. Uz niz ocena menadžmenta uključujući i očekivanu efikasnost i profitabilnost. Niz je faktora koji uslovljavaju odluke: koje hartije od vrednosti ili druge izvore kapitala, kada, kako i gde uključiti u portfolio novog investiranja. Radi se o savremenom fenomenu koji čini svaki investicioni poduhvat veoma složenim ali i rizičnim. Naravno da to nameće veliku dozu stručnosti u maksimiranju mogućnosti i odgovornosti u kvantitativnoj i kvalitativnoj politici investiranja. Tržište kapitala (banke i druge institucije) i hartija od vrednosti (berze) dalje usložnjavaju praktični tok utvrđivanja alokacije izvora investiranja jer uvode ogroman broj mogućnosti (i kombinacija) od kojih zavisi stopa prinosa. Optimalni stok investicionog kapitala afirmiše niz faktora (korisnost, marginalni trošak investicije, troškovi korišćenja pozajmljenog kapitala i dr.) koji opredeljuju nosioca investicionog poduhvata na preciznu strategiju ponašanja na finansijskom tržištu prilikom konstruisanja finansijske konstrukcije za projektovane aktivnosti. Sa druge, strane rezultat je slobodnih odluka onih koji poseduju sredstva (akumulacija u raznim oblicima štednje) kako će kombinovati na primer ulaganje u akcije (domaće i inostrane), obveznice, nekretnine, kolekcionarske predmete, plemenite metale i dr. Sve su ovo kvalitativne pretpostavke bez kojih u savremenosti nema razvoja. Ipak su razvojne komponente šireg sadržaja. U njima je nezaobilazna legitimnost i kvalitativna mogućnost korišćenja svetskih tokova kapitala u povećanju investicione perspektive. Svetsko tržište kapitala i njeni kreditni i drugi izvori (inostrana ulaganja) su gotovo neiscrpni i uslovljavaju ciljeve i ograničenja investicionih poduhvata ukoliko konkretna politika investiranja na ove izvore računa. Nije teško pretpostaviti koliko se mogu globalni koncepti izvora investicionih portfolija da osamostale ili sukobljavaju sa utvrđenom strategijom razvoja od mikro do makro nivoa svake zemlje posebno. Ipak komercijalni krediti su gotovo uvek „neutralni“ a kamatonosno vrlo precizni. Sa drugim vrstama kredita i zajmova stanje je, veoma često, sasvim suprotno. U praktičnim okolnostima najteže je sačuvati originalnost i sopstvenu razvojnu i investicionu orijentaciju ekonomski „malih“ zemalja a time i Srbije. Savremeni tokovi globalne ekonomije u svim svojim pojavnim vidovima dosegli su ipak svoju kulminaciju u širokom podruštvljavanju akumulacije, investicija i razvoja. Vladajuća doktrina stvorila je kao dominantni novi duh ekonomije, van nacionalnog ili pojedinačnog identiteta kapitala. Nameće međuzavisnost van logike i nužnosti ekonomije. Okuplja sledbenike i saborce za dalje bankarsko-berzanske oblike formiranja stoka investicija, 334 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem zanemaruje druge neizbežne tokove, nameće ideje svoga miljea, afirmiše jedan „mozak“ razvoja vezan za razuđivanje oblika prinosa. Od pozajmljivanja akumulacije do upotrebe. Mehanizam investicionog stoka vezuje se za efikasnost različitih pobuda i interesa. Od preduzeća, nacije, regiona sve do civilizacije u obuhvatu neizbežnosti. Svetsko tržište kapitala postaje forma transnacionalnog uništenja nacionalnih strategija razvoja. Ono je izloženo prevlasti veneekonomskih činilaca, prisutnih monopola svih vrsta sa fundamentalizmom koje preti da uništi ekonomske osnove akumulativnog investiranja. Međunarodno tržište kapitala u sferi investicionih portfolija postaje velika farsa tržišta hartija od vrednosti – klasičan neekonomski monopol. Kada je u pitanju filozofija upotrebe aktive gotovo identične su tendencije i na „domaćem“ tržištu hartija od vrednosti. Portfolio koji predstavlja kombinaciju različitih vrsta aktive (a u finansijama je to kombinacija ulaganja u različite oblike hartija od vrednosti) postaje značajan segment gotovo bezbrojnih strategija u kojima se sve više afirmišu kriteriji i raznorazni profesionalizmi posrednika (profesionalni menadžeri). Svi oblici „kapital svojine“ postaju otežavajući faktor nekog globalnog ravnotežnog stanja i investicione politike. Zbog toga je u praksi prisutno obilje instrumenata koje „otrže“ izvore od vlasnika, formira sebi svojstvenu strategiju (na pr. plasmana sredstava). Na svetskim i domaćim novčanim tržištima i prisutnom veoma raznolikom tržištu hartija od vrednosti ovaj deo kapitala se zove investiciona aktiva i afirmiše obilje metoda kako bi se udalji od vlasnika raznovrsnim putevima alokacije. Kad se u ove tokove uključi i razmatranje celine investicija i pojedinih segmenata koji su deo investicionih portfolija koji su opterećeni i raznovrsnim „finansijskim derivatima“ onda je individualna i nacionalna politika investiranja pred velikim složenostima a (ne retko) i protivrečnostima. Svetski konzorcijumi banaka i najvažnije kreditne politike imaju svoju misiju koja je složena, ekonomski i funkcionalno zasnovana na odgovarajućim kriterijima i ciljevima, nadnacionalna je i striktno se sprovodi. Mada u ovom tekstu nećemo analizirati strane direktne investicije važno je napomenuti da svaka investiciona analiza ima u vidu i osnovne specifičnosti koje nose sa sobom strateški partneri ove vrste. Ili tačnije, ne mogu se validno analizirati složeni postupci investiranja bez poznavanja ove sfere globalne prakse. Ukoliko upoznamo najnovije osobenosti i kriterije u oblasti odnosa sa stranim investitorima sa racionalnim pristupom ulazimo u zajedničke aktivnosti a istovremeno postaje jasnije i njihovo eventualno povlačenje iz jedne i ulazak u drugu investiciju. Niz ovih teorijskih i praktičnih procesa veoma su značajni u procesima utvrđivanja optimalne razvojne šanse Srbije. Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 335 AKUMULACIJA I INVESTICIJE KAO NACIONALNA RAZVOJNA ŠANSA SRBIJE Srbija se danas nalazi u gotovo uništavajućem preplitanju između date krize ekonomije ali i „privredne nesamostalnosti“. U obilju negativnih tendencija koje traju više od dve decenije izostala je zadovoljavajuća i ekonomski neophodna intenzivna akumulacija sa investicijama koje će aktivirati osnovne materijalne poluge i osposobiti strukturu produkcije. Takođe je ne manje značajno zaostajanje u sferi uključivanja naše zemlje u svetske tokove proizvodnje i proizvodno-razvojnog kapitala. Nezavisno od negativnih globalnih tokova Srbija nije smela toliko dugo biti inertna na temeljne promene slike svetske ekonomije. Dugo je naša zemlja zanemarivala da je svetska privreda izgradila (u značajnim razmerama) ekonomski i prozvodno-potrošni sistem privređivanja. On se suprotstavio kapitalom u funkciji globalnim procesima antiekonomije. Naravno da je sada teško razumeti ekonomsku realnost svetskih tokova. Pa i ocene: koliko je ona na putu objektivnih procesa globalizacije a ne na marginama njene vulgarne manipulacije i gde su u njima nerazvijene zemlje i one koje se nalaze u tranziciji iz socijalizma. U svakom slučaju globalizacija je ponudila kvantitativno veću mobilizaciju kapitala namenjenog investicijama. U oceni ovih savremenih procesa ipak treba (u kontekstu našeg razmatranja) ceniti nesporni značaj mogućnosti pozajmljivanja inostrane akumulacije za nove investicije u Srbiji. U savremenim uslovima je zaista složen fenomen tržišta kapitala. On neometano funkcioniše. Ima svoje norme, principe i uslove. Regulisan je brojnim merama i mehanizmima koji imaju tendenciju ujednačavanja uslova kreditnog i investicionog toka kapitala. Praksa nosi i obilje tendencija subjektivnog i vanekonomskog karaktera. Ovi međunarodno utvrđeni kriteriji i usmeravani procesi sa kojima se svaka zemlja susreće nisu statični. Nezavisno od ograničenja oni su evolutivni u pojedinim parametrima. Dodajmo ovome i cenu kredita, uslove kreditiranja i složene pokušaje uticaja u ovoj oblasti. Ipak se ovi procesi, kada su u pitanju posebnosti vezane za kriterij ko uzima kredit, slivaju u neki organizovan trend koji uslovljava odluke prilikom korišćenja ino kredita. Sa aspekta koncepta aktuelne prakse pozajmljivanja kapitala od strane brojnih subjekata u Srbiji nije teško uočiti gotovo potpuna neslaganja ekonomista sa vladajućom politikom i praksom. Najnovije inostrano zaduživanje ima svoju koncepciju sa aspekta „davaoca“ a u Srbiji izgleda „i sa jasnim shvatanjem tražioca“. Dominiraju pojedinačna, regionalna, globalna i dr. „ugrađivanja inostranih interesa“ pa tek na kraju se pojavljuju ekonomski interesi i kriteriji. Nosiocima i stratezima naše ekonomske politike je ta radikalnost u neekonomskim zahtevima više nego jasna. Tu nema povlastica u pristupu, tu je kraj svim ekonomskim teorijama kredita. 336 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Usmerenost „davanja“ i „primanja“ je „kreativno“ usaglašena. Vladajući oblici ino kreditiranja u Srbije su ekonomski antisistem. Politika, od strane naše kreditne vlasti, je antipolitika razvoja i potvrđivanja nezaobilaznih komparativnih prednosti u nizu sfera širenja proizvodnje i usluga. Politika osvajanja svih mogućih ino tržišta razvojne funkcije kapitala bez selekcije u smislu originalnosti i potreba svoga razvoja može voditi u sferi investicija jedino produbljavanju kriznih tokova u najvažnijoj sferi budućnosti i progresivnog razvoja. Nema opravdanja da praksa teče sa one strane ekonomske logike i „gvozdenog zakona“ činjenica vezanih za naše materijalne i druge realnosti i mogućnosti. U sadašnjosti dominiraju neekonomskih „sila“ okruženja, pokušaji da se ovde prikaže razvoj jedino u funkciji nama još uvek nepoznate „globalizacije proizvodnje i poslovanja“. Kada su u pitanju upotrebe investicionih snaga naših mogućnosti nezaobilazno je postojanje ekonomske i društvene strategija samostalnog, originalnog, jedino mogućeg razvoja. Ali time ne treba ova sila vlasti da zanemari i tendencije internacionalizacije u meri u kojoj je ona nezaobilazne ekonomske prirode i svojstava. Videli smo da je savremeno tržište akumulacije, investicija i kapitala nezamenjivo kao nezadrživi objektivni proces (kako u domaćim tako i međunarodnim razmerama). Savremeni ekonomski sistem Srbije mora uvažiti ove realnosti i omogućiti njihovo ispoljavanje na stalno višoj ekonomskoj potenciji. Pokušaj nametanja modela privređivanja zasnovanog na ekonomskoj praksi dominacije kratkoročne ekonomske politike subjektivističkog karaktera uz razvojnu strategiju koja proizilazi iz kriterija borbe za vlast, određivanja puta promena privredne strukture koji ne uvažava realnosti i progresivne tokove savremenog kretanja kapitala za Srbiju znači ubrzanje na putu ka nepostojanju bez odstupnice. Kod nas je previše idealizovan politički status kredita (ino i domaćeg) kao osnove ekonomskog i socijalnog, dugoročnog i kratkoročnog, sudbinskog i jedino mogućeg. Radi se o konverziji buduće akumulacije ka stanju potpune negacije i podređenosti pod presudnim uticajem ideološke zaslepljenosti vlasti neekonomijom koja urušava realnosti optimizacije stabilnosti i razvoja u budućnosti. Tržište kapitala u Srbiji nije adekvatno sistemski projektovano. U praksi ne egzistira na osnovama svojih osnovnih ekonomskih funkcija. Ono je usmereno ka uništenju ekonomske samostalnosti kapitala, mobilnosti društvene akumulacije, mobilnosti materijalne aktive. Srbija budućnosti je zemlja sopstvenog kapitala, uz sve ekonomski validne varijante novih oblika inostranog finansiranja, koji ne mogu da unište ekonomske i nacionalne samosvojnosti, Svetska institucionalizacija finansijskog kapitala Srbiji odgovara jedino ukoliko je na njenoj je viziji progresa. Ukoliko povećava realni obim investicija bez zahteva za promenom njene strukture i usmerenosti. Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 337 NEMINOVNOST RAZVIJANJA INTENZIVNE AKUMULACIJE KAPITALA U SRBIJI Nije potrebna obuhvatna analiza kako bi ukazali na osnovne argumente za stanovište da se ekonomija naše zemlje nalazi u stanju teške krize koja je zahvatila gotovo sve pore ekonomskog života i rada. U ovim reformama urgentno je niz sistemskih projekcija (izgradnja novog ekonomskog sistema, celine tržišnih uslova privređivanja, svojine i kapitala, preduzetništva i raspodele, monetarne i fiskalne osnove i dr.) a koje će razvijati ekonomsku funkciju individualnog kapitala zajedno sa njegovom celinom u društvenim razmerama. Polazni kriterij je da kapital ubrzano razvija proizvodnu snagu rada. U tom naporu potrebno je niz tržišnih ispoljavanja (u njima dominira funkcija vrednosti, robne proizvodnje i niz drugih ekonomskih parametara) koje će omogućiti – učiniti realnim uslovljavanje budućnosti kapitala neminovnošću sopstvene intenzivne akumulacije. Ova tendencija tržišta je realnost investicija i razvoja. Uslovi u kojima poslovni ciklusi i ekonomski rast (Kejns) postaju osnovna funkcija nacionalne potrošnje na duži rok razrešavaju se protivurečnosti zaposlenosti, socijalnog ambijenta građana i radnika, materijalne osnova ostvarivanja ekonomskih funkcija države kao trajnih faktora uticaja na preraspodelu BDP. Povećavanje stope rasta postaje preduslov za umanjenje tenzija između ovih činilaca i povećavanja mogućnosti. Teorija progresivnih reformi zahtevaju celovit projekat u čijoj osnovi leži celina racionalne ekonomije i kontinualno kretanje uvećanja kapitala i potrošnje. Ekonomska politika će sadržati samo one ciljeve i metode iz kojih proizilazi očuvanje vitalnih ekonomskih osnova u tekućim bilansima u jedinici vremena. Tekući poremećaji ne smeju ugroziti kontinuitet investicionih strategija. Svaka realna razvojna politika polazi od faktora investicionih komponenti – motiva i principa akumulacije i investiranja. U našoj novoj reformskoj izgradnji ekonomije i ekonomskog sistema moraju se izvršiti radikalne promene. Celishodnost će zavisiti koliko političko delovanje, ekonomske funkcije države i oblasti normativne regulative prolaze kroz ekonomsko sito tržišnih odnosa čija je krajnja rezultanta stvaranje boljih i povoljnijih ekonomskih uslova za ekonomske kriterije razvoja svih sfera kapitala i socijalne kriterije različitih identiteta i zajedništva i njihovih egsistencijalnih osnova. Vodeći principi tržišnih odnosa uslovljavaće ekonomski život (uslove privređivanja, ekonomsku politiku, sadržaj komponenti ekonomskog sistema i dr.) koji se mora sastojati iz konkretnih akcija, ponašanja i rezultata koji u svom nizu i jedinstvu protivurečnosti čine materijalne pretpostavke za autentičnu svakodnevnu retortu egzistencije jedne zajednice u kontekstu stalno prisutne tendencije održivog razvoja. 338 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Status razvoja Srbije zasnovan na međusobno surotstavljenim razvojnim strategijama (na snazi je oko šezdeset raznovrsnih i skoro nezavisnih strategija) sadrži u sebi realne opasnosti od zapostavljanja značaja i ekonomske sile akumulacije i na njima zasnovanih investicija i razvoja. Odsustvo tržišne politike afirmacije akumulacije kao sile koja omogućuje stabilnost i optimalni razvoj sadržana je u dimenzijama i konvulzijama sadašnjosti a, na žalost, uništavajuće vreba bližu i dalju budućnost. U odsustvu celovite i obuhvatne strategije preovladava divlja anarhija političke zloupotrebe ove iskonski nezamenjive komponente. Ovde su veoma ograničene mogućnosti ideologija, pojedinih partijskih interesa, političkog statusa pojedinih ekonomskih interesa i subjektivizma pojedinaca na vlasti o svojoj svemoći u složenim i isprepletanim odnosima sa ekonomijom razvoja. Lični interesi obojeni silom države prelaze tačku ekonomski realnog, mogućeg, regularnog i upućuju zemlju ka putu u ideologizirano i virtuelno … u haos i van prakse savremenih tokova kvalitativnih osnova tržišnih odnosa. Sadašnja praksa u konstituisanju ekonomije sa regularnom akumulacijom i investicijama krcata je opasnim antiekonomskim zabludama koje su akumulaciju svele na zanemarljive potencijale što proizvodi duboke poremećaje, idealizovane forme restrukturiranja proizvodnje roba i usluga, stvarnu praksu razvoja upućuje na teren anarhije i isključive zavisnosti od državnih subvencija i pomoći kao i stihije kreditne politike koja je sa svoje strane nekonzistentna i bez bitnijih strateških potencijala. Vreme vulgarnih eksperimenata u ekonomiji i razvoju zemlje, na žalost, još nije iza nas. Surovi su i neizvesni sukobi između ekonomije i ekonomskog progresa, sa jedne strane, i i politike i ekonomskog ponašanja države, sa druge strane. Projekat političke zajednice (političke organizacije, države i dr.). postaju gola utopija (idealizovana, virtuelna koncepcija) bez zasnovanosti na realnom ekonomskom stanju, sadržaju, entitetu. Ovo stanje je u obrnutoj srazmeri sa deklarisanim i oktroisanim ciljevima. Odlučujući politički akteri to moraju imati u vidu pre svega jer je to mera opasnosti ukoliko se u ekonomskim reformama i konstituisanju nove ekonomske politike krene dosadašnjim putem ka nedostižnoj ideologizaciji u kojoj se uvećava moć države i paradržave u ekonomskim poslovima a minimizira moć tržišta, potencijal vrednosne konstitucije ekonomskog ponašanja (ne samo privrednih subjekata) rada i razvoja. Dinamika privrede i razvoj postaje najznačajniji faktor izlaska iz sadašnjeg ekonomsko-socijalnog haosa, svekolike ekonomske krize i sveukupne neizvesnosti. Polazni put vezan je za „oslobađanje“ sila produktivnosti društva, i promena u raspoloživom dohotku a najviše zavisi od opšteg stanja kapitala sa aspekta razvojnih kvaliteta, stanja ekonomije i društva u celini i kao i drugih faktora (stanje potrošnje, tekućeg dohotka, stalnost dohotka, stanje prirodnog bogatstva, funkcija štednje i investicija i dr.) koji opredeljuju pravce, mogućnosti i brzinu progresivnih promena. Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 339 Relevantnih i konzistentnih ekonomskih istraživanja koja izučavaju budućnost razvoja Srbije je veoma teško sresti u našoj literaturi. Kada su u pitanju analize agregatnih tokova koje pokazuju naše samostalne mogućnosti (na tiču se samo kvantitativnih pokazatelja stopa rasta) ili komparativne prednosti najvećeg i najbržeg razvoja može se uočiti da ralevantnih naučnih aktivnosti nema. Kao da se nauka izgubila u bespuću dokazivanja nemogućeg. Angažovanom dokazivanju rezultata ekonomske politike, (ne)kvaliteta sistemskih promena, i „revolucionarnih svojinskih“, socijalnih i drugih sfera našeg energičnog puta u beznađe i kapitalno-razvojni bezizlaz. Nema ni značajnije podeli oko procene sadašnjeg stupnja razvoja Srbije, rezultata koji se postižu i budućnosti. Nema vladajuće teorije zašto i kako se tragično ostvaruju naši ciljevi uz netačno prikazivanje rezultata nezavisno od tokova proizvodnje, sirovinske osnove, strukture izvoza (spadamo u zemlje gde je izvoz prirodnih sirovina, ili najniže faze obrade, najvažniji „kvalitet“ i osobina) i svih kvalitativnih pitanja uslova privređivanja. Vulgarna „naučna“ i analitička apologija gura u nove apsurde u kojim se nevladina (tajkuni, strani interesi…), međuvladina i državna „ludačka košulja“ (Dž. Soroš) nameće kao ekonomska realnost, srpska savremenost. Među našim savremenim naučnicima gotovo da nema naučnih kritičara koji nude rešenja. Ipak susrećemo rezultate nauke koja upozorava da se naša ekonomija nalazi „pred ponorom“. Postojeći ekonomski put, tvrde ovi ljudi od misli i ekonomskog znanja, je ušao u fazu samouništenja. Naučna istina je da „tada nije dovoljno samo tražiti >promene< „. Preciznije i „bolje“ istraživanje stvarnosti Srbije ukazuje na iskustvenu činjenicu „ Ko ne zna kuda je krenuo, tamo nikada neće stići“. Napokon tu je i nekoliko ključnih nepoznanica. Kako uklopiti ekonomsku sliku Srbije u neminovne procese razvoja? Kako rast i razvoj vezati za povećavanje efikasnosti našeg kapitala a ne politikantska obećanja očekivanog? Kako neracionalno pretvoriti u kapitalno stvaralačko – razvojno i sudbinsko za Srbiju? Kako konstruisati i konstituisati oblike preobražaja? Kako osloboditi ekonomske poluge intenzivne društvene akumulacije i (agregatno posmatrano) odrednica investicija? Kako najefikasnije i najbrže prevazići praksu vanekonomske cirkulacije sredstava i kapitala koja je ovde danas (stanje se odnosi i na bližu budućnost) birokratsko otkrovenje savremenog puta Srbije u svetske tokove? Niz je i drugih upita i dilema koje nameću razrešenja koje treba da stvore sistemsku i drugu klimu za afirmaciju zakonitih procesa i tendencija na ekonomskom, socijalnom i političkom polju našeg razvoja. Posebno se celina ovih promena u svom ostvarivom i funkcionalnom sadržaju pokazuje budućoj stabilnosti suštinskih ekonomskih tokova iz kojih bi proizašla održiva realnost i perspektiva akumulacije i investicija. Ali veća uspešnost postojećeg ekonomskog poretka se sama po sebi neizostavno nameće – bar prema svim kvantitativnim društvenim kategorijama. Neophodna je i nužna 340 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem „prerada“ ekonomskog sistema i ekonomske politike kroz institucionalne i druge suštinske promene koje će voditi stvaranju celovitog sistema, racionalnosti ekonomskog uređenja i drugim pretpostavkama za ekonomičnije i dinamičnije, akumulativnije i u svemu perspektivnije ekonomije. Razmatranje orijentacije u razvoju – koju mi zovemo nacionalna razvojna šansa – kao celovit ekonomski, socijalni, društveni i politički cilj našeg vremena nezaobilazno upućuje na okolnosti sopstvenih komparativnih mogućnosti i traganja za, kada su u pitanju mogućnosti Srbije, optimalnim svetskim dostignućima mobilnosti mogućnosti (finansijskim, tehnološkim, tehničkim…) koji „nose savremenost“. Nama nedostaje naučna teorija razvoja, u skladu sa novim tokovima savremene civilizacije. Pitanja širega značaja su vezana za prerastanje ove usmerenosti u celovitu koncepciju ekonomskog poretka sa konkretnim rešenjima koji bi sačinjavali optimalnu razvojnu strategiju. Ekonomski uzeto, a sa aspekta samorazvoja kapitala u Srbiji, očekuje se, nezavisno od svih razvojnih dilema, ravnoteža i politike, principa i strategija, temeljna reafirmacija ekonomskog sadržaja akumulacije i investicija kao jedine nacionalne šanse Srbije. NOVI MODEL AKUMULACIJE I INVESTICIJA U SRBIJI Srbija je propustila šansu da u ovaj milenijum uđe sa dragocenim i impozantnim nasleđem kapitala i celovitog razvoja. Naša savremena praksa ekonomskih reformi prolazi širu društvenu krizu svestranog spektra i obuhvata pojavljivanja. Pred naukom je izazov da kritički prosledi ključne dileme, nedoslednosti, protivurečnosti i promašaje. Niz neostvarenih promena bilo direktno povezano sa sudbinom konstituisanja ekonomskog sistema i ekonomije na osnovama savremenih pojavnih oblika kapitala, akumulacije i razvoja. Ostali smo na marginama savremenih tržišnih osnova privređivanja. Istovremeno „veći deo“ najavljenih „reformskih“ zahvata nije dobio priliku za primenu. Razlozi su šire političke i ekonomske prirode. Jedan od ključnih procesa koji je nadvladavao reformske težnje iskazivao se u kontinuiranom jačanju državnih ambicija i težnji za uređenjem ekonomskih i razvojnih oblika jačanjem birokratskih oblika vladanja, „učvršćenja“ stranačkih rukovodstava u procesima odlučivanja i dr. Nema u političkoj organizaciji našeg društva nikakve posebnosti, niti pak misterije, koja bi omogućila dominaciju ovakvih ambicija i tendencija. Fukojamino građenje države je radikalno drugog usmerenja. Poslednja decenija je obeležena iščezavanjem „društvenog kapitala“, zatim svih oblika kapitala u funkciji i produktivno-akumulativnoj potenciji. Socijalno smo razorili sve embrione savremenosti. Sistemski eksperimentisali sa isključivo Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 341 negativnim stabilizacionim i razvojnim formama i oblicima. Ostali u sferama virtuelnog a u realnosti intenzivno zaostajali za savremenim tokovima i državama. Umesto sudbonosnog napredovanja po nizu varijabli i kvantitativnih pokazatelja Srbija je na začelju Evrope. U ovim nespornim realnostima istorijsko je pitanje izabrati put napredovanja – strogo ekonomski kroz uvećanju raspoloživog dohotka privrednih subjekata i u nacionalnim razmerama. Put koji neće više razarati stvoreno i rasprodavati prirodni kapital. Ubrzan po rezultatima, savremen po sadržaju, perspektivan u međunarodnom toku ekonomije i kapitala. Radi se o preciznom određivanju novoga puta i razvojnih šansi. Kako kratkoročno tako i dugoročno. Praksa odlaganja promena u ovoj sferi pravda se na raznovrsne načine. Dominiraju argumenti o složenim okolnostima tako da se „ sistemska evolucija napredovanja“ stalno odlaže. Izgradnja potpuno nove ekonomije sa funkcionalnim, efikasnim tržištem postaje nezaobilazna a svaka pasivnost dalje upropašćuje naše potencijale i mogućnosti. Dalje produbljavanje sloma privrede i reprodukcije u celini vodi ka bezizlazu, ostavljajući malo prostora za alternative ka promenama i progresu. Osim pasivnosti sve više se ukorenjuje i pogrešan pristup utvrđivanju strateških ciljeva i pravaca. Na desetine usvojenih Strategija u našoj zemlji tek treba da se potvrde u ekonomskoj i široj društvenoj bližoj i daljoj budućnosti. Sasvim je očigledno, da ova vrsta naših opredeljenja (u zajedničkoj sintezi) odudara ili preciznije daleko je od naših mogućnosti pa bile one bezrezervno potpomognute i iz savremenih međunarodnih kreditnih „pogodnosti“. Izložili smo već da je kontrola i usmeravanje potrošnje u okviru BDP veoma značajna osobenost koja neposredno utiče na tokove ekonomije, njenu perspektivu i razvojne mogućnosti. Investicije su bitna varijabla BDP i presudno utiču dugoročni rast i razvoj zemlje. Bezbroj strategija za razvoj raznovrsnih segmenata Srbije onemogućuje konstituisanje održivog i optimalnog modela. Bezbroj pojedinačnih razvojnih ambicija, koja nas udaljuje od realnih izvora ostvarenja, odudara i od savremenih svetskih, tržišnih, razvojnih i drugih tokova. Stoga i naše zalaganje za kreativnu realnost i stvaralačku upornost u utvrđivanju novih pravaca razvoja ali da, ipak, krajnji rezultati moraju biti realno razvojno-progresivni. Ovaj razvoj pre svega treba da rezultira iz skora akumulativne sposobnosti proizvodno-poslovnih subjekata, lične i javne štednje. Ovim se potvrđuje izvorno teorijsko i praktično značenje investicija i razvoja ali i modela sa mogućom ulogom pozajmljenih sredstava. U strategijama ima nedoslednosti i naučne i stručne. Obilje je zanemarivanja savremenih – globalnih- i nužnih, za male zemlje kao što je Srbije, ekonomsko-tržišnih tokova i realnosti. Nema ni strateškog položaja multinacionalnih kompanija i stranih direktnih investicija na način koji izražava savremene 342 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem kriterije. Mnoge temeljne revizije usvojenih strategija predstoje. Zemlja koja izgrađuje ekonomski sistem tržišne provinijencije i modernih oblika produkcije potrebno je da u svom zasnivanju razvoja polazi realnih okvira i adekvatnog modela, neophodne selekcije u razvojnim ambicijama i drugim strateškim opredeljenjima (restrukturiranje, realokacija realnih investicije i dr.). Primer potpuno pogrešnog polaznog i sadržajnog opredeljenja je Nacionalna strategija privrednog razvoja Srbije 2006-2012. godine. Zadržimo se ovde samo na jednom stavu koji načelno izražava Strategiju privrednog razvoja. Ona predviđa veće blagostanje za sve, dinamičan privredni rast i održiv razvoj. Predviđen je bio čitav „prateći“ skor parametara ali bez konkretnog modela privređivanja. Planirano je povećanje BDP po glavi stanovnika 2012. ni manje ni više nego 8.000 USD po glavi stanovnika. Ona je više nego uopštena i neodređena. Slično razrešenje nameće i najnoviji (takozvani) Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020. iz avgusta 2010. godine. U njoj se ocenjuje da je svetska ekonomska kriza „do kraja“ razotkrila da dosadašnji model privrednog rasta i razvoja Srbije nije održiv i da se mora temeljno menjati, ako želimo da izbegnemo sudbinu nerazvijene i prezadužene zemlje. Planira se skor investicija koji se povećava sa 4,9 milijardi evra u 2009. (9 milijardi evra 2015.) na 15 milijardi evra 2020. godine. Olako se i računa na strane direktne investicije od 22,7 milijardi evra (u periodu 2010-20.). Sve je po, prema kreatorima ovog dokumenta, ostvarivo tako da BDP po glavi stanovnika iznosi 7,5000.-8.000. 2020. godine. Celina ovako postavljenih pravaca reformi odnosno makro i mikro zadataka je neostvariva, preterano kruta i isključiva. Oni su bili nerealni i u prvom ali su takvi i u drugom modelu. Oba ova dokumenta ne sadrže validne puteve i instrumente postizanja opredeljenja. Još jednom je naveden spisak želja bez realnog puta njihovog ostvarivanja. Postavljen je niz protivurečnih ciljeva koje je nemoguće savladati uz realnu putanju pa čak i ubrzane promene ekonomskog i društvenog stanja i uz adekvatnu integraciju u svetske privredne i ekonomskofinansijske tokove. Ceneći izložene kvalitativne varijable u oba ova dokumenta bar se jasno vidi da je Srbija izgubila skoro 15 (petnaest) godina razvoja u ovom periodu. Olako su i bez minimuma odgovornosti za učinjeno i neučinjeno proćerdane bespovratno (za naše uslove) ogromne količine novčanog i drugog kapitala. U Srbiji je priliv inostranog kapitala po raznim osnovama (krediti, donacije, doznake, raznovrsne pomoći i dr.) iznosio za period 2001. – 2009. oko 128. milijardi dolara. Nije potrebna istančana analiza raspoloživih empirijskih podatak da se konstatuje kako je preko osamdeset posto ovih sredstava utrošeno izvan realnog sektora (razvoj industrije i poljoprivrede). Tome treba dodati i obilje nedomaćinskog ponašanja („nakaznosti privatizacije“) prilikom Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 343 prodaje društvenog kapitala i korišćenja prirodnog koje se još uvek zabašuruju. Demontaža produkcije je izvršena sistemom bespoštedne destrukcije. Sve ove i druge praktične oblike „demontaže starog“ potencijala neki zovu „demokratska pljačka Srbije“. Ovi uništavajući tokovi po sudbinu kapitala su ubrzani od pojave globalne ekonomsko-finansijske krize. Istovremeno je priliv inosredstava (osim daljeg zaduživanja) drastično („zlosutno“) smanjen. Izrada novog modela razvoja je složen projekat koji mora poći od eliminacije glavnih uzročnika koji su opredelili Srbiju da propusti izuzetnu šansu razvojne upotrebe ogromnog priliva stranog kapitala. Izostao je mogući razvoj privrede, izvoza, infrastrukture, socijalnog ambijenta … rast zaposlenosti, plata i penzija. Uništeni su potencijali dugoročnih ekonomskih realnih osnova za progres društva kroz održivi rast privrede, zaposlenosti i drugih ekonomskih osnova ubrzanog razvoja. Pred nama je temeljno istraživanje naše zbilje i gotovo potpunog zaokreta u izboru „modela“ rada i razvoja. Naime ekonomija i razvoj su „pred ponorom“ i „poslednji je čas“ zasnivanje jedne nove strategije uz nužnu kordinaciju svih mogućnosti koje su u jedinstvu sa preovlađujućim savremenim osobenostima i prilagođavanjima. U utvrđivanju ovog neminovno i iz osnova novog modela je i niz drugih protivurečnosti i dilema (neke od njih nauka definiše kao održivi razvoj). Zatim, i pitanje kakvu razvojnu, ekonomsku, privrednu i dr. strategiju moraju imati male zemlje kao što je Srbija. Kakve su realne mogućnosti i putevi interakcija sa svetskim kapitalom i modernim tendencijama svetskog tržišta. Tim pre što savremenim uslovima jačaju tvrdnje koje se zalažu za negaciju nacionalne razvojne strategije država zagovarajući prednost onome što je (prema njima) budućnost razvoja a to je: globalna autonomnost međunarodnog kretanja kapitala, akumulacije i investicija. Ta autonomnost se pre svega ispoljava u sferi principa i kriterija (na strani davaoca i primaoca) međunarodnog kretanja: a) zajmovnog kapitala namenjenog skoru investicija, b)portfolio investiranja (jedna od formi u Srbiji su zajednička ulaganja), i b) stranih direktnih investicija. Brojne su i druge dileme vezane za nove oblike preobražaja koje u smislu tendencija svetskih tokova, uslova i uticaja opredeljuju novi razvojni put Srbije. Argumenti (stvarni i lažni) za obrazloženje razloga neodložnog novog modela rasta i razvoja pozivaju se na značaj uvažavanja globalnih tokova svih elemenata kapitala, standardizacije proizvodnje i poslovanja, uloge raznovrsnih internacionalnih tokova tranzicije, odvijanje investicione putanje po kriterijima svetske privredne celine, razvojne institucionalizacije vladajućeg koncepta globalizacije, pojava i široka primena „računsko-apstraktnog, simboličnog i nalogodavnog novca“, međunarodni standardi bilansiranja i izračunavanja troškova investicija, „sistem“ planetarnih finansijskih igri i dr. Zagovaranje ukidanja „autonomnih“ putanja 344 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem razvoja i investicija bilo je istančani oblik stranputice globalizacije iz čijih se pojavnih formi i praktičnih vidika (prosvstiteljsko-trijumfalistički) javio značajan uticaj na pojavu savremene ekonomsko-finansijske krize. Međuzavisnost investicija i privrednog rasta upućuje na značaj makroekonomske analize investicija i investicione politike u strukturi ekonomski optimalnih ali i regionalnih i investicija u ljudski kapital. Savremena globalna privredna dinamika i struktura razvoja neminovno nameće novu analizu značaja akumulacije i njene usmerenosti, pokretljivosti i promene koncepta ka logici koju visokorazvijeni kapitala nameće. Ovo je još jedan zadatak u izradi novog koncepta. Polazna tačka je temeljna naučna i stručna razrada i ocena svih presudnih ekonomskih i drugih osnova za izradu novog modela razvoja i budućnost našeg savremenog društva. To upućuje na afirmaciju naučnih argumenata za validne oblike preobražaja, prateće varijable i mogućnosti. Polazni faza je „staviti pod sumnju“ tj. kritički sagledati naše tokove u nizu vitalnih pojava i procesa kao što su: a) dramatičan pad BDP-a, b) pad zaposlenosti i rast nezaposlenosti, v) neprihvatljivo visok spoljni i unutrašnji dug, g) neprihvatljivo nizak standard građana, d) visok spoljnotrgovinski deficit, đ) neodrživo visokom javnom potrošnjom, e) neprihvatljiv i neopravdan daficit državnog budžeta, ž)niska i neracionalna produkcija, z) obilje neodrživih i negativnih tendencija u sferama ekonomije, razvoja i restrukturiranja privrede … i drugih nezahvalnih „polaznih osnova“ za novi model razvoja. Ekonomska kriza u Srbije (nezavisno od svetske ekonomsko socijalne krize) isprečila se kao nepremostivi skup realnosti i na kojima je zastao progres društva. Ovo razmatranje je ponudilo najsnažnije analitičke argumente koji, uz navedena naučna dostignuća i empirijski date okolnosti govore u prilog neminovnosti izrade novog modela razvoja Srbije. Sreten Sokić | PRILOG RAZMATRANJU SAVREMENIH PROCESA AKUMULACIJE I PRINCIPA INVESTIRANJA 345 LITERATURA Z. Bodie, A. Kane, A. Markus, Osnovi investicija, Dataturs, Beograd, 2009. godine. D. Šoškić, B. Živković, Finansijska tržišta i institucije, Ekonomski fakultet, 2006. godine. Dragomir Vojnić, Investicije, reforme i tranzicija, Hrvatsko društvo ekonomista, Zagreb, 2005. godine, F. Mishki, S. Eakins, Finansijska tržišta + institucije, Mate, Zagreb, 2005.godine. H. Varijan, Makroekonomija – moderan pristup, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003. godine. Burda i Viploš, Makroekonomija – evropski udžbenik, CLDS, 2005.godine. Nacionalna strategija privrednog razvoja Srbije 2006 – 2012. godine, usvojena 09.11 2006. godine. Oskar Kovač, Ekonomija regiona sveta, Megatrend, Beograd, 2004. godine. Božidar Raičević, Javne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2008. godine. Georgi Mankju, Principi ekonomije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005. godine. Samuelson i Nordhaus, Ekonomija, Mate, Zagreb, 2009. godine. Ljubisav Marković, Sreten Sokić, Ekonomija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. godine. J.M. Kejns, Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, Kultura, Beograd, 1956. godine. Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011- 2020, avgust 2010.godine. Solnik Bruno, International Investing, 4th ed. Reading, MA: Addison-Wesley, 1999. godine. Barberis, Nikolas, and Richard Thaler, „A Suvey of Behaviral Finance,“ In The Handbook of ekonomics of Finanse, ed. G.M. Constantinides, M.Haris, and R.Stulz, Amsterdam:Elsevier, 2003. godine Dimson, E.; P.R. Marsh, and M.Staunton, MillenniumBook II. 101 Years of investment Returns. London: ABN-Amro and London Business School, 2001. godine. 346 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Sreten Sokić CONTRIBUTION TO THE CONSIDERATION OF CONTEMPORARY ACCUMULATION PROCESSES AND INVESTMENT PRINCIPLES Summary: Accumulation is the finest and the purest form of investment in the sense of economics. It is a permanent economic rule. A permanent subordination to the rule of accumulation as an economic rule of progress of capital here is in the function of increase of its value. This places the capacity of an enterprise or a society for increase of production basis into the forecast, also implying the mobility of accumulation as a visible form of economic growth. The analysis in this text yielded a conclusion that models of capital market exist, that financial markets appear as a regular segment of investments. There is a set of economic factors which are simultaneously entrepreneurial, national, and a form of economic integration of the world. Contemporary world market is a prevailing form although there is also some market fundamentalism in which the „ruling model of globalization“ is the decisive noneconomic basis. However, in contemporary conditions capital finds the possibility and significant forms of independent move and, regardless geopolitical efforts, general value tendencies (from the aspect of economic rationality). However, such which are not beyond regular and necessary globalization developments. The necessities of intensive social accumulation in Serbia and projection of new model of development are also in this context. Key words: accumulation, investments, financial market, economy of capital, contemporary world market Mr Marko Tmušić521 UDC 336.1/.5(497.11) MESTO BUDŽETA U JAVNIM FINANSIJAMA SRBIJE522 Sažetak: Javne finansije predstavljaju jedan od najvažnijih segmenata ekonomije jedne države. Njihova uloga i značaj se ogledaju u neposrednom uvećanju (ili smanjenju) ekonomskog potencijala određenog društva, u zavisnosti od načina upravljanja materijalnim sredstvima prikupljenim posredstvom politike javnih finansija. Budžet, kao najvažniji instrument javnih finansija, predstavlja najbolji indikator pomoću koga se neposredno može izvršiti uvid u obim materijalnih sredstava, kao i njihovu efikasnu i pravičnu raspodjelu ekonomskim subjektima, korisnicima tih sredstava, kroz javne prihode i javne rashode, odnosno njihov odnos. U radu će biti izvršen uvid koji su to neophodni uslovi, kako bi se postigla puna ekonomska efikasnost jednog društva, iskoristili svi ekonomski potencijali, a koji se odnose na područje javnih finansija. Vidjećemo da, pored niza ekonomskih činilaca koji moraju biti zadovoljeni, postoji i niz političkih preduslova koji se nikako ne smiju posmatrati odvojeno od ekonomskih. Svako odvajanje političkih i ekonomskih faktora vodi, u najmanju ruku, pogrešnim rezultatima. Središnje mjesto u analizi će zauzeti institucija budžeta, kao jednog od najmjerodavnijih pokazatelja uspješnosti ekonomske politike, ali i centra, uslovno rečeno, „sudara“ političkih i ekonomskih funkcija i djelatnosti države. Ključne riječi: javne finansije, budžet, ekonomska politika, ekonomske funkcije države, savremena država, ekonomija 521 Asistent, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. e-mail: marko.tmusic@fpn.bg.ac.rs 522 Rad je nastao u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka, Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu, (evidencioni broj: 179076), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. Tekst primljen 11. februara 2011. godine. 348 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem UVOD Dilema koja sve više zaokuplja pažnju, kako naučnu tako i laičku, jeste domet i uloga savremene države u regulisanju unutrašnjih političko – ekonomskih odnosa. Ovaj problem nije samo karakteristika savremenog doba, iako sve više dobija na intenzitetu, već korijeni sežu daleko u prošlost. Mnoge teorije su pokušale da „razriješe“ ovu dilemu, i da postave aksiomatske postulate na kojima će počivati država, ali su i one bile rezultat sopstvenog vremena i političko – ekonomskih okolnosti, te kao takve, nisu bile nezamenjive. U okviru političko – ekonomskih teorija posebno se ističu merkantilizam, liberalizam, državni intervencionizam. Osnivači i zagovornici ovih teorijskih pogleda su pokušali da povuku demarkacionu liniju između države i ekonomije, ali bezuspješno. Okolnosti su nametale sasvim druga, često ad hoc rešenja. Ono što je najbitnije napomenuti na ovom mjestu, jeste da nijedna od navedenih teorija nije isključivala državu iz ekonomskih tokova, već su posmatrali državu kao sastavni i, u većoj ili manjoj mjeri (u zavisnosti od teorijskog opredjeljenja), neraskidivi dio efikasnog upravljanja ekonomijom. Savremenost i evolutivni razvoj države karakteriše usložnjavanje i porast broja funkcija koje država obavlja kako bi zadovoljila potrebe pojedinca koje se, takođe, usložnjavaju. Svakako se funkcije kao što su pravne (sudstvo, tužilaštvo), političke (djelatnosti organa javne uprave i lokalne samouprave), bezbjedonosne (spoljašnja i unutrašnja bezbjednost) posmatraju kao „neraskidivo tkivo“ svake države. Međutim, najvažnije funkcije, posmatrano iz savremenog ugla, jesu ekonomske funkcije države, koje upravo predstavljaju središnju tačku ranije pomenute dileme. Naime, značaj i uloga ekonomskih funkcija rastu sa porastom uticaja i uloge savremene države u regulisanju svakodnevnog života pojedinaca, tj. građana te države. Potrebe pojedinca koje spadaju u domen državne ingerencije se nazivaju javne potrebe. Među njima posebno mjesto zauzimaju potrebe za obrazovanjem, socijalnom i zdravstvenom sigurnošću, zaposlenošću, itd. Dakle, javne potrebe se svode na funkcije i djelatnosti države. Treba napomenuti da se evolutivni put javnih potreba i savremene države „preklapa“, tj. evolucija savremene države predstavlja rezultat evolucije javnih potreba pojedinaca, što je samo po sebi neminovnost. Država je direktno odgovorna za obezbjeđivanje dobara koja su neophodna za zadovoljenje javnih potreba pojedinaca. Takva dobra, koja obezbjeđuje država, nazivaju se javna dobra. Da bi država mogla da zadovolji svaku potrebu pojedinca, tj. da obezbijedi javna dobra, ona mora da raspolaže materijalnim sredstvima neophodnim za realizaciju tih dobara. Prikupljanje, upravljanje i raspodjelu tih materijalnih sredstava izučava naučna disciplina, koja se naziva javne finansije. Marko Tmušić | MESTO BUDŽETA U JAVNIM FINANSIJAMA SRBIJE 349 JAVNE FINANSIJE I BUDŽET – ULOGA I ZNAČAJ Značaj javnih finansija se ogleda u činjenici da one predstavljaju „krvotok“, u ekonomskom smislu, određenog društva. Potporu ovakvom „organskom“ pristupu nalazimo u samoj definiciji ovog pojma. Postoji mnoštvo definicija javnih finansija. Jedan od osnivača teorije o javnim finansijama, Ričard Masgrejv, smatra da postoji „čitav niz problema vezanih za pitanja prihoda i rashoda države“, koje naziva javnim finansijama i dodaje „…Iako javna privreda obuhvata tokove novca prihoda i rashoda, osnovni problemi nisu predmet finansija. Oni se ne odnose na novac, likvidnost, ili tržište kapitala. To su, pre svega, problemi alokacije sredstava, raspodele dohotka, zaposlenosti, stabilnosti, nivoa cena i rasta. Prema tome, moramo smatrati da je naš zadatak istraživanje principa javne privrede ili onih vidova ekonomske politike koji se javljaju u poslovanju javnog budžeta.“ (Masgrejv, 1973:3). Ova definicija je za naše razmatranje veoma značajna, jer otvara nekoliko značajnih opservacija. Prvo, vidimo da se javne finansije bave razmatranjem ne samo ekonomskih kretanja koja se neposredno odnose na novac i kretanje novca, već nam skreće pažnju i na posrednu, ali ne i manje značajnu ulogu finansija u kreiranju politike zaposlenosti, efikasne raspodjele dohotka i stabilizaciji nivoa cijena. Međutim, od posebnog interesa za naš rad jeste akcentiranje važnosti uspostavljanja principa ekonomske politike čija se uspješnost mjeri budžetom. Raznovrsnosti u definisanju javnih finansija doprinio je i prof. dr Božidar Raičević, koji definiše javne finansije na sledeći način: „Kao naučna disciplina, javne finansije izučavaju finansijsku delatnost države i drugih javnopravnih tela i organa kojima su na osnovu Ustava, zakona i drugih propisa poverene određene funkcije prikupljanja i trošenja materijalnih sredstava radi ostvarivanja opštekorisnih ciljeva. Dakle, javne finansije su najuže povezane sa postojanjem države i posebno sa postojanjem novca“ (B. Raičević, 2005:5). Nemoguće je uspješno se baviti razmatranjem savremene države, ukoliko je ne posmatramo u cjelini ekonomskih procesa i tokova. Bitan doprinos ovoj analizi nalazimo upravo u rasvjetljavanju odnosa države i javnih finansija. Prof. dr Sreten Sokić daje neophodan osvrt ovom problemu kada konstatuje da su se javne finansije nametnule kao „jedno od najznačajnijih područja ekonomije i ekonomske politike, razvoja i strateških „oblika“ društvenih angažovanja, bez mnogo demokratskog „talasanja“ (S. Sokić, 2007:319). Iz navedenih definicija možemo zaključiti da su javne finansije pratile istorijski evolutivni put države do svoje savremenosti i da su bile direktna „poluga“ koja je doprinijela njenom razvoju. Stoga, nauka o javnim finansijama treba da doprinese uspostavljanju onih ekonomskih principa koji će omogućiti uspješno i efikasno vođenje javne privrede. 350 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem Kao što smo ranije pomenuli, savremena država obavlja mnoštvo funkcija, koje se svode na uspostavljanje političke, ekonomske, vojne i dr. stabilnosti. Da bi mogla da efikasno i uspješno da obavlja svaku od svojstvenih joj funkcija, država mora da obrazuje neophodan državni institucionalni aparat i normativni okvir za svaku od navedenih funkcija. U vršenju političkih funkcija se posebno ističu organi javne uprave i lokalne samouprave, zatim u očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta savremena država se služi vojnim aparatom, itd. Međutim, od posebnog interesa za nas jesu ekonomske funkcije savremene države, u čijem vršenju možemo primijetiti, slobodno rekavši, istorijsku povezanost političke i ekonomske sfere svake države. Nameće se mnoštvo ekonomskih funkcija savremene države, ali se ipak kao najvažnije izdvajaju sledeće: obezbjeđivanje uslova za što veći priliv investicija, zatim odgovarajuća socijalna politika (politika zapošljavanja, socijalno – zdravstvene zaštite, i sl.) i odgovarajuća poreska politika, koja utiče na redistribuciju dohotka u korist siromašnijeg sloja stanovništva kroz uticaj na potrošnju (S.Sokić, 2007:313). Usložnjavanje i sve veći broj, kako političkih, tako i ekonomskih funkcija dovodi do mijenjanja uloge države u kreiranju ekonomskih procesa. Država postaje sve značajniji i nezaobilazni akter u realizaciji ekonomskih ciljeva. Jedan od teoretičara koji se bavio ovim pitanjem, Frensis Fukujama, smatra, u svom djelu „Građenje države“, da savremena država treba, pored postojećih, da stvara i niz novih institucija, kako bi što uspješnije mogla da realizuje sve funkcije. Ta svojevrsna nova institucionalna nadogradnja doprinosi jačanju uloge savremene države. Institucionalni okvir, koji se sastoji kako od samih institucija tako i od normativnih, tj. zakonskih okvira koji regulišu rad ovih institucija, a koji se direktno stara o ekonomskim funkcijama savremene države, jeste javni sektor. Javni sektor se sastoji kako od organa političke vlasti, tako i od podorgana koji se nalaze u službi vlasti, ali koji su neposredno zaduženi za realizaciju ekonomskih funkcija države. Značaj javnog sektora se ogleda u tome što je njegovo postojanje bitno za političku u ekonomsku koordinaciju upravljanja materijalnim sredstvima prikupljenim posredstvom javnih finansija. Najvažnija institucija koja se „stara“ o efikasnom upravljanju materijalnim sredstvima svake države, jeste budžet. Budžet predstavlja, kada je riječ o javnim finansijama, središnje mjesto u političko – ekonomskim odnosima svake države, odnosno u aktima političke vlasti, sa jedne strane, i zahtjevima, tj. javnim potrebama pojedinaca, građana te države, sa druge strane. Kao i kod javnih finansija, postoji veliki broj definicija budžeta. Međutim, razlike su zanemarljive. Možemo reći da budžet predstavlja finansijski plan javnih prihoda i javnih rashoda za određeni period koji najčešće traje godinu dana. Imajući u vidu da se odnosi da finansiranje javnog sektora, on je i najvažniji finansijski dokument države, jer se njime raspolaže onim materijalnim sredstvima Marko Tmušić | MESTO BUDŽETA U JAVNIM FINANSIJAMA SRBIJE 351 kojima se direktno finansiraju djelatnosti države. Razmatrajući funkcije budžeta, prije svega pravnu i političku, vidimo da je to zakon (sa određenim pravima i obavezama), koga donosi predstavničko tijelo, najčešće parlament (skupština). Pored ovih funkcija, posebno se ističe ekonomska funkcija budžeta, koja naglašava veoma značajnu funkciju budžeta u efikasnoj alokaciji materijalnih sredstava, kao i njihovoj pravilnoj redistribuciji kroz javne prihode, ali i javne rashode. Stabilizaciona funkcija budžeta je, takođe, od velikog značaja, jer polazi od odnosa javnih prihoda i javnih rashoda. Ukoliko javni prihodi nadmašuju javne rashode, tada imamo budžetski suficit. Ukoliko javni rashodi prevazilaze javne prihode, onda je riječ o budžetskom deficitu. I jedna i druga situacija predstavljaju razloge za zabrinutost, dok postoje ona klasična shvatanja o nužnosti budžetske ravnoteže, dakle o jednakosti obima javnih prihoda sa javnim rashodima. Međutim, budžetska ravnoteža danas, u većini savremenih država, predstavlja, tako da kažemo, idealno – tipski model. Pored navedenih funkcija budžeta, postoje još i planska funkcija (najčešće se donosi u tekućoj godini, a predviđen je za narednu godinu), zatim finansijska funkcija budžeta, koja govori o odnosu javnih prihoda i javnih rashoda i traženju budžetske ravnoteže, kao i kontrolna funkcija budžeta, koja se sastoji u kontroli predstavničkog tijela nad izvršnom vlašću u pogledu izvršenja budžeta. Značaj budžeta u svakoj državi, kao što možemo vidjeti, se ogleda u uspostavljanju zakonskog okvira, koji se sastoji od veoma precizno uspostavljenih pravila prikupljanja materijalnih sredstava, kroz politiku javnih prihoda, njihovim efikasnim upravljanjem, tj. efikasnom alokacijom, kao i nadgledanjem da li se ta sredstva troše kako je budžetom predviđeno, odnosno kontroliše se izvršavanje budžeta. Evidentno je da budžet predstavlja nezaobilaznu finansijsku instituciju svake savremene države, a njegova funkcija se ogleda, kako je i Masgrejv primijetio u: 1. obezbjeđenju usklađivanja u alokaciji sredstava, 2. obezbjeđenju usklađivanja u raspodjeli prihoda i imovine i 3. obezbjeđenja ekonomske stabilnosti (Masgrejv, 1973:5). Vidimo, dakle, da se posredstvom budžeta direktno utiče na ekonomske aktivnosti svih postojećih subjekata. Zbog ove činjenice, efikasnost, ekonomska racionalnost i ravnomjerna (pravična) raspodjela se nameću kao ključni principi koji moraju regulisati izvršenje budžeta. Nauka o javnim finansijama, posebno onaj njen dio koji se odnosi na budžet, dali su svojevrstan doprinos u uspostavljanju neophodnih principa na kojima će počivati realizacija budžeta. Na ovaj način se direktno doprinosi stabilnosti ekonomskog poretka. Ti principi (načela) su, kao i definicije, raznovrsni, ali se može izdvojiti njih nekoliko, za koje se smatra da su, ipak, nezaobilazni. To su: 1. načelo budžetskog jedinstva (svi javni prihodi i javni rashodi određene zajednice moraju biti prikazani u jednom budžetu), 2. načelo potpunosti, ili univerzalnosti (svi javni prihodi i svi javni rashodi moraju biti prikazani u 352 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem budžetu – metoda bruto budžeta i metoda neto budžeta), 3. načelo tačnosti i realnosti (težnja da se javni prihodi i javni rashodi u budžetu prikažu što realnije), 4. načelo budžetske ravnoteže (uravnoteženost javnih rashoda sa javnim prihodima), 5. načelo specijalizacije (težnja da se precizira tačna namjena trošenja sredstava iz budžeta na osnovu određene specifikacije), 6. načelo trajanja (podrazumijeva vremenski period za koji se budžet donosi), 7. načelo jasnoće (podrazumijeva grupisanje svih prihoda prema izvorima i svih rashoda prema namjeni) i 8. načelo javnosti (izlaganje budžeta na uvid javnosti putem sredstava informisanja). (B. Raičević, 2005:321) Na osnovu navedenih načela, jasno je da je nauka o javnim finansijama uspostavila okvir veoma jasnih i preciznih pravila koja, ukoliko ih se izvršioci budžeta pridržavaju, omogućavaju efikasnu, pravičnu i racionalnu realizaciju budžeta. Međutim, ovo nije prvi slučaj u nauci gdje se teorija i praksa razilaze. Važnost budžeta, kao finansijskog dokumenta sa zakonskom snagom, je, možemo reći, višedimenzionalna. Budžet je zakon koji se donosi u skupštini. Kao takav, predmet je razmatranja političkih predstavnika, širokog spektra stručne profilisanosti, ali i šire naučne javnosti. Međutim, odluku o donošenju, izvršenju i kontroli budžeta donose isključivo politički predstavnici. Specifikum budžeta jeste upravo „preklapanje“ dvije najvažnije društvene sfere – ekonomije i politike. U zavisnosti od odnosa ove dvije sfere, zavisi i realizacija budžeta, odnosno sprovođenje i realizacija određenih ciljeva ekonomske politike. Nije nepoznata činjenica o težnji za dominacijom jedne od ovih sfera nad drugom. Najčešće je riječ o dominaciji politike nad ekonomijom, gdje se ekonomski programi koriste za realizaciju određenih političkih ciljeva i često imaju manipulativni karakter. Poznavaocima ekonomskih prilika, kao i naučnoj javnosti je sasvim jasno da se ekonomija rukovodi veoma preciznim i jasnim konsideracijama i stavovima, precizno definisanim ekonomskim zakonima koji ne ostavljaju prostora za moguću „zloupotrebu“. Međutim, ipak se nalazi put do tog određenog „vakuuma“ u političko – ekonomskim odnosima, kada se ekonomski zakoni ne poštuju, zaobilaze. Kao posledica ovakvog, isključivo neekonomskog razmišljanja i djelovanja, javljaju se negativni ekonomski pokazatelji. Društvo ekonomski stagnira, a što u savremenom dobu ubrzanog ekonomskog razvoja znači zaostalost, nerazvijenost i, najvažnije od svega, nazadovanje u odnosu na ostale zemlje. Sa aspekta ekonomske nauke, svako društvo je veoma segmentirano, što podrazumijeva da postoje mnoge sfere unutar ekonomije određenog društva, za koje je nauka o ekonomiji utvrdila ekonomske zakonitosti koje uređuju svaku od njih, a sve u cilju postizanja pune ekonomske efikasnosti i stabilizacije. Nauka o javnim finansijama, kao jedna od najznačajnijih ekonomskih disciplina, rešenje za stabilizaciju, najprije fiskalne sfere, našla je u formiranju institucije budžeta. Gore navedena budžetska načela su nastala upravo kao rezultat težnje za vođenjem odgovorne fiskalne politike. Odgovorna Marko Tmušić | MESTO BUDŽETA U JAVNIM FINANSIJAMA SRBIJE 353 fiskalna politika je preduslov za povećanje nivoa ekonomske efikasnosti, što podrazumijeva iskorišćavanje svih raspoloživih ekonomskih potencijala. Takođe, posmatrano u cjelini demokratskih procesa i odnosa, odgovorna fiskalna politika je nužan i neophodan uslov za uspostavljanje fiskalnog decentralizma, kao jednog od glavnih principa ekonomske demokratije. Na osnovu navedenog, fiskalni decentralizam svakako treba da bude jedan od najvažnijih principa na kojima će počivati budžet i budžetski sistem Srbije. U narednom dijelu teksta razmotrićemo neke najvažnije aspekte budžetskog sistema Srbije, posmatrano iz ugla fiskalnog (de)centralizma. BUDŽETSKI SISTEM U REPUBLICI SRBIJI – FISKALNI (DE)CENTRALIZAM? Jedan od glavnih ciljeva, ujedno i najteži problem sa kojim se suočava fiskalna politika svake savremene države, pa i Republike Srbije, jeste najprije postizanje budžetske ravnoteže, a zatim i njeno održavanje. Stoga, glavni princip fiskalne politike treba da bude fiskalna odgovornost i disciplina. Novi Zakon o izmenama i dopunama zakona o budžetskom sistemu Republike Srbije upravo kao jedan od glavnih principa uvodi i pojam fiskalne odgovornosti. Neophodnost ovog pravnog poduhvata se ogleda u tome što fiskalna politika u velikoj mjeri utiče na privredna kretanja, ali i svojim odlukama, donesenim od strane organa vlasti, utiče i na javne prihode, primanja, izdatke i javne rashode, kao i na akumulaciju javne imovine. Zbog navedenog, uspostavljanje principa fiskalne odgovornosti predstavlja veoma značajan doprinos u cilju normiranja i regulisanja principa kojima će se rukovoditi kreatori ekonomske politike, u sferi javnih finansija. Odgovorno fiskalno upravljanje definisano je kroz nekoliko principa: posebno se ističu principi pravičnosti (koji podrazumijeva da se u obzir uzme uticaj fiskalne politike na sadašnje, ali i na buduće generacije) i princip odgovornosti (upravljanje javnom imovinom i obavezama, prirodnim resursima i fiskalnim rizicima, treba da se sprovodi u pravcu održavanja fiskalne stabilnosti i održivosti), kao i princip stabilnosti (sprovođenje fiskalne politike ne treba da proizvede nagle promjene u kretanjima makroekonomskih i fiskalnih indikatora). Pored ovih principa, u Zakonu su navedeni još i principi odgovornosti Vlade Narodnoj skupštini, odnosno skupštini lokalne vlasti u sprovođenju i izvršenju fisklane politike, kao i princip transparentnosti koji podrazumijeva jasno definisane zadatke i odgovornosti državnih organa u vezi sa upravljanjem fiskalnom politikom. Akcenat se stavlja na obezbjeđivanje ažurnih finansijskih i nefinansijskih informacija koje se tiču upravljanja fiskalnom politikom. Poseban doprinos ovog zakona se ogleda u formiranju organa koji treba da prati sprovođenje fiskalne politike, a to je Fiskalni savjet. Nesumnjivo je da se velika pažnja posvetila u uspostavljanju kriterijuma neophodnih za izbor članova ovog tijela. U prvom planu su, naravno, 354 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem naučno – akademska dostignuća u oblasti makroekonomije, fiskalne politike i javnih finansija, kao i neophodno radno iskustvo u okviru ovih oblasti, kao dopunski kriterij. Međutim, predlaganje članova Fiskalnog savjeta otvara prostor za polemiku. Naime, predsjednika savjeta predlaže predsjednik Republike, potpredsjednika savjeta predlaže ministar, a guverner Narodne banke predlaže jednog člana. Nameće se pitanje profesionalne, ali i političke samostalnosti ovog organa u vršenju svoje osnovne djelatnosti. Takođe, iz navedenih funkcija i zadataka Fiskalnog savjeta može se zaključiti da je suštinska djelatnost ovog tijela praćenje realizacije fiskalne politike, procjena osnovnih fiskalnih rizika i vjerovatnoće da li će Vlada ispuniti svoje fiskalne ciljeve u budućnosti, kao i formiranje mišljenja o nacrtu Izveštaja o fiskalnoj strategiji (ranije Memorandum) i dostavljanje analize Narodnoj skupštini na usvajanje o revidiranom Izveštaju o fiskalnoj strategiji, predlogu zakona o budžetu Republike Srbije, zatim analize o završnom računu budžeta, itd. Na osnovu navedenog, nameće se zaključak da je suštinska funkcija ovog tijela supervizorska (kontrolna), ali bez mogućnosti da značajnije utiče na sprovođenje odluka koje se tiču realizacije fiskalne politike. Narodna skupština i Vlada i dalje imaju najznačajniju ulogu u kreaciji i sprovođenju fiskalne politike, što ostavlja otvorenim problem političko – ekonomskog odnosa. Kada analiziramo jedan ekonomski sistem sa aspekta finansijske samostalnosti, formiranju naših zaključaka umnogome može doprinijeti analiza budžetskog sistema. Struktura budžetskog sistema Republike Srbije uređena je Zakonom o budžetskom sistemu. U ovom zakonu stoji da budžetski sistem u Republici Srbiji čine: budžet republike, budžeti lokalnih vlasti i finansijski planovi za obavezno socijalno osiguranje – Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republički fond za zdravstveno osiguranje i Nacionalna služba za zapošljavanje. (čl. 3, st. 1) Ovdje se ubraja, takođe, i budžet autonomnih pokrajina, kao dio budžetskog sistema Republike Srbije. Bitno je napomenuti da je budžetski sistem Republike Srbije „piramidalnog“ karaktera sa budžetom republike na vrhu. Dakle, postavlja se pitanje kriterijuma na osnovu kojih se vrši raspodjela materijalnih sredstava iz budžeta republike autonomnim pokrajinama i lokalnim samoupravama. Naime, poznato je da se materijalna sredstva prikupljaju na svim nivoima vlasti, putem politike javnih prihoda i da se „slivaju“ u jedan budžet – budžet republike. Ovakav način prikupljanja materijalnih sredstava svoju teorijsku potporu nalazi u jednom od najvažnijih budžetskih načela – načelu budžetskog jedinstva. Međutim, postavlja se pitanje na koji način se vrši raspodjela materijalnih sredstava budžetskim korisnicima? Koji su to odlučujući kriterijumi na osnovu kojih se određuje obim materijalnih sredstava? Važna stavka u ovom zakonu jeste sistem konsolidovanog računa trezora koji predstavlja objedinjeni račun sredstava konsolidovanih računa trezora Republike Srbije i trezora lokalne vlasti, preko kojeg se vrše plaćanja između Marko Tmušić | MESTO BUDŽETA U JAVNIM FINANSIJAMA SRBIJE 355 korisnika budžetskih sredstava, sredstava organizacija za obavezno socijalno osiguranje i drugih korisnika budžetskih sredstava koji su uključeni u sistem konsolidovanog računa trezora, sa jedne strane, i subjekata koji nisu uključeni u ovaj sistem, sa druge strane, obračunavaju se međubankarska plaćanja i vodi se kod Narodne banke Srbije. Institucija trezora, kao ključnog elementa u izvršenju budžeta, jeste upravljanje finansijskim sredstvima države u cilju „planiranja maksimalnog stepena likvidnosti i praćenje novčanih tokova i tokova prihodovanja i plaćanja.“ (B.Raičević, M. Radičić, 2008:242) Dakle, što se tiče normativnog okvira budžeta, mora se priznati da su ispunjeni svi uslovi koji teže budžetskom uravnoteženju, kao i da se vodi računa o ekonomskoj stabilnosti građana. U nauci o javnim finansijama je poznato da je jedan od najznačajnijih vidova prikupljanja materijalnih sredstava javnih prihoda upravo porez. Sredstva prikupljena putem poreza predstavljaju najznačajniju stavku i u budžetu. Stoga, građani kao poreski obveznici snose najveći poreski teret. Međutim, budžetom je predviđeno da se ispoštuju i oni najznačajniji poreski principi, odnosno načela, a posebno ekonomski – ekonomska stabilnost i efikasnost građana se ne smije ugrožavati. Ali, ne treba zanemariti ni probleme koji se javljaju kada su stavke koje se odnose na finansiranje lokalnih zajednica u pitanju. Najbolji način da se ocijeni demokratičnost jednog političkog sistema, sa aspekta ekonomije, jeste analiza obima materijalnih sredstava lokalnih samouprava. Rezultat ove analize može ponuditi sasvim pouzdanu osnovu da se određeni politički sistem okarakteriše kao centralistički, odnosno decentralistički. S obzirom da govorimo o javnim finansijama, prevashodno mislimo na finansijski (fiskalni) (de)centralizam. Naime, budžetom je predviđeno da se lokalne samouprave finansiraju shodno broju stanovnika, veličini teritorije, predviđenim potrebama i projektima, i sl. Dakle, utvrđeni su kriteriji na osnovu kojih se vrši raspodjela materijalnih sredstava. Pored ovog priliva materijalnih sredstava, lokalne zajednice se finansiraju još i iz izvornih prihoda – svih aktivnosti koje su proistekle direktno iz angažmana organa te zajednice: razni administrativni poslovi i administrativne takse, razne komunalne takse, itd. U zavisnosti od tog odnosa, možemo govoriti o stepenu demokratičnosti određenog političkog sistema. Finansijska samostalnost lokalnih zajednica je conditio sine qua non da bi se jedan politički sistem mogao označiti kao demokratski. Sa aspekta javnih finansija mislimo na fiskalnu samostalnost (decentralizaciju). Međutim, teško je uspostaviti neke opšte principe fiskalne decentralizacije koji bi se mogli primijeniti za svaki politički sistem, jer svaki posjeduje neke posebnosti. Ipak se ne smije zaobići činjenica da se uspostavljanje fiskalne decentralizacije nameće kao uslov makroekonomske stabilnosti tog poretka. Iz navedenog, veoma je jasno da se ipak moraju uspostaviti neka pravila koja će regulisati odnos javnih finansija centra i lokalnih zajednica. Kao osnovni princip fiskalne decentralizacije, ističe se veoma 356 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politička teorija, politička sociologija, politički sistem jasno i precizno definisana politika javnih finansija centra i lokalnih zajednica, u smislu pripadnosti javnih prihoda. Zatim, neophodno je utvrditi stepen autonomije koju lokalna zajednica treba da ima u raspolaganju javnim prihodima koji su nastali kao proizvod sopstvenog angažmana, odnosno na teritoriji te lokalne samouprave. U tom pravcu treba definisati visinu poreza koja će biti primjenljiva samo na lokalnom nivou, jer bi se sa tim prihodima finansirala lokalna zajednica. Na ovaj način, sredstva prikupljena od ovih (lokalnih) poreza pokrivala bi potrebe lokalne zajednice.(B.Raičević, M.Radičić, 2008:263) Međutim, ovdje se otvara prostor za manipulisanje sopstvenim prihodima, jer ne smijemo zaboraviti da se sva sredstva prikupljena na lokalnom nivou „sele“ u državni budžet i onda se, na osnovu ranije pomenutih kriterija, raspodjeljuju lokalnim vlastima. Postoji opasnost da vlasti lokalne zajednice ne prijave stvarnu visinu sopstvenih prihoda, ili da lokalna vlast bude nezainteresovana za prikazivanje tih sredstava. ZAKLJUČAK Možemo vidjeti da uspostavljanje fiskalne decentralizacije predstavlja „dvosmjerni“ proces i da podjednako zavisi kako od organa vlasti na lokalnom nivou, tako i na državnom nivou. Pored navedenih poteškoća u odnosima centralne i lokalne vlasti, ipak su državni organi nosioci promjena, kako političkih tako i ekonomskih koje treba da se odraze i na nivo lokalnih zajednica. Ukoliko se obim materijalnih sredstava, upućenim lokalnim zajednicama, određuje na osnovu političkih kriterija, a pritom se u potpunosti zanemaruju ekonomske zakonitosti, dolaziće do jačanja razlika između „centra i periferije“ u pogledu ekonomske razvijenosti i stabilnosti. Ovakva situacija može da ima i negativne demografske posledice. Ostaje evidentna činjenica da, bez obzira o kojoj političkoj instanci je riječ, fiskalna decentralizacija treba da predstavlja imperativ ekonomske politike u Srbiji, ukoliko želimo da se uključimo u, najprije regionalne, a potom i globalne političko – ekonomske tokove, kao aktivan učesnik, a ne kao pasivan posmatrač. LITERATURA Raičević B., Javne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005. Raičević B., Radičić M., Javne finansije – teorija i praksa, Data status, Beograd, 2008. Musgrave R., Teorija javnih finansija, Naučna knjiga, Beograd, 1973. Sokić S., Srbija u procesima kapitala, Zavet, Beograd, 2007. Sokić S., Kapital u ekonomiji tranzicije, Zavet, Beograd, 2005. Marko Tmušić | MESTO BUDŽETA U JAVNIM FINANSIJAMA SRBIJE 357 Stiglic. Dž., Ekonomija javnog sektora, Ekonomski fakultet, 2004. Vigvari A., Raičević B., Brnjas Z., Osnove teorije državnog budžeta i finansijski poslovi samouprava, Prometej, Novi Sad, 2003. Marko Tmušić POSITION OF THE BUDGET IN PUBLIC FINANCES OF SERBIA Summary: Public finances are one of the most important segments of state's economy. Their role and importance reflect in immediate increase (or reduction) of economic potentials of certain society, depending on the manner of management over material assets collected by the policy of public finances. Budget, as the most important instrument of public finances, is the best indicator by which one can have a direct insight into the volume of material assets as well as into their efficient and fair distribution among economic subjects, beneficiaries of these assets, through public revenues and public expenses, i.e. their relation. The paper shall present necessary conditions for achieving full economic efficiency of a society, usage of all economic potentials pertaining to the field of public finances. We shall see that, apart the set of economic factors which have to be met, there is a set of political prerequisites which in no way must be observed separately from the economic ones. Every division of political and economic factors at least leads to incorrect results. The focal position in the analysis shall be occupied by the institution of budget, as one of the most transparent indicators of success of economic policy, but also the centre of, so to say, „clash“ of political and economic functions and activity of the state. Key words: public finances, budget, economic policy, economic functions of state, contemporary state, economy II DEO MEĐUNARODNA POLITIKA I MEĐUNARODNI ODNOSI Dr Radmila Nakarada1 UDC 327.36(4-12) 316.485.6:172.4(4-12) PUTEVI POMIRENJA2 Sažetak: U prvom delu rada se problematizuje sadržaj, dinamika i putevi pomirenja, prikazuju različita shvatanja i rezimiraju relevantni teorijski nalazi. U drugom delu rada se razmatra koliko se odmaklo u postizanju pomirenja na tlu bivše Jugoslavije, pre svega, između i unutar Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine.Ukazujući na postignuto, autor se bavi i preprekama koje stoje na putu dubljeg pomirenja. Među glavnim preprekama se ističe izostanak zajedničkog pogleda na nedavnu prošlost. Autor zaključuje da putevi dubljeg pomirenja očigledno traže vreme i stasanje nove generacije koja će svojom vizijom imati veću snagu da povuče jasnu crtu između prošlosti i budućnosti, bez zaborava, ali i bez težnje za osvetom, s punom svešću da je pomirenje uslov (unutrašnje) socijalne kohezije i (međudržavnog) prijateljstva koje će štititi od budućeg nasilja. Ključne reči: sukob, mir, pomirenje, oproštaj, pravda, istina, sigurnost, Zapadni Balkan, Srbija. Nasilna faza tragičnog raspada Jugoslavije se završila devedesetih godina, ostavljajući za sobom brojne žrtve i masovna razaranja. Na dnevni red je došla rekonstrukcija i izgradnja (trajnog) mira,3 pretvaranja Zapadnog Balkana u stabilan evropski region. Izgradnja mira otvorila je i pitanje pomirenja, koje svakako spada u jedan od najsloženijih izazova sa kojim se „bivši neprijatelji“ a 1 Profesorka, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka. e-mail: radmila.nakarada@fpn.bg.ac.rs 2 Rad je nastao u okviru naučno-istraživačkog projekta Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka, Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu, (evidencioni broj: 179076), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. Tekst primljen 23. aprila 2011. godine. 3 Kao što navodi Oliver Ramsbotem, et. al. pomirenje se ponekad izjednačava sa izgradnjom mira, a samim tim i sa rešavanjem sukoba. Takvi pristupi prave razliku između izgradnje države i izgradnje mira, smatrajući da se pomirenje ne može izjednačiti sa izgradnjom državnih institucija, sa „power-sharing arrangments“. Vidi: Oliver Ramsbotham, Tom Woodhouse, Hugh Miall (2011), Contemporary Conflict Resolution, Third Edition, Cambridge, Polity Press, p. 246. 362 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi sadašnji susedi i/ili sugrađani suočavaju. Imajući u vidu naslage trauma na ovim prostorima, ožiljke koje su sukobi ostavili za sobom („previše odnosa je prekinuto, previše normi prekršeno, previše identiteta izobličeno, previše trauma podneto“), kao i postojeći konfliktni potencijal nužno je preispitati pretpostavke pomirenja i prepreke koje ga ograničavaju. PRETPOSTAVKE POMIRENJA Da li je pomirenje ishod mira ili pretpostavka mira? Da li je čin ili proces? Ako je proces, da li se može precizno utvrditi kada je započeo, a kada je okončan? Da li pomirenje treba prepustiti spontanom toku, ili mora postojati osmišljena strategija? Ako je reč o međudržavnom sukobu, ko se miri, predstavnici elite, ili građani? Već samo ovih nekoliko pitanja ukazuje na širinu polja nedoumica kada su u pitanju teorijska razmatranja pomirenja4 i praktični putokazi za njegovo ostvarenje. Ako je cilj dugoročan, stabilan mir, odgovori se najčešće moraju pronalaziti, stajališta graditi, izvan tvrdih dihotomija, a u skladu sa konkretnom istorijskom, političko-ekonomskom i kulturnom matricom koja je sukobe iznedrila i obeležila. U načelu, o pomirenju može već da se razmišlja u toku samog sukoba (P. Valenstin). To bi podrazumevalo da strane u sukobu vode računa o obimu i prirodi nasilja koje sprovode, o načinu na koji tretiraju neprijatelja u liku civila, ratnog zarobljenika, kao i da se s poštovanjem odnose prema kulturnim 4 Morton Dojč, povezuje oproštaj i pomirenje, ali smatra da pomirenje nadilazi oproštaj jer ne samo da podrazumeva prihvatanje Drugog u okrilje svoje moralne zajednice, već i uspostavljanje pozitivnog, saradljivog odnosa između pojedinaca i grupa koji su se otuđili međusobno nanetim nedelima. Pomirenje je, po njemu, ishod procesa koji započinje oproštajem (p. 61). Prema Luisu Krisbergu, pomirenje obuhvata „relativno prijateljske odnose, koji se uspostavljaju nakon njihovog prekida zbog jednostranog ili uzajamnog nanošenja ekstremnih povreda“ (p. 184) Prijateljski odnosi, po njemu pretpostavljaju relativno slične poglede na to „ko je podneo kakve žrtve i ko snosi kakve odgovornosti“. (ibid.) Slično određenje pomirenja daje i Jakov Bar-Sajman-Tov. Pomirenje, po njemu, znači ponovno uspostavaljanje prijateljstva i harmonije između suprotstavljenih strana nakon rešenja sukoba (p. 4). Johan Galtung, pomirenje definiše jednačinom Closure + Healing, završetak neprijateljstva + isceljenje (rehabilitacija). (p.67). Uporedi: Morton Deutsch, „Justice and Conflict“, in: Morton Deutsch, Peter T. Coleman, eds. (2000), The Handbook of Conflict Resolution, San Francisco, Jossey-Bass Publishers, pp. 41-64; Kriesberg, Louis, „Coexistence and the Reconciliation of Communal Conflict“, in: Eugene Weiner, ed. The Handbook of Interethnic Coexistence, New York, Continuum Publishing, pp.182-198. Yaacov Bar-Siman-Tov, „Introduction: Why Reconciliation?“ u: Yaacov Bar-Siman-Tov, (ed) From Conflict Resolution to Reconciliation, Oxford University Press, 2004. pp. 3-9. Galtung, Johan (1998), After Violence: 3R, Reconstruction, Reconciliation, Resolution, Transcend, Princeton NJ. Radmila Nakarada | PUTEVI POMIRENJA 363 i religijskim spomenicima onog Drugog. Takav odnos bi značio, da uprkos akutnom nasilnom sukobu, strane poseduju svest da će na njegovom kraju završiti kao susedi unutar jedne države, ukoliko je reč o građanskom ratu, ili kao susedi u zajedničkom regionu, ukoliko je reč o međudržavnim sukobima. Zbog toga one obuzdavaju obim nasilja, kontrolišu njegove razmere, pridržavaju se ratnog prava, „uvažavaju ljudskost oponenta“ (L. Krisberg), da ne bi dubinom nanetih trauma otežali pomirenje i beskrajno dugo odložili buduću normalizaciju odnosa.5 Ako se u principu o pomirenju može razmišljati i u toku nasilnih sukoba, praksa pokazuje da logika nasilja po pravilu poništava takvu opciju, naročito kada je reč o tzv. novim ratovima koje odlikuje dugotrajno nasilje, veliko stradanje civila, kao i sistematski napori da se potru uporišta identiteta onog Drugog uništavanjem kulturnih i religijskih spomenika. Iz tih razloga, mnogo je realnije razmišljati o putevima pomirenja nakon okončanja direktnog fizičkog nasilja. U tom smislu, se može reči da je pomirenje i ishod (negativnog) mira, prestanka direktnog fizičkog nasilja i pretpostavka (pozitivnog) mira. Na sličan način se može zastupati stav da je pomirenje istovremeno i niz simboličnih činova, ali i dugotrajan, strpljiv proces koji obuhvata socijalno-psihološke aspekte – promenu mentalne matrice, prevladavanje predrasuda i negativnih stereotipa, ali i ekonomske, kulturne, političke aspekte – promenu strukturalnih pretpostavki koje su dovele do sukoba. Pomirenje, kao proces koji treba da usledi nakon prekida nasilja učvršćujući pretpostavke dugotrajnog mira, ne može biti nametnuto, iznuđeno, njegova suština je dobrovoljnost (što ne znači da ponekad treće strana (npr. UN) ne može biti od pomoći u podsticanju procesa pomirenja). Ono može otpočeti samo ukoliko transformacija odnosa na temelju suočavanja s istinom postane zajednički interes bivših neprijatelja, a prevladavanje dehumanizovane predstave o Drugom zajednički cilj. Pomirenje je veoma otežano ako svaka strana nakon okončanja fizičkog nasilja, vidi sebe samo kao žrtvu, tj. produži sa bezuslovnom odbranom vlastitog ponašanja, poricanjem (ili minimiziranjem) sopstvene krivice i odgovornosti, pridajući svojim nasilnim potezima isključivo reaktivno svojstvo – „Učinio sam ti to jer si ti meni učinio to i to!“6 Dakle, pomirenje nužno obuhvata dva tesno povezana procesa/čina. S jedne strane, ono podrazumeva 5 Valja se podsetiti da je jedno od obrazloženja zašto je Švajcarska uspešno integrisala tri različita naroda u stabilnu državnu zajednicu, i to što ratovi u kojima su oni učestvovali nisu bili razornog karaktera, niti su rezultirali bolnim istorijskim pamćenjem koje je remetilo, otežavalo suživot. 6 Uporedi: Hizkisa Assefa, „The Meaning of Reconciliation“, http://www.gppac. net/document/pbp/part1/2_reconc.htm 364 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi odnos prema vlastitim patnjama i žrtvama nanetim od Drugih, ali s druge strane, i kritičku samo-refleksiju o sopstvenom udelu u izazivanju destruktivnih sukoba, kao i empatiju prema tuđim žrtvama. Kojom brzinom će se pomirenje odvijati, do kojih dubina će ono dosezati, koje oblike će imati, zavisi od prirode sukoba, razmera destruktivnih posledica koje je on za sobom ostavio i osmišljavanja konkretnih strategija ponovnog uspostavljanja poverenja, transformacije neprijateljskih odnosa u prijateljske. U skladu s tim, pomirenje se može odvijati na relativno spontan i posredan način razvojem ekonomske, političke i bezbednosne saradnje, ili preduzimanjem osmišljenih koraka kao što su izvinjenje predstavnika političkih elita,7 procesuiranje ratnih zločina putem nacionalnih i međunarodnih sudova, kompenzacijom, osnivanjem Komisija za istinu i pomirenje,8 oproštajem9 („odustajanjem od besa prema onima koji su vam naneli zlo“),10 suzbijanjem ekstremizma u krilu vlastitih društava („politikom koja nagrađuje umerenost“), pisanjem zajedničkih udžbenika istorije. Svi ovi gestovi, napori pretpostavljaju zadovoljavanje određenih uslova da bi bili delotvorni. Recimo, izvinjenje predstavnika političkih elita (ako ostavimo po strani pitanje da li oni imaju ovlašćenje11 svojih građana da se izvinjavaju, kaju, ili 7 V. Long i P. Brek, smatraju da „događaji pomirenja“ (reconciliation events) doprinose rešavanju sukoba, s tim što razlikuju dva modela pomirenja. Prvi koji počiva na simboličkim znakovima (primeren međudržavnim sukobima), a drugi na opraštanju (primereniji unutrašnjim sukobima). Uporedi: William J. Long, Peter Brecke (2003), Cambridge, MIT Press, p. 3 S obzirom da su sukobi na tlu bivše Jugoslavije imali obe karakteristike, iskustva i uvidi o putevima pomirenja i u unutardržavnim i međudržavnim su relevantni, tj. nerazdvojivi u našem slučaju. 8 Suočavanje s prošlošću se negde pretvaralo u blanko amnestije (primer Komisija za istraživanje istine u Latinskoj Americi), a negde u „trijumf prečutkivanja“ (primer Nemačke, dugi niz decenija nakon završetka Drugog svetskog rata). Više o tome vidi u Radmila Nakarada, Raspad Jugoslavije, Problemi dijagnoze, suočavanja, tranzicije, Beograda, Službeni glasnik, 2008. 9 M. B. Hartvel, ukazuje da oproštanje nije lako definisati, ali da je ono dugo vremena gotovo u potpunosi bilo povezano sa religijskim nasleđem. Upućivanja na oproštaj možemo pratiti od Novog Zaveta, preko judeizma (koji je smatrao da je oproštaj moralna dužnost), islama, do budizma (koji shvata oproštaj kao oslobađanje od patnji). Uporedi, M. B. Hartwell, „The Role of Forgiveness in Reconstructing Society after Conflict“, The Journal of Humanitarian Assistance, Published May 3, 1999. http://www.sites.tufts.edu/jha/archives/140 10 Kao što M. Dojč, ukazuje, oproštaj ne znači da se zlo zaboravlja, odobrava, već da se odustaje od besa i osvete. Vidi: Morton Deutsch, (2000) op. cit. Handbook of Conflict Resolution, pg. 61. 11 Vidi prilog T. Herman u: Bar-Siman-Tov, (ed) (2004), From Conflict Resolution to Reconciliation, Oxford University Press, pg. 43. Autor naglašava da različite socio-političke i socio-demografske grupe unutar istog društva mogu različito da reaguju na procese približavanja bivšem neprijtelju i da se oko toga sukobe. Radmila Nakarada | PUTEVI POMIRENJA 365 eventualno opraštaju u njihovo ime) može biti prvi korak u otpočinjanju procesa pomirenja,12 pod uslovom da se ne svodi na puki simboličan diplomatski čin, da ima ozbiljno unutrašnje socijalno uporište, i da ga izriču predstavnici svih strana koje su počinile zločine.13 Procesuiranje ratnih zločina može doprineti pomirenju ukoliko zaista služi pravdi a ne političkim interesima, tj. ukoliko su čvrsto uspostavljene pravne procedure, pretpostavke objektivnosti i doslednosti. To bi značilo da svi zločini imaju isti tretman, tj. da ista vrsta zločina podleže istoj vrsti kazni bez obzira ko ih je počinio. Kada to nije slučaj, jedna strana može doživeti sudske procese kao delovanje u prilog pravde, dok će većina pripadnika druge strane smatrati da su sudske odluke u funkciji politike. Pisanje zajedničkih udžbenika postavlja zbir najtežih zahteva – zajednički pogled na prošlost, saglasje u tumačenju uzroka i toka sukoba, odgovornosti aktera, empatiju za patnje svih žrtava. Ono pretpostavlja da je postignuta promena kognitivnog i emotivnog sklopa, uvreženih stavova i tvrdokornih uverenja, prevladan dehumanizujući stereotipi o Drugom, i to ne samo u krilu političke elite već u širokim sektorima društva. U takvim okolnostima bi bilo moguće istraživati prošlost van zadatih matrica kojima se „našima“ isključivo dodeljuju uloge žrtve, a „njihovima“ uloge krivca, van poricanja, mitologizacije i manipulacije. U sklopu ovih naznaka valja se podsetiti da se u praksi pokazalo da je lakše uložiti napore u prilog pomirenju kada je jedna strana jasan krivac, kao što je to bio slučaj sa nacističkom Nemačkom koja je podlegala univerzalnoj osudi. Na tim temeljima koraci Nemačke ka pomirenje sa Francuskom (i pisanju zajedničkih udžbenika) i Izraelom su se lakše sprovodili. Međutim, kada postoji zajednička odgovornost za nasilje, pomirenje se kreće tegobnijim putem. U literaturi se često kao ilustracija ovakvog problem ponovo uzima Nemačka, ali sada s obzirom na njene odnose sa Čehoslovačkom povodom proteranih sudetskih Nemaca 12 Pomirenje mogu da započnu predstavnici političke elite (kao što su to, npr. svojevremeno učinili, De Gol i Adenaur, Adenaur i Ben Gurion, ili nemački kancelar Vili Brant), ali na njima se ceo proces ne može završtiti, on mora obuhvatiti široke segmente društva da ne bi rezultirao površnim pomirenjem. 13 L. Krisberg dopušta i „asimetrično“ pomirenje, kada substancijalni ili simbolički činovi jedne strane ne nailaze na recipročne odgovore. „Ponekad, osećajući političku slabost druge strane i uvećanu vlastitu moralnu moć, oni kojima su pomiriteljske akcije upućene podižu svoja očekivanja i zahteve u pogledu toga šta treba da dobiju. Međutim, tada se oni koji su učinili pomiriteljske poteza mogu osetititi u nepovoljnijem položaju i poželeti da povrate ono što su izgubili, …ili mogu da smatraju da su bili velikodušni i zbog toga da postanu ozlojeđeni kada im se odgovori sa manje zahvalnosti nego što bi po njihovom mišljenju trebalo“. Vidi: L. Kriesberg, „Comparing Reconciliation Actions within and between Countries“, u: Yaacov Bar-Siman-Tov, op. cit. p. 97. 366 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi za vreme Drugog svetskog rata. Kada su devedesetih godina kancelar H. Kol i predsednik V. Havel pokušali da reše problem, učine gest pomirenja, sudarili su se sa uzajamno neprihvatljivim zahtevima. Nemačka je tražila da Češka prizna i da se izvini za počinjene zločine prema sudetskim Nemcima, kao i da im omogući povratak i restituciju imovine. Češka je bila spremna da osudi proterivanje kao nemoralna čin, ali o reparaciji nije htela ni da čuje, smatrajući da je Nemačka kriva što je započela svetski rata koji je naneo patnje stanovnicima Čehoslovačke, a time dovela i do stvaranja uslova za proterivanja sudetskih Nemaca. Problem je okončan deklaracijom koja nije zadovoljila nijednu stranu.14 ISTINA I PRAVDA Rezimirajući razmatranje niza autora,15 moglo bi se reči da su za većinu centralne dimenzije pomirenja istina, pravda, prevladavanje dehumanizovane slike Drugog i normalizacija odnosa koja garantuje stranama bezbednost. Bezbednost koja, bi prema J. Galtung počivala na posvećenosti nenasilju u rešavanju budućih sukoba, mobilizaciji kreativnih a ne destruktivnih snaga u njihovom rešavanju. Post-konfliktni identiteti treba da se rekonstituišu na istini, na priznavanju povreda (kršenju ljudskih prava) koje su strane jedna drugoj nanele. To podrazumeva, spremnost i zainteresovanost da se puna istina istraži kako bi se zaista mogla odložiti na policu istorije, zatirući seme budućih sukoba, osveta. Suočavanje sa istinom je bolan proces, da bi bio katarzičan on mora počivati na proverenim, do kraja istraženim činjenicama nad kojim ne postoje senke sumnje.16 Gde god postoje sumnja, dodatni napor u nepristrasno istraživanje se mora uložiti, umesto što se poluistinama daje status neporecivosti, u ime kojeg se svaka upitnost tretira kao moralni skandal. Međutim, problem istine je širi od suočavanje sa nasiljem, kršenjem ljudskih prava, brojem žrtava. U tom smislu, Johan Galtung smatra da utvrđivanje isitne nužno podrazumeva razumevanje korena sukoba, dakle, strukturalne temelje nasilja, umesto prepuštanje lagodnom zaključku, da je nasilje došlo ni otkuda, tj. da je sâmo zlo progovorilo u liku 14 Marc Howard Ross, „Ritual and the Politics of Reconciliation“, in Yacacov Bar-Siman-Tov, op. cit. p.204. 15 Najveći deo njih zasnivaju svoja razmatranja na radu J. P. Lederach (1997), Building Peace: Sustainble Reconcilication in Divided Societies, Washingtond, D.C., United States Institute of Peace Press. 16 Vredi se setiti da se južno-afrička Komisija za istinu i pomirenje bavila i zločinama koji su pripadnici ANK vršili nad belcima, uprkos tome što je većina zločina počinjena nad crncima unutar aparthejd sistema, institucionalizovane rasne diskriminacije bez presedana. Radmila Nakarada | PUTEVI POMIRENJA 367 neprijateljske strane. Poniranje do korena sukoba je garant da se sukobi neće ponoviti u budućnosti i da će pomirenje počivati na čvrstim temeljima. Sukobi visokog intenziteta su već sami po sebi poricanje realnosti jer počivaju na proizvodnji bezuslovne podele na dobre nas i zle njih.17 Izgradnja identiteta na takvoj neizdiferenciranoj podeli, može da ima različita uporišta – u prethodnom istorijskom iskustvu i strahu od ponavljanja kolektivne traume, strahu od odmazde, ali i u nerazumnom stavu da vlastita dobrobit može da se ostvari samo uništenjem Drugih. Uništavanje drugih se vidi kao uslov vlastitog opstanka. Dramatično poricanje realnosti u toku sukoba može da se nastavi i nakon njegovog završetka, poricanjem svojih zlodela koja se tumače ili kao legitimna samoodbrana ili moralni imperativ izgradnje/očuvanje vlastite zajednice. Zbog toga, traganje za korenima sukoba, zahteva, po Galtungu, da se demistifikuju ciljevi, interesi, vrednosti, problemi, stereotipi svih strana koji vode nasilju. Međutim, to ne znači da je dovoljno transformisati mentalne matrice. Neophodno je transformisati i vladajuću kulturu i strukture koje svojim nedovoljnostima/izvitoperenostima reprodukuju nasilje. Prema tome, strane treba da postignu saglasnost (utvrde istinu) ne samo o tome šta su jedna drugoj učinile, već i u pogledu manjkavosti vladajućih strukturalnih i kulturnih aspekata koje su učestvovale u determinisanju ponašanja individualnih i grupnih aktera.18 Galtung, nadalje smatra da je za utvrđivanje istine, kao pretpostavke pomirenja, neophodno, razmotriti i šta je sve moglo i kada da se preduzme da se nasilje spreči, dakle, da se osvetle propuštene šanse za mirno rešavanje sukoba. Takvo čitanje prošlosti takođe daje razuđeniju sliku uzroka nasilnog sukoba, potpuniju istinu. PRAVDA Među autorima koji su se bavili pomirenjem, postoji visok stepen saglasnosti da pomirenja nema bez pravde. Međutim, mnogo značajnije od navedene konstatacije je pitanje kako se pravda sprovodi, da li se svodi isključivo na 17 Kao poricanje realnosti Ana Lab opisuje primer američkog vojnika koji je učestovao u masakru civila u Maj Laju u Vijetnamu i koji je bio uveren da bespomoćna Vijetnamka s bebom u naručju predstavlja realnu opasnost po njegov život i stoga je bez ustezanja pucao u nju. Primer govori o potpunom gubitku sposobnosti realne percepcije, kada se apsolutizuje podela na nas i njih i prihvati da je uslov vlastitog opstanka smrt neprijatelja makar on bio u obliku bespomoćnog deteta, žene, starca. Vidi: Anna Lubbe, „Us versus Them, Splitting Dynamics and Turning Points in Etnopolitical Conflict“, Journal of Peace, Conflict and Development, Issue, 13, Feb. 2009, p. 3. www.peacestudiesjournal.org.uk 18 Tome po našem sudu treba dodati i karakter nadnacionalnih struktura i dominantne globalne kulture, pored prirode interakcije unutrašnjih i spoljnih aktera kao čestih koautora sukoba. 368 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi sudsko kažnjavanje vinovnika (retributivna pravda), pri čemu se, kako naglašavaju jedni autori, tim oblikom ostvarivanja pravde zapostavljaju koreni sukoba, interakcija aktera i okolnosti, dok drugi smatraju da se takvom pravdom zanemaruje posvećenost izlečenju, prevladavanju gorčine, bola i odbojnosti između strana u sukobu. Uočavajući da je sudska pravda potrebna ali i da ima ograničen domašaj naročito u duboko podeljenim zajednicama, jer kažnjavanje počinioca ne ublažava osećanje mržnje, želju za osvetom njegovih sledbenika, često i ne pridonosi pomirenju, jedan broj autora se zalagao za širi pogled na problem ostvarivanje pravde. Kada je reč o pravdi koja nadilazi (ili bar nadopunjuje) sudske forme kažnjavanja i teži uspešnijem prevladavanju začaranog kruga sumnje, straha i osvete, najčešće se pominje restorativna pravda.19 Prvi oblik pravde polazi od povrede norme, dok restorativna pravda polazi od povrede ljudi. Ona podrazumeva reparaciju, ili bar umanjenje štete koja je naneta, zalečenjem rana (healing) žrtvama, ali i reintegraciju počinioca u društvo. Drugim rečima, njen cilj je da ispravi, koliko je to moguće, štetu koja je naneta interpersonalnim odnosima i zajednici. Sredstva mogu obuhvatiti direktnu restituciju, javno suočavanje sa istinom i prihvatanje odgovornosti od strane počinioca. Složenije formule pravde korespondiraju sa već pomenutim traganjem za složenijim istinama. Svrha je stvoriti pretpostavke za prevladavanje uzajamnog osećanja neprijateljstva, kao i za rekonstituisanje zajednice. Iskustva u ne-zapadnim kulturama mogu takođe biti poučna kada se razmišlja o načinima ostvarenja pravde u prilog pomirenja. Pomenućemo samo dva – iskustvo u tradicionalnoj zajednici Havaja i iskustvo u Južnoj Africi. U havajskom slučaju, pravda se ostvaruje procesom ho’o ponopono, tako što pripadnici zajednice ozbiljno razmatraju motive vinovnika, tj. realne problem koji su ga pokrenuli da izvrši zločin. Zajednica nastoji da motive razume, ali ne i da opravda zločin, već da odmeri kaznu koja zadovoljava žrtvu ali je korisna i za zajednicu, jer joj donosi miran rasplet. Povrh toga, cela zajednica se angažuje da pomogne da se reše, olakšaju realni problem koji su pokrenuli lanac zločina. U slučaju Južne Afrike, osnivanjem Komisije za istinu i pomirenje pronašla se formula, po rečima biskupa Dezmonda Tutu između „Nirnberga i amnestije“ koja bi omogućilo zajednici da se suočavanjem s istinom uputu ka stabilnijem miru. Komisija je smanjila broj sudskih procesa, ali nije davala ni blanko amnestije. Počinioci su morali javno da priznaju šta su učinili i da se suoče sa žrtvama. Dakle, pravda je shvaćena kao kolektivno suočavanje sa istinom, javno priznanje počinioca, kompenzacija žrtvama, smerajući oproštaju koji bi doneo (po) 19 Uporedi: Alex Boraine, A Country Unmasked (2000), Oxford University Press, pp. 282-291. Radmila Nakarada | PUTEVI POMIRENJA 369 mir(enje) zajednici. Uprkos nedoumicama, kritikama pojedinih žrtava i njihovih porodica da bez retributivne pravde oni ne mogu osećati zadovoljenje, pojedini afrički autori kao Mahmud Mamdani,20 su smatrali da je u slučaju Južne Afrike sama pravda izjednačena sa pomirenjem. Težilo se pomirenju društva, umesto političkom pomirenju, tj. pravdi koja uspostavlja inkluzivnu političku zajednicu,21 krpi pokidano socijalno tkivo, iznova uspostavlja individualna prava umesto da se zadovolji isključivo sudskim kažnjavanjem vinovnika. POMIRENJE NA PROSTORU ZAPADNOG BALKANA Pomirenje na prostoru Zapadnog Balkana se pojavljuje istovremeno i kao unutrašnji i međudržavni izazov. Pomirenje na relaciji Srbije, Hrvatske, i Bosne i Hercegovine čini jednu stranu jednačine, dok pomirenje između sukobljenih etničkih zajednica unutar triju država čini drugu. Izvesni jasni pomaci ka normalizaciji odnosa su učinjeni, i to više na međudržavnom nego unutardržavnom nivou, ali daleko od toga da su osvojene pretpostavke za dublje pomirenje. Pomirenje se odvija posredstvom simboličkih gestova, sastanaka visokih predstavnika država, posredno na tragu pragmatičnog samointeresa ekonomskih aktera (mada i tu na temeljima asimetrične otvorenosti), uspostavljanja saradnje u sferi bezbednosti, kao i spontanim povezivanjem, pre svega, mladih, posredstvom kulture koju, usvajaju i dele, ali i pripadnika akademskih krugova. (Ovom procesu Haški tribunal je trebalo takođe da doprinose. Međutim, svojim pravnim/proceduralnim nedoslednostima je pothranio otpore, tj. više je otežao proces pomirenja nego što mu je doprineo). Glavni problem zašto nisu osvojene pretpostavke za dublje pomirenje leži u činjenici da je nakon okončanja ratova na prostorima bivše Jugoslavije otpočela žestoka „borba“ za tumačenje „prave“ prirode sukoba, redukovanje složenosti uzroka na jedan, za nametanje manihejske raspodele krivaca i žrtava.22 U opticaju su temeljno različite verzije o nedavnoj prošlosti. Nema saglasnosti da li je 20 Mamdani, Mahmood, „From Justice to Reconciliation: Making Sense of the African Experience“, Nordiska Afrikaninstitutet, Crises and Reconstrution – African Perspectives: Discussion Paper 8, 1997, p. 17. Navedeno prema M.B. Hartwell, op. cit. 21 Kako ističe Hartvel, vrhovni cilj je „sprečavanja da se mržnja i potreba za osvetom prenose sa generacije na generaciju“. Takav cilj je relevanatan i za međudržavne i građanske ratove. Uporedi: M. B. Hartwell, op. cit. p. 2. 22 „Borba „ za tumačenje „prave“ prirode sukoba je tim teža što u njoj učestvuju i spoljni akteri, koji kao koautori raspada Jugoslavije dodatno snaže pojednostavljena i pristrasna tumačenja uzroka sukoba i odgovornosti lokalnih aktera. 370 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi u pitanju bio u osnovi građanski rat, ili spoljna agresija, da li je reč o sukobu demokratskih i dogmatskih autoritarnih elita,23 ili suverenista i secesionista, da li je kriza višestruko uzrokovana, i da li je započela mnogo pre nego što je Slobodan Milošević došao na vlast, ili je isključivo plod velikosrpskog ekspanzionizma i reaktivnih nacionalizama ostalih. Da je još uvek na delu „borba“ za istinu, potvrđuju i tužbe, kontra tužbe i izražene nade u obnavljanje mogućnosti novih tužbi, protesti, burna reagovanja kada se hapse i izručuju haškom tribunalu „naši“, i odobravanja kada se hapse „njihovi“, ravnodušnost prema patnjama „njihovih“ izbeglica („dobili su šta su zaslužili“), izostanak uvažavanja svih žrtava nezavisno od njihove etničke pripadnosti. Metafore za dubinu uspostavljenog i negovanog raskola, međusobno isključivih tumačenja ima više, ali možda je najpregnantniji primer „Oluja“,24 koja za jednu stranu predstavlja najveće etničko čišćenje kojem je bila izložena od Drugog svetskog rata, a za drugu, nesporni veliki državni praznik.25 Udaljenija tumačenja istog događaja je teško zamisliti. 23 Uporedi: Siniša Tatalović (2010), Globalna sigurnost i etnički sukobi, Zagreb, Politička kultura. str. 161 „Društvene promjene na prostoru bivše SFRJ, usmjerene prema demokratizaciji i nacionalnoj i republičkoj emancipaciji, rastakale su socijalizam kao osnovicu višenacionalne federacije. Zato su se dogmatske snage, posebno u JNA i federalnom državnom aparatu osjetile ugroženima, pa su ustale protiv demokratskih procesa, za očuvanje Jugoslavije kao centralistički organizirane federacije u kojoj bi sačuvale njihove pozicije. Kada je nakon provedenih demokratskih izbora u Sloveniji i Hrvatskoj 1990. godine, a posebno nakon proglašenja njihove neovisnosti 1991. godine, postalo jasno da će se SFRJ raspasti, federalni vrh je uz pomoć JNA i otvorenu podršku Srbije i Crne Gore pokrenuo rat, najprije protiv Slovenije, a nedugo potom i protiv Hrvatske.“ Mnogo složenije objašnjenje uzroka sukoba daje Suzan Vudvord koja obuhvata, između ostalog, dugotrajnu ekonomsku krizu, zahteve međunarodnih finansijskih institucija, ustavne zaplete, karakter elita, političkih i intelektualnih, promenu spoljnih okolnosti i ponašanje spoljnih aktera. Vidi: Susan Woodward (1995), Balkan Tragedy, Chaos and Dissolution after the Cold War, Washington D.C., The Brookings Institution. 24 „Usporedno s vođenjem rata u Hrvatskoj vodili su se pregovori s ciljem da se određeni problemi između hrvatske vlasti i dijela pobunjenih Srba u Hrvatskoj riješe mirnim putem. Međutim, većina pregovora i potpisanih sporazuma nije postigla željeni cilj. Uslijedile su vojno-redarstvene akcije „Bljesak“ i „Oluja“ kojima je završen rat u Hrvatskoj i stvorene pretpostavke za rješavanje položaja srpske i drugih nacionalnih manjina u Hrvatskoj (italic R.N.).“ S. Tatalović, ibid. 25 Nedavne molitve zagrebačkog nadbiskupa za navodno nevino optužene haške pritvorenike – Ante Gotovinu i M. Markača, protesti nakon izrečenih presuda na kojima su ljudi vidno potreseni (poneki toliko da su se samoranjavali), potpuno zanemarivanje sadržaja „Brijunskih transkripata“, zastava na pola koplja u Kninu i predlog da trg u Splitu dobije ime A. Gotovine, kao i izjave „šokiranih“ zvaničnika koji i dalje pravdaju operaciju „Oluju“ i nagoveštavaju borbu svim sredstvima „u drugoj rundi“ kako bi izdejstvovali preinačenje presude, opisuju tesan krug unutar kog se odvija suočavanje sa prošlošću u Hrvatskoj. Pokazuju se granice/izazovi sa kojima se normalizacija odnosa i razvoj dobrosusedstva suočava. Ako je masovno raspololoženje takvo Radmila Nakarada | PUTEVI POMIRENJA 371 Dakle, uprkos protoku vremena, još uvek smo predaleko od saglasja šta nam se dogodilo i zašto, od suočavanja sa punom istinom, a različite naracije još uvek izazivaju/održavaju emocije (o čemu svedoče raznoliki incidenti, od sportskih do turističkih) koje su bile sastavni deo sukoba. Saglasje je tim teže postići s obzirom na rasprostranjenu, međusobno podupireću unutrašnju i spoljnu stigmatizaciju Srbije,26 tj. dominaciju tumačenja koja njoj pripisuju isključivu krivicu za ratove i najteže zločine. Demonizacija pothranjuje otpore i drugih učesnika nasilnog raspada Jugoslavije da prihvate zajedničku (što ne znači i jednaku) odgovornost za nasilne sukobe, uprkos činjenice da su svi patili od manjka kulture mira, i viška spremnosti da normu suvereniteta prisvoje ili brane oružjem. Sve to govori da razgraničavanje prošlosti od sadašnjosti nije dostiglo onu meru u kojoj bi ozbiljna zajednička istraživanja dubokih i složenih strukturalnih i personalnih uzroka nasilnog raspada Jugoslavije bila moguća. Izostanak „zajedničkog pogleda na nedavnu prošlost“ na međudržavnom nivou je svakako značajna prepreka stvaranju pretpostavki dubljeg pomirenja, ali kada je reč o Srbiji nije jedina. Dodatna otežavajuća okolnost su naše unutrašnje, oštre političke podeljenosti, zavađenosti, koje su i bližu i dalju prošlosti pretvorile u prostor gorkih sporenja/revizija. Istorija je postala sfera krajanja i prekrajanja, rehabilitacija i novih poništavanja sećanja kada je u pitanju dalja prošlost27 (recimo, Drugi svetski rat, pri čemu smo mi jedina država koja nema podatke koliko je njenih građana stradalo u tom ratu), kao i ogorčenih unutrašnjih borbi za pravo na izricanje konačne istine o bližoj prošlosti (ratovima na tlu bivše Jugoslavije). Kada je reč o bližoj prošlosti, ne retko, se pristaje na ocene o genocidnim sklonostima vlastitog naroda, spolja zadatu meru krivice, da ne prihvata da se očigledni masovni zločini i njihovi izvršioci osude, ako su prilike takve da politički zvaničnici iznova i iznova moraju da potvrđuju, pothranjuju iskrivljenu sliku uzroka ratova, predstavljaljući srpsku stranu kao apsolutnog krivca, a sebe isključivo kao žrtve, to ukazuje da uprkos razmeni izvinjenja i poboljšanju saradnje u sferi ekonomije i bezbednosti, ozbiljne pretpostavke za dublje pomirenje tek treba osvojiti. 26 Kao ilustraciju demonizacije na kojej počivaju pristrasna tumačenja uzroka raspada Jugoslvija navešćemo samo dve izjave:“Srbi su nepismeni, degenerici, silovatelji, ubice beba, kasapi i agresori“ (senator, a sada potpredsednik SAD, Džozef Bajden); „Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista“. (Žak Širak, bivši predsednik Francuske). Navedno prema, „’Balkanski kasapin ‘ (Izbor stereotipa o Srbima“, Nova srpska politička misao, posebno izdanje 3: Etnički stereotipi (2002), Beograd, str. 140-143. 27 Revizija i dalje prošlosti se takođe pojavljuje i u drugim bivšim jugloslovenskim Republikama, tako da ne samo da je u ovom trenutku gotovo nemoguće izgraditi zajedničko stanovište prema sukobima tokom devedesetih, već i u velikoj meri i kada je reč o Drugom svetskom ratu. 372 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi na prerano sklapanje istraživačkih korica kada je reč o pojedinim tragičnim događajima28 u ime već izrečenih moralnih presuda i postavljenih standarda političke korektnosti, a različita tumačenja zbivanja se doživljavaju kao govor u ime samo dela društva, jedne političke opcije, i/ili spoljnih „presuditelja“. Dakle, sami unutrašnji zastupnici različitih (istorijskih) naracija između kojih se ne vode konstruktivni dijalozi, delegitimišu sučeljavanje argumenata, sravnjivanja faktografije – imperativ konsenzusa. Kada je međudržavni nivo procesa pomirenja u pitanju, možemo zaključiti da gestovi pomirenja ostaju izvan prepoznate potrebe da se uzroci, koreni sukoba koji su doveli do destruktivnog nasilja istraže, da se realni problemi/protivrečnosti svake strane osvetle i razluče od pogrešnih odgovora, i da se razmotri šta se moglo učiniti a nije, da bi se sprečilo rasplitanje sukoba na najgori, nasilan način. Drugim rečima, izostaje zajednička potraga za odgovorom na ključno pitanje – zašto je izostala nepokolebljiva volja svih aktera, da se po svaku cenu nenasilno rešavaju sukobi, imajući u vidu i poluvekovni suživot kao i prethodna gorka/razorna ratna iskustva na tlu Jugoslavije. Za razliku od autora koji smatraju da pripadnici istih ili sličnih kultura, čiji identiteti počivaju i na zajedničkim obeležjima, imaju veće mogućnosti da de-eskaliraju sukob i da se lakše pomire,29 slučaj bivše Jugoslavije više upućuje na suprotan zaključak. Umesto da sličnosti pospešuju, olakšavaju pomirenje, „narcizam malih razlika“, koji je bio sastavni deo i konfiguracije koja je podstakla sukobe,30 (p)ostaje i prepreka za dublje pomirenje. Sličnosti 28 Najdelikatniji primer ove vrste je slučaj Srebrenice koji je dobio status moralnog aksioma. Uz puno uvažavanje žrtava i nesporne potrebe osude izvršioca masovnog zločina, ovaj slučaj nije u potpunosti dospeo u sferu neporecivosti, čemu su doprinele igre s brojkama, propusti u istrazi, neverodostojnost svedočenja pojedinih zaštičenih haških svedoka, zanemarivanje slučaja Bratunca. Sva razložna pitanja koja se otvaraju/opstaju/ uprkos sudskim presudama i izrečenim izvinjenjima, zbog uvažavanja samih žrtava i pomirenja, moraju dobiti ozbiljne/uverljive odgovore, nakon čega će Srebrenica zaista postati deo kolektivnog sećanja. 29 „Narodi koji veruju da dele istu kulturu skloni su da se pristojno odnose jedni prema drugima i da pruže otpor međusobnoj dehumanizaciji. Ovo takođe pomaže u inhibiranju destruktivne eskalacije sukoba. Narodi u različitim državama mogu takođe da imaju izvesni stepen zajedničke kulture i ukoliko je imaju, eskalacija sukoba je ograničena“. Vidi, L. Kriesberg, op. cit. p. 94. 30 M. Ignatijev je pokušao da razume kako su u jugoslovenskom slučaju susedi postali neprijatelji, kako su ljudi koji su imali mnogo toga zajedničkog, čiji su se identiteti prožimali, završili tako što im je zajedničko samo rat. Odbio je da primeni Hantigtonovu tezu i da prihvati da su kroz npr. dvorišta sela Mirkovci, gde su Srbi i Hrvati pucali jedni na druge, prolazile civilizacijske raseline. Srbin s kojim je razgovarao prvo je izjavio da Srbi i Hrvati nemaju ništa zajedničko, potom da je problem s Hrvatim „što misle da su bolji od nas“, da bi na kraju zaključio Radmila Nakarada | PUTEVI POMIRENJA 373 pothranjuju neprijateljska, nelagodna osećanja, pa se ogromna energija ulaže u potcrtavanje i konstruisanje (jezičkih, etničkih, civilizacijskih) razlika. U ovoj fazi, dakle, usredsređenija nastojanja ka dubljem pomirenju, bi zadirala u napore da se rekonstituišu identiteti s onu stranu svih postojećih civilizacijskih sličnosti koja su ranija spajala u jednu zajednicu sada pripadnike novostvorenih država. Sve to govori da je za dubinsko, pomirenja između država (Hrvatske, Srbije i BiH) još prerano. Mera u kojoj je nenasilno susedstvo osvojeno, tj. opredeljenje da se nesuglasice i sukobi rešavaju mirnim sredstvima, ujedno je i sadašnja mera pomirenja. Kada je reč o pravdi, drugoj važnoj dimenziji pomirenja, knjigovodstvo je složeno. Preko 150 optužbi je podigao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (Haški sud), u tri države regiona se procesuiraju ratni zločinci, dolazi i do izručivanja optuženih u susedne države (mada su pojedini zahtevi za izručenje izazivali i ogromno negodovanje, primer E. Ganića). Međutim, doseg haške ruke je asimetričan, posebno kada su u pitanju odgovorni iz vrhova vlasti sve tri države. Haška pravda nije sustigla ni Franju Tuđmana, ni Aliju Izetbegovića. U BiH primedbe na pristrasnost sudova, koji po pravilu sude srpskim zločincima a zanemaruju izvršioce zločina nad Srbima, su uvažene i od EU. Sličan problem – sporost, dvostruki standardi u osudi zločina od strane Srba i nad Srbima, se pojavljuju i u Hrvatskoj. Srbija je po svemu sudeći, i pod spoljnim pritiskom, uložila više napora u uravnoteženiji pristup. Formiranje regionalne Komisije za istinu i pomirenje je izostalo, s tim što pokušaji da se osnuje Komisija za istinu i pomirenje u Bosni nisu uspeli, dok osnovana Jugoslovenska Komisije za istinu i pomirenje (2001.) nije imala pretpostavke za normalan rad i ubrzo se ugasila.31 Prostori pravde se uglavnom osvajaju (krivudavim) sudskim putem, dok restorativni oblici nisu dobili svoju funkciju, neophodnu u tako složenom sukobu kakav je bio jugoslovenski. da razlika nema, „svi smo mi ista balkanska bagra“ (p. 36). Ignatijev sledi Frojdova razmišljanja prema kojima upravo male razlika između sličnih naroda predstavljaju osnov neprijateljstva, braća se mogu mrzeti s većom strašću nego stranci. Živo tkivo povezanosti se mora poništiti da bi se sused proizveo u neprijatelja. Što se manje razlikuješ od drugih, konstatuje Ignatijev, to imaš veću potrebu da navučeš masku različitosti (p. 57). Uporedi: Michael, Ignatieff, (1999), The Warrior’s Honor, London, Vintage. Na osnovu iznetih tumačenja dolazimo do paradoksalnih pitanje u odnosu na pomirenje. Ako pomirenje podrazumeva preoblikovanje neprijateljstva u prijateljstvo, nešto od tog „živog tkiva povezanosti“ bi moralo da se obnovi. Da li novostvorene državne granice dovoljno razdvajaju da bi se otvorio prostor približavanja? Da li eventualno članstvo u EU poništava opasnost od sukoba na osnovu „narcisoidnosti malih razlika“ i proširuje mogućnosti pomirenja? 31 Više o tome vidi u R. Nakarada, op. cit. str. 159-172 374 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi UNUTRAŠNJE POMIRENJE Kada je reč o unutrašnjem pomirenju, pođimo od BiH. Mnogi bi verovatno objašnjavali da je pomirenje u Bosni u velikoj meri, izostalo zato što je državno ustrojstvo još uvek predmet spora, dok po našem sudu, stvari stoje obrnuto. Pošto proces pomirenja (suočavanje s istinom, odgovornošću svakog od aktera i dostizanje zajedničkog pogleda na prošlost), gotovo da nije ni započeo, zbog toga ne može ni da se postigne saglasnost o državnoj formuli koja bi bila zadovoljavajuća za sve strane. Drugim rečima, sukob se nastavio drugim sredstvima, uzajamnim osporavanjima, optuživanjima, potpunim nesaglasjem o uzrocima i odgovornostima za sukob, kao i različitim stepenom uvažavanja žrtava, itd. Bosna potvrđuje već naveden stav da (spolja nametnuta) izgradnja državnih institucija ne može da se izjednači sa pomirenjem. U Srbiji, sukob sa Albancima na Kosovu se knjiži ili u kategoriju nerešenih (zamrznutih sukoba) pa stoga pomirenje nije uopšte na dnevnom redu, ili se sam način njegovog „rešenja“ (nasilna secesija) smatra definitivnom preprekom pomirenju.32 Ironija je da mnogi koji se istovremeno zalažu za realistički pristup (prihvatanje secesije) i evropske standard EU, govore da sa Albancima suživot i nije moguć, što u prevodu znači da je pomirenje između ova da naroda veoma udaljena mogućnost. Vreme će pokazati da li će duboko ukorenjena osećanja neprijateljstva, međusobno nanete traume, kršenje ljudskih prava, kao i međunarodnog prava, „pomirenje“ svesti za dugo vremena na uljuđivanje razdvajanja. U Hrvatskoj je na delu potiskivanje da u odnosu na srpsku manjinu uopšte postoji problem pomirenja jer zakonskim i institucionalnim aranžmanima stvorene su navodno pretpostavke za njihovu zaštitu. Potcenjuje se činjenica da se počinioci srpskih zločina teško privode pravdi, da je povratak izbeglica još uvek više nerešen nego rešen problem, kao što je to i slučaj u odnosu na regulisanje pitanja njihove imovine. Svoj udeo odgovornosti Hrvatska je zakrilila pripisanom uzvišenošću Domovinskog rata. ZAKLJUČAK Ne sporeći postignuti stepen normalizacije, korisne međudržavne političke gestove i regionalne inicijative, stiče se utisak da još uvek nisu osvojene pretpostavke koje bi širom otvorile vrata procesu pomirenja. Koreni sukoba nisu rasvetljeni, suočavanje sa istinom je parcijalno i asimetrično, pravda se uglavnom 32 „Putevi pomirenja“ su zasad predmet izolovanih, sporadičnih projekata pojedinih nevladinih organizacija. Radmila Nakarada | PUTEVI POMIRENJA 375 sprovodi sudskim putem (o restorativnoj/ distributivnoj pravdi, kao i o opraštanju se malo govori), mentalne matrice, predrasuda, stereotipa, odbojnosti opstojavaju. Teški sporovi, i neki od najtežih nerešenih posledica ratova (povratak izbeglica i njihove imovine) čuče iza normalizacije odnosa koja se uspostavlja koliko toliko u domenu ekonomske, političke i bezbednosne saradnje. Putevi dubljeg pomirenja očigledno traže vreme i stasavanje nove generacije koja će svojom vizijom imati veću snagu da povuče jasnu crtu između prošlosti i budućnosti. Bez zaborava, ali i bez težnje za osvetom, s punom svešću da je pomirenje uslov (unutrašnje) socijalne kohezije i (međudržavnog) prijateljstva koje će štititi od budućeg nasilja. Ostaje otvoreno da li će se taj uslov ispuniti uprkos unutrašnjim i spoljašnjim ekonomskim i političkim vrtlozima koji se naziru. Prestanak nasilja i šesnaest godina pod Dejtonskim aranžmanom nije donelo približavanje, prevladvanje neprijateljskih međupercepcija, da ne govorimo o suočavanju s istinom i opraštanjem. U Hrvatskoj, pomirenje između srpske manjine i hrvatske većine, dve strane u građanskom ratu, nije na dnevnom redu, kao što to nije slučaj ni u Srbiji u odnosu sa Albancima. LITERATURA Ahearme, James, „Neoliberal Economic Policies and Post-Conflict Peace-Building: a Help or Hindrance to Durable peace?“, POLIS Journal vol. 2, Winter, pp. 1-44. Assefa, Hizkia, „The Meaning of Reconciliation, European Platform for Conflict Prevention and Transformation“, http://www.gppac.net/documents/ Bar-Siman-Tov, Yaacov (ed) (2004), From Conflict Resoluton to Reconciliation, Oxford University Press. Chang, Ha-Joon (2002), Kicking Away the Ladder, Development Strategy in Historical Perspecitve, London, Anthem Press. Collier, Paul (2009), Wars, Guns and Votes, Democracy in Dangerous Places, London, The Bodley Head. Deutsch, Morton, Coleman, T. Peter (eds.) (2000), The Handbook of Conflict Resolution, San Francisko, Jossey-Bass Publishers. Galtung, Johan (2009), Mirnim sredstvima do mira, Beograd, Službeni glasnik, Jugoistok XXI. Galtung, Johan (1998), After Violence: 3R, Reconstruction, Reconciliation, Resolution, Transcend, Princeton NJ. Hartwell, Byrom, Marcia, „The Role of Forgiveness in Reconstructing Society After Conflict“, The Journal of Humanitarian Assistance, May 3, 1999. Herman, S. Edward, Peterson David (2010), The Politics of Genocide, New York, Monthly Review Press. Ignatieff, Michael (1999), The Warrior’s Honor, London, Vintage. Kriesberg, Louis, „Coexistence and the Reconciliation of Communal Conflict“, in: Eugene Weiner, ed. The Handbook of Interethnic Coexistence, New York, Continuum Publishing, pp.182-198. 376 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi Lambourne, Wendy, „Post-Conflict Peacebuilding: Meeting Human Needs for Justice and Reconciliation“, Peace, Conflict and Development, Issue 4, April 2004. Lederach, John Paul (1997), Building Peace: Sustainable Reconciliation in Divided Societies, Washington D.C., United States Institute of Peace Press. Long, J. William, Brecke, Peter (2003), War and Reconciliation, Cambridge Massachusetts, MIT Press. Lubbe, Anns, „Us versus Them, Splitting Dynamics and Turning Points in Ethnopolitical Conflict“, Journal of Peace, Conflict and Development, Issue 13, February 2009. www.peacestudiesjoural.org.uk Ramsbotham, Oliver, Woodhouse, Tom, Miall, Hugh (2011), Contemporary Conflict Resolution, Third Edition, Cambridge, Polity Press. Santa-Barbara, Joanna, „Reconciliation“, in: Charles Webel, Johan Galtung (2007), Handbook of Peace and Conflict Studies, London and New York, Routledge. Tatalovic, Siniša (2010), Globalna sigurnost i etnički sukobi, Zagreb, Politička kultura. Wallensteen, Peter (2002) Understanding Conflict Resolution, London, Sage Publication. Radmila Nakarada WAYS OF RECONCILIATION Summary: In the first part of the article the content, dynamics and forms of reconciliation are analyzed. Different conceptions are presented and relevant theoretical insights are summarized. In the second part of the article the author examines how far has reconciliation advanced in ex-Yugoslavia, above all between and within Serbia, Croatia and Bosnia and Herzegovina. Indicating the achievements, the author focuses on the obstacles standing in the way of deeper reconciliation. Among the main obstacles, the lack of a common understanding of the recent past is singled out. The author concludes that the paths leading toward deeper reconciliation demand more time, a new generation whose vision will be more powerful in drawing a line between the past and present. Without forgetting, but renouncing revenge, with a full awareness that reconciliation is a precondition for (internal) social cohesion and (interstate) friendship which will prevent future violence. Key words: conflict, peace, reconciliation, forgiveness, justice, truth, security Western Balkans, Serbia Ružica Jakešević33 MIROVNE MISIJE UJEDINJENIH NACIJA NAKON HLADNOG RATA34 UDC 327.56:341.6 341.792 341.62 Sažetak: U članku se analizira uloga mirovnih misija Ujedinjenih nacija nakon hladnog rata. Od tada se dogodio pomak od tzv. tradicionalnih mirovnih misija ka tzv. višedimenzionalnim misijama, namijenjenima implementaciji sveobuhvatnih mirovnih sporazuma i stvaranju uvjeta za održivi i trajni mir. Tradicionalni izraz ‘peacekeeping’ (održavanje mira) dobio je nove sadržaje odnosno dimenzije, te tako sve više na značaju dobivaju izrazi ‘peacebuilding’ (izgradnja mira), ‘peacemaking’ (stvaranje mira), ‘peace enforcement’ (nametanje mira), ‘post conflict peace building’ (postkonfliktna izgradnja mira). Tako se danas u različitim tipovima mirovnih misija provode različite složene zadaće – od pomoći u izgradnji održivih institucija vlasti, nadzora poštivanja ljudskih prava, reforme sigurnosnog sektora, preko razoružanja i demobilizacije, do reintegracije u normalne društvene tokove bivših boraca. Naglašava se kako Ujedinjene nacije u novije vrijeme ulažu velike napore u jačanje svojih sposobnosti za upravljanje i održavanje operacija na terenu, kako bi time ispunile svoju primarnu zadaću – održavanje svjetskog mira i sigurnosti. Ključne riječi: Ujedinjene nacije, mirovne misije, međunarodna sigurnost, hladni rat UVOD Svrha mirovnih misija, kao što im i sam naziv sugerira, usmjerena je ka postizanju stanja među državama ili unutar država koje karakterizira odsustvo upotrebe nasilja u postizanju definiranih ciljeva. Drugim riječima, svrha im je postizanje stanja mira između i unutar država. Međutim, pojam mira nije tako jednostavan i 33 Ružica Jakešević je znanstvena novakinja na Fakultetu političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu. 34 Tekst primljen 27. aprila 2011. godine. 378 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi obuhvaća mnogo više sastavnica od puke odsutnosti neprijateljstava. Mir se može definirati kao stanje društva kojeg karakterizira opće pridržavanje zakona, te su stoga koncept mira i koncept prava nerazdvojni.35 U tome smislu Rostow konstatira: „Kako unutar društava, tako i među državama koje sačinjavaju društvo naroda, mir u skladu s pravom podrazumijeva određenu kvalitetu društvenih odnosa tako da se nijedna osoba u unutarnjem poretku i nijedna država unutar međunarodnog poretka ne treba ozbiljno bojati nasilja od strane drugih članova.“36 Mirovne misije Ujedinjenih nacija jedinstven su i dinamičan instrument koji je razvijen kako bi pomogao državama pogođenima sukobima da stvore uvjete za trajni mir. Od 1948. godine do danas, u svijetu su pokrenute ukupno šezdeset i četiri mirovne misije,37 a trenutno je u svijetu aktivno petnaest mirovnih misija (različitih tipova), uključujući političku misiju UNAMA u Afganistanu. 38 Operacije održavanja mira (peacekeeping), iako eksplicitno nisu predviđene Poveljom Ujedinjenih nacija, razvile su se u jedno od glavnih oruđa UN-a za postizanje mira. Poveljom Ujedinjenih nacija Vijeću sigurnosti dodijeljena je odgovornost za održavanje svjetskog mira i sigurnosti, te ono slijedom toga može usvajati niz mjera u tu svrhu, uključujući uspostavu mirovnih misija. Pravna osnova za takve aktivnosti, pored drugih izvora, nalazi se u poglavljima VI, VII i VIII Povelje Ujedinjenih nacija. 39 U ranim godinama postojanja Organizacije, operacije održavanja mira nisu se pojavile odmah, niti su bile učestale. Prve godine postojanja Ujedinjenih nacija uglavnom su bile nastavak i proširenje sposobnosti promatračkih misija, kakve je provodila i Liga naroda.40 35 Rostow, E. W., Toward Managed Peace – The National Security Interests of the United States, 1759 to the Present, Yale University Press, New Haven and London, 1993., str. 35. 36 Ibid. 37 List of Peacekeeping Operations 1948-2011; Dostupno na: http://www.un.org/en/peacekeeping/documents/operationslist.pdf (14. 02. 2011.) 38 Trenutno aktivne misije, pored misije UNAMA, su sljedeće: MONUSCO, UNAMID, UNMIS, UNOCI, UNMIL, MINURSO (Afrika); MINUSTAH (Amerika); UNMIT, UNMOGIP (Azija i Pacifik); UNFICYP, UNMIK (Europa); UNDOF, UNIFIL, UNTSO (Bliski Istok); Dostupno na: http://www.un.org/en/peacekeeping/operations/current.shtml (14. 02. 2011.) 39 FM 100-23, Peace Operations, Haedquarters Department of the Army, Washington DC, 30 December 1994, str. 1. Dostupno na: www.dtic.mil/doctrine/jel/service_pubs/fm100_23.pdf (12. 12. 2008.) 40 Istraživačka misija u Grčkom građanskom ratu (UNSCOB), promatračka misija u Arapskoizraelskom ratu (UNTSO), itd. Prema: Butler, M. J., International Conflict Management, Routledge, Taylor&Francis Group, London and New York, 2009., str. 77. Ružica Jakešević | MIROVNE MISIJE UJEDINJENIH NACIJA NAKON HLADNOG RATA 379 Potrebno je također naznačiti kako je sam koncept mirovnih misija od početka njegove primjene do suvremenih trendova u 21. stoljeću prošao kroz brojne preinake, prilagođavajući se zahtjevima promijenjene prirode sukoba i sukladno tome potrebi za različitim sposobnostima osoblja uključenog u provođenje mirovnih misija i različitom strateškom okruženju (kako na regionalnoj tako i na globalnoj razini). Drugim riječima, mirovne misije pod okriljem Ujedinjenih nacija evoluirale su u skladu sa promjenama u prirodi sukoba i izmijenjenim političkim okruženjem. U jeku hladnoga rata, kada su mirovne misije kao sredstvo za smirivanje/rješavanje sukoba započele svoj razvoj, njihova puna afirmacija uvelike je bila otežana čestom ‘paralizom’ Vijeća sigurnosti Ujedinjenih nacija, kao tijela koje u svojoj nadležnosti ima odobravanje upućivanja mirovnih snaga u ratom zahvaćena područja. Bio je to odraz tadašnje geopolitičke slike Svijeta, podjele na Istok i Zapad, odnosno rivalstva između dvaju polova svjetske moći sa Sjedinjenim Američkim Državama i Sovjetskim Savezom kao dvama suprotstavljenim centrima. S nagovještajem raspada bipolarne podjele Svijeta, strateški kontekst za mirovne misije Ujedinjenih nacija značajno se promijenio. Iako su postojale naznake da će vodeće svjetske države biti sklonije smanjivanju nego povećanju svojih međunarodnih obaveza, to se ipak nije dogodilo. Pokazalo se da je ipak teško prekinuti trend međunarodno koordiniranih napora pri upravljanju krizama. „Taj trend započeo je tijekom završnih faza Iransko-iračkoga rata, kada je dolaskom Mihaila Gorbačova na vlast u Sovjetskom Savezu okončana paraliza Vijeća sigurnosti. Sa prestankom opasnosti od veta, započelo je razdoblje bliske suradnje između pet stalnih članica (Vijeća sigurnosti, op. a.).“41 To je značilo i pomak od tzv. tradicionalnih mirovnih misija (ograničenih na strogo vojne zadaće) ka tzv. višedimenzionalnim misijama, namijenjenima implementaciji sveobuhvatnih mirovnih sporazuma i stvaranju uvjeta za održivi i trajni mir. Tradicionalni, ‘jednodimenzionalni’ izraz ‘peacekeeping’ (održavanje mira) dobio je nove sadržaje odnosno dimenzije, te tako sve više na značaju dobivaju izrazi ‘peacebuilding’ (izgradnja mira), ‘peacemaking’ (stvaranje mira), ‘peace enforcement’ (nametanje mira), ‘post conflict peace building’ (postkonfliktna izgradnja mira). Danas se u različitim tipovima mirovnih misija provode različite složene zadaće – od pomoći u izgradnji održivih institucija vlasti, nadzora poštivanja ljudskih prava, reforme sigurnosnog sektora, preko razoružanja i demobilizacije, do reintegracije u normalne društvene tokove bivših boraca.42 Bez obzira na to 41 Mayall, J., Introduction, in: Berdal, M., Economides, S. (eds.), United Nations Interventionism 1994-2004, Cambridge University Press, Cambridge, 2007., str. 2. 42 Dostupno na: http://www.un.org/en/peacekeeping (31. 12. 2009.) 380 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi što u literaturi prevladava pristup koji pojedine tipove mirovnih misija promatra kronološki, neki autori smatraju kako taj pristup nije poželjan.43 Kao dokaz takvih tvrdnji navode primjer mirovne misije u Kongu (ONUC) između 1960. i 1964., kao misije koja se po svojim karakteristikama ubraja u tzv. ‘treću generaciju’, koja se prema kronološkom pristupu nikako ne bi mogla tamo uvrstiti. Prema Jelušič,44 postoje tri faze razvoja mirovnih misija Ujedinjenih nacija, unutar kojih se mogu razaznati karakteristike po kojima se te faze međusobno razlikuju. Prvu fazu koja je trajala od 1947. (uspostava UNTSO) do 1956. (uspostava UNEF I) obilježavaju prije svega promatračke misije, koje su se sastojale od malog broja vojnoga osoblja koje je imalo više diplomatske, a manje vojne ovlasti. Druga faza započela je osnivanjem misije UNEF I 1956. godine i trajala je do kraja osamdesetih godina 20. stoljeća, točnije 1988. godine, a ovu fazu, pored maloga broja mirovnih misija, karakterizira i to što su one nosile obilježja tzv. tradicionalnih mirovnih misija, koje su bile dugotrajne i koje su bile odraz hladnoratovskog sukoba. Treća faza započela je 1988. godine s krajem hladnog rata, kada suprotno očekivanjima mnogih teoretičara i znanstvenika dolazi do porasta broja sukoba u svijetu i povećanja broja mirovnih misija. MIROVNE MISIJE UJEDINJENIH NACIJA NAKON ZAVRŠETKA HLADNOG RATA Priroda sukoba, kako je ranije naznačeno, također se promijenila – sukobi među državama sve više su počeli ustupati mjesto unutardržavnim sukobima, što je posebice bio slučaj sa višenacionalnim federacijama nakon kraja hladnoga rata te državama na afričkom kontinentu. U prilog ovoj tvrdnji govore i istraživanja koja navode kako je od svih ratova vođenih između 1945. i 1992. godine u 17% slučajeva bilo riječ o međudržavnim ratovima, te da je taj postotak u razdoblju između 1998/1999. pao na samo 10%.45 Potrebno je, međutim, naznačiti kako je u određenom broju situacija međunarodna zajednica imala poteškoća u kvalificiranju određenih sukoba kao isključivo unutardržavnih ili isključivo međudržavnih. U takvim situacijama, nakon proglašenja neovisnosti pojedinih država, do tada saveznih republika u višenacionalnim federacijama sa legitimnim ustavno definiranim pravom na samoopredjeljenje i stvaranje samostalne države, sukobi su imali karakter i 43 Primjerice: Bures, Diehl, Doyle… 44 Jelušič, Lj., Mirovne operacije kot oblika globalne mirovne preventive pred širjenjem groženj, Teorija in praksa, God. 40., br. 4, 2003., str. 632-633. 45 Dulić, D., Mirovne i humanitarne operacije, Službeni glasnik, Beograd, 2008., str. 35. Ružica Jakešević | MIROVNE MISIJE UJEDINJENIH NACIJA NAKON HLADNOG RATA 381 unutardržavnih i međudržavnih sukoba. To se poglavito odnosi na one države u kojima je dio stanovništva, čiji se većinski etnički korpus nalazi u drugoj državi, odbijao priznati suverenitet i samostalnost međunarodno novopriznate države, pokušavajući tako stvoriti paralelne strukture vlasti na određenom području novonastalih država. Prema tome, iako primarno zamišljene kao instrument sa smirivanje sukoba između država, mirovne misije sve su se više počele primjenjivati u unutardržavnim sukobima i građanskim ratovima. Iako vojna komponenta i dalje ostaje primarna karakteristika mirovnih misija, danas se u mandat mirovnih misija sve više uključuju i druge dimenzije, odnosno osoblje sa ne-vojnim sposobnostima i specijalnostima, odnosno civili – od administrativnih, ekonomskih, policijskih i pravnih, do specijalista u području razminiranja, nadziranja regularnosti izbora, zaštite ljudskih prava, humanitarnih radnika i stručnjaka u komunikacijama i javnom informiranju. Mirovne misije Ujedinjenih nacija i danas su u stalnom razvitku i procesu transformacije, kako konceptualno tako i po načinu provođenja, kako bi se time uvažile nove političke realnosti i izazovi. S obzirom na sve veće potrebe za kompleksnijim mirovnim misijama, Ujedinjene nacije su u posljednjih nekoliko godina prenapregnule svoje kapacitete te se tako Organizacija našla pred dosada neviđenim izazovima, koji podrazumijevaju jačanje uloge Ujedinjenih nacija u suvremenom svijetu, kao i volju država članica da pripomognu tome jačanju kao zajedničkome cilju (što u znatnoj mjeri predstavlja problem). Ujedinjene nacije uložile su velike napore u jačanju svojih sposobnosti za upravljanje i održavanje operacija na terenu, kako bi time ispunile svoju primarnu zadaću – održavanje svjetskog mira i sigurnosti. U prilog ovoj tvrdnji govore i činjenice o drastičnom porastu broja sudionika u mirovnim misijama od početka devedesetih godina protekloga stoljeća do danas. Sa manje od 10.000 tisuća vojnika raspoređenih u pet misija 1988. godine, broj osoblja raspoređenog u mirovnim misijama 1994. godine dosegnuo je 77.783, a ukupni troškovi dosegnuli su 3.6 milijardi američkih dolara, u odnosu na 230 milijuna dolara šest godina ranije.46 Sredinom 2010. godine objavljen je podatak da je u cijelom svijetu u mirovnim misijama Ujedinjenih nacija raspoređeno više od 120.000 pripadnika civilnog i vojnog osoblja,47 a do prosinca 2010. 46 Lipson, M., A Garbage Can Model of UN Peacekeeping, Paper prepared for presentation at the annual meeting of the Canadian Political Science Association, Winnipeg, Manitoba, June 3-5, 2004. Dostupno na: http://www.cpsa-acsp.ca/papers-2004/Lipson,%20Michael.pdf (30. 04. 2008.) 47 The Scretary General – Message for International Day of UN Peacekeepers 29 May 2010. Dostupno na: www.un.org/…/peacekeepersday/2010/sg.shtml (10. 06. 2010.) 382 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi ta brojka porasla je za još 827 pripadnika.48 Stalni porast broja pripadnika mirovnih misija više je nego očit, unatoč periodičnim krizama koje su se događale u pojedinim razdobljima nakon hladnog rata, izazvanih neučinkovitošću mirovnih misija kao posljedice niza faktora. Jedan od najčešćih razloga za neučinkovitost u ranim posthladnoratovskim godinama bila je kriva procjena da će tradicionalni model mirovnih misija biti prikladan u novim strateškim okolnostima i pretežito unutarnjim sukobima, što se pokazalo fatalnom pogreškom. Takve pogrešne procjene dolazile su do izražaja i na području bivše Jugoslavije, te su mirovne misije koje su se odvijale na ovom području, uz ostale primjere u svijetu (Ruanda, Somalija), imale velikoga utjecaja na početak reformi koncepta mirovnih misija i način njihovoga djelovanja u suvremenim okolnostima. Iako je praksa provođenja mirovnih misija Ujedinjenih nacija značajno evoluirala u proteklih šest desetljeća, tri osnovna principa i dalje određuju i pomažu u razlikovanju ovoga mehanizma za održavanje međunarodnog mira i sigurnosti od ostalih vrsta mehanizama. Ta tri principa su: pristanak sukobljenih strana; nepristranost i ne-upotreba sile osim u slučaju samoobrane i obrane mandata misije. Ovi principi su međusobno povezani i ovise jedan o drugom. Važno je da oni koji su uključeni u planiranje i provođenje mirovnih operacija Ujedinjenih nacija jasno razumiju značenje i međusobnu povezanost ovih principa, kako bi ih se moglo učinkovito primjenjivati.49 Bez obzira na naoko potpuno jasan sadržaj navedenih principa, potrebno je napomenuti kako se u novije vrijeme dogodila i njihova modifikacija, odnosno da je došlo do promjena u shvaćanju potrebe za pristankom svih strana u sukobu, kao i shvaćanja s time povezanog principa o nemiješanju u unutarnje stvari država. Pored toga, drugačije su se počela shvaćati i pravila o upotrebi sile i nepristranosti. Sam proces promjene načela uporabe sile, kao i principa nepristranosti i pristanka sukobljenih strana u Ujedinjenim nacijama nije tekao ‘glatko’. Može se konstatirati kako su Ujedinjene nacije uglavnom bile nesklone odobravanju upotrebe sile vojnim postrojbama pod svojim zapovjedništvom. Rijetki slučajevi značajnije uporabe sile za Ujedinjene nacije bili su traumatični – prvi slučaj bio je Kongo u razdoblju od 1960-1963., drugi slučaj bila je Somalija 1993. godine, 48 UN Peacekeeping Operations Factsheet (31 december 2010). Dostupno na: http://www.un.org/en/peacekeeping/resources/statistics/factsheet.shtml (14. 02. 2011.) 49 United Nations Peacekeeping Operations, Principles and Guidelines, UN Department of Peacekeeping Operations, Department of Field Support, 2008., str. 31. Dostupno na: http://www.peacekeepingbestpractices.unlb.org/Pbps/Library/Capstone_Doctrine_ENG.pdf (14. 03. 2009.) Ružica Jakešević | MIROVNE MISIJE UJEDINJENIH NACIJA NAKON HLADNOG RATA 383 te Hrvatskoj bliži slučaj Bosne i Hercegovine u razdoblju 1994-1995. godine. Takva nesklonost dopuštanju upotrebe sile u skladu je sa tradicionalnom predodžbom o mirovnim misijama kao nepristranim aktivnostima koje se poduzimaju uz pristanak svih strana i u kojima se sila koristi samo u svrhu samoobrane. Takvi principi postali su upitni nakon događaja u Ruandi i Bosni i Hercegovini, kada je izostala potrebna upotreba sile od strane mirovnih snaga u cilju zaštite civilnog stanovništva.50 MIROVNE MISIJE UN-A I RAZVOJ NOVE SIGURNOSNE PARADIGME Vrlo je široko prihvaćena konstatacija kako je sa prestankom bipolarne podjele svijeta započelo razdoblje „novoga svjetskog poretka“ koji je neminovno rezultirao i „novim sigurnosnim okruženjem“. Koje su odrednice novog poretka među državama, koje su karakteristične upravo za to razdoblje za razliku od svih drugih prethodnih razdoblja, a ponajprije razdoblja koje mu je neposredno prethodilo – hladnoga rata? Jedna od glavnih odrednica svakako je prestanak bipolarnosti i prelazak u unipolarnost sa vodećom ulogom Sjedinjenih Američkih Država kao neprikosnovenog svjetskog lidera na početku 21. stoljeća. Unatoč mnogim nadama kako će kraj bipolarnosti značiti neki novi multipolarni poredak, taj scenarij ustuknuo je pred scenarijem unipolarnosti, koji se naposljetku i ostvario. Također, unatoč nekim procjenama kako će prestankom postojanja Varšavskog ugovora i NATO izgubiti smisao, i to predviđanje pokazalo se pogrešnim, te NATO još uvijek (uslijed procesa transformacije iz vojnog u vojno-politički savez koji još uvijek traje) predstavlja snažnu organizaciju u čije članstvo žele ući (ili su već ušle) i članice bivšeg Varšavskog ugovora i druge bivše socijalističke države. Bez obzira na njegov multilateralni karakter, niti u NATO-u se ne može ne primijetiti presudna uloga Sjedinjenih Država, kao članice čija snaga preteže nad snagom svih ostalih članica Saveza (kako u pogledu financijske moći, tako i u vojnom pogledu). Novo doba sa sobom je donijelo i promjene u samom konceptu strateškog djelovanja ove organizacije, koje sve više prelazi regionalne okvire, te se tako pod okriljem NATO-a (uz odobrenje mandata od strane Vijeća sigurnosti Ujedinjenih nacija) izvode operacije na teritorijima koji ne obuhvaćaju članice Saveza – tzv. „Out of area operations“. Pored tog teritorijalnog širenja područja djelovanja, značajne 50 Chesterman S., Blue Helmet Blues, Review Essay, International Peace Academy, New York, Security Dialogue, Vol. 34, No. 3, 2003, str. 369-379. Dostupno na: http://law.nus.edu.sg/about_us/faculty/staff/publist.asp?UserID=lawsac (15. 02. 2011.) 384 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi promjene dogodile su se i u samom načinu djelovanja, pa je tako došlo do pomaka sa vojnog djelovanja prema provođenju aktivnosti koje zadiru u civilno područje. To je nužno značilo i uključivanje i drugih državnih institucija, pored oružanih snaga, u mirovne aktivnosti koje države u okviru različitih saveza provode u nemirnim dijelovima svijeta, pa tako i u okviru NATO-a, Europske unije i Ujedinjenih nacija. Iz svega toga proizašla je potreba za usvajanjem i učenjem novih sposobnosti koje bi se mogle primijeniti (i koje je potrebno primijeniti) u cjelokupnom procesu stvaranja trajnog mira na nekom području (od prevencije sukoba, preventivne diplomacije, održavanja mira, nametanja mira, izgradnje mira do postkonfliktne izgradnje mira). Dakle, nove mirovne misije pored vojnih u velikoj mjeri obuhvaćaju i iziskuju kompetencije u nizu civilnih ‘poslova’, što je evidentno ukoliko se pomno analiziraju mandati pojedinih mirovnih misija i sastav mirovnog osoblja. Značajka novog doba u smislu mirovnih misija jest i sve značajnija tendencija prenošenja mandata za izvođenje nekih operacija sa globalne Organizacije Ujedinjenih nacija na regionalne organizacije. Taj trend odraz je krize u kojoj su se Ujedinjene nacije našle po završetku Hladnoga rata, a koja je snažno prisutna i danas – postavlja se pitanje značaja globalne organizacije u globalnim razmjerima, s obzirom na činjenicu da je lider unipolarnog poretka – Sjedinjene Američke Države – u nekoliko navrata marginalizirao njezinu važnost, zaobilazeći mehanizme za dobivanje suglasnosti za djelovanje u kriznim situacijama u određenim dijelovima svijeta koje je SAD definirao kao područja koja su važna za osiguravanje vlastite nacionalne sigurnosti (Irak). Posthladnoratovsko razdoblje, koje se uvelike uzima kao početak jedne nove ere u svjetskoj politici i međunarodnim odnosima, pored prethodno navedenoga karakterizira i diversifikacija izvora ugrožavanja i prijetnji, što je pokrenulo proces iznalaženja novih odgovora i načina njihovoga suzbijanja. Za razliku od prethodnoga razdoblja, kada je neprijatelj bio jasno definiran (pa se u skladu s time organizirala i obrana od napada izvana), nastupilo je vrijeme u kojem je sigurnosno okruženje daleko nestabilnije i kada su izazovi prestali biti prevladavajuće vojne prirode. Pored vojne prijetnje sigurnosti država, na vidjelo su počele izlaziti mnoge druge vrste prijetnji na koje se nije moglo i ne može odgovarati jakim vojnim sredstvima: ponajprije se radi o jačanju međunarodnog terorizma, zatim o etničkim sukobima, ilegalnoj trgovini oružjem i narkoticima, ilegalnim migracijama, krijumčarenju ljudi, raznim vrstama organiziranog kriminala…51 Dakle, prijetnje sigurnosti država više nisu bile isključivo prevladavajuće vojne i vanjske, već su poprimile nevojni karakter i nisu dolazile isključivo od strane drugih država. 51 Više o tome vidjeti u: Tatalović, S., Nacionalna i međunarodna sigurnost, Politička kultura, 2006. Ružica Jakešević | MIROVNE MISIJE UJEDINJENIH NACIJA NAKON HLADNOG RATA 385 U pogledu provođenja mirovnih misija, značajna promjena dogodila se u samom karakteru sukoba – sukobi između država sve su više počeli ustupati mjesto unutardržavnim sukobima – što je značilo i nužnost mijenjanja samog načina provođenja mirovnih misija, koja je posljedično dovela do ‘evolucije’ mirovnih misija od tradicionalnog modela prema sveobuhvatnim, višedimenzionalnim mirovnim misijama. Pitanje redefiniranja referentnog objekta sigurnosti također je oznaka koja se dominantno povezuje sa razdobljem nakon Hladnog rata. U jednom dugom razdoblju postojanja nacionalnih država, referentni objekt sigurnosti bila je isključivo država, odnosno očuvanje njezinog teritorijalnog integriteta, samostalnosti i suverenosti. Uz to, stvaranjem različitih međunarodnih saveza i organizacija, sigurnost se vezivala i uz sigurnost saveza od ugroza koje dolaze izvan saveza. Posljedica takvog poretka stvari bila je identificiranje sigurnosti sa sigurnošću države – drugim riječima, sigurni smo onoliko koliko je država sigurna od napada izvana i iznutra, odnosno koliko su razvijena sredstva za obranu od unutarnjih i vanjskih prijetnji nacionalnoj sigurnosti.52 Umjesto toga, u posthladnoratovskom razdoblju na važnosti sve više počinje dobivati sigurnost pojedinca – što znači da je došlo i do pomaka u poimanju referentnog objekta sigurnosti – sa države na pojedinca. Pored vojne dimenzije sigurnosti, na značenju sve više dobivaju ekonomska, socijalna, ekološka, društvena i ostale dimenzije. To je u skladu i sa Buzanovim promišljanjem o sigurnosti, koju on promatra ne samo kroz vojnu dimenziju, nego kroz pet različitih dimenzija, te osim nacionalne uključuje još dvije razine (razinu pojedinca i međunarodnu razinu). Navedeno je samo rezultat procesa koji su se počeli događati sedamdesetih godina prošloga stoljeća (pomak označavanja referentnog objekta sa ‘nacionalne’ na ‘međunarodnu’ razinu),53 kao i razvoja znanstvenih promišljanja osamdesetih godina prošloga stoljeća (među kojima je svakako najizraženije bilo spomenuto Buzanovo promišljanje o pojmu sigurnosti – koje je izloženo u njegovoj knjizi People, States and Fear).54 52 O vrlo zanimljivoj problematici državne sigurnosti i sigurnosti režima u državama u razvoju i tzv. slabim državama, vidjeti: Collins, A., Suvremene sigurnosne studije, Politička kultura i Centa za međunarodne i sigurnosne studije Fakulteta političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb, 2010., str. 171-190. 53 Butler, M. J., International Conflict Management, Routledge, Taylor&Francis Group, London and New York, 2009., str. 32. 54 Više o proširivanju i produbljivanju pojma sigurnosti vidjeti u: Buzan, B., People, states and fear – The national security problem in international relations, Wheatsheaf Books Ltd., Brighton, 1983., str. 18-127. 386 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi Redefiniranje referentnog objekta sigurnosti posljedica je tzv. procesa ‘produbljivanja’ i ‘proširivanja’ sigurnosti, kroz proces ‘sekuritizacije’ kojeg su u akademska razmatranja uveli pripadnici tzv. Kopenhaške škole, koja je uvelike pridonijela kritičkom promišljanju o sigurnosti (kritičke sigurnosne studije).55 Sve prethodno navedene odrednice rezultirale su ranije spomenutim ‘novim sigurnosnim okruženjem’ u kojemu su se odvijale mirovne misije Ujedinjenih nacija (a sve više i pod okriljem regionalnih organizacija) u posthladnoratovslom razdoblju. „Razumijevanje ‘proširivanja’ i ‘produbljivanja’ sigurnosti kao koncepta, kao i rasprave o odgovarajućem referentnom objektu sigurnosti, su svako na svoj način ključni za razumijevanje suvremenog sigurnosnog krajolika i sukoba koji ga obilježavaju. (…) Ne tako davno, tvrdnja da su se osiguravanje, održavanje i temeljna priroda sigurnosti u međunarodnoj areni promijenili bila bi znakovita samo za mali broj kritičkih znanstvenika i neustrašivih novinara. Međutim, u turbulentnom posthladnoratovskom razdoblju, ova tvrdnja postala je prevladavajućom. Za razliku od malobrojnog kadra koji se još uvijek drži hladnoratovskog razmišljanja, velika većina znanstvenika i praktičara koji se bave međunarodnom sigurnošću i razumiju je, prihvatila je (iako nerado) promjenjivu prirodu sigurnosnih prijetnji i odgovora, kao i često nepostojanu i nepredvidivu prirodu ovih promjena.“56 Stoga, jesu li s obzirom na navedene promjene mirovne misije Ujedinjenih nacija mogle ostati nepromijenjene i na taj način uspješno odgovoriti na novonastale izazove, promijenjenu prirodu sigurnosnih prijetnji i izazova i drugačiju prirodu sukoba? Isprva se činilo kako će to biti moguće (ako se o tome u početku uopće razmišljalo i tome predmetu posvećivalo dovoljno pozornosti), međutim zabluda oko takvog načina razmišljanja uskoro je razbijena neuspjesima u provođenju mandata mirovnih misija Ujedinjenih nacija (postavljenih na tradicionalnim temeljima održavanja mira) na tlu bivše Jugoslavije, te u Somaliji, a ponajviše u Ruandi.57 S obzirom na sve prethodno navedeno, vrlo je važno postaviti pitanje kada su tradicionalne mirovne misije ustupile mjesto ekspanzivnijim mirovnim misijama i koji su uvjeti tome pogodovali? 55 Mutimer, D., Kritičke sigurnosne studije: Povijest razlika, u: Collins, A., Suvremene sigurnosne studije, Politička kultura i Centar za međunarodne i sigurnosne studije Fakulteta političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb, 2010., str. 73-96. 56 Butler, M. J., International Conflict Management, Routledge, Taylor&Francis Group, London and New York, 2009., str. 38. 57 Više o tome vidjeti u: Durch, W. J. (ed.), UN Peacekeeping, American Policy, and the Uncivil Wars of the 1990s, St. Martin‘s Press, New York, 1996., str. 193-275., 311-367., 367-409. Ružica Jakešević | MIROVNE MISIJE UJEDINJENIH NACIJA NAKON HLADNOG RATA 387 S krajem hladnog rata, uloga Ujedinjenih nacija kao glavnog svjetskog ‘davatelja legitimnosti’ postala je istaknutija. Unutar novog međunarodnog okvira, mirovnim misijama pod okriljem Ujedinjenih nacija pridodana je zadaća razrješenja sukoba. Stoga se u tom smislu mirovne misije promatraju kao određena vrsta intervencije treće strane kojom se mogu promovirati politike transformacije. U tome kontekstu, Ujedinjene nacije povezuju se sa modelom intervencije koji se bazira na rješavanju problema, točnije sa poljem rješavanja sukoba. Mirovne misije unutar problemske paradigme odnose se na mirnu transformaciju sukoba putem društvene odgovornosti nositelja moći (proces demokratizacije, samo-određenje, nadzor ljudskih prava, komisije za suočavanje s istinom) i pomirbe podijeljenih zajednica. Shodno tome, postoje dva pristupa provođenju mirovnih misija: za vrijeme hladnog rata, mirovne misije služile su velikim silama za stabiliziranje sukoba koje je raspirivalo suparništvo supersila i za zaštitu ekonomskih interesa Zapada. Smanjenje intenziteta hladnog rata omogućilo je primjenu problemskog modela u mnogim trajnim sukobima koji su se odvijali na pet kontinenata. Međutim, u nekim mirovnim misijama utjecaj politike moći i dalje je ostao značajan, a interesi velikih svjetskih sila kočili su inicijative za razrješenje sukoba. U kontekstu rata protiv terorizma predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama, zapadne su sile mirovne misije shvatile kao stabilizirajuću silu, a ne kao sredstvo za razrješenje sukoba.58 Dakle, s krajem hladnog rata, strateški kontekst za mirovne misije Ujedinjenih nacija dramatično se promijenio, a Vijeće sigurnosti počelo je aktivnije djelovati na promicanju zadržavanja i mirnog rješavanje regionalnih sukoba. Iako je hladni rat koincidirao sa općim padom učestalosti sukoba diljem svijeta, unutarnji oružani sukobi počeli su činiti glavninu današnjih ratova. Mnogi od ovih sukoba događaju se u najsiromašnijim državama svijeta, koje su slabe i u kojima zaraćene strane mogu biti motivirane ekonomskim razlozima, kao i ideologijom i problemima iz prošlosti. Štoviše, dokazano je da je velika većina građanskih ratova posljedica ponovnog sukobljavanja, a najveći rizik od pojave takvih sukoba nalazi se unutar prvih pet do deset godina nakon prvobitnog sukoba.59 58 Martín, S. A., The Contribution of Critical Theory to New Thinking on Peacekeeping – Some Lessons from MINURSO, Working Paper 15, Department of Peace Studies, University of Bradford, 2005., str. 2. Dostupno na: http://www.brad.ac.uk/acad/confres/papers/pdfs/CCR15.pdf (16. 07. 2009.) 59 United Nations Peacekeeping Operations, Principles and Guidelines, UN Department of Peacekeeping Operations, Department of Field Support, 2008., str. 21. Dostupno na: http://www.peacekeepingbestpractices.unlb.org/Pbps/Library/Capstone_ Doctrine_ENG.pdf (14. 03. 2009.) 388 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi TRANSFORMACIJA TRADICIONALNOG KONCEPTA MIROVNIH MISIJA PREMA SVEOBUHVATNIM MIROVNIM MISIJAMA Koje su se to promjene dogodile u prirodi sukoba, koje su posljedično rezultirale promjenom koncepta tradicionalnih mirovnih misija prema sveobuhvatnim, višedimenzionalnim mirovnim misijama? Prema Butleru, mirovne misije nakon hladnog rata prošle su kroz trostruku transformaciju: kvantitativnu, kvalitativnu i normativnu.60 Oslobođeno okova bipolarnosti, Vijeće sigurnosti uspostavljalo je veće i kompleksnije mirovne misije, često u svrhu implementacije sveobuhvatnih mirovnih ugovora između sudionika unutardržavnih sukoba. Osim toga, mirovne misije sve više su počele uključivati nevojne elemente kako bi se time osigurala održivost misija. Kako bi se zadovoljila sve veća potreba za složenim mirovnim misijama, 1992. godine unutar Ujedinjenih nacija stvoren je Odjel za mirovne operacije. Dakle, jedna od glavnih značajki razdoblja neposredno nakon hladnog rata, u smislu djelovanja Ujedinjenih nacija i provođenja mirovnih misija, bilo je naglo povećanje broja mirovnih misija. U početnim godinama, međutim, te kvantitativne61 promjene nisu bile praćene kvalitativnim promjenama, što je presudno utjecalo na bilancu uspjeha mirovnih misija. Naime, misije su raspoređivane u okruženja koja nisu bila prikladna za provođenje tradicionalnih principa djelovanja mirovnih snaga, što je ukazalo na potrebu za usporednim kvalitativnim promjenama. Rezultat tih kvalitativnih promjena je razvoj tzv. druge generacije mirovnih misija, čije je glavno obilježje djelovanje u uvjetima unutardržavnih sukoba, te ‘rastezljivo’ poimanje principa pristanka, nepristranosti i ograničene uporabe sile.62 Jedna od spoznaja do kojih su dolazile mirovne snage na terenu, jest da sukobljene strane nisu uvijek bile spremne na prekid borbi. Ta spoznaja ukazala je na potrebu manjeg oslanjanja na diplomaciju, te većeg oslanjanja na upotrebu ograničene sile, sa tendencijom povećanja njezinoga intenziteta. Tijekom ovoga razdoblja, Ujedinjene nacije pokušavale su sastaviti kompleksne, 60 Butler, M. J., International Conflict Management, Routledge, Taylor&Francis Group, London and New York, 2009., str. 82. 61 U razdoblju od 1988. do 1995. pokrenuto je 27 mirovnih misija. United Nations, Department of Peacekeeping Operations. Dostupno na: http://www.un.org/Depts/dpko/dpko/home.shtml (30. 04. 2008.) 62 Lipson, M., A Garbage Can Model of UN Peacekeeping, Paper prepared for presentation at the annual meeting of the Canadian Political Science Association, Winnipeg, Manitoba, June 3-5, 2004. Dostupno na: http://www.cpsa-acsp.ca/papers-2004/Lipson,%20Michael.pdf (30. 04. 2008.) Ružica Jakešević | MIROVNE MISIJE UJEDINJENIH NACIJA NAKON HLADNOG RATA 389 multifunkcionalne operacije sa osnovnom zadaćom pomoći u prelasku iz stanja u sukoba u stanje u kojemu vlada barem minimalna razina reda. Ti prijelazni aranžmani zahtijevali su vojne snage, humanitarnu komponentu, te preuzimanje administrativnih i izvršnih političkih zadaća u državama u kojima je došlo do raspada civilne infrastrukture. U početnim godinama, Ujedinjene nacije nisu bile uspješne u koordinaciji ovih aktivnosti.63 Na neki način, mirovne snage Ujedinjenih nacija našle su se u procjepu između održavanja mira (uz napomenu da u mnogim situacijama nije postojao mir kojeg je trebalo održavati) i nametanja mira. U skladu s time, u novom sigurnosnom okruženju sve je očitiji prijelaz iz djelovanja u okviru Poglavlja VI u djelovanje pod okriljem Poglavlja VII Povelje Ujedinjenih nacija.64 Nesklad između situacije na terenu koja je zahtijevala jednu vrstu djelovanja i mandata mirovnih misija, koji su propisivali drugu vrstu aktivnosti ukazivao je na neporecivu potrebu redefiniranja sposobnosti i zadaća mirovnih misija. Međutim, ta zadaća nije bila nimalo lagana, s obzirom na čest izostanak volje država članica Ujedinjenih nacija da se više angažiraju u naporima za osiguravanjem mira u svijetu. To je dovelo do velikog nesrazmjera između zahtjeva za sve većim angažiranjem u unutardržavnim sukobima i sposobnosti angažiranja u takvim okolnostima.65 Razmatrajući razloge zbog kojih su neke mirovne misije uspješne za razliku od drugih različiti autori došli su do različitih nalaza. Jedna skupina autora tvrdi da je teško uopće uspoređivati mirovne misije, s obzirom da se svaka od njih odvija u drugačijim okolnostima. Tvrdi se također da veći izgled za uspjeh imaju one misije koje su zasnovane na principima ‘uravnoteženosti’ i ‘nepristranosti’, a da su neuspjesi mirovnih misija rezultat neprecizno definiranih mandata.66 U novim strateškim okolnostima potrebno je, dakako, u obzir uzeti pro- 63 Chopra, J., Back to the Drawing Board, Bulletin of the Atomic Scientists, March/April 1995. Dostupno na: http://books.google.hr/books (12. 01. 2009.) 64 Chesterman S., Blue Helmet Blues, Review Essay, International Peace Academy, New York, Security Dialogue, Vol. 34, No. 3, 2003, str. 369-379. Dostupno na: http://law.nus.edu.sg/about_us/faculty/staff/publist.asp?UserID=lawsac (15. 02. 2011.) 65 Bures, O., UN Peacekeeping in the 21st Century: A Capabilities-Expectations Gap Analysis. Dostupno na: http://kpes.upol.cz/docs/Oldrich.Bures/publications_cs.pdf (15. 12. 2010.) 66 Chinchilla, F. A., Deterrence, Protective and Preventive International Interventions in Civil War Contexts Bridging the Gap between International Relations and Comparative Politics in the Study of Conflict Resolution, London (Ontario), 2005. Dostupno na: www.cpsa-acsp.ca/papers-2005/Chinchilla.pdf (15. 02. 2011.) 390 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi mijenjen način promatranja načela nepristranosti, koji više ne podrazumijeva jednak tretman svih strana u sukobu i neidentificiranje žrtve i agresora. Prema Diehlu i Kumaru, opća slika mirovnih misija ukazuje na mješovit uspjeh u postizanju njihovih ciljeva. Uspjeh mirovnih misija može se mjeriti u odnosu na njihovu sposobnost ograničavanja oružanog sukoba ili promoviranja razrješenja sukoba. S obzirom na ova dva kriterija, nekoliko mirovnih misija može se smatrati uspješnim u ograničavanju nasilja u području djelovanja, iako u različitim stupnjevima. Razlozi zbog kojih sve mirovne misije ne završavaju uspješno su složeni. Neki od njih odnose se na autorizaciju i provođenje same misije. Vrlo često nejasan mandat i nedostatna logistika otežavaju provođenje mirovne misije, a isti učinak može imati i nepristupačan teren na kojemu se odvija mirovna misija. Ipak, najvažniji razlog zbog kojega mirovne misije nemaju bolji ishod, smatraju Diehl i Kumar, leži u nedovoljnoj suradnji trećih strana u sukobu i percipirana pristranost mirovnog osoblja. Ovo se može primijeniti i na neuspjehe UNPROFOR-a u Hrvatskoj.67 Pitanjem uspješnosti mirovnih misija bavi se i Virginia Fortna, koja smatra da raspravu o ovom pitanju otežava nedostatak rigoroznog provjeravanja učinkovitosti ovakve vrste intervencija međunarodne zajednice. Protivnici koncepta mirovnih misija ukazuju na neuspješne misije koje dominiraju medijskim prostorom, za razliku od primjera uspjeha, koji nisu tako medijski zanimljivi. S druge strane, zagovornike ovog koncepta također se optužuje za pristranost i preveliko naglašavanje uspješnih primjera misija. Gdje je onda istina? Na to pitanje vrlo je teško dati jednoznačan odgovor. Odgovor dodatno otežavaju vrlo često kontradiktorni nalazi rijetkih empirijskih istraživanja, koja se bave pitanjem pridonose li različite vrste međunarodne intervencije trajnosti postignutog mira, u odnosu na situacije gdje takve intervencije nije bilo. Prema nekim istraživanjima učinkovitosti izgradnje mira, multilateralne misije Ujedinjenih nacija utječu na trajnost postignutog mira. Pritom multidimenzionalne misije značajno pridonose trajnosti postignutog mira, slabiji su dokazi da promatračke misije i misije nametanja mira znatno doprinose tome cilju, dok tradicionalne mirovne misije, prema tim istraživanjima, uopće ne doprinose uspjehu izgradnje mira. Druga, pak, istraživanja ukazuju na to da mirovne intervencije koje poduzima neka treća strana, u ovom slučaju Ujedinjene nacije, uopće ne utječu na trajnost postignutog mira.68 67 Diehl, P. F., Kumar, C., United Nations Peacekeeping Operations: Some Win:Win Applications, ACDIS Occasional Paper, University of Illinois at Urbana-Champaign, February 1992. Dostupno na: http://acdis.illinois.edu/publications/207/publication-UnitedNationsPeacekeepingOperationsSomeWinWinApplications.html (15. 05. 2009.) 68 Prema: Fortna Page, V., Does Peacekeeping Keep Peace? International Intervention and Ružica Jakešević | MIROVNE MISIJE UJEDINJENIH NACIJA NAKON HLADNOG RATA 391 Ipak, u mnogim izvorima može se uočiti konstatacija kako se nove operacije mogu smatrati uspješnima.69 Primjerice, u slučaju El Salvadora i Mozambika mirovne misije Ujedinjenih nacija pomogle su tim zemljama tijekom tranzicijskog razdoblja da izgrade samoodrživi mir. Ipak, neki su napori propali, najvjerojatnije zbog preoptimistične procjene što bi se mirovnom misijom trebalo postići. U isto vrijeme kada su se u Kambodži i Mozambiku odvijale kompleksne mirovne misije, Vijeće sigurnosti je mirovnjake poslalo i u zone sukoba poput Somalije i Bosne i Hercegovine, u kojima nije bio postignut niti prekid vatre niti pristanak svih strana u sukobu. Pokazalo se da su neki od mandata koji su dani tim misijama neprovedivi sa sredstvima i ljudstvom koje im je bilo na raspolaganju. Osim toga, u mnogim situacijama države članice nisu bile spremne provesti svoje odluke. Neuspjesi – ponajprije masakr u Srebrenici 1995. i genocid u Ruandi 1994. godine – dovele su do razdoblja preispitivanja tradicionalnog koncepta mirovnih misija unutar Ujedinjenih nacija.70 Transformacija međunarodnog okruženja dovela je do nove generacije „višedimenzionalnih“ mirovnih misija Ujedinjenih nacija. Ove misije obično se upućuju u opasno okruženje koje je rezultat nasilnog unutarnjeg sukoba i mogu uključivati mješavinu vojnih, policijskih i civilnih sposobnosti čija je svrha pružanje potpore implementaciji sveobuhvatnog mirovnog ugovora. Neke višedimenzionalne mirovne misije upućene su na teren nakon zahtjeva nacionalnih vlasti neke države da im se pomogne u tranziciji prema legitimnoj vladavini, u odsutnosti formalnog mirovnog ugovora. U iznimnim okolnostima, Vijeće sigurnosti upućivalo je i višedimenzionalne misije koje su privremeno trebale preuzeti obavljanje zakonodavnih i administrativnih funkcija države, dok se pitanja suverenosti u potpunosti ne razriješe (što je slučaj sa prijelaznim upravama), ili kako bi se pomoglo da država uspostavi upravljačke strukture koje prethodno možda nisu postojale (to je primjerice misija UNMIK na Kosovu). Višedimenzionalne mirovne misije koje su upućuju u situaciju koja je posljedica unutardržavnog sukoba, suočavaju se sa osobito izazovnim okruženjem. Sposobnost određene države da pruži sigurnost svome stanovništvu i da održava javni red i mir često je preslaba, a u određenim dijelovima države možda se još the Duration of Peace After Civil War, International Studies Quarterly, 2004, No. 48, str. 262-292. Dostupno na: www.columbia.edu/~vpf4/ISQ%20offprint.PDF (12. 12. 2008.) 69 United Nations Peacekeeping, Meeting New Challenges, Frequently Asked Questions, United Nations Department of Public Information, 2006., str. 4-5. Dostupno na: http://www.effectivepeacekeeping.org/docs/un/UNPK-UNDPI-may04.pdf (18. 12. 2008.) 70 Ibid. 392 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi uvijek vode sukobi. Velika je vjerojatnost da je infrastruktura uništena, a veliki dijelovi stanovništva raseljeni. Društvo može biti podijeljeno po etničkim, vjerskim ili regionalnim linijama, a ukoliko je tijekom sukoba došlo do ozbiljnih povreda ljudskih prava, to uvelike otežava postizanje nacionalnog pomirenja. Višedimenzionalne mirovne misije upućuju se kao dio mnogo širih međunarodnih napora kojima se državama koje su izašle iz sukoba pomaže da uspostave održivi mir. Ti napori sastoje se od nekoliko faza u koje su uključeni različiti akteri koji imaju odvojene mandate i područje stručnosti, koji se ipak ponekad preklapaju. Suprotno tradicionalnim mirovnim misijama Ujedinjenih nacija, višedimenzionalne mirovne operacije obično imaju izravnu ulogu u političkim naporima za razrješenjem sukoba, a Vijeće sigurnosti često im daje mandat da pružaju „dobre usluge“ ili promoviraju nacionalni politički dijalog i pomirenje. One uživaju visok stupanj međunarodne legitimnosti, što im osigurava dodatnu širinu manevarskog prostora u djelovanju sa različitim zainteresiranim stranama. Ta njihova moć može se pokazati korisnom u izgradnji i održavanju političkog konsenzusa u pogledu mirovnog procesa, u promoviranju dobroga upravljanja i održavanju pritiska nad suprotstavljenim stranama da implementiraju ključne institucionalne reforme. S obzirom da se u nekom postkonfliktnom području mogu naći i drugi subjekti osim Ujedinjenih nacija, višedimenzionalne mirovne operacije mogu poslužiti kao mehanizam pomoću kojega je moguće osigurati da svi ti različiti akteri budu vođeni istom vizijom i istim ciljem. Svakako, Ujedinjene nacije kao primarni subjekt u provođenju mirovnih misija imaju jedinstvenu sposobnost davanja sveobuhvatnog odgovora na složene krize, te se stoga u okviru njihovoga djelovanja razvio koncept „integriranih misija“ s ciljem da se maksimalizira ukupni utjecaj njihove potpore državama nakon sukoba. Kako bi svi ti napori zaista postali integrirani odgovor na sveobuhvatne krize, na čelu višedimenzionalnih mirovnih misija nalazi se Posebni predstavnik Glavnog Tajnika (eng. Special Representative of the Secretary General – SRSG), koji je nadležan za sve aktivnosti koje se provode pod okriljem Ujedinjenih nacija. Posebni predstavnik također uspostavlja okvir unutar kojega se odvijaju sve aktivnosti u okviru mirovne misije Ujedinjenih nacija i misija nacionalnih timova – UNCT-a (eng. United Nations Country Team). 71 71 United Nations Peacekeeping Operations, Principles and Guidelines, UN Department of Peacekeeping Operations, Department of Field Support, 2008., str. 25. Dostupno na: http://www.peacekeepingbestpractices.unlb.org/Pbps/Library/Capstone_Doctrine_ENG.pdf (14. 03. 2009.) Ružica Jakešević | MIROVNE MISIJE UJEDINJENIH NACIJA NAKON HLADNOG RATA 393 Odjel za mirovne operacije (eng. The Department of Peacekeeping Operations – DPKO), koji je kao zaseban odjel Tajništva UN-a osnovan 1992. godine, odgovoran je za planiranje, upravljanje, raspoređivanje, potporu i, u ime Glavnog Tajnika, za usmjeravanje svih mirovnih misija Ujedinjenih nacija. Slične zadaće ima i u slučaju potpore mirovnim i sigurnosnim operacijama koje su po karakteru pretežito civilne, poput mirovne misije u Afganistanu (UNAMA). Odjel za mirovne operacije također vrlo blisko surađuje sa Odjelom za političke poslove (eng. Department of Political Affairs), koji čini središte UN-ovog sustava za prevenciju sukoba, stvaranje mira i izgradnju mira.72 Suvremeni kontekst u kojemu se odvijaju mirovne misije Ujedinjenih nacija u velikoj se mjeri promijenio početkom posljednjega desetljeća prošloga stoljeća. U tom kontekstu priroda mandata mirovnih misija također se promijenila, s obzirom da suvremene mirovne misije sve više potpadaju pod poglavlje VII Povelje Ujedinjenih nacija te stoga zahtijevaju snažnija i određenija pravila djelovanja. Pored toga, s obzirom da mandati mirovnih misija sve češće uključuju i zaštitu civilnog stanovništva, potrebno je što jasnije definirati pravila vezana uz upotrebu sile. Zajedno sa razvojem mirovnih misija, pojavljuju se novi izazovi, od kojih su neki mnogo teže savladivi nego oni raniji. Uspješno prevladavanje tih izazova samo može pridonijeti jačanju organizacije Ujedinjenih nacija te mirovnih misija kao njihovoga mehanizma za očuvanje i uspostavu mira u svijetu. Kako bi to zaista bilo tako, od presudne je važnosti definirati strateške prilike za jačanje Ujedinjenih nacija kako bi se ojačala njegova sposobnost i učinkovitost u provođenju i održavanju mirovnih misija. Primarni izazovi mogu se svesti na sljedeće: politička volja, ograničenja u broju vojnika i financijama, sposobnost snaga, brzo razmještanje i stalna snage, pravila djelovanja i upotreba sile te vladavina prava.73 72 Langille, P.H., Bridging the Commitment – Capacity Gap: Existing Arrangements and Options for Enhancing UN Rapid Deployment, The Center for United Nations' Reform Education, November 2002, str. 9-10. Dostupno na: http://www.pugwashgroup.ca/publications/Langille%20Exec%20Sum%20Small.pdf (12. 06. 2009.); Handbook on Multidimensional Peacekeeping Operations, Department of Peacekeeping Operations, United Nations, December 2003., str. 12. Dostupno na: http://www.peacekeepingbestpractices.unlb.org/…/Handbook%20on%20UN%20PKOs.pdf (17. 11. 2008.) 73 Future Challenges of UN Peacekeeping, United Nations Association in Canada, Victoria, 2007., str. 152-153. Dostupno na: www.unac.org/peacekeeping/en/pdf/academic…/chapter10.pdf (19. 12. 2008.) 394 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi NOVE ZADAĆE MIROVNIH MISIJA UN-A Mirovne misije evoluirale su od početka njihove primjene najvećim dijelom u skladu sa promjenom uvjeta u kojima se sukobi odvijaju, ali i zbog naraslog iskustva koje je potaknulo učenje lekcija iz počinjenih pogrešaka u povijesti.74 Kako je današnje razdoblje posebice intenzivno u pogledu općih društvenih, političkih, ekonomskih i sigurnosnih kretanja, posebice je važno ukazati na neke perspektive budućega razvoja mirovnih misija. To je moguće učiniti ukoliko se u obzir uzmu kretanja u razvoju sukoba, te se na temelju toga izvedu ključni izazovi koji će u budućnosti stajati pred međunarodnim organizacijama koje provode mirovne misije, te neposredno pred osobljem uključenim u mirovne operacije. Ono što se svakako može smatrati novinom u suvremenom kontekstu jesu broj, tempo, doseg i složenost današnjih misija. Primjerice, Ujedinjene nacije su 1993. godine odobrile ili provodile šest odvojenih mirovnih misija u bivšoj Jugoslaviji. Te misije uključivale su različite mandate – od nametanja sankcija svim zaraćenim stranama, zabrane preleta zrakoplova, zaštite humanitarne pomoći u Bosni i Hercegovini, do uspostave zaštićenih područja i preventivnog razmještanja snaga u Makedoniji. S obzirom na raznolikost i kompleksnost zadaća osoblje na terenu, a posebice zapovjednici misija, nužno moraju razumjeti dinamiku mirovnih misija i kako se aktivnosti koje se poduzimaju u jednoj misiji mogu odraziti na uspjeh druge misije. U novije vrijeme, tisuće vojnika bilo je angažirano u provođenju ili podršci mirovnih operacija u raznim dijelovima svijeta – od Somalije i Sinaja, do Makedonije i Hrvatske. Mirovne misije često se odvijaju u okruženjima u kojima su ključni akteri nejasnije definirani nego u klasičnom ratu. Identitet različitih strana u sukobu može biti nepouzdan a povezanost između određene operacije i plana djelovanja često može biti vrlo teško odrediva. S druge strane, veza između određenih mirovnih operacija i političkih ciljeva može biti mnogo osjetljivija, izravnija i transparentnija. Vojnici u mirovnim misijama ponekad se nalaze u situaciji da s druge strane ne nailaze na velike, profesionalne vojske ili organizirane skupine unutar kojih djeluje zapovjedni lanac. Umjesto toga, glavne snage na koje nailaze su slabo organizirane neregularne postrojbe, teroristi ili drugi dijelovi populacije koja se nalazi u sukobu, kao i kriminalna udruženja. Bliska povezanost takvih elemenata sa civilnim stanovništvom općenito znači 74 Diehl, P. F., Peace Operations, Polity Press, Cambridge, 2008., str. 3. Ružica Jakešević | MIROVNE MISIJE UJEDINJENIH NACIJA NAKON HLADNOG RATA 395 da tradicionalni elementi borbene moći, poput goleme vatrene moći, mogu biti neprimjenjivi na mirovne misije. Nenasilna primjena vojnih sposobnosti, poput civilno-vojnih informacijskih i psiholoških operacija (PSYOP) može biti mnogo važnija.75 ZAKLJUČAK U mirovnim misijama, konačna mjera uspjeha nije pobjeda, nego nagodba, iako se ona rijetko može postići samo vojnim sredstvima. Mirovne misije provode se kako bi se postiglo razrješenje situacije pomirenjem između suprotstavljenih strana, a ne kako bi se ta situacija okončala silom. One su namijenjene stvaranju i održavanju uvjeta u kojima se mogu nastaviti političke i diplomatske aktivnosti. U mirovnim operacijama, vojne aktivnosti moraju biti komplementarne diplomatskim, gospodarskim, informacijskim i humanitarnim naporima u postizanju konačnih političkih ciljeva. Koncept tradicionalne vojne pobjede ili poraza neprikladan je u kontekstu mirovnih misija.76 Uviđajući neporecivu potrebu za reformom mirovnih misija Ujedinjenih nacija, bivši Glavni tajnik UN-a Kofi Annan poduzeo je sveobuhvatni postupak procjene događaja koji su doveli do pada Srebenice te je također naložio nezavisnu istragu postupaka Ujedinjenih nacija tijekom genocida u Ruandi 1994. godine. Ove procjene istaknule su potrebu poboljšavanja sposobnosti Ujedinjenih nacija za provođenje mirovnih operacija te posebice osiguravanja brzog razmještanja te definiranja mandata koji odgovaraju potrebama na terenu. Mirovnim misijama Ujedinjenih nacija bila su potrebna jasnija pravila djelovanja, bolja koordinacija između Tajništva Ujedinjenih nacija u New Yorku i UN-ovih agencija prilikom planiranja i razmještanja mirovnih misija, te bolja suradnja između Ujedinjenih nacija i regionalnih organizacija. Ujedinjene nacije također su trebale podupirati napore za zaštitom civilnog stanovništva u sukobima. Kako bi se prevladale slabosti Ujedinjenih nacija i mirovnih misija kao mehanizma za prevladavanje opasnosti od pojave događaja sličnih onima koji su prethodno opisani, Kofi A. Annan inicirao je i izradu Brahimijevog 75 FM 100-23, Peace Operations, Haedquarters Department of the Army, Washington DC, 30 December 1994, str. V. Dostupno na: www.dtic.mil/doctrine/jel/service_pubs/fm100_23.pdf (12. 12. 2008.) 76 FM 100-23, Peace Operations, Haedquarters Department of the Army, Washington DC, 30 December 1994, str. VI. Dostupno na: www.dtic.mil/doctrine/jel/service_pubs/fm100_23.pdf (12. 12. 2008.) 396 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, JUN 2011. | II DEO: Međunarodna politika i međunarodni odnosi izvješća,77 sa svrhom definiranja konkretnih mjera za poboljšanje djelotvornosti mirovnih misija i prevladavanje ključnih prepreka njihovom boljem djelovanju na terenu. Kao opći uvjeti koji moraju biti ispunjeni za provođenje mandata misija održavanja i izgradnje mira u predstojećem razdoblju identificirani su veća predanost država članica Ujedinjenih nacija i njihova snažna, postojana i jasna potpora Glavnom tajniku, velike institucionalne promjene te značajnija financijska podrška. Otprilike u isto vrijeme kada je tekla izrada preporuka za poboljšavanje sposobnosti mirovnih misija sakupljenih u Brahimijevom izvješću, počeli su rasti i zahtjevi za UN-ovim misijama, kako u brojčanom smislu, tako i u pogledu njihovoga opsega. Stoga su mirovne misije proširile svoj djelokrug, obuhvaćajući tako vladavinu prava, javnu upravu, ekonomski razvoj i ljudska prava. Godine 1999. u Istočni Timor upućena je mirovna misija Ujedinjenih nacija sa zadaćom uspostave prijelazne uprave, kao pripremne faze prema neovisnosti. Iste te godine, nakon NATO-ovih zračnih napada na Jugoslaviju, poduzeta je misija UN-a sa zadatkom uspostave prijelazne uprave na Kosovu. Vijeće sigurnosti UN-a 1999. i 2000. godine uspostavilo je tri nove misije na području Afrike (Sierra Leone, DR Kongo te Etiopija/Eritreja). Proveden je značajan broj reformi predloženih u Brahimijevom izvješću, a koje su podržale i države članice Ujedinjenih nacija, što je u značajnoj mjeri poboljšalo način na koji Organizacija planira, upućuje i osigurava potporu mirovnim misijama. Dugoročni napori počeli su davati rezultate u pitanjima koja su se smatrala nepopravljivima. U razdoblju 2004-2005. nekoliko mirovnih misija UN-a ispunilo je ili čak nadmašilo očekivane rezultate. Međutim, reforme se i dalje nastavljaju sa posebnim naglaskom na „integriranim misijama“ koje se sastoje od ključnih faktora za postizanje mira (ljudska prava, vladavina prava, humanitarna pomoć…). U novije vrijeme poseban naglasak je na sveobuhvatnim reformama u upravljanju, disciplini i odgovornosti.78 77 Izvješće je izradila skupina od deset stručnjaka, a predsjednik skupine bio je bivši alžirski ministar vanjskih poslova Lakhdar Brahimi, po kojemu je izvještaj postao poznat kao Brahimijev izvještaj. Rasprava je započela u ožujku, a predsjednik Brahimi 17. kolovoza 2000. godine podnio je Izvješće Glavnom tajniku Ujedinjenih nacija K. Annanu. 78 United Nations Peacekeeping, Meeting New Challenges, Frequently Asked Questions, United Nations Department of Public Information, 2006., str. 6-7. Dostupno na: http://www.effectivepeacekeeping.org/docs/un/UNPK-UNDPI-may04.pdf (18. 12. 2008.) Ružica Jakešević | MIROVNE MISIJE UJEDINJENIH NACIJA NAKON HLADNOG RATA 397 LITERATURA Bures, O., UN Peacekeeping in the 21st Century: A Capabilities-Expectations Gap Analysis. Dostupno na: http://kpes.upol.cz/docs/Oldrich.Bures/publications_cs.pdf (15. 12. 2010.) Butler, M. J., International Conflict Management, Routledge, Taylor&Francis Group, London and New York, 2009. Buzan, B., People, states and fear – The national security problem in international relations, Wheatsheaf Books Ltd., Brighton, 1983. Chesterman S., Blue Helmet Blues, Review Essay, International Peace Academy, New York, Security Dialogue, Vol. 34, No. 3, 2003 Chopra, J., Back to the Drawing Board, Bulletin of the Atomic Scientists, March/April 1995. Dostupno na: http://books.google.hr/books (12. 01. 2009.) Collins, A., Suvremene sigurnosne studije, Politička kultura i Centa za međunarodne i sigurnosne studije Fakulteta političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb, 2010. Chinchilla, F. A., Deterrence, Protective and Preventive International Interventions in Civil War Contexts Bridging the Gap between International Relations and Comparative Politics in the Study of Conflict Resolution, London (Ontario), 2005. Dostupno na: www.cpsa-acsp.ca/papers-2005/Chinchilla.pdf (15. 02. 2011.) Diehl, P. F., Peace Operations, Polity Press, Cambridge, 2008. Diehl, P. F., Kumar, C., United Nations Peacekeeping Operations: Some Win:Win Applications, ACDIS Occasional Paper, University of Illinois at Urbana-Champaign, February 1992. Dostupno na: http://acdis.illinois.edu/publications/207/publication UnitedNationsPeacekeepingOperationsSomeWinWinApplications.html (15. 05. 2009.) Dulić, D., Mirovne i humanitarne operacije, Službeni glasnik, Beograd, 2008. Durch, W. J. (ed.), UN Peacekeeping, American Policy, and the Uncivil Wars of the 1990s, St. Martin‘s Press, New York, 1996. FM 100-23, Peace Operations, Haedquarters Department of the Army, Washington DC, 30 December 1994., Dostupno na: www.dtic.mil/doctrine/jel/service_pubs/fm100_23.pdf Fortna Page, V., Does Peacekeeping Keep Peace? International Intervention and the Duration of Peace After Civil War, International Studies Quarterly, 2004, No. 48. www.columbia.edu/~vpf4/ISQ%20offprint.PDF (12. 12. 2008.) Future Challenges of UN Peacekeeping, United Nations Association in Canada, Victoria, 2007. Dostupno na: www.unac.org/peacekeeping/en/pdf/academic…/chapter10.pdf (19. 12. 2008.) Handbook on Multidimensional Peacekeeping Operations, Department of Peacekeeping Operations, United Nations, December 2003. Jelušič, Lj., Mirovne operacije kot oblika globalne mirovne preventive pred širjenjem groženj, Teorija in praksa, God. 40., br. 4, 2003. Langille, P.H., Bridging the Commitment – Capacity Gap: Existing Arrangements and Options for Enhancing UN Rapid Deployment, The Center for United Nations' Reform Education, November 2002. Dostupno na: 398 FPN | GODIŠNJAK BR. 5, J
© Copyright 2024 Paperzz
