SADRŽAJ
Rič urednika
Informativno-političko glasilo
bunjevačke nacionalne manjine
Godina VII Broj 73
Jul 2011. godine
Cina 50 dinara
Izlazi prve nedilje u misecu
Izdavač:
NIU „BUNJEVAČKI INFORMATIVNI
CENTAR” - Subotica
Osnivač izdavača:
NACIONALNI
SAVET BUNJEVAČKE NACIONALNE
MANJINE
direktor NIU „BIC”
Mirko Bajić
glavni i odgovorni urednik:
mr Suzana Kujundžić – Ostojić
Savit novina:
Mirjana Savanov, Nikola Babić, Agneza Rodić
Vojnić, Branko Pokornić, Ružica Parčetić
Poštivana čeljadi,
Misec koji je iza nas, mož se slobodno kazat, spada u red najvažniji od osnivanja Nacionalnog savita bunjevačke nacionalne manjine. Posli dugog niza
nesporazuma, optuživanja i sukoba konačno je došlo do dogovora di je samo
jedna stvar važna – opstanak Bunjevaca ko naroda.
Čerez tog naroda koji je izdržo i sad izdržava ono što bi malo ko mogo ovaj
nacionalni savit i postoji. Sotim je još veća obaveza svi njegovi članova da u prvi
plan metnu timski rad u cilju ostvarivanja svi oni prava koje Bunjevcima garantuje Republika Srbija. Za većinu ostvarenja ovi prava potribna su i materijalna sridstva, koja su zdravo smanjena u poslidnje vrime. Sve to će od članova
nacionalnog savita i svi koji su se privatili novi funkcija zahtivat puno rada i
volonterizma. No, ništa ne triba bit teško ako se iprid sebe ima jasan cilj do kojeg
se iđe zajednički.
Tehnički urednik:
Nikola Stantić
Sadržaj
Stalni saradnici:
Eva Bačlija, Ana Vojnić Kortmiš, Joso
Poljaković, Desa Kujundžić, Ružica Parčetić,
Nataša Nimčević i Aleksandar Bošnjak
Naslovna strana:
Ujedinili se Bunjevci!
Adresa:
Trg cara Jovana Nenada 15/1,
24000 Subotica
Telefon/fax: 024 523-505
e-mail: bic@tippnet.rs
Strana 4-5
Strana 7-8
Strana 9
Strana 11-12
Strana 13
Strana 20
Štampa:
Rotografika Subotica
Tiraž:
1.000
Dizajn:
Studio Trid Beograd
Distribucija:
„Štampa sistem” - Beograd, „Press international” - Novi Sad, „Futura plus” - Zemun
Nacionalni savet
bunjevačke nacionalne manjine:
Kancelarija u Subotici:
Trg cara Jovana Nenada 15/5, 24000 Subotica
Telefon/fax: 024 554-881
e-mail: bns.scg@EUnet.rs,
bns.scg@pannon.net
Regionalna kancelarija u Somboru:
Jovana Popovića bb
Telefon/fax: 025 434-059
CIP – , 659.3(=862)
BUNJEVAČKE novine: informativno - političko glasilo / glavni i odgovorni urednik
Suzana Ku-jundžić - Ostojić. - 1998-2004;
God. 1. br. 1 (2005). - Subotica: NIU
Bunjevački informativni centar, 1998-2004;
2005. - Ilustr.; 30 cm
Mesečno
ISSN 1451-2505
4-5
Ujedinili se Bunjevci!
6
Bunjevački će živit i dalje
7-8
Bunjevački uči sve više
učenika
9
Treći „Tandrčkov”
rođendan
11-12
Tamburico, najlipča na svitu
13
Što oko vidi, ruke naprave
18
Virovanja kod Bunjevaca
20
Oštro oko i lip glas
21-22
Novo sazvučje u Parlamentu
Madžarske
Ako i vi želite da vam poštaš svakog prvog u misecu donese „Bunjevačke novine” pritplatite se na nji.
Godišnja pritplata je 600 dinara (sa ptt troškovima).
Platit možete na naš tekući račun: 335-16082-21 (Razvojna banka Vojvodine) sa naznakom za pritplatu.
Godišnja pritplata za inostranstvo je 20 evra.
Platit možete na naš devizni račun: IBAN: RS35335000000008111392; SWIFT: RBV0RS22
sa naznakom za pritplatu (Razvojna banka Vojvodine).
Posli uplate nazovite nas, kako bi upisali vašu kućnu adresu: 024 523-505
COBISS.SR-ID 133482759
Godina VII, Jul 2011, broj 73
3
VISTI
PROMINe U BUNJeVAčKOM NACIONAlNOM SAVITU
Ujedinili se Bunjevci!
T
ri bunjevačke grupacije,
„Bunjevačka narodna koalicija” (koju čine „Bunjevačka narodna lista”, „Savez bačkih
Bunjevaca” i „Bunjevci za Bunjevce”), „Sad i uvik - samo Bunjevci” i
„Jugoslovenski Bunjevci” potpisali
su u ponediljak, 20. juna, koalicioni sporazum, kojim je konačno
postignuto jedinstvo med Bunjevcima.
Podsitićemo, prija tačno godinu
dana Bunjevci su dobili svoj nov
Nacionalni savit, nakon izbora na
kojima su učestvovali pridstavnici
sedam lista. Podile med Bunjevcima u to vrime su privaziđene izborom „neutralnog” Blaška Gabrića za pridsidnika BNS-a. Kako je
i sam Gabrić istako, nakon godinu
dana je došlo vrime da se napravi
rezime urađenog, te da on mož bit
ponosan na to što se do sad uradilo.
BSV O SPORAZUMU
U saopštenju koje potpisuje Branko Francišković, pridsidnik Bunjevačke
stranke Vojvodine stoji:
– Sporazum o jedinstvu
na nivou Nacionalnog saveta Bunjevačka stranka
Vojvodine doživljava kao
podsticaj prvom zadatku u
narednom periodu – popisu stanovništva. Kao što
građani znaju, glavni programski cilj Bunjevačke
stranke Vojvodine je reintegracija Bunjevaca u
ukupno društveno tkivo
našeg regiona, pokrjine i
Republike. Bunjevačka stranka Vojvodine će u tom
smislu sve učiniti da spreči
postojeće podele i na taj
način doprinese zajedničkom cilju. Mi u to verujemo i za to ćemo se zalagati.
4
Tri strane potpisale koalicioni sporazum o jedinstvu Bunjevaca
– Želim pozvat sve Bunjevce
da se ne dile, nego nek zajedno
vladaje. Za godinu dana rada
sam se vodio upravo tom politikom, pridstavnike svi sedam
lista sam uvirio da je jedinstvo
važnije od svega. Naravno, bilo je
nesporazuma, varnica, tribalo je
usaglasit stavove, al smo na kraju
sve odluke doneli velikom većinom. Moramo se ujedinit, sad na
pridstoje veliki poslovi, prija svega na popisu stanovništva – kazo
je Gabrić.
Kako je Gabrić istako, on se
povlači s pozicije pridsidnika BNSa, a priostali mandat će, prema dogovoru, podilit nosioci dvi glavne
grupacije, Branko Pokornić („Bunjevačka narodna lista”) i mr
Suzana Kujundžić Ostojić („Sad i
uvik – samo Bujnevci”). Do kraja
mandata ovog Nacionalnog savita
ostalo je, dakle, još tri godine, al i
kako su istakli Pokornić i Kujundžić Ostojić, tušta posla, prija svega na realizaciji strateškog plana
aktivnosti za popis stanovništa,
razvoja obrazovnog sistema, nastavka aktivnosti na standardizaciji
jezika, zaštiti kulture i razvoju novi
institucija, te staranju o ostvarivanju prava na finansiranje rada
nacionalnog savita i bunjevački
institucija.
– Decenijama Bunjevci nisu
bili pitani u ovoj varoši, već je pitanje Bunjevaca uvik mećano po
strani. Došlo je vrime da se dozovemo pameti, da ujedinimo
snage, i da se izborimo za prava
koja nam država omogućiva.
Moraje pomoć sve bunjevačke
institucije jel nam pridstoje veliki poslovi, prija svega na popisu
stanovništva. Triba nam 15%
upisani Bunjevaca od ukupnog
broja upisani stanovnika u Subotici i 5% u Somboru, što neće bit
lako ostvarit – istako je Pokornić.
Da će bit više jedinstva u Bunjevačkom nacionalnom savitu,
potvrdila je i mr Suzana Kujundžić
Ostojić.
– Priuzeli smo veći dio odgovornosti u Savitu u kom smo i do
sad radili, al ćemo sad radit daleko ozbiljnije s funkcija koji
smo se privatili. Kako bi se obezbedilo i osvarilo sve što je plani-
rano, a otvoreni pitanja koja triba da se završe ima tušta. Razmišljali smo o ovom sporazumu,
virujem da nijedan Bunjevac nije
izašo na izbore za Nacionalni savit da bi nas biro da se svađamo,
već da zajedno radimo. Pratili
ste treći „Tandrčkov” rođendan,
vidili ste da imamo fenomenalnu
dicu, a ona su zaslužila još bolji
Nacionalni savit – dodala je mr
Kujundžić Ostojić.
Sprovođenje Sporazuma o
jedinstvu
Posli javno potpisanog Sporazuma o jedinstvu Bunjevaca uslidila
je 20. juna sedma sidnica Nacionalnog savita bunjevačke nacionalne manjine. Održana je u Bunjevačkoj matici na kojoj je Sporazum sproveden u dilo, u daleko
opuštenijoj i prijatnijoj atmosferi
nego što je bila konstitutivna, na
istom mistu prija godinu dana.
U skladu sa Sporazumom ostavku je podno pridsidnik BNS-a
Blaško Gabrić, koji je naglasio da
je razlog promina, kako njegove
Godina VII, Jul 2011, broj 73
VISTI
tako i nikoliko drugi funkcija,
sprovođenje Sporazuma. Na misto
pridsidnika BNS-a izabran je tajnim glasanjom jednoglasno Branko Pokornić, isprid koalicije „Bunjevačke narodne koalicije” i na
ovom mistu će bit godinu i po dana. Na njegovo misto doće mr
Suzana Kujundžić Ostojić isprid
koalicije „Sad i uvik samo Bunjevci” do kraja mandata ovog
BNS-a.
Na misto drugog potpridsidnika
BNS-a izabrana je Marija Šamu iz
Sombora isprid koalicije „Sad i
uvik samo Bunjevci”, s iste liste na
funkciju pridsidnika Izvršnog odbora godinu i po vršiće mr Suzana
Kujundžić Ostojić. Ostali članovi
Izvršnog odbora su: Nevenka Bašić Palković - potpridsidnica, dr
Andrija Peić, Aleksandar Matković i Blaško Gabrić. Na mistu
prvog potpridsidnika osto je Nikola Babić isprid BNK.
Na misto pridsidnika Odbora za
kulturu postavljen je Marko Marjanušić, a u Odbor za obavištavanje Ivan Bošnjak, svi isprid liste
„Sad i uvik samo Bunjevci”.
U svim odborima svaka strana
ima po svoja dva pridstavnika a
misto pridsidnika Odbora i njegovog zaminika pripada različitim
stranama.
Na mistima pridsidnika Odbora
za obrazovanje ostala je Mirjana
Savanov, a Odbor za službenu
upotribu jezika vodi i dalje Mirko
Bajić.
Na idućoj sidnici BNS-a izvršiće
se i izmine članova odbora, Upravnog odbora NIU „Bunjevačkog informativnog centra”, Savita „Bunjevački novina” i „Tandrčka”,
Fondacije „Mijo Mandić”.
Isprid novoorganizovanog BNS-a
pridstoje tri godine teškog rada i
veliki istorijski zadataka koji su se
privatili samim ulaskom u BNS.
Zajedničko je uvirenje obadvi strane potpisnica Sporazuma da će se
ujedinjeni oko nacionalnog interesa Bunjevaca lakše izborit za prava
BUNJeVCI U
MADŽARSKOJ
Blaško Gabrić je istako da država mora povest računa o još
jednoj stvari.
– Srbija mora pomoć nama
da pomognemo našim Bunjevcima u Madžarskoj, jel su oni
tamo ostali brez ikaki prava. Srbija ne smi zaboravit da su Bunjevci jedan od konstitutivni
naroda, a umisto tog su postali
manjina u sopstvenoj državi.
svojeg naroda, koji je i izabro ovaki
sastav BNS-a.
N. S. i S. K. O.
U SUBOTICI ODRŽANI IZBORI ZA MISNe ZAJeDNICe
I Bunjevci u vlasti
U
Subotici su u nedilju, 5.
juna, održani izbori za
misne zajednice. Takozvani mali izbori nisu odstupali
tušta od raniji, jel je izlaznost bila
skromna. Glasalo je 33.814 od
131.100 građana s pravom glasa,
dakle ukupna izlaznost je bila
25,79%.
Građani su mogli da biraju
izmed osamnajst politički partija,
odnosnu grupa građana, med kojima su bili i pridstavnici bunjevačke nacionalne zajednice. Naime,
Bunjevačka stranka Vojvodine je u
izborima učestvovala ko dio Ujedinjeni regiona Srbije, Savez bačih
Bunjevaca nije imo svoje pridstavnike, al je zato podržo grupe
građana s bunjevačkim pridznakom.
Na lokalnom nivou je najbolje
prošo SVM koji je dobio povirenje
26,68 izašli glasača, a dalje slide DS
sa 18%, DSS sa 10,78, LSV 8,79%,
SNS 5,91 %, DSHV 5,77%, URS
4,26%, SDPS 3,56%, SPS 2.36%.
SRS 1.47%...
Sem dvi navedene bunjevačke
stranke, Bunjevci su na izborima
nastupili i kroz grupe građana koje
Godina VII, Jul 2011, broj 73
su dobile 1,86% glasova
izašli birača.
– S obzirom na to da
smo nastupili u okviru
Ujedinjeni regiona Srbije i da nam je ovo bio
prvi nastup na izborima za misne zajednice moramo bit zadovoljni, jel smo svudak
osvojili podikoje misto. Od pridstavnika
Bunjevačke stranke Vojvodine imamo Tamaru Babić u MZ „Gat”, a
po jednog pridstavnika ćemo, prema koalicionom
sporazumu, imat u MZ „Tavankut” i MZ „ljutovo” – prokometariso je Branko Francišković, pridsidnik BSV-a.
Savez bačkih Bunjevaca se oglasio saopštenjom kojeg potpisiva
Mirko Bajić, pridsidnik ove stranke, a u kom stoji: „U izborima za
Skupštine misni zajednica Savez bačkih Bunjevaca je podržo
grupe građana sa bunjevačkim
imenom. Sa zadovoljstvom konstatujemo da su liste s bunjevačkim imenom ostvarile zavi-
dan rezultat na izborima i da Bunjevci imaje svoje pridstavnike u
skupštinama misni zajednica u
Bajmoku, Tavankutu i Novom
Žedniku, a koji su izabrani na
ovim listama. SBB takođe čestita i
izabranim članovima skupština
misni zajednica na listi URS, a koji
su izabrani ko članovi Bunjevačke
stranke Vojvodine”.
Već drugi put zaredom u Bajmoku će najvirovatnije u vlasti
učestovat i Bunjevci.
– U Bajmoku smo drugput
nastupili na izborima ko Grupa
građana „Bunjevačka narodna
lista”. Osvojili smo jedan mandat, a za devet glasova nam je
izmako drugi. Tušta partija se
umišalo u nama zanimljivo biračko tilo, regioni, liga, penzioneri, komunisti, te nam je to
oduzelo koji glas. Potvrdili smo
se ko Bunjevačka narodna lista i
radimo dalje na tom da budemo
u koaliciji koja će formirat vlast
u MZ „Bajmok” – kazo je Branko
Pokornić, pridsidnik BKC „Bajmok” i nosilac liste.
N. S.
5
VISTI
NIKOlA BABIć, POTPRIDSIDNIK BUNJeVAčKOG NACIONAlNOG
SAVITA ZADOVOlJAN URAđeNIM NA POlJU OBRAZOVANJA
Bunjevački će živit i dalje
K
ad se u škulskoj 2007/08.
godini Bunjevački govor sa
elementima nacionalne kulture počo uvodit u osnovne škule
tušta tog je nedostajalo, a najveći
problem bilo je pitanje dal postoje
spremni pridavači, koji bi bili
voljni da pridaju bunjevački. Kako
su izgledale pripreme za realizaciju
ovog projekta, kazo nam je Nikola
Babić, podpridsidnik Bunjevačkog
nacionalnog savita:
– Aktiv učitelja je učestvovo u
razradi nastavni jedinica iz odobrenog plana i programa za učenje Bunjevačkog govora sa elementima nacionalne kulture.
Tog plana su se pridržavali i on
se koristio u nastavi, jel u početku drugi nismo imali. Do
promine je došlo kad je Bunjevački informacioni centar počo
izdavat podlistak „Bunjevački
novina” pod nazivom „Tandr-
BUNJeVAčKI I ZA
PRIDŠKUlSKI UZRAST
Vođeni izuzetnim rezultatima i stalnim porastom
broja zainteresovani učenika
za Bunjevački
govor sa elementima naNikola Babić cionalne kulture, Nikola Babić najavio
uvođenje bunjevačkog u pridškolskim odiljenjima.
–Ako bi ova peta škulska
godina bila finansijski podržana, radili bi i na pridškulskom uzrastu za 2012/13 godinu. Međutim, sad u ovom
trenutku nismo u mogućnosti
a nismo ni spremni privatit se
takog posla, al od tog nećemo
odustat.
6
Prikaz broja učenika koji uče bunjevački, po škulama i škulskim godinama
čak”. Te prve godine i „Tandrčak” je moro dobit svoju fizionomiju, kako bi se mogo koristit
za nastavu. Zafaljujuć razumivanju i jedinstvu u Savitu u sferi
obrazovanja, al i od strane Upravnog odbora BIC-a, počeli smo
slat ovaj list po škulama, kako bi
dica imala prid sobom štogod
što je pisano na bunjevačkom. U
to vrime je kod mnogi roditelja i
drugi naši Bunjevaca bilo sumnje u to da ćemo uspit sa onim
što smo namirili. S druge strane,
imali smo zlonamerne opstrukcije koje su se odnosile na to da
bunjevački govor nije standardizovan, a nije ni mogo bit kad ga
mi nismo imali 70 godina u škulama. Početne priprike odnosile
su se i na pitanja di su naši književnici, ko još piše na bunjevačkom, ko ga još divani i tom slično. Međutim, mi smo iz tog izvukli određene pouke, pa smo
krenili na oblikovanje bunjevačkog jezika, a kako bi razuvirili
lingviste i dokazali da Bunjevci
imaje svoj jezik, moramo završit
drugo izdanje Bunjevačkog rič-
nika i terenska istraživanja. Onda ćemo otvorit šira vrata da sa
najvišeg akademskog nivoa dobijemo zeleno svitlo i da se ratifikuje i naš jezik. Komitet savita
ministara je 2004.godine ratifikovo oko deset jezika, a mi se
sad nalazimo u tom postupku.
Svi ovi godina od kako se uveo
bunjevački govor ko izborni predmet, primetno je napridovanje u
pogledu sadržaja samog predmeta
al i broja zainteresovani đaka. Prošle godine uveden je i jedan novitet:
– U odnosu na prithodne godine, napravili smo dobru pripremu za narednu škulsku godinu. Prošle godine imali smo 13
nastavni odeljenja i 14 pridavača. S obzirom da nismo imali
nastavu od 5 do 8 razreda, odnosno nismo dobili rišenje o
Planu i programu za te razrede, a
kako ne bi zaustavili interesovanje za ovaj predmet, onda smo se
na Odboru dogovorili da ćemo
formirat sekciju pod nazivom
Negovanje bunjevačke kulturne
baštine. Ovaj program smo realizovali u šest škula i slobodno
možem kazat da je proizvo pozitivna iskustva. Na toj sekciji je
ukupno bilo oko šesdeset učenika, koji su na časovima radili sve
ono što je pripoznatljivo za Bunjevce. Kako učitelji nisu bili
pogodni za moderatore taki programa, mi smo uglavnom angažovali moderatore koji su poznati majstori svog zanata. Pored
predmeta od slame, radili su se
predmeti od ljuskure, al i svečan kolač za Badnje veče. Ono
što je nama u Aktivu pridavača
bilo drago, jeste da u radu ove
sekcije nisu učešće uzeli samo
zainteresovani učenici već i njevi
roditelji, a posebno mame. S radom sekcije smo zadovoljni, a to
govorim na osnovu zadovoljstva
učenika, pa se mož zaključiti da
je i taj dio dobro odrađen. Za jesen ćemo obezbedit još kvalitetni moderatora i sridstava, a imamo i dogovor s bunjevačkim institucijama koje bi uzele učešća
u programima koje ćemo realizovat.
Pored uvođenja sekcije za starije
učenike, Bunjevački nacionalni saGodina VII, Jul 2011, broj 73
VISTI
vit je na osnovu višegodišnjeg rada
i saradnje sa škulama odlučio da
osnovnim škulama u kojima se pridaje Bunjevački govor sa elementima nacionalne kuture, al i ostalim
škulama pokloni po komplet knjiga
koje su pisane na bunjevačkoj ikavici. U tim kompletima nalaze se
knjige „Tandrčak i njegovo blago” 1,
2 i 3 i „Bunjevačka lipa rič” 1, 2 i 3.
Na taj način će sva dica koja su zainteresovana uvik moć pročitat ono
što njim je interesantno.
– Što se tiče aktivnosti upisa,
one su počele digod u aprilu misecu. Nastojali smo da i medijski propratimo upis, a s druge
strane u nacionalnom savitu
smo imali razrađeni pristup i
informacije koje se aktivnosti i
kako sprovode u kojoj škuli.
Ode se radilo o učenicima 2, 3 i
4 razreda, koji su imali ponuđen
anketni upitnik. Naš izborni
predmet je u grupi maternji jezika bio na anketnom upitniku.
Ankete su skoro završene i iz
tog će se vidit broj zainteresovani đaka, a tačan broj još uvik
nemamo. Ono što je zdravo bitno za opstanak bunjevačke
ikavice u škulama jeste saradnja izmed Bunjevačkog nacionalnog savita i sami škula.
Pored tog potribno je imat
dobre i zainteresovane učitelje
koji će znat organizovat nastavu, jel se nadamo da će učenici koji sad pohađaje bunjevački
u nižim razredima, bit zainteresovani da isti nastave od petog razreda – istako je Nikola
Babić, u želji da i ove godine imaje
dobar odziv đaka.
Kako bi odziv bio što bolji
neophodno je i roditelje osvistit i
objasnit njim da je najveća želja
Bunjevaca da se ikavica ne zaboravi, a sotim ni običaji, kultura,
virovanja i sve ono što jedan narod nosi ko svoja obilužja.
N. Nimčević
NASTAVA IZBORNOG PReDMeTA „BUNJeVAčKI GOVOR SA eleMeNTIMA
NACIONAlNe KUlTURe” U ŠKUlSKOJ 2010/2011. GODINI
Bunjevački uči sve više učenika
Završena je još jedna uspišna škulska godina u oblasti izborne nastave, tačnije u oblasti „Bunjevačkog govora sa elementima
nacionalne kulture”. I ove godine se povećo broj dice koja pohađaje ovaj predmet
Odbora za obrazovanje Mirjanom
Savanom, koja i sama radi u nastavi OŠ „Matija Gubec” iz Tavankuta.
Kako se odvijala nastava u protekloj škulskoj godini i koje su novine od jeseni?
– Od naredne škulske godine
2011/2012. učenici od 5. do 8.
razreda mogu upisat bunjevački
govor u svojoj škuli tako što će ga
pohađat ko izborni predmet.
– Cile škulske godine učitelji
su vridno radili, a dica su bila
zdravo vridna i zainteresovana.
U realizaciji nastave učitelji su
sarađivali sa svim bunjevačkim
institucijama, časovima su prisustvovali gosti-pridavači, slamari, zanatlije, umitnici, književnici. Na časovima bunjevačkog
značajno misto zauzima „Tandrčak” koji je tekstovima i zanimljivim stranama uveseljavo dicu i
učitelje. Iz svakog broja „Tandrčka” mož se tušta naučit zato
priporučujemo da ga dica čitaju i
na litnjem raspustu. Pri kraju
škulske godine proslavili smo i
Tandrčkov rođendan uz pismu,
igru, muziku, deklamovanje i
glumu. Da se dica raduju ovakim
veselim manifestacijama pokazala je i pripuna sala. Za Božić
smo imali zdravo lipu božićnu
pridstavu, u maju druženje u Bunjevačkoj matici povodom konkursa Bunjevačka lipa rič, a početkom juna zanimljiv izlet na
PODRŠKA PROSVITNOG SAVITNIKA
Mirjana Savanov
T
okom škulske 2010/2011.
godine nastava bunjevačkog govora realizovana je u
12 subotički škula i jednoj somborskoj, ukupno 13 škula s 14 pridavača i 180 dice. Za učenike od V
do VIII razreda BNS je organizovo
sekciju Negovanje bunjevačke kulturne baštine koju je pohađalo oko
60 dice i to samo u nikoliko škula.
O obrazovanju na bunjevačkom
jeziku divanimo s pridsidnicom
Godina VII, Jul 2011, broj 73
Ove škulske godine realizovan je Otvoreni čas u
somborskoj škuli „21.oktobar”. Njega je realizovala
Mirjana Savanov, profesor razredne nastave, idejni
tvorac projekta „Bunjevački govor sa elementima nacionalne kulture”, pridsidnica Odbora za obrazovanje i koordinator Aktiva učitelja predavača bunjevačkog govora. Na času je prikazan običaj za Dove kod
Bunjevaca. Času je prisustvovo i prosvetni savitnik i
dao slideću ocinu za rad Mirjane Savanov: „Na času
dominiraju aktivni oblici učenja i učenici se usmeravaju na učenje putem otkrića, rešavanja
problema i kooperativnog učenja. Uočena je i
snažna korelacija sa nastavom srpskog jezika, muzičke i likovne kulture, sveta oko nas i građanskim
vaspitanje. Učenici se podstiču na stvaralačko
mišljenje, kreativnost i razvijanje inicijative. U
nastavi bunjevačkog, učenik je aktivan učesnik u
nastavnom procesu, sadržaji su realizovani tako
da ih iučenik usvaja sa zadovoljstvom i kroz igru”.
Ono što je pored svega navedenog u Izveštaju o
stručno-pedagoškom nadzoru značajno za bunjevačku zajednicu, je to da je u Pridlogu mira konstatovano da prosvitni radnik Mirjana Savanov triba i dalje kontinuirano da unapriđiva nastavu izbornog
predmeta „Bunjevački govor sa elementima nacionalne kulture”, s ciljom nigovanja maternjeg jezika,
ko jezika nacionalne manjine, a koji doprinosi razvoju multikulturalnog i interkulturalnog društva. Ova
ocina časa pokaziva da sve ono što BNS radi u oblasti
obrazovanja radi odlično i veoma kvalitetno. Zbog
tog pozivamo roditelje da upišu svoju dicu na bunjevački i u narednoj škulskoj 2011/2012.godini.
7
VISTI
Kelebiju. Dica su se na svim druženjima lipo zabavila, uspostavila su se nova poznanstva i prijateljstva, bilo je šale, smijanja i
sigre. Sve je to potribno da bi dici
bilo lipo, da bi zdravije rasli i da
bi im ditinjsvo bilo radosnije i
lipše.
Kako je nastava bunjevačkog
približena javnosti?
– Ove škulske godine realizovani su zdravo zanimljivi časovi
koji su snimljeni, a video zapis je
poslužio za prezentaciju koja se
redovno prikaziva na TV programu. Cilj ovog projekta je da pokažemo javnosti, prvenstveno
dici, roditeljima, prosvetnim
radnicima i ostalim zainteresovanima šta se uči na bunjevačkom, kako čas izgleda, koje nastavne metode, sridstva i oblici
rada se koriste u nastavi. Tako se
na ovim časovima mož vidit i
obrada gradiva, utvrđivanje, vižbanje i sistematizacija. Prikazane
su specifičnosti bunjevačkog govora, književnost, kultura izražavanja, elementi nacionalne kulture. Imamo i video spot koji ima
za cilj da pozove dicu da upišu
bunjevački i sledeće škulske godine. Kao propagandni materijal
koristimo lipo osmišljene flajere
i plakate kojima se dica takođe
pozivaje da uče bunjevački na
vrlo zanimljiv i simpatičan način, a sve je to odobreno od strane Ministarstva prosvete, jel je
sam materijal vrlo pofesionalno
osmišljen i ko taki je u skladu sa
Zakonom. Značajno je da naglasimo da sve što BNS radi, organizuje i realizuje u oblasti obrazovanja , radi u skladu sa zakonskim odredbama.
Ko sve učestvuje u nastavi bunjevačkog govora?
– Samo da podsitim da imamo Odbor za obrazovanje i Aktiv učitelja pridavača bunje-
vačkog. Nastavu bunjevačkog
vodi i ralizuje stručan kadar,
profesori razredne nastave, s
višegodišnjim radnim iskustvom, veoma stručne osobe i koji
se odlikuju profesionalnošću,
kvalitetnom nastavom, stručnošću i kreativnošću. Pridavači
prate sve tokove savrimene nastave, rado unose inovacije i pri
realizaciji bunjevačkog govora
koriste kompjuter i zato je nastava bogata i zanimljiva, a sve to je
i recept za kvalitetnu nastavu,a iz
tog proizilazi uspišna škulska
godina, ko što je bila i ova.
B. N.
OTPOčele PRIPReMe ZA DUŽIONICU U SOMBORU
Kosidba za vinac
U
sridu 22. juna na Jocikinom salašu na Krnjajskom
(Kljajićevskom) putu, pali
su prvi otkosi žita. Ručno pokosito, na starinski način ko kadgod
kad su naše dide kosile, umišni
kosci, otkose su pokupili u snopove i složili u krstine. Mladim koscima iz „Bunjevačkog kola” pomogle
su cure i članice slamarske sekcije
kojima su ovi prvi otkosi i pridati.
Prid njima je sad poso oko pletenja
krune i pripravljanja perlica za
učesnike bunjevačke Dužionice
2011. godine. U lipotu buduće
krune i izradu perlica niko ni ne
sumnja jel će ovaj poso uradit
stručni, umitnički prsti slamarki
„Bunjevačkog kola”.
Poziv na Dužionicu
Nacionalni praznik Dužionica
obilužava se 15. avgusta, a misa
zahvalnica u Somboru i proslava
običaja bunjevačke Dužionice, kad
će bit posvetit kruv od novog brašna, biće održana 31. jula, 2011. go-
dine. Bunjevačko kolo
će prigodno obilužit ovaj
veliki praznik programom koji će počet u
subotu 30. jula u Atrijumu varoške kuće i
ovom prilikom poziva
sve zainteresovane, KUD
-ove i udruženja iz Subotice i okolni mista
koji žele da učestvuju sa svojim
pridstavnicima, da se jave organizacionom odboru Bunjevačke Dužionice 2011-Sombor, mejlom
(bunjevackokolo@gmail.com), il
telefonom 025/ 51-0000-2.
Dobro nam došli!
R. Parčetić
DRUGI O BUNJeVCIMA: Žika Gojković, pridsidnik PO SPO
„Prestаti sа prisvаjаnjem Bunjevаcа u Vojvodini”
Žika Gojković, predsednik Pokrajinskog
odbora SPO-a i narodni poslanik izdo je javno saopštenje koje se tiče položaja Bunjevaca u
Vojvodini.
„Poslednjih meseci svedoci smo učestаlih i
tendencioznih tvrdi u delu jаvnosti kojimа
se ugrožаvа položаj bunjevаčke nаcionаlne
mаnjine u Srbiji. Tаkve tvdnje, koje vrlo lаko mogu dа nаruše trаdicionаlno dobre međunаcionаlne odnose u Vojvodini, nаjčešće
se mogu čuti od čelnikа Demokrаtskog sаve-
8
zа Hrvаtа u Pokrаjini. Izа tаkvih izjаvа stoji
jаsаn cilj, а to je negirаnje postojаnjа bunjevаčke nаcionаlne mаnjine, odnosno prisvаjаnje Bunjevаcа. Slični pokušаji osećаju
se već godinаmа i kаdа je u pitаnju orgаnizovаnje trаdicionаlne bunjevаčke mаnifestаcije – „Dužijаnce”, koju godinаmа unаzаd Demokrаtski sаvez Hrvаtа u Vojvodini
želi dа prisvoji.
Pokrаjinski odbor Srpskog pokretа obnove zа Vojvodinu zаto аpeluje nа čelnike De-
mokrаstkog sаvezа Hrvаtа dа prestаnu sа
lаžnom brigom o položаju Bunjevаcа i sа
destаbilizаcijom međunаcionаlnih odnosа
u Vojvodini. Iskreno se nаdаmo dа je ovаkvа
prаksа, kаrаkterističnа zа prostore bivše Jugoslаvije devedesetih godinа izа nаs, а Srbiji
su, nа putu kа evroаtlаntskim integrаcijаmа, potrebni mir i stаbilni međunаcionаlni
odnosi, kаko u Pokrаjini, tаko i nа teritoriji
cele držаve.”
Godina VII, Jul 2011, broj 73
VISTI
ZA KRAJ ŠKUlSKe GODINe NAGRAđeN TRUD
Treći „Tandrčkov” rođendan
Proslavljen treći „Tandrčkov” rođendan, promocija treće knjige „Tandrčak i njegovo blago” 3 i ekskurzija na ergeli „Kelebija”
T
reći rođendan dičijeg lista
na bunjevačkom jeziku
„Tandrčak” proslavljen je 4.
juna, a u veliku salu amfiteatra Otvorenog univerziteta slilo se oko
TANDRčKOVO BlAGO
Ove godine knjiga je objavljena nuz finasijsku pomoć
Ministartva kulture, informisanja i informacionog društva republike Srbije, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i informisanja, Nacionalnog savita bunjevačke nacionalne manjine.
Autori knjige: Ana Popov,
Alisa Prćić, Gabrijela Diklić,
Geza Babijanović, Marko Peić,
Petar Vojnić Tunić, Ana Vojnić Kortmiš, Tihomir Kujundžić Matković, Vladimir Parčetić i Vinko Janković.
Recenzenti: Judita Plankoš
i Joso Poljaković. Ilustrator
Bane Kerac a tehnički urednik Nikola Stantić.
250 dice, koja uče bunjevački govor u škulama il samo vole čitat
ovaj dičiji list. Proslava rođendana,
je ko i do sad, bila i promocija nove, sad već treće knjige „Tandrčak
i njegovo blago” 3 u izdanju NIU
„Bunjevački informativni centar”.
Goste je pozdravila i program
vodila mr Suzana Kujundžić Ostojić, urednica ovog dičijeg lista i
Nagrade za najbolje crteže
Godina VII, Jul 2011, broj 73
Slavlje je bilo kompletno tek nuz tortu i svićice
promovisane knjige. O listu ko i
učenju bunjevačkog govora u škulama divanila je pridsidnica Odbora za obrazovanje Mirjana Savanov. Priređen je i prigodni program za mališane, u kojem su uživali i stariji, jel bila je to proslava
izdivanjene i pisane bunjevačke
riči.
Sala se zaorila kad je krenio s
pismom dičiji hor „Tandrčak” a
čime drugim neg „Tandrčkovom
himnom”, za koju je tekst napisala
Gabrijela Diklić a muziku komponovo Bata Nonin.
Zdravo lipo deklemovale su se i
pismice iz prijašnji brojova „Tandrčka”: Sadojević Marko „Pivac”
iz Osnovne škule „Sonja Marinković” kojeg je pripravila učiteljica
Ruža Josić; Marijana Francišković „Šic mačko” iz OŠ „Sveti Sava”,
područna škula Bikovo, pripravila
je učiteljica Mirjana Kujundžić.
Publika je uživala i u izvedenom
igrokazu „Tandrčkove strane”, koji
je napisala nastavnica Ana Popov,
a izveli su ga đaci iz OŠ „Đuro
Salaj”, koje je pripravila učiteljica
Jelena Vukčević.
Splet bunjevački igara odigro je
BKC „Tavnakut”, folklorna grupa
starije dice od V do VIII razreda.
Oni su za svoj nastup nedavno
osvojili i prvo misto na pokrajinskom takmičenju.
Svoju pismu „Didin naslidnik”
izdeklamovo je Vladimir Parčetić
iz Sombora, učenik 8 razreda, on je
i najmlađi autor u trećoj knjigi
„Tandrčak i njegovo blago”.
Publiku su razveselili tamburaši
„Somborski bećari” sa spletom
pisama. Ovi mladi tamburaši iz
Sombora počeli su svoj rad tako
što su se osnovali priko interneta.
Ove godine u „Tandrčku” bio je
raspisan i konkurs za najbolji
likovni rad na temu „Tandrčkov
rođendan”. Od velikog broja pris-
tigli radova najbolje je odabro Bane Kerac, ilustrator ovog dičijeg
lista i promovisane knjige.
Dodiljene su četri nagrade - prva mista za svaki razred i jedna
specijalna za najmlađeg učesnika.
Specijalnu nagradu dobila je Jelena Bešlić 5 godina iz Subotice,
za I razred Staša Stantić I 2 OŠ
„Vuk Karadžić” Bajmok, II razred
Denis Vukmanov Šimokov II a
OŠ „Bosa Milićević” Novi Žednik,
III razred Viktorija Tuzlak III a OŠ
„21.okrobar” Sombor, IV Jelena
Malinović IV d OŠ „Sonja Marinković” Subotica. Za sve nagrađene
pripravljen je poklon paketić s priborom za crtanje kako bi svoje talente još više razvili. Po završetku
programa dica su se zasladila s rođendanskom tortom di je nastalo
pravo rođendansko veselje. Posli
ovog slavlja učenike je očekivala
pustolovina po ergeli „Kelebija”.
S. K. O.
9
VISTI
eKSKURZIJA NA eRGelU „KeleBIJA”
Rođendan nastavljen u sigri
U
13 osnovni škula u Subotici i jednoj u Somboru
izučava se bunjevački govor sa elementima nacionalne kulture. U organizaciji Bunjevačkog
Nacionalnog Savita, kraj škulske
2010/2011. godine obilužili su svi,
već tradicionalno, zajedno s druženjom na jednodnevnoj ekskurziji –
izletu na ergelu „Kelebija”. Bila je
to prilika da se i učitelji i sva dica
bolje upoznaju, druže i zasluženo
lipo provedu.
Ergela „Kelebija” je na krajnjem
severu Bačke blizo granice s Madžarskom. Uredita u vojvođanskom stilu s nigovanim travnjacima, zelenilom, drvoredom i veštačkim jezerom. U skladu sa standardima novijeg datuma, na ergeli
su moderne košare, boksovi, korlati, takmičarski tereni, prostrani
prašnjaci... pravi raj, kako za positioce tako i za prave lipotane ove
ergele – konje. Domaćini su pripravili bagatu ponudu svima koji
na ovom mistu potraže malo mira,
odmora i lipote.
Oko dvisto mališana uživalo je u
vožnji fijakerima, jahanju i druženju s konjima. Velika, prostana igrališta mamila su dicu svojim drvenim sigračkama, ljuljačkama,
loptama, žičarom, toboganima... I
sigranju i veselju nikad kraja. Za
dicu i njeve nastavnike pripravita
je užna što je osvežilo zaigrane curice i derane. U laganoj šetnji i obilasku ergele pažnju je privuko mini
zoo vrt domaći životinja s jednim
naročito lipim paunom. Mnoga
dica su na ovoj ergeli pripoznala
motive didini i majkini salaša a za
nike mališane ovo je bio prvi susrit
s fijakerima, konjima, livadama...
U večernjim satima, pripuni utisaka i divana, pomalo i umorni,
škularci su se autobusom vratili do
Subotice.
Još jedna škulska godina je na
kraju, a nova druženja i poznanstva nastaviće se međusobnim positama i saradnjama u novoj škulskoj godini.
R. Parčetić
U OŠ „AVRAM MRAZOVIć” U SOMBORU NAGRAđeNI NAJBOlJI UčeNICI
David Bošnjak – đak generacije
P
rilikom svečanog uručenja
priznanja „Vuk Karadžić”, u
petak, 17. juna, direktorica
škule Mirjana Borak saopštila je i
podatak da je David ne samo naj-
10
bolji đak ove generacije, već, prema broju sakupljeni bodova, i
ubedljivo najbolji đak u svi prithodni šest generacija, od kad se
primenjivaje sadašnja mirila bodo-
vanja uspiha đaka. Dan ranije, u
četvrtak 16. juna, Davidu je priznanje „Đak generacije” uručeno i u
Svečanoj sali Skupštine grada
Sombora, u zdanju Županije, di je
dobio plaketu s grbom slobodnog i
kraljevskog grada Sombora, koju
je, na prigodnoj svečanosti, najboljim učenicima sa teritorije Grada
Sombora uručila pomoćnica graGodina VII, Jul 2011, broj 73
VISTI
donačelnika Marta Odri Horvat.
David će, sa svojim drugarima koji
su proglašeni za najbolje đake u
ostalim somborskim škulama, nagradno putovat u organizaciji i o
trošku grada na jezero Balaton, u
Madžarskoj.
Puno talenata mladog Davida
David Bošnjak (rođen 1996) sin
je Marije Bošnjak i Nenada đapića. Davidova mama je profesor
fizike, a otac profesor matematike,
pa su i geni, očigledno, uticali na
Davidovo opridiljenje prema ovim
prirodnim naukama. Na opštinskim, okružnim i republičkim takmičenjima iz matematike, fizike,
srpskog jezika i geografije, na kojima je učestvovo tokom prithodne
tri godine, David je osvojio priko
dvadest diploma. Uz sve to, on je i
izuzetan mladi sportista. Već osam
godina trenira džudo, a od-nedavno i borilački sport sambo, pa
je, na raznim turnirima, državnim
i balkanskim prvenstvima, do sada
osvojio priko 30 zlatni, srebrni il
bronzani medalja.
Biću direktor firme za računare
David je odrasto u kući svog
dide Tobijaša, iz stare somborske
David Bošnjak s ponosnom mamom Marijom
bunjevačke porodice Bošnjak. Zato ne čudi što se ovaj mlad momak
izjašnjava ko Bunjevac.
– U ditinjstvu se nije ni po čemu posebno izdvajao od druge
dice. Imo je uvik puno drugara iz
ulice i komšiluka sa kojima se i
danas druži. Rekla bi da je bio
uvik vrlo oprezan i pažljiv deran
iako je početak njegovog škulovanja pa i kraj osmog razreda
obilužio povridom. Na početku
prvog razreda je nosio gips na
slomljenoj ruki a na kraju osmog
imo je povridu noge – divani
Davidova mama Marija. David voli
sport i pored džudoa i samba, ko i
većina njegovi vršnjaka, rado juri
za fudbalskom loptom.
S obzirom da pristoji upis u sridnju škulu, koja su Davidova interesovnja?
Uz široki osmijak, i mama i sin
jednako odgovaraju:
– Biću direktor firme za računare!
Ovako je David divanio kad je
bio zdravo mali. Interesovanja se
nisu prominila samo su sad malko
zrilija. Računari zaista jesu velika
Davidova ljubav i upravo zato upisiva prirodno-matematički smer u
somborskoj gimnaziji „Veljko Petrović”.
Na kraju, triba kazat da David
nikako ne spada u onu vrstu đaka
koje ostala dica zovu „štreberima”.
Naprotiv, kaže da sve najvažnije
upamti na času, pa nekog dugog i
sistematskog učenja gotovo i da
nema (što mu mama najviše i zamira). Društven i omiljen med vršnjacima i ko drugar, i ko odličan
sportista, zaljubljenik u sport, al i
kompjutere, ovaj deran, a uskoro
momak, tek triba da pokaže koliki
su njegovi umni i sportski kapaciteti. Oni koji ga dobro poznaju, u
krajnji ishod nimalo ne sumnjaje.
Ružica Parčetić
U OKVIRU MANIFeSTACIJe VečeRI UTORKOM, U BUNJeVAčKOJ MATICI
OBIlUŽeNO 120 GODINA OD ROđeNJA TUMBAS PeRe HAJe
Tamburico, najlipča na svitu
O tamburici i muziciranju na njoj znamo tušta, al o životu velikana koji ju je proslavio po cilom svitu moglo bi se kazat, manje
se zna. Zafaljujuć Haji, danas je tamburica dobila zasluženo misto, a po ričima kadgodašnjeg dirigenta tamburaškog orkestra
„Radio Beograda” Aleksandra Aranickog „u klasi tamburaša nije bilo boljeg od Pere Tumbas Haje”
O
ve godine navršilo se tačno 120 godina od rođenja
tamburaškog velikana
Tumbas Pere Haje. Tim povodom je u prostorijama Bunjevačke
matice u Subotici 28. juna održan
prigodni program, u okviru tradicionalni Večeri utorkom, na kom
Godina VII, Jul 2011, broj 73
se divanilo o Hajinom stvaralaštvu.
Štogod malo više o njegovom životu i počecima tamburaškog stvaralaštva kazo nam je i jedan od
učesnika programa Mijo Mandić,
dipl. inž. arh.
– Tumbas Pere Hajo je rođen
u varoškoj muzičkoj porodici,
nasuprot neki koji tvrde da je rođen u seljačkoj porodici. Zanimljivo je kazat kako je Tumbas Pere Hajo dobio njegov nadaleko
čuvan nadimak Hajo, a tu ima više verzija. Jedna je verzija po dr
Tomi Verešu, da je Perin otac
Antun bio samouki gajdaš i pri-
likom sviranja podvikivo je „haj,
haj”, pa je po tom ova bunjevačka familija i dobila nadimak Hajo. Međutim, po kazivanju dr
Josipa Stantića, Perin dida Stipan je zapravo bio gajdaš, dok je
Perin otac Antun sviro u begeš.
Po ovom i vidimo u kojem okru-
11
VISTI
Sićanje na Haju: Josip Stantić, Mijo Mandić, Ivan Sedlak, Irena Kovačev, Tamara Babić i „Sledbenici Tumbas Pere Haje”
ženju je Pere odrasto, u jednoj
muzičkoj porodici što je bitno
uticalo na njegovo opridiljenje
da se zaljubi u tamburu. Tambura je njemu pridodredila život
i posto je pravi umitnik tambure.
Hajo je uvik želio tamburu podignit na jedan viši nivo, da tambura ne bude samo kafanski instrument, a vrhunac njegovog
rada se pokazo u langolenu u
engleskoj 1952. godine na Međunarodnom festivalu folklora,
di je odno prvu nagradu ispid
ruske balalajke i španske gitare.
Osvajanju prve nagrade doprinelo je perfektno izvođenje Momačkog kola, zajedno s bunjevačkom nošnjom i jednim kompletnim scenskim nastupom. Sotim je posto poznat cilom svitu,
al u Subotici baš nije bio najlipče
dočekan. No, on je nastavio svoj
rad ko da se ništa nije dogodilo.
1947. godine posto je nastavnik
na odeljenju za narodnu muziku
u Muzičkoj škuli, a 1950. godine
Muzička škula je organizovala
kurs tambure di je bilo dvadest
polaznika. Od nji su živi svedoci
dr Josip Stantić, lazar Malagurski i Miloš Mali. Otaleg vidimo
koliko je Hajo doprino tamburi,
da ona dobije svoje misto i u Muzičkoj škuli. Hajo nije bio samo
običan svirac već i kompozitor,
obrađivo je narodna kola i pisme. Tako je obradio i par pisama
i kola koje je moj dida dono iz
Bajskog trokuta. Zapravo je on
notnom obradom promoviso
naš bunjevački folklor, jel u svo-
12
joj obradi ima tušta
kola i pisama, a čak
je i sam komponovo.
Da je Hajo zaista
bio vrsan muzičar u
ono vrime, divani i
podatak da je njegov
rad pratio Aleksandar Aranicki, dirigent tamburaškog orkestra „Radio Beograda”, koji mu je pomogo da 1938. godine postane članom i
kapelnikom orkestra
„Radio Beograda”.
Par riči o učitelju i kolegi
Kroz Hajinu škulu tambure prošlo je tušta dice i omladine. Jedan
od njegovi učenika bio je i dr Josip
Stantić, koji nam je kazo svoje
viđenje Haje ko učitelja:
– Hajo je bio izvandredan izvođač i to svoje znanje je nama
prinosio, tako što je radio pojedinačno sa svakim od nas. Nije
bio klasični pridavač koji bi sa
katedre nama pridavo već se trudio da za svakog odvoji vrimena i
poduči ga. Znao je prinet svoje
znanje al je tribalo i nać načina
da mu se priđe, da se postavi pitanje. Naravno, to pitanje nikad
nije ostalo brez odgovora, al ako
ga niste ništa pitali, on je napiso
vižbu, vi ste svirali, a čas bi prošo.
To sa mnom nije bio slučaj. Uvik
sam našo načina i znao sam uspostavit kontakt s njim kako bi
mogo da izvučem što više i mis-
lim da sam zbog tog
vrlo brzo napridovo. Baš zbog tog
sam ufriško za samo tri godine i posto član njegovog orkestra u Kulturno
umitničkom društvu „Bratstvo-jedinstvo”, sa samo 16
godina. Sve se to desilo 1952. godine i
to je taj orkestar koji se smatro najboljim Hajinim sastavom svi vrimena. Nažalost, te
godine nisu mogli ić svi na
Festival u langolen, pa ni ja, jel
sam bio mlad. čak imam i snimak tog izvođenja i sad na distanci od skoro 60 godina kad to
gledam i kad gledam današnje
izvođače, moram kazat da je
onda bilo bo-lje. Odnosno bilo je
bliže srcu, a ja to ne možem
opisat ričima, već to triba vidit i
čut.
Zafaljujući dr Josipu Stantiću,
koji je prija deset godina oformio
tamburaški orkestar pod imenom
„Sledbenici Tumbas Pere Haje”,
ime i rad ovog, za Bunjevce značajnog, tamburaša, neće se zaboravit.
– Bio sam Hajin miljenik, valjda zato što sam bio mlad, pa
možda moje mišljenje neće bit
objektivno, al za svo to vrime koje sam provo s njim nikad nisam
čuo da je povisio ton, opsovo, a
provodio sam s njim pokadgod i
po cio dan. Sticajom okolnosti
sam moro pauzirat sa škulom i
to vrime sam iskoristio za sviranje, a samim tim sam tušta vrimena provodio s čika Perom.
Dešavalo se da posli časa ostanemo zajedno, pa odemo kod
mene kući di sam ga propitivo o
onom di sam osićo da sam tanak
i onda uveče ja njega otpratim
njegovoj kući, u Ulici Matije
Gubca. Tamo je bila jedna kafana s baščom di su svirali jako
dobri muzičari ko što su Petrović, Maćika, pa smo znali još malo tamo posidit slučajuć i komentarišuć njevo izvođenje. Uvik
sam imo štogod pitat i nikad nisam osto brez odgovora. eto tako smo se družili iako je čika Pere bio dobrim stariji od mene.
Sve je to bilo na niki način u
sklopu njegovog programa i
edukacije.
Ovako dr Stantić divani o svom
učitelju i kolegi Tumbas Pere Haji,
koji je svoje muzičko obrazovanje
steko svirajuć u raznim tamburaškim orkestrima.
Tumbas Pere Hajo je jedan od
oni Bunjavaca koji su sav svoj rad
uložili zarad afirmacije Bunjevaca
na ovim prostorima. Zafaljujuć
njemu, tamburica ko jedan od najzastupljeniji muzički instrumenata
na siveru Bačke više nije samo kafanski instrument, već se na njoj
izvodi i veliki broj kompozicija klasične muzike. Pored tog što je sačuvo muzičku tradiciju ovi prostora, zaslužan je i za postojanje velikog broja današnji tamburaški
orkestara.
N. Nimčević
Godina VII, Jul 2011, broj 73
VISTI
U BAJMOKU ODRŽANA TRADICIONAlNA IZlOŽBA „ZlATNe RUKe”
Što oko vidi, ruke naprave
B
unjevački kulturni centar je
nastavio s lipom tradicijom
da u prostorijama MZ „Bajmok” priređiva zanimljive sadržaje. Ovog puta, u sridu, 22. juna,
održana je deveta izložba „Zlatne
ruke“, koja je okupila 49 izlagača sa
blizo 700 radova.
Tradicionalna izložba se održava u sklopu proslave Petrova, okupila je izlagače iz Subotice, Male
Bosne, Tavankuta, Pačira, Stare Moravice i s Kaponje, te goste iz BKC
„Tavanku”, KPD „Jedinstvo – Eđšeg”, MKC „Doža Đerđ”, SKC „Nikola Tesla”, „Vridne ruke” iz Male
Bosne, te iz Misne zajednice „Bajmok”.
Dok je Stipan Babić pridstavio
prisutnima dio svog stvaralaštva i
izrecitovo dvi pisme, Mihalj
Aranj, pridsidnik KPD „Jedinstvo
– Eđšeg” je svečano otvorio izložbu i pri tom kazo:
– Napor Bunjevačkog kulturnog centra „Bajmok” je za svaku
pohvalu, jer se svake godine pojavi sve veći broj izlagača a i zanimljivih radova. Pogotovo mi je
drago što naše dve institucije
dobro sarađuju, te da ta saradnja
može svima poslužiti za primer
– istako je Aranj.
PRVI PUT
Prvi put na izložbi „Zlatne
ruke” je učestvovo Damir Ivković Ivandekić koji se prisutnima pridstavio radovima
od drveta.
– Predmeti su neobični i
unikatni, a radim ji od prija
tri godine kad sam osto brez
posla. Sve je počelo slučajno,
žena je otvorila salon za masažu, a ja sam napravio slona
od drveta. Tad sam pripozno
talenat koji me sad ispunjava.
Tek sad, kad znam da radim
brez prestanka i po tri dana
na jednom predmetu svaćam
umitnike na pravi način.
Godina VII, Jul 2011, broj 73
Izložba „Zlatne ruke” okupila tušta kreativne čeljadi
Postavka izložbe bila je povirena
Magdi Badić Benčik, koja je sa
svojim saradnicima uredila salu
mesne zajednice i pritvorila je u
misto di se susriću ideje i zlatne
ruke.
– Trudimo se da svake godine
prikažemo nešto novo. Naravno,
uvek je ponuda šarolika, ima svega, hekleraja, šlinga, radova od
gvožđa, drveta, stakla. Žao mi je
samo što nismo mogli da izložimo sve radove jednostavno nije
bilo mesta za sve. Od novih članova bih posebno pohvalila Damira Ivkovića Ivandekića koji se
predstavio radovima od drveta –
kazla je Magda Badić Benčik.
Radovi koji bude znatiželju
Branko Pokornić, pridsdinik
BKC „Bajmok”, a od skora i pridsidnik Bunjevačkog nacionalnog
savita je za „Bunjevačke novine”
kazo da se u Bajmoku trude da ostvare kontinuitet i da provirenim
sadržajima privlače sve veći broj
izlagača i učesnika u kulturnoumitničkom životu Bunjevaca.
– Izložba „Zlatne ruke” je jedna od manifestacija u nizu ove
godine. Dobro je prošla, a mi se
već okrećemo novim izazovima.
Već smo se počeli pripravljat za
peti etnofestival bunjevački nacionalni ila koji će bit u sklopu
dana bunjevačke kulture zadnjeg vikenda avgusta. Biće to već
peti festival i prilika da pridstavimo bunjevački kuvar koji je u završnoj fazi pripreme. Raduje nas
što se na svakoj našoj akciji konstantno povećava broj učesnika i
gostivi, jel svi oni pripoznaju
kvalitet i kontinuitet u aktivnostima BKC „Bajmok” – kazo je
Pokornić.
N. Stantić
13
TAKO Je KADGOD BIlO
JOSO VUKOVIć IZ MAlOG MADAROŠA U GORNJeM TAVANKUTU ŽIVI SAM
U STAROM SAlAŠU, S NAJBlIŽIM KOMŠIlUKOM NA PeTSTO MeTeRI
Doživio da mu granica
bude prvi komšija
Joso Vuković isprid Vuković škule koja pamti đačke zgode i nezgode
D
a Gornji Tavankut postaje
sve dalji uvirili smo se kad
smo čuli da jednom našem
čitaocu ni novine ne stižu poštom.
Srićom nepravda je ispravljena, al
smo mi ipak očli vidit di to živi
Joso Vuković kad je i poštašu daleko. Istina, daleko jeste, litnji put
postoji, a vidi se i da je kadgod ovo
misto bilo življe. Kako su godine
prolazile, ljudi su odlazili, a ostali
su samo salaši usamljeni u moru
piska. Da je kadgod bilo tušta svita
u tavankutskim krajovima divani i
bać Josin divan.
Ne dam moju Vuković škulu
Oni koji su bar jedared bili u
Gornjem Tavankutu cigurno su
čuli za Vuković škulu. Bać Joso
nam je izdivanio kako je ova škula
dobila ime i zašto se s njom diči.
– U mojoj familiji bilo nas je
14
četvero dice, a ja sam se rodio
1933. godine. Škulu smo pohađali ode, u Vuković škuli, u Gornjem Tavankutu, koja je opravljena 1909.godine. Koliko je kadgod ode bilo dice to je milina kazat. Dnevno je u škulu išlo priko
100 dice, a prije 25-30 godina je
škula zatvorena i ostalo je samo
13 đaka, koji su krenili u novu
škulu kod Svete Ane. Većina ti
stari škula po Subotici i okolini
više ne postoji, al ima podikoja
koja je i zaštićena. Nisam gledo
arhivu, al su zdravo tili rušit našu
škulu. Nažalost taka je praksa
bila prija, ako štogod nije rentabilno to se oma ruši. Ja nisam
tako naučio, već sam uvik kazo,
di izgubiš tamo traži. Zato nije
tribalo tako radit, oma rušit, već
probat da dica i dalje iđu ode u
škulu i malo radit na tom da
mladi ostaju na selu i salaši, a ne
da biže u varoš. Zdravo mi je krivo
što o ovoj našoj škuli niko ne vodi
računa. Obraćo sam se ja svakom
i molio da je čuvaje, a vidim da oni
znadu samo saslušat. Volio bi kad
bi se kogod malo zauzo pa metnio
škulu pod zaštitu ko spomenik
kulture, mada zdravo sumnjam
da će od tog bit štogod.
Mogli smo vidit da je škula u dosta rđavom stanju, a po ričima bać
Jose, ne bi se nikako smila rušit, jel
škule pripadaje svoj dici i svakoj naciji. Ova škula je zaslužila da bude
sačuvana jel je iz nje izašo i indžilir,
advokat, doktor, novinar, a ime je
dobila po gazdi koji je poklonio
zemlju na kojoj je škula sagrađena.
Spominjalo se, ne ponovilo se
Bać Josino ditinjstvo prošlo je u
ratu, kako i sam kaže bio je ratno
dite i zdravo se teško živilo.
Tavankutski krajovi kadgod
su vrvili od života, a od nji su
na pojedinim mistima ostale
samo uspomine, ko što su
stare salašarske škule i Dom
kulture. Da je to istina govore
i podaci da je prema popisu
stanovništva iz 1961.godine u
Gornjem Tavankutu živilo
7.476 duša, dok je četrdeset
godina kasnije taj broj spao
na 1.381, a danas je malo oni
koji ne žele napuštit svoj
rodni kraj
– Kad je kralj Petar pobigo,
ostavio je i nas i vojsku da s nama
rade šta oće, a to nije dobro bilo.
Onda je bilo vrlo teško živit mojem ocu i materi s nama malima.
I kod Horti Mikloša je bilo isto,
al kad su oživili partizani onda
su oni otirali ove što su nam jašili
za vratom. Nisam bio dobar u
škuli, nisam volio učit, a i tribalo
je radit, pa sam moro služit ko i
većina u ono vrime. Služio sam
za vrime raspusta, kad nije bilo
škule. Nije bilo sigranja, moralo
se radit, a šta si dobio, maltene ni
ono što si poio. Moj poso s osam
godina je bio čuvat svinje i prasice. Bio sam i ben koji put, jel
nisam tio radit ono što mi se kaže. Sićam se, jedared sam bio ben
samo zato što sam otiro josag u
jedno guvno, a drugi gazda mi je
kazo da ne mož tamo, neg da ji
tiram digod drugdi. Moj otac jeste
bio siroma, al imo je nas, a mi smo
mu bili tako bogatstvo i volio nas
je više neg sebe. Da je sazno ti
dana da je mene gazda tuko, kaže
srušio bi mu salaš. Otac je išo gradit kojikake vojne objekte, al kad
je došla kontra, onda je te iste
objekte išo rušit. Gradio ji je za
dinar, a rušio za pengo. Posli tog
išli smo služit na Madaraško. Na
Madaroškom je bilo četristo i
Godina VII, Jul 2011, broj 73
TAKO Je KADGOD BIlO
dvaist salaša onda. e sad, na nesriću, porušeni su salaši, osto je
svega koji salaš al i tamo ne živi
niko. Mi, dica, smo služili kod jednog, otac kod drugog salaša. Tako
je bilo, teško i naporno.
Posli ratni godina, dica su porasla, a evo kako je teko dalji život bać
Jose:
– Kad smo porasli bavili smo
se s ovcama, a kasnije s guskama.
Gusaka je bilo tu četristo-petsto,
a sad nema ni četri guske. Svega
je bilo, sve je bilo isplativo. Ako
si guske uranio, kad se završi
kljukanje, one se natovare na kola, po sto komadi. Guske bi se
odnele na otkup, pridale se i u
roku dan dva bila je isplata. Na
jedared se dobili novci pa se
moglo štogod kupit, a ne ko danas, pomalo, pa tamo-vamo ne
mož ništ kupit na kraju. Svinje
smo ranili na veresiju, posli ji
pridavali, i junad i konje koji su
prolazili ko rane trišnje. Išo je
poso, niko nije nikom bio dužan,
ni država nama, ni mi njoj. e sad,
bilo je i onda nemarni, pa su
zemlju tabulirali, el po novom
mećali pod hipoteku. Al su to
pojednici koji su jedva čekali da
se otarase zemlje. Posli se masovno počela prodavat zemlja.
Najviše su prodavali sitni zemljoradnici, i meni su divanili da
prodam zemlju. Svi su počeli radit u fabrikama, naše selo se počelo praznit, a kuće rušit. U našim starovinskim kućama, evo
ko i ova moja koja je jedna od tri
najstarije kuće ode, lipo se živilo.
U ovoj sam se kući rodio i tu bi
volio i umrit. U ono vrime je ode
bilo priko sto kuća, a sad od ti sto
ima samo digod koja kuća. Od
svi ti stanovnika evo prvi sam ja
do granice, a nikad nisam mislio
da ću ja to doživit da budem prvi
komšija Madžarima. Sad više
nema stanovnika ode, ostala je
samo po di koja kuća.
Mladi i selo
Kako se lagano smanjivo broj
stanovnika u Gornjem Tavankutu,
Godina VII, Januar 2011, broj 67
Samo ga zelenilo i priroda nisu napuštili
tako su i mladi nestajali. Bać Josu
smo pitali šta misli o ovoj današnjoj mladeži:
– Prija je bilo, ako je momak
bio iz bogate kuće, onda se cura
oće udat za bogatog. Sad je vrime
prominjeno kod mladi, ako
kažeš da imaš josaga, da triba
muzit krave, namirivat i sve što
iđe sotim, onda neće cura otić za
momka. čerez čega je tako, zato
što je taj poso uvik je bio med
onima što su privareni. Seljaka je
mogo uvik svaki privarit što je
tio. e sad su i seljaci prišli na
olovku. Prija dok si mogo radio
si, kad vidiš štogod da nedostaje,
onda si to nadoknadio kad bi
dobro platili guske el svinje. Ako
ti jedared omane, kašćeš više ne,
al onda narod ostaje gladan.
Selo i varoš najrođenije sestre
Da sela polagano nestaju, to
znamo, a da se i vidit. Bać Joso zna
šta triba uradit da njim bude bolje:
– Cio život sam se bavio poljoprivredom, svaštario sam, priživilo se i dobro smo živili. Šta
smo odranili to smo i prodali, sve
je išlo kako triba iako nismo dobili ni jutro zemlje. Onda smo
brat, ja, mater i otac, zajedno na-
kupovali 12 jutara zemlje, e onda
nam je već išlo. Da smo prodali
ne bi valjalo, a kad smo kupili
onda nam je već valjda išlo. Zajedno smo bili jači. Brat i ja smo
se zajedno oženili 1958. godine.
Obadvojica smo imali po dvoje
dice, nismo išli na to ko kadgod
pa po deset dice, al ne valja ni
ovo sad. Jedno il nijedno dite će
nas odvest zajedno sve đavolu u
goste. Jel selo brez seljaka, naroda, ne postoji. Ko što i grad brez
građana ne postoji. A selo i grad
triba da su najbolje sestre na
zemaljskoj kugli. Jel i grad triba
selu, a i selu triba grad i zato oni
triba da su dvi najrođenije sestre.
Nažalost, o gradu se stalno pripovida, za selo samo obećava, a
obećanje ludom radovanje. e to
nije dobro, jel ako nas sleduje jedan dinar za selo onda da se taj
dinar i dobije, a ne da se uzme,
kobajagi šta će njima, bolje ćemo
dat drugom. Tako to iđe, e sad
ako prema većini, pošto je selo
uništeno na selu je svakako manjina, al po božjoj pravdi, ako
sam ja osto sam ode, pa me sleduje koliko me sleduje - daj. Kažu ode nema nikog, pa pod tim
uslovima kako oni rade neće ni
bit nikog. Ne triba tako, jel selo
ako se do temelja poruši biće veliko zlo. Ako se ruši štogod to triba potpačit da se ne sruši.
Današnji život na selu nije ni
nalik onom kadgodašnjem, brez
struje, kad se voda vukla iz bunara,
a u varoš išlo samo pazarnim danima el kad štogod triba. Al podikoje stvari se ipak nisu prominile:
– Voz je kadgod bio prevoz
broj jedan, a stanica nam je bila
ode na pet kilometeri, nama ode
koji smo pored granice živili.
Nosili smo na pecu vozom grožđa i šljiva. Nosili smo u Osijek,
Sombor, Vinkovce, najviše smo
robu na toj strani prodavali. Onda smo slali robu furgonom, al
smo morali zašit platno na grožđe i adresirat, pa je tako tačno na
određeno misto stizalo. e onda
je bilo fijakeroša, posebno u
Somboru, koji su priuzimali
robu. Računicu je Onda imo i
voz i fijaker, al i ja. Potrošači
zadovoljni sa cinom, ja sa
zaradom. Danas imaje računicu
samo oni koji naveliko rade, a
koliko bašči ima u Tavankutu, pa
cigurno pet puti više neg kadgod.
Kadgod smo u ovom našem
Tavankutu imali šustera, kovača,
pekara, dućan, stolara, bognara,
sve smo imali. Danas nema ničeg
od tog, samo sićanje. Ono što se
nije prominilo jesu i ovi naši krajovi, ko što su Vuković kraj,
Budanov, Bisni kraj, Stipićev šor,
Bankov put, Vermešov kraj,
lebović kraj, al o tom ćemo
divanit drug put, a onda se
nadam da će se ljudi opametit i
da neće furtom bižat iz sela.
Za par decenija, život na selu
dobrim je zamro. Ono malo svita
što je ostalo u Gornjem Tavankutu
uglavnom su starija čeljad, a brojni
salaši ruše se ko kule od karata.
Stari Dom kulture iz 1938. još ponosno stoji kraj velikog hrasta i
pamti kadgodašnje igranke, proštenja i dičiju graju. Dal će se bać Josina želja ostvarit i ti krajovi se
kadgod uspit napunit životom, ostaje na mladima, koji se moraje
paštrit da ono što su njevi stari
stvorili, sačuvaje.
N. Nimčević
15
BUNJeVAčKA ZDIlA/SVeCI
BUNJeVAčKA ZDIlA
laka litnja ila
Kisela čorba od bundevice
Potribno je:
– jedna bundeva
– so po ukusu
– sirće po ukusu
– tri litre vode
– kašika masti
– kašika brašna
– crvena paprika i kopar
Jednu bundevu sridnje veličine
očistit od kore i sridine, pa istrenicat, osolit i okiselit s malo sirćeta.
Kad malo odstoji, nalit 3 litre vode
i metnit na šporelj da se kuva. Napravit zapršku od jedne kašike
masti i kašike brašna, posli dodat
na to kafenu kašiku sitne crvene
paprike i zapržit čorbu. U čorbu
još dodat i vezicu kopra. Kad se
skuva nalit malo sirćeta. Ova kisela
čorba je dobra u ovo vruće i sparno
vrime.
Uzlivanca s višnjama
Potribno je:
– jedan kvas
– po litre mlika
– 3 jajeta
– 4 kašike šećera
– 2 kašike masti
– brašno
– so po ukusu
– iskalane višnje
Izmrvit 1 kvas i polit ga mlakim
mlikom, kad se podigne metnit 3
jajeta, 4 kašike šećera, malo soli i 2
kašike masti. Sve dobro promišat i
nalit po litre mlakog mlika, pa dodavat oštrog brašna i varnjačom
mutit da se dobije mekano tisto
(mekše neg za fanke). Kad se umuti, tisto pokrit salvetom i ostavit da
se kreće. Kad se podigne izručit u
tepciju pomazanu mašćom. Varnjačom poravnat pa odozgor pomećat iskalane i ošećerane višnje,
pa metnit u peć da se peče. Kad se
ispeče isić na kocke, pa poslagat na
plitak pladanj.
A. V. K.
Sveci koji se
spominjemo
Prisveto srce Isusovo koje je nas
toliko ljubilo da je i umrlo za nas
slavimo 1. jula, da mi imamo život
vični.
Pričisto srce Marijino, koje je
imalo toliko žalosti, ko da ga je pobolo sedam mačova slavimo 2. jula.
Ćirila i Metoda spominjemo se 5.
jula, brću koji su rođeni u Grčkoj,
sastavili slovensko pismo i privodili
svete knjige i Bibliju. Ćiril je umro
869. godine u Rimu a Metod 885.
godine u Sremskoj Mitrovici. Papa
Ivan Pavao II proglasio i je zaštitnicima Evrope.
Proroka Izaije spominjemo se 6.
jula, jednog od veći proroka koje je
napiso proročke knjige.
Majke Božje Bistričke spominjemo se 13. jula.
16
Ilije proroka, zaštitnika od groma
spominjemo se 20. jula. Kad je velika
grmljavina naši stari su palili ilinske
posvećene sviće.
Marije Magdalene spominjemo se
22. jula, a 25. Jakova apostola, dok
26. jula slavimo Svetog Joakima i
Svetu Anu, roditelje Blažene Divice
Marije. Oni nisu imali dice, al su se
stalno molili Bogu da ji dobiju. Bili su
već malo stariji kad njim je molitva
uslišana, pa njim se rodila curica i
dali su joj ime Marija. Oni su bili
pobožna čeljad, pa su i Mariju tako
odranili. Marija je majka Isusa Krista.
Svetoj Ani se obraćaje i mole mame koje imaje ćeri, da njim Sveta
Ana bidne zaštitnica i da ji čuva od
svakog zla.
A. V. Kortmiš
Godina VII, Januar 2011, broj 67
OBIčAJI
SIćANJe NA KADGODAŠNJe OBIčAJe
Mokar juli sriću guli
J
ula miseca slavimo Dužijancu,
a to je zafala Bogu za kruv od
novog žita. Naši stari su dužijancu slavili isti dan kad se uradi
ris. Žito su risari kosili u bandama,
kod veći gazda, di je bilo po deset i
više pari risara i to su svake godine
radili isti risari. A oni što su imali
manje zemlje oni su se mobovali,
pa tako urade nji više pari kod sviju
redom, a paštrili su se da što prija
urade dok je lipo vrime
žito za kruv, a ni novaca, kad dođe
zima moro je ić u rit kosit trsku
kod gazda koji su imali tušta rita,
kako bi zaradio novaca da prizimi
zimu. Tu nije peklo sunce i nise
prašilo, al se tribalo smrzavat.
Spajanje dužijance s crkvom
Vinac od žita za šešir i perlice
Oni najstariji su kazali, mokar
juli sriću guli, ako zaintači kiša, dešavalo se da žito isklija u vlatu. Žito
je ušuškano u plivu, pa ako je mokro, zdravo brzo isklija pa se zelenilo vlaće, a i ono pokošeno klijalo je
u krstinama, a i ono u komarama
trevilo se da povlata, isklija i pozeleni. Tako isklijano žito nije bilo za
kruv, već se davalo josagu. Risari
su uvik zgađali da ris završe prid
podne, ako je tribalo požurili bi da
urade do podne, ako su imali manje onda su malo oklivali, al su
uvik završili prid podne. Koja je risaruša bila umišna, oplela bi vinac
od žita, pa su ga metnili bandašu
oko šešira, a i svi drugi su se nakitili
sa po dva vlata žita, risari za šešir, a
risaruše pripnu na leveš ko perlice. Tako nakićeni i veseli krenu na
salaš i ponesu svaki svoj alat.
Kruva za cilu godinu
Prvi par risara bili su bandaš i
bandašica, oni su išli naprid, a oni
drugi za njima u paru, a najčešće
su išli s pismom. Dica kad su čuli
da iđu risari, otvorili su širom kapiju, pa otrčali javit gazdi i gazdarici
da iđu risari. Gazda i gazdarica, dica i sva čeljad dočekali su risare
prid salašom, a risari su i pozdravili
ovim ričima: „Faljen Isus gazda,
Godina VII, Januar 2011, broj 67
ris je fala Bogu gotov. Sve je
prošlo u najboljem redu, nećete
nam zamirit na poslu. Ima toliko
i toliko krstina žita”. Na to bi
njim gazda odgovorio: „Amen
uvik, fala dragom Bogu na
dobrom žitu i lipom vrimenu, a
vama fala za sav vaš trud, imaćemo kruva za cilu godinu i mi i vi”.
Onda su gazdarici pridali vinac
opleten od žita, a ona ga je unela u
ambetuš i obisila na zid i tamo je
stojo do godine do novog žita. Sad
su risari i risaruše očli kod bunara
da se umiju i malo saperu prašinu i
obuku čisto ruvo koje su poneli da
se mogu prisvuć. Domaćice su sastavile velike astale prid salašom u
ladu ispod kakog ora, duda el brista i pomećali velike klupe da svi
mogu posidat. Svi su zajedno užnali, gazda i gazdarica, sva čeljad,
dica, risari i risaruše. Al prije tog su
prvo zajedno izmolili na glas Očenaš, a gazda bi nazdravio rakijom s
njima da malo saperu grlo od posla
i prašine. Čorba je obično bila kokošja el morčija, meso iz čorbe i
sos od višanja, paprikaš i salata od
krastavaca i kako pečeno meso. Na
kraju je bilo pogače s makom, sirom i višnjama, a bilo je i vina. Tako su se onda polagano šalili i pripovidali koji kake doživljaje, a ako
je kogod imo harmoniku onda je
bilo veselije, sviralo se, pivalo i igralo, sve dok sunce ne zađe.
Ko neće u ris,
taj će na zimu u rit
Tako su otprilike izgledale prve
dužijance. Posli dužijance se vozilo
žito s njive iz krstina pa se kod salaša dilo u kamare. Vozilo se na zaprežnm kolima, pa su se tu ljudi
mobovali da se kamara što prija
završi da ne bi zakisla ako naiđe kiša. Na kola nuz lotre se svežu dva
drveta što se zvalo pomoćnice, a
priko nji dva čatlova, pa se na to
slagalo snoplje žita. Koren se okrećo s polja, a vlaće iznutra, kad se
donese kod salaša onda se dilo u
kamare. Čovik koji je bio iskusan u
tom poslu dio je kamare, a zvao se
kazaloš. Kad se dije kamara, koren
je opet išlo spolja, a vlaće se okrećalo sridini, a kad se kamara počela
završivat, onda se vlaće okrećalo
ispolja i to je bila povlata. Posli su
išle mašine vršalice od guvna do
guvna i vrle žito. Teški su to poslovi na vršalici, jako sunce i velika
sparina, nagriza oznojenu kožu, al
sve se to izdržavalo jel tu se moglo
najviše zaradit. Ko neće u ris, taj će
na zimu u rit. Onaj ko nije zaradio
Posli su se dužijance spojile s
crkvom, pa je tako svečanije proslavljena zafala Bogu za kruv. Svaka
crkva je imala svoju dužijancu.
Mladi su se oblačili u svečanu narodnu nošnju, izaberu se bandaš i
bandašica, a ostali su bili risari i risaruše, pa i manja dica bi se obukla
u nošnju. Tako se održi velika svečana Sveta misa, zafala Bogu, a
poslipodne se održavalo kolo, igranka za mlade. Ono se obično
održavalo kod bandašice pa se i
zove Bandašicino kolo.
A danas...
Jul močvaran svačemu je kvaran. Ako je kišno i močvarno, voće
puca i kvari se, krumpir provodni
pa trune u zemlji, luk, grašak i
maun proklijaju. Pa ni čelice ne
mogu letit da skupljaje med. Sad se
ni ris više ne radi, žito se ovrše još
na njivi i to onim velikim kombajnima. Imaje klima uređaje, pa ni
prašina ne mož uć u nji. Vozač sidi,
sluša radio i divani s kim oće priko
mobilnog telefona. Kad se napuni
bunker, žito istrese u prikolicu pa
traktorista odnese žito u silose da
se proda, al se ne zna kad će i koliko će bit plaćeno. A posli svi cile
godine kupuju gotov kruv. Da sad
naši stari ustanu i vide kako se sad
kosi i vrše zajedno, zdravo bi se
začudili i ne bi mogli virovat svojim očima, kako se danas taj poso
radi, a da se ne ostavi žita za
godišnji kruv.
A. V. Kortmiš
17
OBIčAJI
RADNJe KOJe SU ŠTITIle OD ZlA
Virovanja kod Bunjevaca
Naši stari se nisu bavili vračkom, al su zato postojali običaji koji su se zdravo pridržavali jel su virovali da će ji to sačuvat od zla
B
unjevci su veliki virnici, zato
bi se reklo da med njima nema sujeverja. Ipak, njega je
bilo puno, a dosta od tog sačuvalo
se i danas. Šta je dobro radit a šta
ne, šta triba uradit ako se trevi štogod, sve su to radnje za koje se virovalo da mogu sačuvat od razni zala.
Naši stari virovali su u moć vištice
zato su se od nje najčešće i štitili.
treću noć. Danas se žene porađaje
u bolnicama, tamo uvik gori svitlo
i dežurna sestra je budna cilu noć,
pa kad žena s ditetom izađe iz bolnice, babine se čuvaje samo prvu
noć.
Porodilja šest nedilja nije izlazila
iz kuće, a kad bi prvi put izašla, išla
je s upaljenom svićom i nosila dite
na krštenje.
Zaštita josaga od vištica
Mala dica
Na Novu godinu se uvik kuvalo
svinjsko meso, zato što svinče uvik
rije naprid, pa će i imanje lipo napridovat, dok kokoška čeprka na
sve strane pa će se i imanje razilazit na sve strane.
Na poklade se klala crna kokoška, da iz kuće nestane crne magije.
Posli zalaska sunca se nije prodavo pilež ni jaja, jel se virovalo da će
se tako odnet srića iz kuće. Ako se
konjima noćom uplete griva i to
čvrsto da je ne mož lako odmrsit,
virovalo se da su to uradile vištice.
Taj dio grive se moro odsić. Ako su
konji noćom bili umoreni i osapunjani virovalo se da je to zato što su
ji vištice jašile cilu noć. Zato su čeljad u košaru mećali ogledalo, a u grivi su opleli malu pletenicu i u nju
upleli crveni uplitnjak. Posli tog vištice ne bi dolazile. Kod krava se trevljalo da se muze krvavo mliko, pa se
kazalo „to nisu čisti poslovi”, pa se ni
mliko nije prodavalo kad sunce zađe.
Bilo je oni ljudi koji su imali
urokljive oči, pa su mogli ureć josag el dite. Zato se malom ždribetu, teletu el jagnjetu vezala crvena pantljika oko vrata protiv uroka, a ditetu oko ručice, a najviše se
pazilo na trudnice.
Malu dicu nisu šišali do godinu
dana, a kad se navrši godina šišale
su se i curice i derančići, a tu prvu
kosicu su zakopavali ispod zove,
da bi dite imalo lipu gustu kosu ko
zovina krošnja.
Noktiće na rukama maloj dici
nisu sikli makazicama jer su virovali da će kad naraste volit krast, pa
je mama zubima pogrickala noktiće do godinu dana. Pazili su da dičije ruvo i pelene ne pokisnu, jer će
onda dite bit pigavo. Pelene, ruvo
ni nikake dičije stvari nisu smile
ostat napolju posli sunca, jel se virovalo da vištice mogu naškodit
ditetu. Sve je važilo za dite do godinu dana.
Trudnice i porodilje
Trudnice nisu smile prić ispod
18
svezane štrange za košulje, jel se
virovalo da će ditetu bit omotan
pupak oko vrata pa se mož ugušit.
Trudnica nije smila na disnotoru
prat ni privrćat criva, jel će ditetu
bit privrnjene oči. Trudnica nije
smila ništa uzet sama, el što bi se
kazalo ukrast, voće, cviće el štogod
drugo, jel ako bi posli krađe ruku
digod na tilo naslonila na tom mistu bi se taj predmet pojavio ditetu
ko biluga koži. Ako trudnica zataji
trudnoću, ako je kogod pita jel je
trudna, dite će joj bit zaostanuto, a
ako se pofali s trudnoćom dite će
joj bit napridno. Trudnica se nije
smila zagledat u kake nakaze i
zdravo ružne osobe, jer se virovalo
da će joj dite bit tako. Kod stari Bunjevaca je bio običaj kad se žena
porodi da se čuvaje babine, tri dana i tri noći kako bi sačuvali dite od
vištica. One su prva tri dana i noći,
ako nisu čuvane babine, mogle
prominit dite odnet pravo dite a
ostavit podmiče. To je bilo niko
zakržljano dite samo je plakalo nije
ništa znalo, nije napridovalo, mentalno je bilo zaostanuto. Ako je po-
živilo duže osto je dičijeg uzrasta, a
već je imo brkove i bradu, a i ženska dica su uvik bila mala, pa su ji
zvali malete. To su bila podmetnuta dica, podmiče.
Stari su pripovidali da je bilo
slučajeva da je porodilja bila sama
u sobi s ditetom i nikog nije vidila,
a čula je da jedna vištica kaže drugoj „Di si već, šta si se toliko zadržala?”, a ova joj odgovara „Ne možem ništa uradit, otac diteta je ostavio opanke ispid vrata, a na pređici se zakačio struk majkine dušice, a mi protiv tog ne možemo
ništa jel je unešena prije Đurđeva”.
Naši stari su se zdravo pridržavali čuvanja babina i ako se trevilo
u srid risa el kaki drugi veliki poslova, prvo veče su čuvali babine
ukućani i komšije, drugi dan bliža
rodbina, a treći društvo i dalja rodbina. Gosti su bili ponuđeni pićom
i kojikakim kolačima, pa su se šalili, smijali, pivali i igrali sve do jutra pa su se razišli kućama, a lampaš
je gorio sve tri noći. Ako je kogod
bio malo mentalno zaostanut, kazlo se da taj cigurno nije dočuvan
Ostala virovanja
Nije dobro prić sridom raskršća
jel ako su se tamo skupljale vištice,
ženu će snać kaka nesrića.
Ako se sovoljuga dere pod pendžerom biće mrca.
Ako krtina rije pod zid biće kake
štete.
Ako ker zdravo zaurlava prid
kućom, ako kokoška kukuriče ko
pivac, moglo se znat da će bit kake
nesriće.
Virovalo se da ako se digod kreneš, pa si štogod zaboravio, ni se
smilo vraćat natrag, jel ćeš onda bit
nesrićan.
A. V. Kortmiš
Godina VII, Januar 2011, broj 67
MlADI
PROSlAVA KRIZMANJA U SOMBORU
Crkveno punolitstvo
Sveta potvrda, poznata i ko krizma, je obred u mnogim kršćanskim crkvama i jedan je od sakramenata. Sakrament Svete potvrde
jel Krizme zajedno s krštenjom i euharistijom čini jedinstvo „sakramenta kršćanske inicijacije”. Potvrda, ko što i samo ime govori,
je sakrament kojim osoba potvrđiva svoju viru i svoju pripadnost Crkvi. Prema crkvenim pravilima, Krizmu obično dili biskup,
a svećenik krizmu mož podilit osobama kojima je zdravlje ugroženo, a nisu se krizmale, brez pitanja biskupa
U
prvim vikovima kršćanstva, ovaj se obred obavljo
oma nakon krštenja tvoreći s njime, prema izrazu Svetog
Ciprijana „dvostruki sakrament”.
Na Zapadu se zato uvela praksa
privrimenog odvajanja ovi dvaju
sakramenata, dok se na Istoku
sačuvalo njevo jedinstvo. U Rimu
se ustalio običaj da posli krštenja
bude dvojako mazanje krizmom.
Prvo mazanje bi vršio svećenik
oma nakon izlaska novog krštenika, a drugim mazanjom bi kasnije biskup dovršio potvrđenje. Kada
bi se krstila odrasla osoba onda bi
se vršilo samo jedno pomazanje i
to oma nakon krštenja.
Danas se obred u katoličkoj crkvi obavlja kad dite postane malo
starije i zrilije da bi lično i s više
svisti prihvatilo kršćanski život. S
navršenih četrnajst il petnajst godina starosti, obično u osmom razredu osnovne škule krizmanju
pristupa većina naše bunjevačke
kršćanske dice. Krizma je obred
inicijacije, ulaska diteta u svit odrasli, dite više nije dite, postaje odraslim članom Crkve. Po nauku
katoličke crkve, krizmanici primaju na sebe Duha Svetog kojeg je
Isus obećo. Da bi se jasnije označio
dar Duha Svetoga, nuz polaganje
ruku dodano je i mazanje mirisnim uljom (krizmom). To mazanje
tumači i sam naziv „kršćanin” što
znači pomazanik, izvedeno iz samog imena Krista kojeg je Bog pomazo Duhom Svetim.
Tako i danas prilikom sakramenta Svete potvrde, krizmanici
primaje na sebe Duha Svetog koji
će njim dat dodatnu snagu, ispunit
ji svitlom za bolji kršćanski život,
Godina VII, Jul 2011, broj 73
Biskup Ivan Penzeš krizma Vladimira Parčetića
da bi što bolje mogli razumit ono
što im je Bog objavio. Virovanje je
da ovaj obred u kršćanima usavršiva i dopunjiva unutrašnju sličnost
s Isusom Kristom što njim je darivano na krštenju, i ispunjiva ji s
ljubavlju da bi u događajima i ljudima koje susriću mogli pripoznat
Božju prisutnost i Božji poziv, da
se nepristano i doslidno uključivaje u izgradnju novog, Božijeg svita.
Da bi kogod mogo pristupit
Svetoj potvrdi mora bit prija svega
kršten, u prijateljstvu s Bogom i
ljudima (ne smi imat grija, mora se
ispovidit), i bit poučen o viri i kadar da voljno i svesno obnovi svoja
obećanja koje je sklopio s Bogom
prilikom krštenja. Potvrđenika biskupu pridstavlja kum koji postaje
pomoćnik, vodilja i uzor u kršćanskom životu krizmanika. Osim što
će ta osoba krizmaniku bit lični
prijatelj na kojeg će se uvik moć
oslonit, kum il kuma moraje zadovoljavat određene uslove i isticat se
primernim kršćanskim životom.
Kum meće desnu ruku na rame
krizmanika i staju prid biskupa.
Prilikom krizmanja, krizmanik
prima Duha Svetog u trenutku kada mu biskup kaže: „Primi pečat
dara Duha Svetog”, na čelu posvećenim uljom utiskiva duhovni
pečat, a sad već potvrđenik,odgovara sa „Amen”.
Za bunjevačke familije, krizmanje je uvik pridstavljalo porodično
slavlje i veselje. Kum il kuma je
svoje kumče darivo i zajedno s
rodbinom proslavio bi se ovaj veliki dan.
U Somboru se, 12. juna krizmalo pedeset momaka i mladi cura.
Med njima i dvojica momčića,
tamburaša iz „Somborski bećara”.
Marko i Vladimir Parčetić su,
zajednički sa kumovima i rodbinom obilužili ovaj veliki dan crkvenog punolitstva.
„Druga vrimena, drugačiji
običaji”, primetili su oma dida
Joso i dida Tuna. Unuci su njim
stasali, sviraje tambure, a sad ji kumovi, majke, strine, ujne zlatom
okitili pa će taki prid biskupa stat!
Dida Joso se dobro sića da se u
njegovo vrime, kasni 40-ti i rani
50-ti godina prošlog vika, o krizmanju nije tako glasno divanilo! Ta
posliratna vrimena nisu bila zgodna ni za biskupa (onda biskupa
Budanovića), kojeg su u Somboru
dočekali i gađali jajima, uvatili i
tukli... Nemili događaj se dugo
pamtio. Generacije krizmanika su
od te godine pa na dalje, na krizmanje odlazili u Suboticu. Često se
sastavljalo više generacija krizmanika. Dica su, a med njima i dida
Joso, krizmanje zdravo čekali da bi
putovali vozom do Subotice što je
bio poseban događaj. A posli krizmanja, kum bi vodio kumče i roditelje na užnu na Palić. Za ondašnje momke i cure, krizmanje je bilo i prvo putovanje pa se i zbog tog
naročito ubardalo.
Somborski krizmanici, opraviti
u svoja prva odila, lipe košulje i
čakšire Vladimir i Marko su krizmanje obilužili na poseban način.
Posli svečanosti u crkvi Sv. Križa,
svečanu večeru i veselje povodom
krizme proveli su uz tambure, a
kako bi drugačije? Za dobar paprikaš pobrinio se ujo Tuna – Bunja.
A posli dobre večere i dide i majke
su morali grlo pričestit s dobrim domaćim vinom. Osim rodbine, krizmanicima su na čestitku stigli njevi
drugari iz orkestra pa su tako do
zore nuz tambure veselili goste. Stigo je i begešar Nino iz Subotice pa je
banda bila na okupu. Svirali su momci, sve se prašilo! Dide su zapovidali
pisme iz svoji vrimena i vadili buđelare. Dobro su se čule tambure u ulici Avrama Mrazovića.
(„Šta se ori u sokaku malom, to
bećari krizmu proslavljali”)
Nek se znade da bećari slave!
R.Parčetić
19
MlADI
NAŠI MlADI – MAJА lUlIć
Oštro oko i lip glas
Mnogi mladi se ovi dana pitaje i priispitivaje svoja opridiljenja, odluke, svoje talente i afinitete kad upisuju sridnje
stručne škule i fakultete... Nije lako uskladit svoje želje, mogućnosti a i sve čudnije i neobičnije zahtive poslodavaca kad
se traži zaposlenje... Mladi ljudi se zato često u svojim profesionalnim odlukama rukovode svim drugim uputstvima a
manje svojim ličnim željama a sve u nadi da će nakon škulovanja lakše doć do svog parčeta kruva...
S
omborku, Maju lulić, možmo pridstavit ko nastavnicu
likovne kulture, ko profesionalnog fotografa, talentovanu pivačicu i igračicu – članicu GKUDa „Ravangrad”, članicu UG Bunjevačkog kola, članicu Streljačkog
kluba „Black horse”...
Po završetku visoke škule u Novom Sadu, stekla je zvanje strukovnog inženjera primenjene fotografije. Maja je, i pored činjenice da je
i sridnju škulu (primenjeni dizajn)
i studije provela u Novom Sadu,
odlučila se vratit u svoj rodni Sombor. Bila je cigurna da će sa stečenom diplomom nać primereno zaposlenje...
Ko po pravilu, poso u svojoj
struki je najteže nać, al ko je vridan
i oće radit, neće sidit kod kuće. Ni
Maja nije sidila ni dana. Njezina
radna biografija je zdravo bogata
iako se malo tog ubilužilo u radnu
knjižicu: čuvala je dicu, bila fotograf, pridavala dici likovno, radila
u foto-radnjama, minjala poslove...
uvik nasmijana pivala u „Varošankama”, igrala u folkloru, odlazila u
streljački klub...Pa, valda će doć i
taj stalni poso! Mlada je i vridna i
to će kome zapast za oko!
Razledajuć fotografije, one koje
je sama opravila, nike stare slike
vraćaje Maju u ditinjstvo.
– Zdravo sam volila praznike,
svece... Naša majka, Marija Zidarević, je cilu našu familiju okupljala za uskršnje i božićne svece.
Ostalo mi u sićanju ono veselo
trčkanje po avliji u potragi za šarenim jajima i poklonima što
nam majkin zec dono. Niko tako, ko naša majka, nije znao nas
dicu razveselit i obradovat, a ta-
20
ko je uvik znala dobro sve posakrivat. A za nas dicu, to istraživanje majkine avlije bilo je velika
radost i avantura.
O sebi, vako divani...
– Bila sam nemirna curica. Što
naumim, to sam i uradila. Sa 9
godina sam već uveliko vozila
motor. Tako sam jedared sve
ukućane poplašila. Posli škule
sam uzela motor da se malko
provozam i kako mi se zdravo
sviđalo, zaboravila sam na vrime.
Nije me bilo cilo poslipodne. A
onda, mož i zamislit kako dalje
slidi...Svi poplašeni i zbunjeni,
pa sritni što sam živa i zdrava, a
posli radovanja iđe ruženje, prut
i kazna...
– Motore i sad zdravo volim! I
„bubu”! To moram naglasit,
zdravo bi volila imat onu staru
folksfagenovu bubu!
Pomalo neuobičajeno, Maja ima
hobi ko i njezin tata Ivica – streljaštvo!
– Odlazak u streljanu je hobi
mojeg tate, kojeg sam često
pratila i zajedno s njim provodila
vrime u streljani. Tako sam još
ko mala curica i sama postala
član kluba „Black horse”. I danas, kad imam vrimena, odlazim
u streljanu da se opuštim.
Tu se pripoznaje oštro oko i cigurna ruka, što Maja nosi od svojeg baće. Majin otac je, za razliku
od Maje, svoje ošto oko i cigurne
prste postavio da prate objektiv
kamere u somborskoj televiziji dok
se ćerka u svom opridiljenju okrenila profesionalnom foto aparatu.
Šta je opridililo izbor zanimanja?
– Moj brat je završio dizajn a
ja sam nuz njeg rasla, volila crtat... Ni jednog momenta nisam
ni mislila na niku drugu škulu.
Kad su počeli nastajat moji prvi
radovi, prve fotografije, znala
sam da sam u smislu profesije,
našla sebe. Dosta sam putovala, i
uvik sa sobom nosila foto-aparat. Najlipše slike, što u sićanju a
što u aparatu, nosim iz Štokholma i Praga. Slika, ako je u pravom momentu nastala, pokaže
ono što bi ričima cigurno tili sakrit. Puno toga riči ne mogu iskazat koliko se mož vidit u pogledu, pokretu jel u boji...
– Radit ko fotograf ne znači
obavezno slikat namenske fotografije za lična dokumenta, slikat slavlja, svatove, mature...
Uživala sam radeć na kreativnim
rekonstrukcijama i restauracijama stari fotografija di se umiće i
znanje moje struke više da pripoznat. Stare slike su pravi izazov, tako i mriše – na nepoznato,
na sačuvano il sakriveno u vrimenu...
S osmijkom divani i o poslu nastavnika.
– Zaminjivala sam nastavnicu
likovnog u OŠ „Svetozar Miletić” u lemešu. Ta moja prva iskustva u radu s dicom nosim u
lipoj uspomini, zapravo, zdravo
bi volila ponovo radit u škuli s
dicom!
U gradskom KUD-u „Ravangrad” je pet godina. Voli pismu,
igru, putovanja. S „Varošankama”
pismom je ispratila skoro sve tribine „Bunjevačkog kola”, a kroz igru i nošnju upoznala je bogatsvo
običaja i folklora naši krajova.
– Volim folklor, volim oblačit
nošnju, osićam se veličanstveno,
ko na sedmom nebu! – s naročitim oduševljenjom divani Maja.
– Nosila sam razne nošnje,
prikazivala običaje... Ostala mi
želja da u bunjevačkoj nošnji ponesem krunu od žita, da budem
bandašica...
Ovog lita, novi poso Maju je odvo na jug. S jeseni, s Majom će doć
puno lipi slika sunca, mora, maslina...
A narednog lita, Majo, kruna je
tvoja!
R. Parčetić
Godina VII, Jul 2011, broj 73
KUlTURNA ISTORIJA
GRčeVITA BORBA BUNJeVACA U MADŽARSKOJ ZA SVOJA MANJINSKA PRAVA
Novo sazvučje u
Parlamentu Madžarske
U dugačkoj i zanimljivoj diskusiji, madžarski Parlament razmatro je bunjevačku inicijativu za priznavanje nove, četrnajste
državne manjinske samouprave, al je pridlog ipak odbijen
D
iskusije koje su se čule, pokazale su daleko više od dosadašnji diskusija u parlamentu, svu složenost manjinski entiteta i složenost manjinske slike Madžarske. Analiza zapisnika, uvodi u
našu paletu nove etničke pojmove,
baš ko što smo i mi drugima. Sasvim
je sigurno da je bit Bunjevac, najopasnije za svaku društvenu i poslovnu karijeru. Sve zavisi koliko ćemo i kome bit simpatični, oćel kome
bit žao da se etnička karta Madžarske uprošćava. Sotim se uprošćava i
njezin kulturološki dijapazon, čega
su bili svisni i poslanici. Ipak u svim
diskusijama evidentno je poštivanje
slike koju su madžarski Bunjevci
stvorili, ko aktivni, neritko visoko
rangirani u državnim funkcijama, činioci ugarske i madžarske istorije.
Posmatrajuć odnos Bunjevaca i Madžara u Srbiji, prosto zuji u ušima od
tišine, ko da smo tu dođoši i mi i oni,
pa se znamo samo iz viđenja. Mi o
sebi i izmed, tu u Srbiji bunjevački,
polarizovani grupacija, koristimo
puno grublji vokabular od onog koji
ćemo vidit, da je upućen našima u
Parlamentu Madžarske, a ophodimo
se prema, u suštini svojima i najrođenijima, s manje poštivanja i uvažavanja, nego što su to Madžari prema
svojim stanovnicima Bunjevcima
pokazali ovom prilikom. Jel to logično, jel kogod, jel više nji, baš radi tu
kod nas, da nas razvali, vrime je svi
polagano da se zapitamo. Vrime je i
da redefinišemo naš sistem vridnosti, koji je u lutanju kroz novi svit prominjen. Evidentno je kako iz ovi diskusija, tako i iz kontakata, u kojima
sam aktivno učestvovo u poslidnje
Godina VII, Jul 2011, broj 73
dvi godine, sarađujuć na pripremi
inicijative, da iskreno cine i vridnuju
našu tradicionalnost i izvornost.
Zvanično priznate manjine, koje
se računaje od II svitskog rata na
ovamo, prema brojnosti po popisu iz
2001. godine, poređane po brojnosti su: romska sa 190.046 pripadnika;
nimačka sa 62.233, slovačka sa
17.692, hrvatska sa 15.620, rumunska sa 7.995, srpska sa 3.816 i slovenačka sa 3.040.
Noviji podaci koji uključivaje glasove svi priznati manjinski samouprava izgledaje ovako: Roma 246.728,
Nimaca 130.301, Slovaka 124.329,
Hrvata 29.731, Poljaka 9.690, Rumuna 9.427, Jermena 6.477, Rusina
6.364, Grka 5.422, Srba 4.840, Bugara 3.342, Slovenaca 2.624, Ukrajinaca 1.722. Život nosi usput sebi i kraj,
al ove relacije su još aktuelne. Najbolja godina za manjine bila je 1991.
kad ideje otvorenog društva, daju
novu svežinu dugogodišnjoj političkoj uravnilovki. Te godine, država
priznaje samoupravu: Ukrajincima,
Poljacima, Grcima, Bugarima, Rusinima i Jermenima.
Godinu dana prija prve bunjevačke inicijative iz 2006. godine, dakle
2005. Huni su skupili 2.381 potpis i
započeli svoj pokušaj za priznavanje
statusa manjine. S obzirom na temelje imena države Hungarija, ovo pitanje imalo je sličnu istorijsku konotaciju ko i ovo naše, dakle jel sve dio
čegagod sadašnjeg i jakog, jel original, a to je pravo na reafirmaciju
„nestali”, jel integrisani naroda, povratka na pridkapitalističku, formu
neintegrisanog etničkog kaleidoskopa. Povratak je to i pitanju – jel na-
rod postoji dok postoji, poslidnja za
reprodukciju spremna i sposobna familija, jel je ta postavka nehumanoidna, zoofilna, koji je kritični iz
vizure čovika – posmatrano, minimalni broj. Nakon mišljenja Akademije nauka Madžarske, pokušaj Huna nije uspio u Parlamentu.
Iste godine, Jevreji su započeli
borbu za svoju samoupravu, al do 3.
jula 2006. nisu uspili skupit potribni
1.000 potpisa.
Prava državnih manjinski samouprava su da određivaje svoje manjinske-nacionalne praznike, mogu
osnivat nacionalna pozorišta, muzeje, biblioteke, naučne ustanove, institucije umitnosti, organizovat izdavaštvo, ustanove za sridnje i visoko
obrazovanje, službu pravne pomoći.
Državna manjinska samouprava,
ima još jedno veoma važno pravo,
davanja mišljenja o pravnoj regulativi vezanoj za manjine, mož prihvatit, jel vrati u parlament, zakone i
niže akte, vezane za građevinske objekte i spomenike manjina, ko i zakone i podzakonske akte, koji regulišu faktografiju i izučavanje nacionalne kulture. Sistem samouprava
posebno pogoduje manjinama koje
žive rasute po velikim gradovima, jel
je za osnivanje potribno za mista ispod 10.000 stanovnika skupiti 50 važeći potpisa, a za veća mista 100, što
u mistima sa 100.000 i više stanovnika nije problem. Tako se dešava da
malobrojne manjine, mogu imat i
imaje, relativno velik broj misni samouprava.
Pogledajmo sad kako je tekla rasprava o „bunjevačkom pitanju”, na
89. zasidanju Parlamenta Madžar-
ske, održanog 9. 5. 2011. uveče, od
20,00h do 21,46 sati.
Pridsidnik Parlamenta
Na redu je postupak za uvršćavanje u red narodni manjina, s pravom
državljanstva na teritoriji Madžarske, za dopunu bunjevačkom narodnom manjinom, u predmetu opšte
državne inicijative, čiji je pokretač
Mihály Muity, građanin-birač. Dozvolite mi da sa poštivanjom pozdravim gospodina Mihálya Heppa, pridsidnika Državne hrvatske Samouprave. On će s pažnjom pratit naš rad. !!!!!
Odluku ćemo po okončanju rasprave, donet na narednom zasidanju.
lÁSZlŐ BeRÉNYI izvistilac
Odbora za ljudska prava, interese
manjina, civilna i
religiozna pitanja
Na osnovu rezultata glasanja, Odbor ne potkripljiva pridlog za ozvaničenje bunjevačkog naroda ko samostalnog. U smislu Zakona LXXVII iz
1993. godine, po pitanju pravne pozicije naroda i etnički manjina, za
proširenje kruga već postojeći 13 narodnih grupacija, ima mogućnosti,
ukoliko ta manjina smatra da ispunjava sve uslove navedene u ovom
Zakonu i najmanje 1000 građana –
birača daje svoj potpis ko član ove
nacionalne manjine. Te spiskove pridaje pridsidniku Državnog biračkog
odbora. Nakon tog, Državni birački
odbor dužan je tražit stav pridsidnika Naučne akademije Madžarske po
ovom pitanju. Taki jedan spisak s
odgovarajućim brojom potpisa Bu-
21
KUlTURNA ISTORIJA
njevaca, Mihály Muity je Državnom
biračkom odboru podno 3. februara
2006. godine, radi ozvaničenja. Taj
čin je DBO i sprovo, međutim stav
Naučne akademije je bio taj, da bunjevačka zajednica ne ispunjava sve
uslove propisane zakonom, 12. decembra 2006. godine ova inicijativa
je odbijena. 11. januara 2011. godine
Mihály M. je ponovo podno zahtiv
DBO-u (Državnom biračkom odboru). Odbor je tražio stav Naučne akademije, i naučni stav se ni dalje nije
prominio, jel ova inicijativa, po pitanju sopstvenog jezika, ne odgovara
pravnim propisima. Bunjevci su i do
sad sebe stavljali u grupu hrvatske
manjine. Smatram, da se izdvajanjom
iz ove zajednice, gubi i dilotvornost
nacionalnog interesa Bunjevaca. U
hrvatsko-bunjevačkom zajedništvu
to bolje mogu da sačuvaju. Komisija
za ljudska prava, cini stav nauke i za
to molim i svoje delagate saradnike.
(Aplauz iz klupa delegata vlade).
noti s prvim stavom pridsidnika
MNA-e, saopštenim 11. aprila 2006.
godine, po pitanju statusa bunjevačke manjine u Madžarskoj, izjavljivam da po propisanom Zakonu iz
1993. godine, ova manjina ne ispunjava zahtiv postojanja sopstvenog,
narodnog jezika”. Vlada je razmotrila pridlog o priznavanju bunjevačkog
naroda ko samostalne nacionalne i
etničke manjine, i doneta je odluka u
saglasnosti sa MNA-om, da ne podržava ovu narodnu inicijativu, već bunjevačku zajednicu smatra istorijskom, etničkom, dijalektičkom grupacijom hrvatskog naroda u Madžarskoj. Molim cinjeni Parlament
da prihvaćanjom odluke vlade, ne
podrži priznavanje bunjevačkog naroda ko samostalne manjine. (Aplauz
u redovima vla-de, – bilo bi pouzdano dijametralno drugačije, da je
ostala prithodna vlast, M.Š.).
SZÁSZFAlVI lÁSZlÓ, državni
sekretar ministarstva Prava
i javni poslova
Pitanje koje je tu izneto, veoma je
složeno. Čuli smo ozbiljne argumente i od pridstavnika odbora i od državnog sekretara po pitanju statusa
bunjevačke manjine, odnosno o tom,
zašto Parlament ne prihvaća njevu
inicijativu. Puno tog smo čuli o mišljenju MNA-e, jedino je izostalo obrazloženo mišljenje dotični, mogli
smo samo da pročitamo njevu pridstavku. I prija nego i ovu stranu problema sagledamo, dozvolite mi, molim Vas, nikoliko dopuna. Bunjevci
koji su pokrenili inicijativu za priznavanje njeve samostalnosti, odnosno
oni Bunjevci koji su učestvovali u
skupljanju potpisa (najviše, čak više
od trećine potpisa, skupio je aktivista
iz Baje Dr Galai Antal, po materi Bunjevac s Čikerije), i sami su se potpisali, ne zaboravimo, sebe ne uvršćavaje u hrvatsku zajednicu. Imali
smo primere u toku istorije za slične
probleme, – uvršćavanje – asimilaciju – nekog naroda, čak grupe naroda, u drugi narod. Najčešće se to
dogodilo brez naučnog razmatranja.
U ovo pitanje često se umišala i politika. U poslidnjim godinama Madžarske kraljevine, mislim na svoju
istorijsku domovinu prija 1920. go-
Dr Vizi Szilveszter, pridsidnik
Madžarske naučne Akademije, izjavio je da bunjevačka zajednica ne ispunjava sve uslove propisane Zakonom LXVII iz 1993. godine. Vlada je
zauzela svojevrimeno zajednički stav
sa Akademijom i to su izneli prid
Parlamentom. Na zasidanju Parlamenta 18.12.2006. godine, bilo je 334
člana protiv ove inicijative, 18 za i 7
uzdržani. 2009. godine, isto privatno
lice ponovo je pokrenilo inicijativu
za priznavanje bunjevačke manjine
ko samostalne. Državni birački odbor je 11. januara 2010. godine, ozvaničio taj dokument na svom zasidanju. 12. januara 2010. godine, ponovo je razmotrio ovo pitanje i ustanovio da broj važeći potpisa po ovom
zahtivu, prilazi broj pridviđen po
LXXVII Zakonu iz 1993. godine.
DBO je ponovo tražio stav pridsidnika MNA-e. Pálinkás József, pridsidnik MNA-e odgovorio je Dr Bordás
Vilmosu, pridsidniku DBO-a. Na
osnovu sprovedenog procesa, pridsidnik MNA-e zaključiva: „U saglas-
22
SZÁVAY ISTVÁN (Jobbik)
dine, po popisu stanovništva, bunjevački narod je bio priznat, ko samostalna narodna grupacija. U toku XX
vika bilo je više popisa, na kojima su
mogli izrazit svoj identitet, svoj jezik.
Nakon 1945. godine, opet je politika
umišala svoje prste, južnoslavenska
država to nije dozvolila. Po raspadu
Jugoslavije, ovo pitanje je poprimilo
politički karakter u Srbiji. Broj hrvatskog stanovništva mož se smanjit,
priznavanjom Bunjevaca samostalnom nacijom, manjinom. Mora se
nuz sve ovo dodati i to da Hrvatska,
u Hrvatskoj ne priznaje tamošnje
Bunjevce, ko samostalnu zajednicu.
Iz ovog proizilazi jedno drugo pitanje, ne samo to dal će politika priznat
samostalnost pojedine narodne grupacije, nego i to, dal će politika dat
određenom individuumu slobodno
određivanje svojeg identiteta. Desnica (Jobbik), će po ovom pitanju bit
suzdržana iz tri razloga. Od formiranja naše stranke, u našem programu stoji naše protivljenje etnobiznisu. Desnica ponovo pridlaže Vladi
i na ovom sam i dobio obećanje još
na moju oktobarsku interpelaciju od
državne sekretarice, gosp. Erike Szabo – da ponovo razmotre ovaj Zakon. Naše je mišljenje da ovaj Zakon
triba da bude vrlo dobro razmotren,
da nakon 17 godina od njegovog
nastanka, možemo realno znat, koje
narodne grupacije možemo priznat
ko samostalne manjine. Ko što sam i
napomenio, ovaj problem ima i svoju drugu stranu, a to je pravo na sopstveni izbor identiteta. Nije bila slučajnost da smo sa mojim kolegom –
delegatom još u jesen kad je Parlament diskutovao o Zakonu o popisu
stanovništva – dali pridlog za to, da
svaka osoba u Madžarskoj smi birat
svoj identiet i to da na popisnoj listi
mož validno i označit. Naš pridlog je
vladina većina iz Fidesa, dobila. Bona
Tibor i ja, i dalje smatramo da ukoliko kogod u Madžarskoj sebe naziva
Bunjevcom, ne vidimo razlog da o
tom i na popisnoj listi ne mož da se
izjašnjava. Ne mora se po ovom pitanju mislit samo na Bunjevce. Tu su
i Šokci i Vendi. Postoje u Madžarskoj
građani koji sebe smatraju Vendima,
a ne Slovencima, brez obzira na to
što o tom vođe Slovenaca u Madžarskoj il Sloveniji misle. Nećemo podržavat ovu inicijativu, al smatramo
poželjnim da pravo na nacionalni
identitet kod nas, ni Vlada ni vladine
partije ne osporavaje. Prema tom,
želimo ponovo pridložit da na slidećem popisu stanovništva, svako smi
i mož slobodno izjašnjavat. Sad u
Hrvatskoj tamošnje Bunjevce smatraje Hrvatima, pridstavnici Hrvata u
Madžarskoj Bunjevce isto ubrajaje u
Hrvate. Jesul Bunjevci Hrvati jel ne,
to bi se ovim popisom pokazalo. Vi
samo tribate za to obezbidit mogućnosti na narednom popisu stanovništva – mada znamo to da 2.000
potpisa u Madžarskoj, u bilo koju
svrhu možemo skupit. Ako bi smo
tražili da kogod potpiše svoje ime na
listi, di se traže ljudi s dvi matere, i za
to bi se moglo skupit 2.000 potpisa. S
ovim samo želim da podvučem složenost tehničke strane ovog pitanja.
Tražimo dakle, da u buduće svako
mož da se izjašnjava po ubiđenju, i
ako nji ima svega desetoro u Madžarskoj. Bilo je već zahtiva za Kun i
Jász nacionalnim identitetom. I kad
se bude svako mogo izjašnjavat po
nacionalnom pitanju kako želi, triba
Zakon iz 1993. godine ponovo razmatrat, i odrediti koje narodnosti
triba prema tom, u Madžarskoj priznat ko samostalne.
Tu moramo spomenit etnobiznis,
koji cvata kod nas i protiv kojeg u
protekloj godini ni vi niste ništa priduzeli, mada ste dali obećenja za to
da će Vlada intervenisat, da ni dio
Vlade zadužen za nacionalna pitanja
neće dozvoljavat da pojedinci u ime
manjine, u interesu manjine – inače
najčešće Romi – zloupotribljavaje
zastupništvo nike zajednice, kojoj u
stvari i ne pripadaje. Naglašavam da
mi po ovom pitanju smatramo važnim, pravo na slobodno izražavanje
identiteta. Pridlog u ovom obliku nećemo podržat, nit glasat protiv njega,
iz razloga koje sam navo. Jobbik će
biti uzdržana, dok gospodina državnog sekretara, molim da se razmotre
pitanja, koja sam navo i da se učine
potribni koraci u tom pravcu.
(nastavlja se)
Marko Šarčević
Godina VII, Jul 2011, broj 73
RePORTAŽA
O DRVeTU lIPe, KOJe OD VAJKAD IMA POSeBNA ZNAčeNJA
Sveto drvo Tilije – lipe u
somborskim sokacima
Somborski sokaci imaje svoju čar, svoju lipotu, svoj mir, svoja lipa imena: Ulica Mirna, ulica Zlatne grede, Crvene ruže, Belog
goluba, Livadska, Dunavska, ulica Lipov lad...
K
ad prođe maj i somborske
ruže još najlipše mriše samo u pismama, jun misec
donosi opojni miris lipa. U najlipše dobo godine, kad su dani dugački i topli, lipe u alejama, baščama i
parkovima ispunjavaje varoš svojim rajskim mirisom što se posebno širi noċom.
Drvo lipe ima mitsku tradiciju u
mnogim narodima, a običaj štovanja lipe zadržo se, tako da i sad
mnogi ogranke lipe meću u krov
svoje kuće da je sotim sačuvaje od
gromova i požara. Virovalo se i da
lipa čuva čovika od zla i uroka. U
Nimačkoj se lipa smatrala ko drvo
istine, di su se ljudi okupljali ispod
lipe i zaklinjali u istinu. U mnogim
selima drvo lipe u centru sela je
služilo ko misto okupljanja, zborovanja . U Ukrajini jedna rika nosi
ime Zlatna Lipa. Mnoge aleje i ulice imaje naziv Aleja lipa, ko što je
u Novom Sarajevu pored Miljacke,
a mnogi restorani se zovu „Pod Lipom” , il ko čuvena boemska kafana „Stari lipov lad”u Beogradu…
Tilia, kako se na latinskom kaže
za lipu, je (kod svi Slovena) sveto
drvo. Gri ju je posić. Ne koristi se
za ogriv i građevinski materijal. Iz
nje se vadi živa vatra čija je sveta
uloga u čuvanju zdravlja. Grančice
lipe s listom i cvatom čuvane su u
kući radi zdravlja. Čaj od lipe simboliše zdravlje u kući. Svi fitoterapeuti se slažu da je čaj od cvata lipe
blagotvoran za svaki organizam,
od kolivke pa do pozni godina. Čaj
diluje na cili organizam umirujuće,
podstiče znojenje i čišćenje krvi.
Priporučiva se ko svakodnevni naGodina VII, Jul 2011, broj 73
pitak za mirne živce i sladak san, a
napitak: lipov čaj s lipovim medom, čuva srce i liči dušu.
Sombor ima svoju pripovitku…
I bezbroj još neispripovidani divana u svom lipovom ladu. Mnoge
ljubavi su vezane nuz cvatanje lipa
i njev opojni miris, pa se uspomine
na pristale, mladalačke ljubavi vežu za vrime cvatanja lipa. Tako su
lipe opisane ko obavezni dio ljubavnog dekora, kako u poeziji, tako i u muziki.
Oko poznata četri vinca što
opasivaje centar Sombora, svoje
krošnje med bođošima, kestenima
i platanima razastrle su opojne lipe. U njevom se bogatom ladu šuškaje divani somborskog pozorišta.
A pod tim istim ladom Jagra je odmaro svog Riđana. I ko se makar
jedared fijakerom provozo po
Somboru, zavolio je jako njegove
sokake: Pa još ako je to bilo kad
lipe cvataje...pa je sve friško, zeleno, ni pritirano toplo, ni ladno,
mriši Venac... Još kad Riđa povede
fijaker do Čvorka... e tu, ko da je
vrime stalo. Lipe, bogate krošnje lipove, čuvaje mir i spokoj i onaj tihi,
mirni Ravangrad ko da je tu baš
zaspo u vrimenu. Gospođa Crkvenjakov, prva žena arhitekta posli II
svitskog rata, svoju veliku ljubav –
prostorno planiranje, pritočila je u
svoj prvi generalni urbanistički posao u tzv. Bunjevačkom kraju. Jedan od sokaka, ulicu niže od Bunjevačke kuće, kako je i isplanirala,
zasađen je lipovim sadnicama i dobio je ime koje i dan danas nosi
„Ulica lipov lad”. Tu svaka kuća
ima svoje „štogod” ko i ljudi. Širina
sokaka-širina lipote!
A drvo lipino, kažu majstori
skulpture i duboreza, Bogom je dat
materijal za najlipša umitnička dila. U radionicama naši vrli umitnika Bunjevaca – Antuna Pozdera
Brace i Stevana Markovića Grofa, lipino drvo ima posebno misto
u njevom umitničkom radu i izražavanju. Toliko meko, i tako
poslušno za obradu, ko da je i samo lipovo drvo sakrilo u sebi niki
mili lik, kaku svoju pripovitku iz
sokaka lipovog lada. To je ta tiha a
tako živa vatra u toj božanskoj Tiliji što se samo pod rukom umitnika dade razotkrit i prikazat u svoj
svojoj lipoti.
R. Parčetić
23
TAKO Je KADGOD BIlO
O SOMBORSKIM FIJAKeRIMA
Potkovica Jarginog Riđana
N
ije bilo ni tako davno, tačnije prije II svitskog rata, u
periodu izmed 1938-1941,
grad Sombor je brojo čak 70 registovani fijakerista. Razvoj železnice
a i sve brojniji automobili, vrimenom smanjili su broj fijakera, pa je
tako 1975. godine Sombor sa svoji
19 fijakerista još uvik držo primat
u Sridnjoj Evropi po broju ovi, sad
već neobični, privozni sridstava.
mu što stane, zauvik ostane! Na
fijaker-placu u jednom bođošu,
Jagra je utisko Riđanovu potkovicu. I sad stoji, ko juče da je osvanila… Još kad bi joj tamburaši s vrimena na vrime odsvirali opelo….
Ružica Parčetić
FIJAKeRIST
Velimir Velja Subotić
Najdivnijem fijakeristi na svetu,
u Somboru,
pokojnom Jagri u spomen.
Istorijat fijakera i kočijaša u
Somboru
Samo poriklo riči fijaker (fiacre)
dolazi iz francuskog jezika a potiče
iz 1640. godine, kad je ova rič označavala najamne kočije u gradskoj vožnji koje su stojale isprid
hotela „Sveti Fijakrije”. Takođe,
bitno je spominit još jedan pojam
koji se koristi u našem jeziku a poriklom označava vozilo iste namine i približnog izgleda ko fijaker
a to je – kočija, koja vodi poriklo iz
1457. godine i dobila je ime po
madžarskom mistu Koču, di su se
pojavila. Tačan datum početka fijakerske službe u Somboru se ne zna,
al se u prvim pisanim dokumentima, fijakeri spominju 1885. godine.
Mista u gradu koja su bila posebno
održavana a na kojima su fijakeri bili
smišteni zvala su se „placevi” dok su
fijakeristi bili podiljeni u bande. Svaki član bande je znao kad i na kojem
24
Riđanova potkovica ko simbol prošlog vrimena
placu ima redosled dežuranja i iščekivanja mušterija. Najznačajniji
plac se do 1945. godine, nalazio kod
hotela „Sloboda” na kojem je radi
ladovi-ne, onda bilo zasađeno tačno
onoliko koprivića – bođoša koliko je
bilo konja.
Fijaker – taksi
Dok Sombor nije dobio električno osvitljenje, od fijakerista se tražilo da obadva fenjera sa strane
baka budu upaljena, ko i da placovi
budu osvitljeni, tako je na ovaj način grad noćom bio svitliji. Dugo je
odilo fijakeriste bilo propisano a
činile su ga čizme, koje su kasnije
zaminjene s papučama, cipelama,
klompama i drvenjakama, onda,
zimi, kožne čakšire s ovčijim ru-
nom, pršnjak od istog materijala,
bluza i na to velika topla bunda jel
opaklija. Bilo je razni feli fijakera u
zavisnosti od prilike, na njima se
odlazilo do klizališta, na kupanje,
trkališta, na groblja, do obližnje
stočne pece i na druga mista, i sve
po ranije određenim cinama. Mnogi fijakeristi su proveli na baku po
30, 40 i 50 godina.
Jargin Riđan
Velimir Velja Subotić je za jedan Osiječki muzički festival napiso pismu koja je zauvik ovikovičila
somborskog fijakeristu – Jagru i
njegovog Riđana. Pisma je odnela
prvu nagradu i ostala znamen u
tamburaškoj muziki isto koliko i
Jagra fijakerista u svojem gradu.
Omiljeni somborski fijakerista Jagra, često više „pod gasom” neg
trizan, vozio je najtačnije svoje
mušterije. Riđan je zdravo dobro
znao somborske ulice a i mušterije, tako da je Jagra, brez obzira na
špricere, bezbrižno kočijašio s fijakerom. Ako Jagra zataji – neće
Riđan, koji će svoju dušu ostavit na
fijakerskom placu – ko da spava!
Ni Jagra nije dugo posli Riđana vozio. Što od tuge, što od vina…a sad
i on vozi nebeske kočije. Al u pis-
Molim vas, nemojte,
nemojte, ne psujte.
Molim vas, nije fer.
Večeras nemojte,
o, samo večeras
ne psujte fijaker.
Pa i voz ponekad,
svaki voz ponekad
pokvari vozni red,
što ne bi fijaker,
taj stari fijaker,
kog' vozi čiča sed.
Haj đi, haj đi,
haj đi haj đi haj đe...
Danas je godina,
baš ove večeri,
u ovaj isti dan,
kasao, zastao,
s dušom se rastao
moj verni konj Riđan.
Kazuj, mušterijo,
kud si namerio?
U koji želiš kraj?
Novčanik u stranu,
za dušu Riđanu
večeras vozim fraj!
Haj đi, haj đi,
haj đi haj đi haj đe...
Zašto si, starino,
pod onim orahom
bacio zobi dlan?
Hej, tu je stanica,
poslednji put je tu
zastao moj Riđan.
Haj đi, haj đi,
haj đi haj đi haj đe...
Godina VII, Jul 2011, broj 73
RAZMIŠlJANJA
SOMBOR IZ JeDNOG DRUGOG UGlA
Zelena oaza, drukčija od svi
D
obro je, tu je.... Riđanova potkovica... Onog Riđana iz
pisme kojom su me tamburaši na srustrivanju noći i jutra
pratili, još je tu, zakucana, Jagra je
zakuco više nikud ne mrda... I
srasla u drvo, već je dobro bođošova kora prikrila pa je više niko ni
izvadit ne mož ... I dobro je da je
tako...
A kanda ni mene iz ove moje
varoši. ...
Najvažniji od svih putnika u kolima...
Avioni, tice i potkovice…
Pustolovine kroz zelene sokake
Ima tom već koja godina, putovo sam sam autom, poslom u Beograd… Upalio sam radio da mi
pravi društvo, da nisam sam. Bilo
je niko oblačno prije podne, malko
mi je i dosadila muzika i nađem na
nikoj stanici kako dvoje ljudi štogod divane. Voditeljika je pripovidala s pilotom u penziji, s čovikom
koji je tridesetak godina radio u
JAT-u i privezo stotine iljada putnika. I priča je tekla, tekla, od dogodovština, anegdota, kako varoši i
gudure izgledaje ozgor, do prolazaka kroz nevrimena i svega što je
bilo u ti tridesetak godina pilotiranja a mož stat u polak sata priče.
Na samom kraju voditeljika pita
pilota: „Dobro, ima li neki grad,
neko mesto koje sa deset kilometara od gore izgleda drugačije
od ostalih?” Ko iz rukava pilot
odgovori: „Naravno da ima... Kad
poletite iz Beograda koridorom
ka severozapadu, nailazite na
jednu zelenu oazu, koja iz vazduha iz daleka izgleda kao jedna
velika šuma... Tek kad dođete
bliže, shvatite da je pod vama
grad... Pod vama se kroz šumu
tada promole tornjevi Sombora.
Jeste, Sombor je iz vazduha baš
drugačiji od svih ostalih gradova...”.
U al sam bio sebi bitan i važan!
Konačno, nije samo meni drugačiji, eto, ne samo ja, ne samo ljudi, nego i tice (makar i gvozdene)
vide da je moj Sombor štogod posebno, štogod izuzetno. A ja to
znam odavno, još dok sam mali
bio. Još onda sam doživljavo šetnju
po gradu ko pustolovinu, putovanje kroz mnoštvo zeleni tunela sačinjeni od zgusnuti krošnji bođoša,
koje je posadio, veliki vizionar
somborski, čihaš Bene. Mnoga
stabla iz tog vrimena još i danas
stoje, da ji gvozdene tice gledaje
odozgor, kako bi i same znale kad
se nad Somborom nađu...A di je
drveća, tu su i tice, one prave, a di
je tica, tu je i cvrkuta koji me često
jutrom budi. A di je tica i cvrkuta,
tu i ljudi lipše pivaje, pa je tako naš
Dandin laza Kostić krajom pritprošlog i početkom prošlog vika
tim istim Somborom pivao pisme
svoje šetajuć velikim sokakom...
Godina VII, Jul 2011, broj 73
dočekat, natenane, imadu kada... A
za to vrime, drugi već davno
otišli... naprid, pa i di će... I onda,
tako kad krene, i nema baš ništa od
posla... sporo se kuca, sporo se piše, sporo se novci obrću i slabo
zveče...
Kad sraste više ne mož izvadit
Upoznavanje laze
A sad će, kažu biti podignut i
spomenik našem Lazi, biće ko Laza sidi na klupi prikršteni noga, kose razbarušene, pa će ga i mnogi
mlađi Somborci vidit i upoznat... A
ja sam ga upozno prije jedno dvadeset i kusur godina, još ko deran
(malko veći, bilo mi je dvadeset i
koja), i to baš dobro, ko da sam se
družio s njim godinama, i Lenku
sam pozno... U našem somborskom pozorištu igro se onda „Homo Volans”, strašna pridstava! I
sad još kad sustrijem na ulici Bobu
đorđevića, samo što ne kažem:
„lazo, pa jesi to Ti!?” Odigro ga
je maestralno Boba, a bio je još
„zelen” glumac onda, jedva da je
prišo tridesetak. Kad god ga vidim,
podsitim ga i milo mu bude, kako i
ne bi... Pa ni Marlon Brando nije
igro Lazu, al Boba jeste!
Somborski velikani
i lagani ritam
I tako, Somborcima je prošlost,
Laza, pa čika Veljko Petrović,
maestro Konjović dika i ponos...
Pa od te sjajne prošlosti, duha
somborskog na koji se već pomalo
uvatila patina davni vrimena, malo
tog ostane za budućnost. Ko da je
naš Sombor osto nikako usporen,
ko da mu je ritam laganiji, pa ne
postiže koliko i druge varoši. I ne
da mu brže, pa tako isti taj naš
Sombor i nije baš grad za kaki biznis. Valjda mu lagani ritam ne da
da se novci brže zavrte, pa da svima zazveči u glavi i da se krene
radit i stvarat, da se brže krene naprid! Al neće... i baš sve polagano...
pa i kad se ode u Varmeđu rad
kakog dokumenta, i one ženice što
ga kucaje u mašinu il u kompjuter,
sve prst za prstom ko kadgod nogu
prid nogu na korzi, pa ji ne mož
I često sam razmišljo tako, da se
spakujemo i odemo digod, u Novi
Sad, Beograd, tamo su i ritmovi
jači, brže se živi, jače zveče novci,
mož se, ima se više, lakše... A onda,
mislim, kako ću tamo na sokak,
kad nema tunela od zelenila, a naviko sam na njega, kad izađem, čuva me da me sunce na pripad ne
ošamuti. Ni tice ove redovne baš
tamo štogod ne cvrkuću, a ni one
gvozdene ne razaznaju te varoši ko
moj Sombor.
I tako, u jednu zoru, al od oni rani zora posli dobri vina, lagani nota, pratili nas svirci lagano „haj đi,
haj đi”, svirali nam Jagru na rastanku...Jako... Tiho..., (kako naš
Pinga kaže.) Ispratili nas prid bircuzom, davno su već i oni stigli
kući, a ja nogu prid nogu, lagano,
ko one naše ženice iz Varmeđe, i
kad sam stao otključavat kapiju,
sitim se najedared Jagre... Brže-bolje zamandarim kuću, vratim se u
varoš al ne nogu prid nogu već
žurno, pa baš prid muzej... za Jagrino drvo...: „Dobro je, tu je....
Riđanova potkovica...” Onog Riđana iz pisme kojom su me tamburaši na srustrivanju noći i jutra
pratili, još je tu, zakucana, Jagra je
zakuco više nikud ne mrda... I
srasla u drvo, već je dobro bođošova kora prikrila pa je više niko ni
izvadit ne mož ... I dobro je da je
tako...
A kanda ni mene iz ove moje
varoši. ...
Saša Bošnjak
25
SPORT
SPORTSKA DeŠAVANJA NISU IZOSTAlA NI U JUNU
Fudbaleri počeli s pripremama
Iako je u većini sportova aktulena litnja pauza, sportski dešavanja
je bilo zadosta.
Jondića (1995. godište) i Aleksandra Mirkova (1996.).
Brez duple krune
Njeguš umisto Ristovskog
Zoran Njeguš je novi trener
Fudbalskog kluba Spartak Zlatibor
voda! Po okončanju sezone, 3.
juna, u taboru subotičkog superligaša su sporazumno raskinili ugo-
Fudbalerke Spartaka nisu uspile
osvojit duplu krunu. Nakon što su
osvojile prvo misto u Prvoj ligi, poražene su u finalu Kupa Srbije od
Mašinca s 1:4. No, poraz nije utico
na pripreme za učešće u Ligi šampiona.
Palić u niži rang
Bez obzira na slavlje u poslidnjem kolu Srpske lige, fudbaleri
Palića su sezonu završili na četrnajstom mistu što ji je poslalo u niži rang takmičenja.
vor sa ljubomirom Ristovskim, a
četri dana kasnije u Suboticu je
došo Njeguš koji je 1. jula počo pripreme za novu sezonu.
Bačka ostala u ligi
Iako je bilo dosta nevolje, subotička Bačka 1901 ostaje u Vojvođanskoj fudbalskoj ligi.
Dobar finiš sezone i serija pobida ostavili su najstariji klub u aktulenom rangu takmičenja i spasli ga
od sramote koja se lako mogla
desit u godini kad se proslavlja
velik jubilej od 110 godina postojanja.
Prvenstvo za veterane
26
Mirko Gavrilović, subotički
stonoteniser veteran, osvojio je prvo misto na Prvenstvu Srbije za veterane, u kategoriji od 50 do 60
godina. Konkurencija je bila velika,
baš ko iskustvo kadgodašnjeg subotičkog asa iz ekipe koja je ostvarila najbolje rezultate u istoriji subotičkog stonog tenisa.
Odbojkaške reprezentacije
Subotička Hala sportova bila je i
treću godinu zaredom domaćin
utakmica Evrolige za odbojkašice.
Prid pripunim gledalištem Srbija je
dvared bila bolja od Francuske, prvi put s 3:2 (25:13, 19:25, 19:25, 25:
22, 17:15), a 3:0 (25:16, 25:16, 25:
17).
Profesionalni teniski turnir
drugo misto je zauzo subotički
vozač Milan Margetić.
Na terenima Tenis kluba Palić
1878 će se od 22. do 23. jula održat
profesionalni turnir za seniorke s
nagradnim fondom od 10.000 dolara. Turnir se održava po osmi
put i već ima značajnu ulogu u regionu.
Prvensto Srbije u dizanju tegova
Kasi bila majica
Prvenstvo Srbije u dizanju tegova održano je u Inđiji, a med osam
bio je najbolji vozač u kategoriji do
23 godine za čega je i nagrađen bilom majicom.
Subotička milja
Na trkalištu kraj Somborske kapije održana tradicionalna konjička trka Subotička milja. Trke je
održana u domaćoj i internacionalnoj konkurenciji pobedili su
living lajn i Doktor Šugar.
Nimčević prvak Srbije
Margetić drugi
U nastavku Šampionata Srbije u
automobilizmu, u konkurenciji
šesnajst vozača na stazi Zalužani
bio je zapažen na tradicionalnoj
trki „Kroz Srbiju“. U generalnom
plasmanu je zauzo četvrto misto, a
Gavriloviću zlato
U Beogradu je Prvenstvo Srbije
u atletiki za veterane, prvo misto
su osvojili Radovan Radulović,
Dragan ćirić, Dejan Vojnić Purčar, a drugi je bio Silvester Kasiba.
Fudbalski stipendisti
U Fudbalskom klubu Spartak
Zlatibor voda još jedared su potvrdili da misle na bolje fudbalsko
sutra – s dva perspektivna fudbalera iz mlađi kategorija su potpisali
stipendijske ugovore, ko znak da
od nji očekivaje da vrlo brzo odgovore igrama u prvom timu.
Spartak je posto jači za Marka
kategorija subotički Spartak je
osvojio tri prva mista. Titule su
osvojili Dejan Peić Tukuljac,
Kristijan Horvat i Miloš Knežević.
Subotički biciklista Gabor Kasa
Na Prvenstvu Srbije u biciklizmu koje je održano u Kraljevu
Dario Nimčević je osvojio dva
prva mista. Biciklista Spartaka je
zauzo prvo misto u drumskoj trki i
vožnji na hronometar.
Bačić u reprezentaciji
Bokseri Spartaka Vanja Bačić i
Denis Memetović i njev trener
Tomislav Antelj, izborili su misto
u reprezentaciji Srbije koje se održava u Madžarskoj.
Pecaroši treći
Ekipa Invalida Subotice su činili
lazar Kujundžić, Tibor Bicok i
Milan Zelenika osvojila je treće
misto na Prvenstvu Srbije u sportskom ribolovu na plovak.
N. S.
Godina VII, Jul 2011, broj 73
ZANIMlJIVOSTI
KO Je I ZAŠTO GRADIO KUlU DO NeBA
Vavilonska kula
Ova impozantna građevina pridstavlja jednu od najznačajniji u Starom Zavitu. Prije sveg zbog njezine ujediniteljske uloge za
čovičanstvo, nakon velikog potopa, al i sudbine koju njim je odredila u Božijim očima
P
ridanje nam divani da su se
generacije ljudi koje je iznedrila Nojova porodica (Noje je imo i tri sina), skupile u zemlji
Sinear, želeć da izgrade grad i kulu
koja seže do oblaka. Te generacije
su, pridanje naglašava, divanile
jednim jedinstvenim jezikom:
SZ 11-1 : I cijela zemlja imala je
jedan jezik i jedan govor.
Ne postoji, na žalost, podatak o
kojem se jeziku tačno radilo, al je
za pritpostavit da je u pitanju bio
vavilonski. Jezik kojim je divanio i
vladar Marduk, osnivač samog Vavilona, u kojem je, viruje se, i podizana kula.
Takođe, istim jezikom se služio i
čuveni Hamarubi, poznat po prvom zakoniku u istoriji. Koji se danas smatra za preteču modernog
ustava jedne države.
Kad je uvidio odlučnost i slogu
ljudi, koji su rišili napravit kulu koja će ić do neba, Bog je odlučio podilit ljude i pomišat njim govor, da
se više ne mogu razumit, a zatim
su bili poslati na različite strane
svita:
SZ 11-6-9 : I reče Gospod: „Gle,
jedan su narod, i imaju svi isti
jezik; i to su poduzeli; ništa ih
više neće spriječiti da učine što
su zamislili. Hajde siđimo, i
pomiješajmo im jezik, da ne
mogu razumijeti jedan drugoga.
I Gospod ih je rasijao odatle po
cijeloj zemlji; I prestali su zidati
grad. Zato mu se dalo ime
Babel, jer je tamo Gospod pomrsio govor svima, i rasijao ih
odande po cijeloj zemlji.”
Jezička raznolikost svita
Ode jasno vidimo korene jezičke raznolikosti svita. Koja, očito
nije nastala spontano ni slučajno.
Ranija istraživanja pokazala su da
prvi i najstariji nađeni primeri pisanog jezika(u obliku glineni tabli-
Godina VII, Jul 2011, broj 73
ca) nisu stariji od četri do pet iljada
godina. Što se istorijski poklapa s
Biblijskim viđenjem nastanka mnoštva jezika širom svita. Kolivka pismenosti naše civilizacije je, logično, ko i njezinog nastanka po Biblijskom pridanju – Bliski Istok.
Zanimljivo je napomenit, da
ime Babel (Vavilon), na hebrejskom jeziku znači konfuzija. A
nastala je od riči „Balal”.
Iako je Biblijski dio o gradnji Vavilonske kule, i nastanku jezika
prilično kratak, pa moglo bi se kazat i štur, iza njegovog nastanka, u
hebrejskoj, pa i vavilonskoj kulturi,
postoje čitavi slojovi značenja i događaja, koji detaljnije objašnjavaje
razlog, zbog čeg se Bog odlučio podilit čovičanstvo govorom. Takođe, nije objašnjeno šta se desilo sa
kulom nakon što je Bog raselio
ljude po svitu. Pridanje kaziva samo toliko da je sa gradnjom prikinuto, al ne i da je kula uništena.
Rušenje kule za nauk
Jedan od mogući scenarija, nudi
i knjiga jubileja, koja nije sastavni
dio kršćanske Biblije, pa se njezina
relevantnost mož tumačit na više
načina. U njoj stoji da je Bog srušio
Vavilonsku kulu jakim vitrom.
Jevrejski istoričar Flavius Josephus, u svojim zapisima „Starine
Jevreja”, iznosi tvrdnju da je Nimrod, kralj Sineara i praunuk Noja,
bio odgovoran za gradnju Vavilonske kule. Kojem je bila namira okrenit ljude od Boga, prkoseć mu
tako što će ta građevina dosegnit
nebo.
Kad je Bog uvidio da veliki potop nije učinio ljude ni pametnijim
ni moralnijim, odlučio se za manje
zlo kako bi to spričio, pa je podilio
ljude jezicima. Koji su, kako se i
danas prihvaća, osnova identiteta
u širem kontekstu.
T. K. Matković
27
ŽIVOT
KAKO Se SVAđAMO I RASPRAVlJAMO
Svađe u braku
Svađe su neminovnost u zajedničkom životu. One mogu da budu i korisne ako rešavaju problem i ako se ne zloupotrebljavaju
N
e postoji brak u kome
povremeno ne dolazi do
prepirki, trzavica, manjih
ili većih neslaganja i svađa. Oni koji tvrde da se nikad nisu posvađali i
da se „vole kao prvog dana” ne govore istinu ili svesno priznaju da su
mnogo toga „progutali” samo da bi
bio mir u kući.
Ozbiljne i neozbiljne svađe
Svađe u braku su sasvim normalna pojava i nije problem u
svađi, nego u načinu kako se ljudi
svađaju. Ima bračnih parova koji
se stalno svađaju a da ništa ne rešavaju i to najčešće zbog sitnica: on
je ostavio čarape na tepihu, kupatilo u vodi, pastu za zube otvorenu,
ili je ona zaboravila da mu ispegla
košulju, njegov omiljeni kolač je
zagoreo, dugo se zadržala kod frizera i sl. Ima naravno i ozbiljnih
povoda za svađu: zaboravio je na
njen rođendan, ne trpi njene roditelje ili rodbinu, ona ne podnosi
njegovu majku ili neke njegove navike i ponašanja, pušenje, sedenje
pred televizorom, ćutanje.....
Reprize tema za svađu
U pozadini, svih ovih naizgled
beznačajnih svađa, uvek zapravo
SOPSTVeNI KAVeZ
Sve ove svađe, uzajamna
prebacivanja i vređanja ne
rešavaju problem sve dok se
ne sagleda stvarni razlog svađe. Oni koji se ne usuđuju da
se suoče sa problemom i beže
u ćutanje greše, jer se tako zataškava problem a svađe „fiksiraju” i postaju način življenja. A kažu, da su najčvršći
kavezi oni koje sami sebi napravimo.
28
stoji neko dublje psihološko nezadovoljstvo a svađe su samo način
da se ono ispolji. Po mišljenju bračnih terapeuta, svaki par ima svoje
navike u svemu pa i u svađi, odnosno, svaki partner zna šta onog
drugog može najviše da zaboli i
kako će reagovati u određenim situacijama. Zbog toga su bračne
svađe često „reprize”, odnosno,
ponavljaju se zbog istih razloga i
na isti način, istim rečenicama, uvredama, i isto se završavaju bez rešenja problema. Ponekad ove svađe liče na igru koja zabavlja partnere sve dok situacija ne postane
opasna, odnosno, zapreti raskidom. Tada se partneri obično povlače i zaćute, jer oni zapravo ne žele raskid, oni samo žele da kroz
svađu ispolje neko svoje nezadovoljstvo.
Najčvršći sopstveni kavezi
Međutim, sve ove svađe, uzajamna prebacivanja i vređanja ne
rešavaju problem sve dok se ne
sagleda stvarni razlog svađe. Oni
koji se ne usuđuju da se suoče sa
problemom i beže u ćutanje greše,
jer se tako zataškava problem a
svađe „fiksiraju” i postaju način
življenja. A kažu, da su najčvršći
kavezi oni koje sami sebi napravimo.
Svađe su neminovnost
Psihološka istraživanja su pokazala da zdrav brak najviše zavisi od
toga kako partneri rešavaju probleme i konflikte u braku. Parovi
koji traju su oni koji uspevaju da
pronađu uzrok svojih neslaganja i
priđu problemu na pravi način i
što je najvažnije, oni ne zloupotrebljavaju svađe napadajući ličnost.
Nažalost, u naletu emocija partneri često „napadaju” baš ono što će
drugoga najviše zaboleti : „zar ti sa
svojom školom više znaš od mene”, ili „ako tako nastaviš bićeš alkoholičar i neradnik kao tvoj otac”,
„neuredna si kao tvoja majka” i
slično. Sve su to reči koje duboko
pogađaju ličnost i ostavljaju trajne
tragove, jer ne zaboravimo – uvrede bližnjih najviše bole. Da ne
govorimo o svađama koje „idu” uz
šamare, psovke, šutiranje, batine....
Ako su pri tom i deca prisutna,
onda bračne svađe dovode do potpunog poremećaja porodičnih odnosa. Sva deca, a naročito mala,
uvek misle da se njihovi roditelji
svađaju ili razvode zato što ona nisu bila dobra, pa rastu uplašena i
zaplašena kad god neko povisi
glas.
Svađe su prema tome neminovnost u zajedničkom životu, ali
one mogu da budu i korisne ako
rešavaju problem i ako ostanu u
granicama civilizacijskog ponašanja. Partneri koji se zaista vole
umeće i da se svađaju na pravi način, odnosno, pokušaće da zajednički reše svaki problem koji iskrsne.
Desa Kujundžić, psiholog
Godina VII, Jul 2011, broj 73
ZANIMlJIVOSTI
ZANIMlJIVOSTI O KAFI
Kafa – dio svakodnevice
K
afu većina odrasle populacije rado i često pije. O tom
jel dobra jel rđava za zdravlje postoje mnoge naučne studije,
koje su vrlo često oprečne. Bilo kako bilo, kafa je svakodnevica u
skoro svakoj kući, zato evo teksta o
ovom napitku.
Istorijat o pijenju kafe
Prvi ljubitelji kafe, viruje se, bili
su Etiopljani. Jel je i kafa poriklom
iz jedne od etiopski provincija, vrlo
sličnog naziva kafi. Međutim, tamo se kafa zvala „bun” a njezino
pravo poriklo imena je arapsko
„qahwe” koja se izgovara ko
„ka(h)fa”.
Nedugo pošto je u Afriki postala
običaj, kafa se proširila i na Bliski
istok i stigla u Jemen. Kad su spoznali ugođaj koji kafa pruža svojim
ukusom i mirisom, dugo su ljubomorno čuvali kafu od trgovaca iz
drugi krajova svita.
Viruje se da je 1454. godine, jedan muftija iz Adena prišo Crveno
more, došo u Etiopiju i zateko ljude kako uživaje u ovom napitku.
Po povratku kući, sa sobom je pono i kafu, koja je posli tog postala i
omiljeno piće derviša.
Pošto je postala dio ceremonije
ispijanja, kafa je u arapskom svitu
bila čuvana i cinjena. To je primetio i venecijanski konzul u Carigradu, pa je o tom napiso izvištaj.
Ko zna kad bi kafa postala dio
evropske kulture da nije slučajno
zaboravljena za vrime neuspile opsade Beča, 1683. godine. Turci su,
naime, povlačeć se, ispod zidina
ostavili silne džakove ovog dragocinog prava. U bižanju nisu imali
vrimena razmišljat kaku uslugu
čine Bečlijama, pa i ciloj Evropi.
Kafa se širila evropom ko požar
Ko i sve s Istoka, u početku je
kafa gledana sa podozrenjom i
sumnjom. A crkva je kafu proglasila za đavolje piće, sve dok ga nije
probo papa Klement VIII, a kako
mu se kafa itekako dopala, što ukusom što mirisom, proglasio je kafu za ugodnu Bogu.
Nakon Beča, kafa se počela koristit i drugdi u Evropi. Tako je guverner holandske Indonezije, Van
Horn, 1706. godine dono kafu u
Amsterdam, di je uzgajana u stakleniku. A jedan žbun kafe je stigo i
do Pariza, ko poklon kralju Luju
XIV. Za malo više od po vika, od
tog žbuna razmnožilo se nevirovatni 18 miliona žbunjova kafe.
Od cvića do rasadnika kafe
U Južnoj Ameriki, brazilski kralj
je poslo svog izaslanika da riši
problem na granici sa francuskom
Gvajanom, a mladi izaslanik je zavo ženu guvernera Kolonije. Sutradan mu je poklonila buket cvića
ukrašen zrnima kafe. Taj buket, bio
je dovoljan da Brazil kasnije postane
najveći proizvođač kafe na svitu.
Na ove naše prostore, kafa je
došla dobrim prije neg u
ostale dilove Evrope. Već
1522. godine dono je Sulejman Veličanstveni, a
kafedžinice su postale dio
kulturne baštine cilog Balkana. Sve do početka 20
vika, kafa se smatrala statusnim simbolom.
Jestel znali?
Kafa je najpopularnije
piće u svitu, oma posli pijaće vode. Virovali il ne, u
svitu se godišnje popije
400 milijardi šolja kafe!
Kafa je zimzeleni žbunj, i zna
narast u visinu i do pet meteri. U
berba na žbun se mož ić tek posli
tri do pet godina. Plod joj je nalik
trišnji, a u njemu se kriju po dva
zrna.
Kafu je najbolje brat ručno, jel je
u tom tajna njezinog kvaliteta. Zrna moraje bit jednako zrila da bi
kafa imala punoću ukusa. Ni zelene ni prizrile plodove nije poželjno
uzimat sa žbunja, pa se oni zaobalaze pri branju.
Brazil je prvi po proizvodnji kafe
u svitu. Čak tri četvrtine sve kafe
na svitu dolazi iz ove zemlje. Kafom se uspišno bave i Venecuela,
Kolumbija, Gvatemala i Meksiko.
A ima je i na zapadnoindijskim ostrvima, ko što je Java.
U prirodi postoji čak 25 vrsta
kafe. Al samo dvi od nji imaje sime
koje daje kafu kaku smo naučili pit.
Mnoge kafe su svoje ime dobile
po mistu di su uzgajane. Med njima će vam nike od nji cigurno bit
poznate: „moka”, „java”, „rio”, „santos”, „minas”, samo su nika od
imena poznati kafa u svitu.
T. K. Matković
Godina VII, Jul 2011, broj 73
29
OVAN: Lako se možte nać u sukobu dvi
strane, koje imaje interese dijametralno suprotstavljene. Nemojte mislit da ćete,
stavljajuć se na jednu od dvi
strane, štogod izvuć iz tog. Samim tim što obadvi strane žele
i vas uvuć u konflikt. Mudrije
bi vam bilo da ostanete neutralni po svaku cinu. Jel, nijednu stranu zapravo nije briga šta
će bit s vama ako izgubi spor. U
ljubavi promine mogu očekivat
osobe rođene u znaku ovna,
prije svega, prve i druge dekade. Što ne mora nužno bit ni
prijatna ni lipa promina. Zdravlje vam je generalno dobro, al
bi mnogi rođeni u ovom znaku
mogli imat problema s pritiskom i vrtoglavicama.
BIK: Vaše inicijative
biće dobro prihvaćene, al imaćete utisak
da se one usmiravaje na pogrišnu stranu. I da se od nji radi
štogod što vi nikako niste imali
u planu. To bi vas moglo dovest do situacije da se poželite
povuć iz sveg što ste smatrali
za svoj cilj, željni napridovanja.
Na vama je dal ćete žrtvovat
svoje prvobitne namire zarad
tog cilja, il ne. Za osobe koje su
slobodne i rođene u ovom znaku, period prid vama bi mogo
donet nova, zanimljiva poznanstva. Ukoliko se odlučite na
nov početak, izbignite znake u
elementu vatre, jel vam nisu
naklonjeni. Zdravlje vam nije
ugroženo, i nema naznaka da
bi moglo bit.
BlIZANCI: Strpljenje bi vas lako moglo
izdat u ovom periodu,
kad uvidite kako i koliko drugi
napriduju, a vama je to uskraćeno. Možda će te se osićat i
ogorčeno zbog svega, jel radite
po pravilima i očekivate da
drugi čine isto. I u tom se često
osićate usamljeni i privaziđeni.
Svakako ćete se zapitat dal ima
smisla ić istim putom, ako taj
put ne vodi u željenom smeru.
Al je bolje pitanje dal ste
spremni platit cinu za odustajanje od svega što ste do sad
radili i bili. U ljubavi vam ne
pridstoje velike promine, što
vas mož bit i ne okupira trenutno. Upale mišića su štogod
što bi u ovom periodu moglo
da vam zada manje probleme
sa zdravljom.
RAK: Dugo očekivani
uspih bi vam mogle
pokvarit pogriške iz
30
Horoskop za jul
prošlosti. U zavisnosti od tog
kako budete rukovali situacijom, ovo mož bit trajno izgubljena prilika il samo odložena.
U vašem je interesu da se ne
unosite emotivno u obaveze
koje se postavljaje prid vas. Jel
one moraje bit urađene i tu
nema mista za utiske, već za
rad. Ranjivost koja vam je ranije donosila probleme, u ovom
periodu bi mogla osvojit osobu
koja će to kod vas pripoznat ko
pozitivnu osobinu. Što se
zdravlja tiče, čuvajte se povrida
kostivi i kože. Pogotovo u poslovima koji nose povećani rizik
od povrida.
lAV: Navika da ste
uvik med prvima, mogla bi bit dovedena u
pitanje kad dobijete konkurenciju u oblasti kojom se bavite.
Iako se ubrajate u ljude sa
mnogim talentima i potencijalima, niste uvik dovoljno oprezni kad su u pitanju ovake
situacije. I moglo bi vam se desit da vas novi izazovi metnu u
drugi plan. Zato je neophodno
da dobro znate svoje okruženje, koliko i svoj poso. Što se
ljubavi tiče, svakako ćete imat
više prilika da prominite svoj
status ako ste slobodni, al naredni period nije naročito dobar ako tražite ozbiljnu vezu.
Zdravlje bi vam moglo bit ugroženo ukoliko imate problema s krvotokom.
DIVICA: Zasluge s
kojima ste se možda i
pomirili da će ostat
nezapamćenje i nenagrađene,
mnogima od vas će u narednom periodu iznenada donet
osmih na lice. Marljivost kojoj
težite i koju cinite, sad će itekako bit povod za dobro raspoloženje. Iskoristite ovo što
bolje možete za kake buduće
ambicije, koje ćete svakako
imat. Ako ste u vezi, posvitite
partneru vrimena i kad bi radije bili sami. Jel jedno mora
trpit, a to u vezi obično bivaju
stare navike. Zdravlje vam je
generalno dobro, al imuni sistem bi mogo trpit promenjivo
stanje.
VAGA: Naredni period bi vam mogo donet više izazova, ade-
kvatno reagovanje smanjiće
potribu da svaki poso radite po
dva i više puta. Niste priviše
zadovoljni svojim statusom u
radnom okruženju al uviđate
da ima ljudi koji bi i pored svega rado bili na vašem mistu.
Donesite što prije, odluke koje
od vas zahtiva misto i vrime, u
suprotnom ćete bit privaziđeni
u svakom pogledu, jel napridak
ne staje. Za vage koje su u vezi,
ovo je dobar period da unesu
malo živosti u odnos s partnerom, jel to sve više postaje
neophodnost. Zdravlje vam
mož bit dobro onoliko koliko
sami pazite na njega. Ozbiljniji
naznaka da bi ono moglo bit
ugroženo – trenutno nema.
ŠKORPIJA: Osvetoljubivost nije dobar
način da podmirite kojikake neplaćene račune, il da
se revanširate za propuste koje
su drugi učinili prema vama. Jel
dobar dio tog nije bio urađen
smišljeno, protiv vas. Posesivnost u vezi bi svakako tribalo
da držite pod kontrolom, ukoliko ste u vezi. Partner bi vam
mogo zamirit da se osića sputano i potencijal za raspravu bi
mogo nastat oko sitnica. Za
slobodne škorpije, ovo je period kad sumirate svoje rezultate
i razmišljate o pravcima koje
ste izabrali u prošlosti. Manje
smetnje na nervnoj bazi su
moguće, drugi problema sa
zdravljem ne bi tribalo bit.
STRIlAC: Osićaćete
se ko da se sami borite
za štogod što je opšti
interes. A to opet ko da koga
malo zanima, sem vas. To stanje vam donosi nastupajući period. Pomoć koju ste očekivali i
na koju ste računali, sad izgleda
daleko i nesigurno. Jel ni druga
strana nije cigurna koliko vi
imate šanse u tom što ste naumili. U ljubavi vas očekiva period pridomišljanja i svođenja
računa, u čemu ćete virovatno
bit usamljeni, jel niste cigurni
ni dal želite kraj veze. Ukoliko
ste slobodni, očekivajte vezu sa
osobom vodenog znaka. Zdravlje vam je zadovoljavajuće.
JARAC: Ljudi na koje
ste ranije računali,
mogli bi vam uskratit
podršku, pa i okrenit leđa radi
kratkotrajnog interesa. Svojom
reakcijom bi mogli više kazat o
sebi nego o njima, pa dobro
razmislite šta oćete kazat i kako će te odreagovat ako se tako
štogod desi. Ne očekujte veliku
podršku ako vaša reakcija bude
impulsivna. Ovaj period vam je
naklonjen za nove početke u
ljubavi, il i novo proliće u vezi.
Ako ste slobodni, potrudite se
da pokažete svoje najbolje osobine, jel ji svakako posidujete.
Česte glavobolje i problemi s
pritiskom, mogli bi kod vas
izazvat mrzovolju. Zdravlje je u
većoj miri, dobro.
VODOlIJA: Nemate
pridstavu o tom di i
kako da ispoljite svoj
potencijal i to vas deprimira.
Period koji je prid nama svakako će od vas tražit inicijativu po svakom pitanju, pa i
ovom. Iako važite za osobu koja uvik ima dobro rišenje, sad bi
vam dobro došo savit. Okrenite
se provirenim prijateljima. Saviti niki saradnika nikako se ne
mogu nazvat stručni ni dobronamirni, a postoje indikacije da
bi ji moglo bit. U ljubavi ste
dosta necigurni i kalkulišete,
partner bi to mogo tumačit ko
svoj nedostatak, a zapravo se
radi o vama. Ako ste slobodni,
nađite vrimena i načina da to
ne potraje, jel će vam se prilike
pojavljivat na razne načine.
Povedite računa o ishrani i
unosite što više tečnosti. Podložniji ste dehidrataciji u ovom
periodu.
RIBe: Možte doć u
situaciju da se osićate
privareno od ljudi koji
su vam bili sigurna luka. Ovo je
dobar period da priispitate
zašto ste sebi dozvolili da
budete toliko ranjivi, što bi vas
u ciloj priči najviše moglo bolit
i koštat. Nagomilane obaveze
vas pomalo spašavaje od teški
misli, al vi znate da je to samo
privrimeno rišenje. U ljubavi će
vam se dešavat novine onoliko
koliko za to ispoljite interesovanja. Postoje osobe u vašem
okruženju koje se nadaje tom
iskoraku. Za osobe u znaku riba koje su slobodne, pridstoji
period osvajanja slobode i njezini pridnosti. Zdravlje vam
nije baš sjajno, malaksalost bi
vam mogla zadat dosta glavobolje.
T.K.Matković
Godina VII, Jul 2011, broj 73

pridstavljanje

bunjevacka ric 91-92_Layout 1

visti - Bunjevci

citat 16. str.93

bunjevacka ric 87-88_Layout 1

bunjevacka ric 77-78_Layout 1

“DUŽIONICA SOMBOR 2010.”

bunjevacka ric 85-86_Layout 1

MOLAT JUČER I DANAS

bunjevacka ric 79-80_Layout 1

Časová vyjádření